Teorija igre za odrasle

U jednoj sceni italijanskog filma koji sam našla na YouTube-u, glavni junak i njegova žrtva (junak je profesionalni ubica za mafijaše u Americi) sede zajedno i igraju šah nakon susreta na trajektu ka Siciliji. Žrtva zna šta mu junak sprema, ali njemu je smrt već bila najavljena razglednicom od doktorske dijagnoze, i na tom mestu između dve smrti, on se ne boji ni jedne ni druge već izabere da skoči sâm u more sledećeg dana. Pre toga je napravio zavrzlamu onima koji su naručili njegovo ubistvo, i koji su bili zaista gadni bezobzirni tipovi, i cela konstrukcija zavisi od junaka, koji se isto umorio od svog posla i traži i sâm završetak pre koga će učiniti koje dobro delo i ispraviti par nepravdi. Kriza srednjih godina kao pokretač iza brojnih velikih odluka, i na filmu i šire – klasičan mehanizam. Retko šta se poredi sa evaluacijom sopstvenog života nakon dobrog broja proživljenih godina. I najbolji đaci krahiraju na tom testu. Tek se kasnije razume da su kao mladići njih dvojica bili najbolji prijatelji, tako da je izjava junaka da je nekada davno igrao šah imala dublje značenje samo njima dvojici. Meni, međutim, taj deo je bio najbolja stvar u filmu. Naročito kad je jedan od njih pomenuo Spaski-Fišer meč za svetsko prvenstvo iz sedamdesetih. Poskočila bila na svojoj stolici sa neočekivanom idejom.

Jedva sam dočekala da se film završi, zatim izvukla drvenu kutiju koju sam mnogo godina ranije kupila bila klinki, i za koju sam znala gde je jer je već godinama uvek na putu, a nekad posluži kao stalak za knjige. Na vrhu kocke je šahovska tabla, u nekoliko pregrada niže druge table koje se izvuku, i na dnu figure i kockice za sve opcije. Kompaktno rešenje sa puno kombinacija. Koristile smo bile igračku tokom godina, iako ne puno, ali bilo je uvek dovoljno razloga da je zadržimo kadgod sam se zapitala da li nam treba. Klinku sam naučila bila da igra šah kad je imala 9-10 godina, ali nije je nikada puno interesovao. Druge igre su bile popularnije.

Ideja inspirisana tom scenom je bila neočekivana iz više razloga. Ja sam igrala šah kao klinka, i nikada ga nisam volela. Radost koja je pratila ideju je bila u svakom pogledu preterana, ali prekrasna. Naime, sama pomisao da ću se igrati, je bila otkrovenje koje me je iznenada lansiralo uvis ka Mesecu i dalje kao najlepša moguća erupcija vitalnosti. Šah jeste bio neobičan izbor, ali njega je moguće igrati bez partnera, i ja sam već rešila bila sve probleme oko organizacije u tom prvom trenutku inspiracije: potražiću čuvene mečeve na netu i vući poteze oba igrača. Usput ću videti šta je to što ih čini tako dobrim, ali najvažniji deo je bio u samoj igri. Oh, bilo je vrlo jasno kakva je ilustracija usamljenosti bila moja reakcija, ali to se zna. Ideje su materija života, supstanca koja prevrne svet naglavačke, prikači krila slonu, zapali vatru povrh ledenog brega, i moja namera je bila da ovu odmah ostvarim.

Fioka na dnu kutije je imala sve figure, plus stari digitalni aparat koji isto tako nisam mogla da se rešim da bacim, po svemu sudeći, i prašinu slepljenu po svemu. Obrisala sam sve brzo, odložila aparat na stranu da sačeka odluku drugi put, i složila figure. Kutija je bila na stolu, figure poređane i sada je trebalo potražiti meč na Google-u. Broj 6 se pojavio kao očigledan izbor. Na sajtu su uz poteze davali i teorije pa objašnjenja, što me nije interesovalo. Dajte mi igru, o ostatku ćemo pričati posle.

Išla sam između table i monitora, vukla poteze, povremeno u ritmu muzike sa radija, istovremeno fokusirana na uživanje u trenutku i obasuta sećanjima koja su nicala sa svih strana.

Šah je intenzivno agresivna igra. Figure su oduvek bile pitanje prestiža, u dizajnu i materijalima, ali one predstavljaju ljudske figure i tabla bojno polje. Nadmudrivanje i strategije su slavljene do neba, samo nema nikakve sumnje, niti se sme izgubiti iz vida da je pobeda jedini cilj. Za Spaskog i Fišera, i veći deo sveta u to doba Hladnog Rata, pobeda je bila važna iz puno razloga; za sve ostale manje ili veće šampione, ilustracija pobede uma i genija nad mišićima, pretpostavljam, ali je princip isti, bilo da je trčanje za loptom ili pravi potez na table metod koji će odvesti do pobede.

Ja sam uvek mislila da je moja odbojnost prema šahu imala korene u otporu deteta protiv oca. Moj otac je voleo šah i naučio me je bio da igram kad sam imala 7 godina. U to vreme, ili nešto kasnije, je postao predsednik lokalnog šah kluba, i kad je zaključio da imam talenta, obasuo me je bio knjigama, turnamentima i podrškom da razvijem svoju igru. Mene nije interesovalo, ali učestovavala sam dosta redovno jedno vreme. Da nije bilo Banetove priče pre desetak godina, ne bih se uopšte setila tih delova mog detinjstva. Učestvovala sam bila na nekoliko simultanki sa majstorima različitih nivoa gde sam bila jedina devojčica, ako je verovati Banetu. (Ja ne pamtim taj detalj oko jedine devojčice). Nedavno, pre nego što su se klinci odselili, tokom jedne večeri setila sam se bila šaha iz mog detinjstva, i Banetove priče (oni su ga sreli prošlog leta kad smo zajedno bili u Srbiji), ali najviše kako smo Jasna i ja igrale šah redovno posle škole. Ona ja bila ta koja je insistirala, i čim bi došle kući kod nas, ona bi izvukla tablu i namestila figure. Redovno je gubila i patila je zbog toga. Jednog dana je pobedila. Nakon što sam uspela da je ubedim da je nisam pustila da pobedi, prihvatila je da ne moramo više da igramo. Bila je zadovoljna uspehom, i ja sam bila zadovoljna – i zbog nje i da nećemo više igrati. Klinci su bili zabavljeni pričom.

Nazad u sadašnjosti, zamislila sam se nad tom dilemom: da li je moja odbojnost prema šahu u suštini uvek bila reakcija na njegovu agresivnost i simboliku, iako bi to sigurno bilo podsvesno u tako mladom uzrastu. Međutim – obožavala sam kraljicu. Bad ass, što bi rekla klinka i njena generacija. Imala sam dovoljno materijala u sopstvenom otporu prema kontroli od strane mog oca pa drugi izgovori nisu bili neophodni, ali ova perspektiva je otvorila pogled na jedno zanimljivo polje.  Fizička agresija je u meni oduvek izazivala reakciju čistog užasa. Nisam puno puta prisustvovala nasilju uživo, hvala Gospi, ali kad jesam, desila bi se instantna transportacija u stanje zaleđenog šoka. I danas pamtim scenu kad su na ulici ispred mene dva dečaka nešto starija od mojih 14-15 godina, skočili bili jedan na drugog i počeli da se tuku. Mešavina senzacija od odvratnosti do straha su me tako uspešno blokirale da sam nastavila da stojim na mestu hipnotisana. Iako su godine, uz bezbroj akcionih filmova i trilera, malo omekšale reakciju, odbojnost prema agresiji i nasilju je uvek ostala. Nisam sasvim ubeđena da sam u ovome jedinstvena. Nije ni da sam sasvim bez takmičarskog duha, ali on me drži kratko i uglavnom se svodi na zabavne elemente. Moje ambicije, ka uspehu ili bilo čemu drugom, nisu nikada bile izraz, ili posledica, nadmetanja i pobede nad drugima; meni je bilo važno da nešto postignem zato što sam želela da izgradim taj uspeh, da njime nešto stvorim. Agresija ima puno manifestacija, i nasilje je ekspresija koju je nemoguće ignorisati, ali nijedan vid nije naišao na prihvatanje kod mene. Kad bih sama osetila agresiju, ona je uvek bila izraz reakcije na nepravdu, i jedino verbalna; privilegija dobrog života, pretpostavljam. I dok prihvatam mogućnost da su ljudi drugačiji, što zaista nema veze sa prihvatanjem i neprihvatanjem, ovaj novi ugao gledanja na šah je istovremeno pokvario zadovoljstvo i sveo stvari na bolju ravan.

Spaski je izgubio bio meč, ali nije ni igrao vrlo dobro. Imao je crne figure i odbrana je postala jedina opcija dosta brzo, pa ipak, činilo se da je protraćio nekoliko važnih poteza. Možda će mi uloga nezainteresovanog učesnika najbolje odgovarati. Ne interesuje me ni dalje učenje teorije, napada i odbrana, ali probaću da igram mečeve bez filozofiranja. Ako prijaju, nastaviću. Ako ne… to će biti problem. Možda bih trebala da probam pikanje lopte. Ovde, u dnevnoj sobi. Ili frizbi. Ali to me vraća na početni problem: igre bez partnera nisu fun.

Kad se ovako zapetljam, uvek se zapitam ko je odgovoran da su me uopšte pustili dalje od obdaništa.

p.s.: tokom posete 2009. Bane je predložio bio da oboje napišemo priču o onom drugom, kako pamtimo iz dana škole. Moja priča je ovde. Njegovu priču nije moguće naći na Internetu, iako je bila objavljena u jednom kniževnom časopisu i na njegovom blogu koji je vodio tada. Pitala sam ga za dozvolu, pa ako dopusti, objaviću je na blogu.

O čemu pričamo

Dan Majki u Severnoj Americi je uvek na isti dan: druga nedelja u maju. Datumi su različiti, a i vremenske prilike. Za one koji to prate, kažu da je ovo najhladnije proleće u 85 godina, što znači da među živima niko ne pamti ovako hladan period u ovo doba godine; što može da znači i da to nije tako važno nikome. Ljudi bi se žalili puno više i pričali o vremenu nonstop da nemaju većih problema trenutno. Globalna kriza uzrokovana minijaturnom životnom formom, i povećom dozom ljudske gluposti i mahinacija, dominira vestima i istisla je sve druge sa tog poželjnog mesta na vrhu. Samo pre dva meseca bilo je bar dvadesetak tema koje su zvučale kao pitanje života i smrti, sada ih se niko i ne seća. Pozdrav ’stay safe’  je u roku od nedelju-dve postao de rigueur etikete u ophođenju na bilo kom nivou. Uz njega, sa različitih video paltformi i drugih udaljenih, virtualnih mreža, do nas stižu pokušaji emotiranja od ljudi koje jedva poznajemo, što je i pod ovakvim okolnostima pomalo nelagodno, ali ako, pretvaranjem, ljudi ubede sebe da su bolji, i stvarno počnu da se ponašaju bolje – onda sve to vredi izdržati. Iako, realno, nemamo izbora.

Život ide dalje, je moja alternativa gore-pomenutom imperativu, i ponavljam je često bliskima i onim drugim. Kao ohrabrenje, ali i pokušaj subverzije: uvek je uputno misliti svojom glavom. Ovo, verovali il ne, nije kraj sveta.

Klinka i ja imamo dugu tradiciju antologijskih dana majki. Svaki je drugačiji iako mi ne radimo puno različite stvari na taj dan, ali kako je ona rasla, svaki je postajao sve više konceptualni happening. Tokom njenog fakulteta, u maju bi bila kod kuće, pa je to bila prilika i da se proslavi još jedan kraj školske godine i novi korak ka odrastanju. Najvažniji deo je u nečem mnogo dubljem: pustiti radost napolje, i slediti je bez oklevanja i sumnji; ceniti vreme koje provodimo zajedno, i još koji fundament koji se ne sme gubiti iz vida. Mi smo hedonisti koji i od malog umeju da stvore odu životu.

Oni su se odselili bili nedelju dana prethodno, udaljeni su nekih sedam kilometara, i bez automobilâ ili korišćenja prevoza, izgledalo je da će ovo biti jedan od sada-popularnih zoom momenata.
Ne baš. U subotu smo smislile rešenje: krenućemo pešice sa naših tačaka i sresti se na pola puta. Iako smo bile odlučne da skupa provedemo par sati, nije bilo razumno očekivati od jedne osobe, čak i tako mlade kao klinka, da pređe celi put – i zatim se vrati nazad. Mislila je da možda donese sa sobom šta joj treba pa prenoći ovde. Ali to nije bilo prava stvar. Sresti-se-na-pola-puta jeste. Kako je pola puta bilo baš nedge posred rečice Don, ona je dalje razmotrila opcije koje će nam biti na raspolaganju kad se sretnemo, i odlučila se za susret na Yonge & Bloor raskrsnici; to je njoj dalo dobre dve trećine distance i meni ostatak.

Sa tim rešenim problemom iza nas, ostatak dana u subotu je bila čista priprema za lep dan u nedelju. U subotu ujutro je promicao sneg (vejalo je i dan kasnije, u ponedeljak), ali nedelja je trebala da bude toplijih +3°, sa mogućom kišom popodne. Idealno.

U subotu uveče sam bila spremna da nastavim sa čitanjem Ane Karenjine, koju sam započela bila tokom no-Internet dana krajem decembra, ali nisam mogla da ubedim sebe da nastavim od tada. Tek na petini knjige, gde sam zastala bila povratkom interneta, Ana je već bila toliko duboko u nevolji da je bilo lako iskoristiti stres i zauzete dane moje svakodnevice kao izgovor. Poslednjih par nedelja sam često mislila o njoj, i u subotu veče opet otvorila knjigu. Uprkos senci koja se nadnosila nad njom već od prvih strana, ono što je lepo, i tužno, u ovoj knjizi ili svakoj drugoj koja se može opisati imenom klasik je da su stranice sakupljene od životâ različitih ljudi i njihovih porodica. Kad govorimo o ljudima mi uvek govorimo o njihovim porodicama. Odakle su došli, od čega pobegli, iz čega ne uspevaju da pobegnu; koju vrstu bogatstva su dobili odrastanjem. Da li su bednici, ili miljenici sudbine, i kako će potrošiti tu crkavicu koja se ne može prodati, ali od koje se može stvoriti zlatno jaje koje neprestano daje, ili najcrnji jad u kome će se utopiti i najsvetliji dan.

Dok sam čitala na radiju su puštali vrlo lepu muziku. Zastala sam bila u jednom trenutku i pomislila da su producenti možda planirali celi vikend kao praznik majki, znajući da puno veći broj nego obično neće videti svoju odraslu decu, ne uživo, i zato su oni rešili bili da im ulepšaju vikend. Pravila sam neplanirane pauze u čitanju da bih plesala u dnevnoj sobi, ubeđena da je to bila aktivnost koja se odvijala i u drugim sobama širom ovog grada, i dalje. Zatim se setila da mi je klinka poslala bila poruku tog jutra da je njihovo prethodno veče, kraj radne nedelje, bilo vrlo lepo; puštali su muziku i plesali.

Sledeće jutro je bilo oblačno i lepo je bilo bacati česte poglede na široko sivo nebo i grad pod njime. Odmerila sam bila šta ću raditi od tipičnih nedeljnih obaveza i šta neću dok sam čekala da se klinka probudi. Oko 10 zvala je moja prijateljica. Imala je par pitanja oko nečega; rekla sam joj koji su naši planovi za taj dan. Pogodi šta smo mi radili jutros, rekla je zatim. Posle doručka, pustili su bili muziku i plesali u dnevnoj sobi. Nasmejala se i pokušala da objasni: zbližili smo se sa ovim prisilnim boravkom u kući; često kuvamo zajedno – on seče povrće, ja kuvam. Puno je lakše, i brže ide. Ponekad pustimo muziku i plešemo. A kad idemo na nerve jedno drugom, onda svako u svoju sobu da gleda TV. Preda mnom su promicale slike plesa u različitim kombinacijama i generacijama, sa različitom muzikom – kako je to divno, rekla sam. Podsetila me je svojom pričom na Rejmonda Karvera i njegovu priču O čemu pričamo kad pričamo o ljubavi. Dala sam joj kratki uvod – dva para sede skupa, mizerni, ne znaju da li se vole ili ne vole, kao tipični moderni parovi, i pričaju o ljubavi uz koktele. Zatim se jedan od muškaraca seti priče o paru staraca koji se nađu u bolnici tragičnim obrtom, i on odškrine vrata ostatku društva i celom svetu na jednu celoživotnu ljubav. U bolnici, na intenzivnoj nezi, muž je sve vreme pitao o svojoj ženi, zabrinut, i jedino što je hteo je da bude blizu nje. Doktor, jedan od društva, je često provodio vreme sa njim i tako dobio mali uvid u njihov dugi život zajedno. U nekoj zabiti gde su proveli svoje živote, tokom zime kad su bili odsečeni od svega, plesali bi uveče uz muziku koju su voleli. To je sve što pamtim od priče, rekla sam, a oni moderni parovi, ne znam, valjda su se razveli do kraja. Utom sam dobila poziv od klinke i mi smo se pozdravile.

Srećan dan majki, mama! – je bio cvrkutav pozdrav sa druge strane, i tako je krenuo jedan prekrasan dan. Prvo smo ćaskale o susretu, kako da se obučemo za vreme napolju, da li će padati kiša (koja nju nikada ne brine), kad je rekla – trebalo bi uskoro da čuješ kucanje na vratima. I zaista, par trenutaka kasnije je neko pokucao. Otišla sam do vrata držeći telefon u ruci, otvorila, i na pragu je stajala velika papirna kesa, a na korak-dva već na putu nazad ka liftu je bio isporučitelj koji mi je mahnuo i poželeo srećan dan majki. Ushićena, zahvalila sam se, i pokazala na telefon – to je moja klinka. On je mahnuo i otišao, a ja sam unela kesu s blagom unutra i krenula da joj se divim i opisujem klinki koja je slušala sa jednakim ushićenjem.

Pretpostavljam da sve ovo počinje da zvuči kao rableovsko preterivanje. I jeste, apsolutno. Ne znam kako objasniti drugačije takvu sklonost ka euforiji kojoj je potreban samo vazduh, i malo ljudskog duha. I sadržaj u velikoj braon kesi je odgovarao konceptu. Logo na spoljnoj strani mi je već rekao bio odakle je ovo stiglo – Forno Cultura je šarmantna pekara i kafé u gradu, na King Street-u, gde armija mladih ljudi, podeljena u dve grupe, mesi i peče hleb, kolače i slane poslastice iza staklene pregrade, a na suprotnoj strani zida druga divizija služi uvek veliku gužvu posetilaca stešnjenih u sredini. Ceo taj haos je nadgledan od strane sredovečnog para, koji su lepi i u tim godinama, i podjednako rade sve poslove kao i mladi. Bila sam prisutna kad je lepa Italijanka rekla jednoj od devojaka oko Božića na kraju njene smene da lepo provede praznik, i kad je ova zaboravila da ponese kolač, uhvatila je za ruku i dala joj upakovan kolač, zatim je zagrlila. Dok sam ja zavirivala u kesu, klinka je pričala brzo i sa ne malo olakšanja objašnjavala da nije bila sigurna da će sve stići kako treba jer, uprkos trenutnoj situaciji gde su isporuke postale dominantni oblik komercijalnih transakcija materijalne robe, Forno Cultura nije deo trenda, ali učinili su joj, i ona sada može da se opusti. Nestrpljivo je čekala da čuje moju reakciju kad otpakujem poklon.

Unutra je bila jedna uzana bela kutija duža od pola metra, vezana tankom dvobojnom vrpcom, kraj nje jedna mala papirna kesa i jedna staklena teglica. U tegli je bio pesto – sos od bosiljka, pinjola i maslinovog ulja; u maloj kesi kolač u fišeku, a u velikoj kutiji kolač druge vrste. I jedan i drugi kolač su tradicionalne varijante i kombinacije ukusa koje se retko vide danas: torta con olive e olio d’oliva je bila mali kolač sa suvim maslinama i maslinovim uljem i kakaom, a onaj veliki je bio torta con albicocche, rosmarino e pinoli, kombinacija kajsija, ruzmarina i pinjola.

U ovoj fazi sam ja već bila u transendentalnom stanju. Klinka zna da je ovo jedno od mojih omiljenih mesta i da mi teško pada da ne mogu da lutam gradom kako sam navikla. Ali ovo je bilo puno više: sami sastojci, pa tradicija starih receptura – to sve vuče korene i povezuje nebrojene niti puno šire i mimo nas, ali za nas, to su niti naših razgovora i sentimentalnih momenata tokom godina, od putovanja do refleksija, želja i pustih snova.

Ugovorile smo susret i završile razgovor. Ona se javila bila kad je krenula; ja sam u međuvremenu potražila sinopsis one priče od jutros, i zaključila da sam dobar deo zaboravila ali ne i najvažniji deo, zatim sam malo plesala, i kad je klinka javila da napreduje brže nego što je Google maps proračunuo, shvatila sam da ću zakasniti pa sam se spremila što sam brže mogla i uskoro letela niz ulicu Yonge njoj u susret.

Susret je započeo široko otvorenim rukama i dugim zagrljajem na uglu Cumberland i Yonge ulica. U blizini je bio italijanski kafé koji obe volimo i koji je ona zvala da proveri da su otvoreni. Pitala me je šta nosim u kesi koju sam donela. Kolače od jutros, da podelimo, odgovorila sam. Lepo mlado lice je sijalo od sreće i zahvalnosti. Čudile smo se kako je malo ljudi na ulicama. Dan je bio hladan, ali sasvim podnošljiv, naročito zagrejan radošću i zimskim jaknama. Ni na samom početku krize, kada su ljudi bili najzaplašeniji, nismo videle tako prazne ulice u našem kraju. Yorkville, u kome smo bile, je vrlo popularan deo grada i očekivale smo da će biti puno više ljudi, ne samo na ovaj dan, već i sa sporim popuštanjem strogih pravila vanrednog stanja. Ali moguće je da je ovde bilo manje izgovora, gde je sav prostor bio posvećen restoranima i buticima, dok su u drugim delovima grada ljudi mogli da pravdaju izlaske nabavkom namirnica i sličnim neophodnostima.

Coco Espresso Bar na Belair ulici, prethodno Zaza, je bio prazan izuzev jednog gosta koji je stajao za šankom i žene koja je posluživala. Sve stolice su bile pogurane u stranu i blokirane; moglo se samo stajati. To bi u Italiji i drugim delovima Evrope bio najčešći vid posete i u normalnim okolnostima, ali videti bar tako prazan je bilo neobično. Čim smo ušle shvatile smo da su prošla dva meseca otkad smo bile u kafeu ili na sličnom mestu, i žaljenje nad izgubljenim iskustvom, i izgubljenim kafeima kojih će neminovno biti nakon svega ovoga, je dodalo još jedan nivo emocija. Gledano sa druge strane, naš ulazak je verovatno ličio na nalet neočekivane vitalnosti koji ne samo da nije išao uz ova vremena već je bio još neobičniji je nije bilo ničeg drugog u šta je vredelo gledati. Dama iza pulta, elegantna Italijanka srednjih godina u besprekornoj beloj košulji  i finoj radnoj kecelji, sa negovanom frizurom, nas je dočekala kao da smo najveće čudo koje je videla otkad je napustila Italiju. I ona i gost su nam davali komplimente – da li smo sestre ili mama i ćerka, i da ličimo, i kad nije bilo ničeg drugog za reći, gledali bi u našem pravcu i smešili se. Mi smo ćaskale, pijuckale single latte & double cappucino sporo i uživale u svemu a najviše da smo bile tu skupa. Rekla mi je bila Džo prošle godine, rekla sam klinki u jednom trenutku, da su Italijanke najelegantnije žene na svetu. A ona zna, kao manekenka. Klinka se složila svim srcem. Signora nam se jako dopala. A kad nam je dala dva kolačića od badema da umočimo u kafu, još više. Uzvratile smo komplimentima. Nadale smo se da će ona biti tu sledeći put kad dođemo.

Plan je bio da posle kafea imamo piknik u parku. U Yorkville-u je park više konceptualan, konstruisan pre nekih desetak godina, i sve je složeno u redove, i drveće i konstrukcije koje nešto predstavljaju. Kad smo stigle do parka, koji je na nekoliko koraka od kafea, shvatile smo da nije bilo klupa. U normalnim uslovima po parku su razbacane metalne stolice koje ljudi mogu da smeste gde im je volja. Sada su sklonjene i jedino mesto gde se moglo sesti je bio nizak zid oko malog zelenog ostrva. To je bilo idealno.

Prostor između nas je poslužio kao stočić, i počele smo sa raspakivanjem svega što sam donela. Prvo papirni tanjir i metalne viljuške. Zatim mali kolač u svom originalnom pakovanju, tri parčeta velikog kolača umotanog u foliju – dva za nas, jedan da ponese kući njenom dečku. Sledile su dve plastične čaše i metalna boca za vodu u koju sam ulila pred polazak penušavo vino. U malom staklenom pakovanju donela sam jednu jagodu, podeljenu na pola. U tom malom prostoru između nas vladala je vaseljena radosti, dok smo naizmenično uzimale po zalogaj ovog ili onog kolača, gustirale svaki nivo ukusa, pijuckale polako. Smejale smo se oko eventualne pojave policije, iako smo imale prilično dobar osećaj da nas niko ne bi uznemiravao. Sa druge strane ostrva, par mladih muškaraca je bacao pogled na naš piknik, dok su oni pijuckali svoje kafe. Prišla nam je blizu jedna veverica, stajala sa skrštenim ručicama na grudima i gledala nas. Mi smo i njoj nazdravile; bila je ženka, i dok je bila u potrazi za hranom naišla je na nas. Ostavile smo joj mrvice na kraju kad smo počistile, i nadale se da ih je ona uzela, jer bilo je sve više golubova okolo.

Krenule smo bile dalje. Na Bloor ulici je nedavno otvoren veliki kompleks zvan Eataly. Mi smo bile u njima u drugim gradovima, i ona je bila i u ovoj našoj, ali danas je otvorena i biće prilika da se malo sklonimo s hladnog vazduha i unutra će biti raj italijanskog kulinarstva. Mali red pred ulazom se brzo kretao. Popele smo se na sprat i krenule polako u krug da razgledamo i uživamo u svemu izloženom. Napravile bila jedan krug, izabrale nekoliko proizvoda, pa zatim rešile da napravimo još jedan. I još jedan, još jedan… Tajna ovakvih magičnih dana je ne žuriti. Oni kratko traju, to je jasno, ali neće trajati duže ako žurimo. Neophodni sastojak uživanja je efemernost trajanja, koje možda otkuca samo jedan uzdah, ili nekoliko sati, i to je to. Dovoljno kao koncept nema mesta u magičnom; on je grabljiv, posesivan. A ovo je o deljenju i zajedništvu, o neprocenjivom i nemerljivom.

Kad smo izašle napolje, pomalo je padala kiša i vreme je bilo da ona krene nazad; pred njom je bio duži put. Ići ću sa tobom do mosta, rekla sam. Zaista, mama? – pitala je, pomalo zabrinuta da će meni onda biti predaleko i predugi hod da se vratim kući, ali srećna da ćemo nastaviti još malo skupa. U jednom kratkom delu deonica se kreće po ivici lošeg kraja, i sa tako malo ljudi na ulicama, bolje ćemo se osećati obe ako je ispratim. Meni nije predaleko; tako puna svega čini mi se da bih mogla da hodam sa njom do kraja svojih dana.

Korak po korak, bez žurbe, išle smo dobrim ritmom ka istoku. Razgovor celog dana je pokrio nebrojeno tema, od veselih koje su vodile do napada smeha i kikota do ozbiljnih, ali ništa nije bilo teško. Možda se prava vrednost ljudskog života oseti u takvim trenucima, kod razgovora gde se dinamika govora i slušanja naizmenično menja; svaki učesnik donese i dâ od sebe, i zatim ponese sa sobom nešto novo dalje, u svoj dan i nove razgovore. Stigle smo do mosta, i prešle ga zajedno. Nisam dugo bila na ovom mostu, objasnila sam. Nasmejale smo se obe. Rastanak se desio na uglu Broadview i Danforth ulica. Okretale smo se i gledale za onom drugom, mahale poslednji put pre nego što nas je krivina ulice odvela van vidika, i svaka svojim koracima, krenule smo nazad svojim domovima.

Bila sam umornija nego što sam očekivala kad sam stigla kući. Tako ispunjen dan je istisnuo sve nepotrebno, i sve senzacije su bile jednostavne, fundamentalne. Među njima ni jedna jedina briga; prosto disanje, razmišljanje o svemu što se desilo tog dana, pokoji osmeh, poneka nit teme o kojoj bi mogle da nastavimo razgovor sledećeg puta. Za večeru sam skuvala pastu kupljenu tog dana – dva zahvata rukom, rekla sam bila kod pitanja koliko paste želim, dok sam pijuckala još malo onog penušavog vina. Dodala pesto iz mog poklona tog jutra i malo rendanog parmezana. Posle toga je sledilo još jedno parče kolača sa ruzmarinom, kajsijama i minijaturnim pinjolima.

Zatim sam otvorila knjigu uspomena Iris Origo, i pročitala ostatak poglavlja gde opisuje roditelje svoje majke i letâ koja je provela sa njima i decom svoje tetke, i naročito poseban odnos koji je imala sa svojim dedom. Dirljivo je bilo razumeti da su njene uspomene bile vrlo slične mnogim detinjstvima širom sveta i epoha provedenim sa babama i dedama. U prvom poglavlju knjige opisala je bila roditelje i svet u kome je njen otac odrastao; u ovom drugom pisala je o roditeljima svoje majke. I jedni i drugi su bili bogati, iz visokih slojeva društva u drugoj polovini 19. veka i početkom 20. – svet koji ne samo da je nestao već je bio puno drugačiji od ovoga što mi živimo, u vrednostima i ponašanju. Jedni su bili Amerikanci, drugi Anglo-Irish. Bila su to dva potpuno drugačija sveta i porodice, iako bogatstvo stvori zajednički jezik među najrazličitijim ljudima, i ne štiti od životnih tragedija – ne postoji takav neprobojni štit. Ali postojala je bila još jedna zajednička nit: obe porodice su bile proizvod srećnih brakova, posvećenih muževa i odanih žena koji su se istinski voleli, i to nisu nikada zapostavili. Na kraju poglavlja, kada je Iris već bila mlada žena i u braku i sama, i njena baka je umrla, deda i ona su i dalje razmenjivali redovna pisma, u kojima se on nikada nije žalio na nepodnošljivu usamljenost u kojoj je tada živeo bez svog partnera, već su pričali o različitim temama, uglavnom ozbiljnim. Međutim, u nekim od njegovih pisama, naročito među poslednjim, on je izrazio bio duboko lične istine i svako ko naiđe na ovu knjigu biće zahvalan Iris da je podelila nešto tako intimno a univerzalno. Ovim sledećim isečkom je završila poglavlje o njima:

I believe that love in marriage is better than anything in life. Ambition and success are not in the running with it. My real life has always been my home – wife, children and grandchildren, and she saw and rejoiced in her great-grandchildren. It is a happy record. (Iris Origo: Images and Shadows)

Vrlo emotivna, poslala sam bila tekst poruku klinki u kojoj sam opisala to što sam pročitala i koliko me je dirnulo. Preplavljena zahvalnošću da postojiš i da si tako divno biće, voli te zauvek, Mama.

Tako se završio jedan od najlepših dana u mom životu – zimski dan u maju, piknik na betonu, i spori hod kroz puste ulice. Bilo je najlepših dana i u prethodnim godinama, biće ih možda opet; uvek računam samo po jedan. Bez žurbe, bez straha i briga, moguće je rastegnuti ih, i osetiti bolje i intenzivnije ljubav koja nas prožima.

Linearne dimenzije

Juče se desio jedan od najvećih događaja u mom životu. Iako ja nisam bila ta koja je napravila korak. Ja sam ostala na istom mestu, ali svet izgleda potpuno drugačije. Nisam čak ni bila potpuno svesna veličine koraka dok se nisam vratila kući, sama.

Priča koja vodi do koraka je ista kao i bezbroj pre nje – jedno dete, rođeno i odgajeno, je poraslo, završilo škole, našlo partnera, i krenulo putem stvaranja svog života novoodrasle osobe. Klinka iz bezbrojnih priča tokom poslednjih par decenija je glavni karakter. Zar postoji bolji tok od ovog opisanog u prvoj rečenici ovog pasusa? Ovakva vrsta opisa je od onih koje izvuku duboki uzdah zahvalnosti ’Hvala Ti, Gospo’ i iz najtvrđih. Danas, kao i svaki sledeći korak koji će ih voditi kroz budućnost je do njih, i svetske politike, ekonomije, biologije i previše drugih nepredvidih, nekontrolisanih plus masivan broj drugih kompletno idiotskih faktora, ali onaj maleni ljudski deo – to je do njih. (Klinka nije izgubila ni nanogram autonomije kao najveće čudo sveta, ali sada deli svoju stvarnost sa partnerom, pa se množina najčešće primenjuje kad se govori o njima. I to se nauči).

Klinci su živeli sa mnom poslednjih šest meseci. Pre tri meseca su oboje počeli da rade. Pre toga su putovali četiri meseca po Evropi, pre toga su opet bili kod mene dva meseca, a još pre toga – pre godinu dana – su diplomirali. Kakva fenomenalna godina u mladim životima. Podsećali su sebe poslednjih nedelja ’zamisli da smo trebali da diplomirano ovog proleća? Morali bi da zvršimo sve online, bez prilike da se oprostimo sa tako velikim i neprocenjivo važnim delom života? I morali bi da otkažemo putovanje koje smo planirali tako dugo?…’  Trenutno je svaka nedelja neizvesna, da li će imati poslove i sledeće nedelje, ili one nakon nje – to ni njihovi menadžeri ne znaju. Da se život, i svet, mogu promeniti u trenutku je veliki deo sazrevanja, i oni se i sa time, naizgled, nose dobro.

Juče su se preselili u stančić koji su iznajmili na samom početku ove krize. Potpisali su bili ugovor, i sa velikim uzbuđenjem su brojali dane, planirali stvari, pakovali se. U petak su platili stanarinu – ona po prvi put, on je to radio i tokom studija, ali ovo je sada potpuno novo iskustvo za oboje.

Stan je u jednoj kući podeljenoj u pet stanova, i oni su na prvom spratu. Dva prozora gledaju na ulicu, ispred jednog je veliko drvo na kome se tek vide pupoljci; proleće kasni ove godine. Po drvetu ćete pratiti promene sezona, rekla sam juče, zagledana kroz prozor. Zatim sam se setila da bih to ja radila. Ovo je njihov prvi krug, i prvi stan, i razumela sam instantno čim sam ušla zašto su odmah znali da je to mesto za njih. U kući škripe stepenice koje vode na sprat, deo poda je kriv; kroz prozor se vidi ulica i kuće preko puta. Juče, tokom selidbe, videli smo jednu mamu sa dečakom kako sadi biljke u saksije a zatim vodi jednu majušnu klinku za ruku i pokazuje joj šta su uradili; posle toga ih je tata vodio negde na biciklu… – na sve to mi je skrenula pažnju dok smo unosili stvari, ozarena svetlom početka ove faze njenog mladog života koja je drugačija od onoga što je živela do sada. (Lockdown u Torontu nije ni blizu tako strog kao u drugim delovima sveta, iako je ekonomski kolaps neizbežan).

Na povratku kući očekivala sam prazninu, ali nisam bila spremna za veličinu prostora. Ja dugo živim u ovom stanu, i video me je kroz selidbe drugih i ranije; ovo je drugačiije. Dok su klinci živeli sa mnom, morala sam da se smanjim. Stan nije mali, ali bilo je neophodno napraviti im dovoljno mesta, i za mene malo privatnosti. Poslednjih par meseci, kad smo krenuli da radimo od kuće, to je značilo da svakome treba zaseban prostor. I to smo izveli dosta dobro; bilo je prostora, mada ne i kancelarijskog nameštaja. Ja sam radila na krevetu u mojoj sobi. Sada mi je sve na raspolaganju.

Prostor i širina su moje omiljene dimenzije; ovog puta ne – ovde imam previše praznine. Da mogu, i ja bih se odselila. Novi početak – retko je naći koncept sa više mitologije. Videti novi početak kroz perspektivu mladih života je donelo i malo zavisti. Ja sam imala više nego većina ljudi, pretpostavljam, ako je do početaka, i nisam sa njima uradila bogznašta. Odnosno, uradila sam najbolje što sam umela, što je ispalo bilo puno grešaka. Oni će praviti svoje izbore, i nadam se sa manje grešaka. Ali novi početak za mene? Šta bih ja uradila danas sa još jednim novim početkom?

To nisu pitanja na koje imam odgovor. Dakle – ne znam. Pre nepune dve godine imala sam jedan novi početak. I on je razočarao, iako ne mojom krivicom. Poslednjih meseci vide se znaci da se ne oporavljam uspešno, i klinka je zabrinuta za mene, naročito sada kad njihovi mladi životi ne ispunjavaju više prostor ovde gde moji dani prolaze u urednom nizu. U ovih nekoliko nedelja pred njihov odlazak, provele smo par večeri zajedno, samo nas dve, i oba puta je ona bila ta koja je mene obgrlila i tešila. Iz naizgled običnih razgovora, podigla se bila dvoglava zver mog postojanja – gubitak i poniženje. Vrlo je moguće da je to jedna ista zver koja teroriše i druge ljude, ali u tesnom prostoru jednog bića ne postoji ništa strašnije. Najgori bilans mog života je da sam od odvažnog deteta i borbenog mladog duha jedne devojke postala cmizdrava kukavica.

Šta je jedan promašeni život u moru sličnih, čak i ako je svaka kap malo drugačije obojena.
Zatvor, gledano iznutra. Da zatvorska ćelija može da stane u jednu kap je jedno od čuda fizike.  Čak i u tako tesnom prostoru uvek ima mesta za nemani. U uslovima prevelikog prostora, gde se sada nalazim, da li ću se ja raširiti, ili će se zveri namnožiti? Bilo koji ishod, navići ću se, pretpostavljam.

Zašto ljudi žive živote pune mizerije? Da li iko ima snage da uopšte pogleda u pravcu planina odgovora i saveta na ovako vitalan deficit. Radi se o dimenzijima. Odgovori su linearni, životi nerealni. U svačijoj glavi život je skup emocija, sećanja i reakcija u različitom stepenu fermentacije. U takvom stanju pijanstva koje se menja iz dana u dan, krajnji rezultat je uvek kiseo. Hemija dakle, a ne fizika. Ili je u pitanju izvesna mera sažaljenja, gde svako ko je razumeo proces nema srca da raširi vest. Svejedno, niko im ne bi verovao.

Tokom života skupa, imali smo redovno prave gozbe. Razgovori uz dobru hranu, vino, selekciju sireva, svež hleb, su najbolja doza efemerne realnosti za koju znam od koje se može stvoriti pristojna nerealnost. Verujem da će klinka to negovati dalje; ja imam svoj novi početak na rukama.

Zagonetka plavog neba

Ja nisam bila neobična u jednoj zemlji koje više nema, rekla sam bila klinki nedavno. Ne sećam se kako je konverzacija počela, ali dotakla se, između ostalog, zanimljivih žena. Nedavno smo posetile bile Srbiju, i u svega nekoliko dana galerija ženskih likova – jedinstvenih ali ne bez sličnosti – je ostavila bila utisak, i na nju i na njenog dečka. Žena-zmaj koja se odaziva na ime Jasna, uvek zauzme centralnu poziciju. Ako se oduzmu magični elementi superherojine recimo Wonder Woman karakteru, ostane pravo Čudo od Žene, što je tek neverovatna konstrukcija. A postoji. Pored nje ravnopravno stoje moje sestre, pa jedna mlađana tetka, koja sa visine od metar i osamdeset gleda svakoga ili kao smetnju ili kao zakusku. Uz takve karaktere, kojih ne verujem da je bilo puno u antićkim zapisima, svet radije gleda u izuzetke tipa – zašto u zabitim krajevima ljudi žive do 100+ godina. Dok je odgovor na prvu zagonetku kompleksan, ova druga privlači puno više pažnje, iako je jedan vrlo moguć razlog za dugovečnost upravo u izolovanim uslovima tj. ne viđaju puno drugih ljudi. Mada, kažu neki skeptici, rešenje leži u kombinaciji nepouzdanih izvora (niko ih nije upisao u matične knjige tamo Ogu iza nogu, i dobar broj ne ume da broji ni do 50, a kamoli sto).

Razgovor je tekao bio pomalo nostalgičnim tokovima. Prisećala sam se bila naših tomsojerovskih avantura, iako sam ja tek ovih dana shvatila da su to bila vremena kojih više nema, i možda se neće nikada ponoviti, pa je sasvim fer dati im status avantura. Ali ono što postojano opstaje, bar dok je nas ovde pa i neka ne doguramo do 100, je da smo mi proizvod jednog jedinstvenog vremena u jedinstvenom sistemu, gde devojčice nisu znale šta je inferiornost već su i one i svi oko njih mislili da će učiti škole i gurati kroz život najbolje što umeju.

Vidiš, rekla sam, ove zemlje ovde su imale obrazovane žene puno ranije, ali one nikada nisu izbegle pritisku statusa, klase, i uloge koja im je bila dodeljena i koja ih je smestila na izvesno mesto. Tamo gde sam ja rasla, ako je neko i pokušao da mi kaže da je moja uloga ovo ili ono, ja ne bih razumela o čemu priča. I mislila bih da je budala, blago rečeno. Nije bio ružičast, socijalizam, ali u sivilu naših betonskih zgrada, bujao je bio zelen naraštaj novog i drugačijeg sveta. Koji je trajao vrlo kratko. Uostalom, svaka sezona procvata je takva. Dolaskom ’demokratije’, mlade žene i mladi muškarci su se vratili u svoje arhetipske uloge.

Klinka je slušala i klimala glavom. Ona je već prošla kroz godine brisanja ličnosti, koje počnu negde oko 13-14 za devojčice ovde. Sada se oporavlja, i pretpostavljam da će proces trajati celog njenog života. Vidiš, ljubimac, ja nisam samopouzdana zato što sam izuzetna, već zato što doživljavam oduvek sebe kao osobu koja je svesna da ima sposobnosti, i odgovornost, da nađe rešenja za životne dileme, pa kakva god da su. Mene niko nije ubeđivao da sam pametna i  da mogu da budem dobar đak – i jedno i drugo je bilo fakat. Niko ne gubi vreme oko toga zašto je nebo plavo. Jednom kad se to zaključilo, vreme se troši na druge zagonetke.

Ali činjenica je da nisam računala da ću postati muzejski primerak.

Bio je to lep razgovor, i pun melanholije. I ona i ja smo malo odćutale, slušale daleki odjek nečeg izgubljenog. Nasmešile se jedna drugoj, i okrenule se ostatku dana.

Kratki kurs u osami

Smrt moje majke odigrala se nekoliko dana nakon mog 15. rođendana. Danas je moj rođendan; jedanaestog će biti godišnjica njene smrti. To je eksponencijalna tragedija, smrt jednog bića; seizmički talas koji izmeni reljef terena. (1 + x)ⁿ,  x > 0.

Mnogo toga u mom životu bi našlo svoje poreklo u tom datumu; jedanaesti deseti. Pamtim samo fragmente pre toga; na tom prekidu linije svet je odjednom nestao bio pod nogama, i gubitak se stopio sa ambisom nepregledne praznine. Mom sećanju, kao ni drugim, nije verovati, ali takve kakatlizme bace senku preko drugih stvari i one izgube na važnosti. Pitanje perspektive. Ono što je ostalo je bio poremećaj u redu stvari, koji je postao trajno stanje. Postojanje se podelilo u dve ravni, i one su uglavnom išle paralelno; ne predaleko jedna od druge, ali i bez dodirnih tačaka. Da mi je uspevalo svih ovih godina da prelazim između njih je jedna od neobjašnjivih kurvatura svemira i geometrije.

U jednoj od tih dimenzija živim samo ja. To je toliko nepojmljivo stravična perspektiva da je jedini mogući način reakcije bio stvoriti sebi udobno gnezdo, od ničega. Ako maslačak može da raste iz betona, mogu i ja da opstanem sâma. U drugoj je sve naizgled normalno – svet je pun ljudi, ja se ne razlikujem puno i čak znam jezik, sporazumevam se uspešno i svi me tretiraju kao svoju. Sećanja na drugu ravan doživljavam kao melanholiju, neobičan slatki bol. U srednjoj školi je bilo moguće skupiti se u nemušto klupko od užasa pred emotivnim bespućem, i diskutovati velike i male teme iz sveg glasa usred gomile, i smejati se, smejati se… – ponekad sve to istovremeno. Kasnije je tranzicija i opstanak u drugoj ravni počela da zahteva više truda; boravak među ljudima nije bio default, bar ne za mene. Teško je bilo i zamisliti tada, ali moje bespuće praznine nije više izgledalo tako strašno; naprotiv, sve je postalo pitanje navike. Jednom kad sam prihvatila moje paralelne egzistencije, svaku sam malo ulepšala da liči više na onu drugu. Ne znam da li je to bilo neophodno, možda sam mislila da će to dovesti do neke promene, da će ih spojiti; ne znam, ne pamtim više. Ono što pamtim je akutni, intenzivni poriv da budem na drugoj strani. Uglavnom se javljao usred osame, ali ne ekskluzivno. Čini mi se da je impuls da izađem – iz društva, okruženja, okolnosti – ostao najjača žudnja mog duha. To je uvek izgledalo da vuče negde novo, ka boljem, ka slobodi, ali verovatno je bio samo mala obojena iluzija iza koje se krila potreba za sigurnošću. Praznina je postala utočište.

Rođendane uvek proslavim lepo. Tog dana sve drugo otpadne, i sve moje ravni su u harmoniji; ni euforija ne izostane. Juče sam bila nezadovoljna, malo prehlađena; sutra ču verovatno krenuti sveža i do podneva će me oboriti nešto što sam zapostavila. So be it. Mi smo svi veterani unutrašnjih borbi između kolosalnih realnosti. Ovakvim danima postrojim sve svoje vojnike, otresem prašinu sa starih unformi, izvučem odlikovanja – i zatim sve složim nazad. So be it.

Ko će sanjati umesto nas

Počeću sa jednim priznanjem: kad sam gledala bila originalni ’Blade Runner’ nisam uopšte skopčala da je nešto posebno. Ridley Scott jeste, to verovatno nisam još znala tada, ali Harrison Ford je radio svoju verziju glume – trčanje plus dva izraza lica – kao i u drugim block-buster-ima iz tog doba, film je bio vizuelno zanimljiv, i to je bilo to. Neah. Ja sam čitala bila dovoljno naučne fantastike do tada da mogućnost postojanja svesti robota nije predstavljala neko naročito pitanje; svest i savest su oduvek bile mutne mrlje u ljudskom kaleidoskopu. Kad sam ga gledala opet, utisak je bio bolji, verovatno i pod uticajem kultnog statusa stečenog do tada. ’Blade Runner 2049’ sam gledala prošle nedelje, i ostala sa puno više utisaka.

U stvari, dominantni utisak je bio da sam ja gledala subliminalni film-ispod-filma dok je ono što se odvijalo na ekranu bilo slatki preliv za ljubitelje takvih ukusa. Taj preliv je bio vizuelno ambiciozan, i priča je imala emotivnu dubinu, uprkos neizbežnog H. Forda, ali sve je to bila prilično šuplja priča koja verovatno ima odjeka u svetu kakav jeste danas – galama oko toga ko je kome više skirvio. Boo-hoo. Probajte prvo da odrastete i posmatrajte zatim svet iz te perspektive – nema crnje distopije, verujte.

Ne znam da li je B.R 2049 najbolja ilustracija fetišizacije žena u bliskoj budućnosti, ali je sigurno privukao moju pažnju. Taj element je u suštini najbliži realnosti u celom filmu. U budućnosti će žene biti pravljene veštački, da zadovolje mušku maštu i potrebe. Već se uveliko radi na tome, i stvar je sasvim jednostavna – ko ne bi uradio istu stvar, da može. U svetu koji nema ni jedan jedini sistem kontrole nad tehnologijom i kapitalom, između inkompetentnih birokrata i nezaustavivih tehnokrata, gde ovi drugi svi od reda imaju kompleks Oga veličine bar prosečnog Jupitera, dok i jedni i drugi (birosi i tehnosi) pišu ode sopstvenoj humanosti koja objašnjava ostatku sveta da oni sve što rade čine za dobrobit nas, i vas – u takvom svetu, na koju god stranu da krene, stvari neće ispasti dobro. Jedino što je izvesno je da će ispasti – kao lomljiva nepotrebna stvar, koju će zatim samleti u prah napredak, koji nije ništa drugo do stampedo napred. U filmu je jedna jedina žena sredovečni šef policije, koja živi u nekoj vrsti sive zablude da red treba održati, kakav god da je, i koju je jednim blagim zamahom obrisala superbot, koja je sve što njen tvorac zamišlja kao ideal – osim što ne može da savlada reprodukciju još, ali i to je bilo rešeno pre nego što se film završio.

Nije bilo ni mnogo muškaraca u filmu; ljudi su uglavnom premestili habitaciju na nove planete, gde imaju androide kao surogate za večitu potrebu za jeftinom radnom snagom. Tu je ležao bio politički pokušaj filma. Nije da to nije bitno – mi se svi puno trudimo oko svačijih prava, retko šta drugo i radimo; tome valjda služe svest i napredak, tako se bar ispostavilo u poslednjih par vekova. Ili ćutimo i ne izjašnjavamo se.

Dakle budućnost je neka verzija gadnog crnila. Zavisi kome. Ta ista budućnost je započela bar koju deceniju unazad (selekcije fetusa, seks turizam, reproduktivne tehnologije, Samantha 1.0, 2.0…), ali ne znam da li je neko javno rekao da u toj budućnosti neće biti žena. Ne mislim da je film to hteo da poruči, ali je vrlo jasno ilustrovao – čemu bi služile žene ako se svakih nekoliko meseci lansira novi model idealne zamene, koja je savršena u svakom pogledu muških očekivanja, i nikada se ne buni. Zatim sam se setila da sam ja zamislila bila budućnost na Zemlji bez žena u jednoj sci-fi priči pre desetak godina. Ali to je u suštini bila romantična priča, i prišla je problemu iz drugog ugla – žene i muškarci u toj priči žive odvojeno (bar koju galaksiju), jer se tako više vole; užele se jedni drugih, pa tim više i cene. Budućnost neće imati mesta za takve pikanterije, uostalom priča je bila vrlo neozbiljna, samo blagi pokušaj preokreta.

Sagledati budućnost je verovatno najgora stvar koja može snaći pojedinca (posle smrti i strašnih bolesti, i pretnji voljenima); OK najgore moguće stanje u filozofskom smislu. Ne fali vizionara kojima je sve jasno, ali mi bez ružičaste u paleti bojimo manje impresionistički. U mojoj koži, ovaj pojedinac i dalje živi kao i ranije, samo mi se čini da više posrće kod svakog drugog-trećeg koraka. Ne znam zašto sve ovo oduvek boli toliko. Da li sva deca, i androidi, sanjaju ovakve snove? Da je moguće jedva na korak od nemogućeg – na dohvat – a realnost uvek najskuplja i najgora moguća verzija.

Ali život ide dalje. Pa i ka takvoj budućnosti. Negde će napraviti skretanja, i to se računa; ponekad sve leži u tome. Neka nastavi. U međuvremenu, puštajte devojčicama Wonder Woman.

Prošlo vreme

Pretpostavljam da dođe neosetno – migracija u prošlo vreme kao omiljeno doba dana, godine, života; jedino mesto još uvek sigurno i naše. Kao tvrdokorni građanin sadašnjosti, takva promena ne bi trebala da prođe neprimećena u mom slučaju, ali ja sam se uglavnom pretvarala sa sadašnjošću. Istorija je bila i ostala moj omiljeni period.
Prošlost nije isto što i istorija; prošlost je ozbiljan danak životu. Istorija je sve suprotno tome: luksuzno letovalište sa izborom scenarija i mizansena na meniju svakog dana. U sadašnjosti žive intenzivni doživljaji: ljubav, propast, i previše ljudi. Ako bi moglo da se bira i sa tog menija, više ljudi bi ostalo u sadašnjosti. Međutim – nije tako. Ljudi se toliko trude da izmene sadašnjost, i kako se ona ne da, oni se okrenu iluzijama. Sadašnjost u svom najboljem izdanju je retko kada više od još jedne laži. Hvala Gospi. Bez zabluda, suočenje sa realnošću bi bilo kao poželeti ’dobro jutro’ glavi Meduze, otvorenih očiju.
Među takvim opcijama, povlačenje u prošlost onih koji su je nakupili dovoljno izgleda kao neminovna migracija u zemlje u razvoju ostarelih građana iz razvijenih država. Sa malo konvertibilne valute neke linije realnosti se daju obrisati, a kredit u lažima samo raste.

Prošlost je uvek bila loše mesto, obeleženo tragedijama i prljavim bojama. Zabrljala sam bila dovoljno puta, za ostatak su se pobrinuli slučaj i sudbina. Kao građanin Sadašnjosti ja sam u suštini bila izbeglica iz Prošlosti. Ne bih nikada priznala; šta je jedna mala laž naspram svih ostalih. I sve bi nastavilo tim putem da sadašnjost nije ubrzala, ja usporila, i našle smo se u raskoraku. Odjednom bez ritma – srca mog mehanizma – shvatila sam bila jednu bitnu stvar prekasno: Racio nije friend, ni familija, i sve prednosti sa kojima se predstavljao su bile samo promocioni materijal. Dok su drugi ljudi gradili svoje iluzije, ja sam delila letke o racionalnosti i halucinirala o istini. Laži su život, puniji što ih je više; istine ostave vrlo malo materijala da se napravi i osnovno sklonište. Siromah, bila i ostala.

Kad putujem, što jako volim, najlepši deo su lutanja kroz stare gradove. Među visokim zidovima napuklim od vremena i ratova; po tesnim ulicama popločanim petama generacija, ispod prozora otvaranih pozivom zvona, zatvaranih pretnjom gladi i bolesti – u tim baštama ljudske predanosti nađem smisao na kratko, pobegnem od realizacije da ga nisam našla nigde drugo. Kad sam bila mlada nisam mislila da je potreban; mislila sam za sebe da sam građanin sveta. Danas mi ne treba svet; ne trebam ni ja njemu, što je nizak udarac koji sam trebala da predvidim – ali nisam. To bi verovatno bila jedna dobra definicija slobode, retke iluzije od koje nikada nisam mogla da dignem ruke. Što ne znači da je nisam ugušila, kao i sve druge koja su nikle i pokušale da rastu na ovako kamenom tlu.
Budite dobri prema sebi, i uvek skrenite pre  nego što stignete do cilja. U prošlo vreme, bilo koje, ako je moguće.

Svaki dan je nedelja

Na odmoru sam poslednjih nedelja. Melodramatično je reći da sam brojala dane, i sate, do početka. Nije u stvari bio važan početak, već kraj. Cela ova nova faza – nova karijera – je ispala prevara. Godina za mnom je jedna od najtežih koje sam izgurala u farsi koja se odaziva na ’život’. A opet, sa životom se nije zezati. Sve pada pred monolitom života. On je to što jeste – ništa ni nalik očekivanjima.

Dakle, nije bio važan odmor, već stići do njega. I ja sam stigla. Ući u odmor od dva meseca je čudan osećaj. Jedan od bitnih je nepoverenje – mora da je prevara u pitanju. Zar će me zaista ostaviti na miru devet nedelja? U stvari, nisu me ni pre toga preterano gnjavili; nije problem bio u tome. Problem je daleko kompleksniji, i dobar deo njega sam ja. Da nisam pristupila stvarima ozbiljno i odgovorno, da moje definicija ’profesionalnosti’ ne podrazumeva pristojan kvalitet obavljenog posla – godina bi verovatno prošla sa opisom ’OK’. Ali ja pristupam stvarima ozbiljno i odgovorno, i jako mi je važno da se stvari urade kako treba. I tako sam stigla do odmora u vrlo nejednakoj trci: moji poslodavci su dobili zaposlenog iznad svojih očekivanja; ja sam dobila poslodavca koji je razočarao, i izgubila trku.

Međutim, u dimenziji odmora, tj. stanja koje nije ni tamo ni ovde, prva stvar koja je otišla je osećaj da sam bila prevarena i izrabljena mimo svih normi. Jesam bila i prevarena i izrabljena, i duga je lista žalbi, ali slučaj se popeo na novi nivo. Odmor je istorijski potpuno nerealan koncept. I vrlo nov. Možda je zbog toga tako nezgrapan, skorojević u tesnom odelu. Samo zamisliti, u bilo kojoj istorijskoj epohi, da će proleterijat, od najnižeg do intelektualnog trudbenika, dobiti plaćeno vreme da ne radi ništa ostaje nepojmljivo, i protivno svim principima ljudske prirode. Suočena sa tim paradoksom, ja sam već drugog dana zaboravila sve nepravde i ostala u čudu kako je ovo uopšte moguće. Nije da ja mislim da nisam zaslužila odmor – zasluge su pogan mamac – više je u pitanju slučaj neočekivanog gosta: poređenje (koje nije popularno u ovom domaćinstvu) se uselilo i gura primere koji izazivaju dosta redovan osećaj postiđenosti. Ako sam zaista toliko propatila protekle godine, kako je moguće da sam se tako brzo oporavila? A šta reći o ljudima koji se zaista muče i nemaju prilike da putuju, lutaju, ili ne rade apsolutno ništa? Rekla bih da je ovde u pitanju genetski defekt sa moje strane, jer ko još sluša, ili misli, takve gluposti. Ja, dosta redovno.

Najlepši deo je sedeti na terasi. Kad se malo razišao dim eksploatacije, setila sam se projekata koje sam započela, i zaboravila. I brojne stvari su se pokvarile. Putovanje koje je deo mog dugoročnog plana o opstanku je naraslo u meta teret – organizacija nečeg tako neesencijalnog mi se čini kao prava perverzija. I koliko tek košta.
I sve to nestane čim izađem na terasu. Pogled na grad je prekrasan, kao što je uvek bio, ali najlepši deo je nebo. Po njemu povremeno šaraju ptice grabljivice, raspon krila impresivan čak i sa velike distance, i iskrena simpatija da one ne znaju ni dana odmora, jer opstanak je surova igra. Čitam stripove, pijuckam džin & tonik, i zamislim se nad ključnim pitanjem: kako je moguće da do sada nisam spasila svet, uradila nešto dovoljo fantastično da se sada smešim samozadovoljno – a ipak uživam? U saksijama gerberi cvetaju sočno-crveni, i ja svakog dana priđem sporim korakom, raširim nežno listove, smešim se novim pupoljcima pognutih glava, opipam zemlju da odredim koliko ih treba zaliti – i u tih korak-dva pronađem sve što sam mislila da je izgubljeno.

Svi naši vekovi

Predvečerje, praznična nedelja u hrišćanskom kalendaru. Promakla bi mi da nisu stigle vesti početkom nedelje o Notre Dame destrukciji koje su u meni, osim užasa, uzrokovale slične misli kao i kod mnogih ljudi širom sveta: kako vas nije sramota. Preživeti osam vekova evropske istorije danas možda ne izgleda big deal, jer savremene generacije imaju problem da izračunaju i sopstveno godište a o istoriji znaju jedino da je prošlost i shodno nevredna njihove pažnje, ali iznenadilo bi i njih i mnoge druge da ima puno ljudi koji misle drugačije.

Prvo su se pojavila sećanja. Kad smo klinka i ja bile u Parizu poslednji put, leta 2012., divile smo joj se malo sa distance što je dalo njenoj veličanstvenosti celo nebo i dve obale reke, dok je naš omiljeni spori hod kroz gradove i vreme činio svoje, kao recimo uvođenje teme da nije neophodno razumeti sve, jer to je nemoguće, ali to odsustvo nije ključni detalj u životu pojedinca. Ne opravdava, niti odlaže odgovornost izborâ, što ostaje kriterijum za klasifikacije ljudi svih vrsta. Dve godine kasnije, bila sam sama u Parizu i prošla istim stazama, sa sličnim mislima. Ušla sam bila u jednu crkvu malo kasnije, Saint-Séverin, sedela pozadi dok su ljudi ulazili, ostali kraće ili duže, zavisno od toga koliko im je dugo trebalo da pronađu to zbog čega su došli; među njima jedan mladić, skoro dečak, koji se prekrstio, seo pozadi nedaleko od mene i proveo par minuta u refleksiji. Uobičajeno je videti žene, starije ili mlađe, kog starijeg muškarca, shvatila sam bila, i uočila ograničenost mojih shvatanja i poznavanja materije. Svakog dana podešavam ovaj mehanizam koji nosim u sebi, pažljivi mehaničar. Mehanizam je važan, ali ta podešavanja su najbitniji deo.

Završila sam danas ’Rat i mir’, delo izuzetno pažljivijog, preciznog mehaničara. Započela sam sa čitanjem prošle godine, koja se sada čini maglom obavijena daleka prošlost. Nisam žurila. Znala sam šta će se desiti. Najveći uzrok tog sporog hoda je bio moj život koji se oteo kontroli uprkos velikim naporima oko navigacije. Ali nije moguće biti i precizni mehaničar i navigator i putnik kroz vreme…

Jedno svojstvo klasika koje stvara trajnu nelagodnost je koliko su savremeni. To se obično pokrije izrazima timeless tj, zato se zovu klasici, ali to je samo izbegavanje istine. Kad sam ih čitala kao klinka, nisam imala predstavu ni o ljudima, ni o vremenima, i oni su bili avanture, kao i sve drugo uostalom. Danas je čitanje klasika vraćanje u vreme koje ne poznajem po kalendaru, ali znam sve drugo. I svi akteri su prisutni, moje detinjstvo među njima kao i svi oni koje sam zaboravila ili izgubila; ceo svet je tu, među stranicama debele knjige. Naravi, izbori, ishodi i neizbežnosti. Bekstvo iz realnosti  koje vodi nazad u realnost kroz mala vrata na galeriji, i odatle ona izgleda malo drugačije, što je najbolje što se može postići sa realnošću.

Pre nekoliko nedelja, jednog neočekivano slobodnog popodneva, sedela sam bila u kafeu sa knjigom u rukama i sa Rostovima proslavila Božić. Bio je to poslednji uzdah nevinosti jedne srećne porodice. Bila sam zahvalna za priliku da ih čujem kako pričaju, pevaju, pršte u smeh, i sneg pod točkovima i sa njima priča, peva i pršti kroz noć i pod nebom koje će doneti sledeći dan, i sledeći, kad će se sve promeniti i ništa se tu nije moglo učniti.Tolstoj je voleo tu svoju srećnu porodicu, koja nije trajala kao što ništa ne traje, i ne samo u nesrećna i tragična vremena. Ali prolaznost nije i kraj; iz te jedne porodice nastale su nove, iako ništa nije ispalo kako se očekivalo, niti kao što je nekada bilo. I brojni precizni mehaničari su vredno podešavali mehanizme, da bi oni nastavili svoje otkucaje. U prelazima između realnosti, smrzla bih se nad mislma o budućnosti kojih sto godina kasnije, koja tada nije mogla da se zamisli. Možda je Pasternak pokušao da bude Tolstoj te epohe, setila sam se bila iznenada. Mnogi ljudi se prilagode toku vremena sa olakšanjem, čak i kad odnese previše; možda je reka zaborava najbolja destinacija. Oni koji ne mogu da zaborave, traže ono što je izgubljeno sa velikom pažnjom i strpljenjem. Nije lako naći se u toku istorije, nekad neizdrživo. Okrenuti se nazad izgleda tako prirodno.

Puno vremena provodim između vekova i epoha. Najviše zato što mi je ova otužnog ukusa, pretpostavljam. Ili prosto više volim druge realnosti. Nije u drugim epohama lepše, ali ja dišem boljim ritmom, lako je izbeći netražene prisnosti, i niko ne očekuje od mene učestvovanje u glupim ulogama i kostimima. Svi moji pokušaji u mehanici nemaju veće posledice, i to je veliko olakšanje za amatere kao ja.

 

Hronika

U večitom naporu posednika da svaki metar prostora unovče makar i da nije ceo metar, taj napor koji je preživeo sve revolucije i uništio brojne gradove, i koji ima brata blizanca u reketima organizacija sličnih profila širom sveta koje se pozivaju na drugu vrstu vlasništva, u našem delu ulice Yonge primer ovog besmrtnog trougla je radnjica širine od možda dva metra u najvećem delu, koji se zatim raširi za još jedan metar pozadi. Prostor je bio hodnik u nekadašnjoj kući, kada se na ovoj ulici živelo; sve je manji broj tih nekadašnjih kućâ u nizovima duž glavnih ulica. Odmah kraj hodnika je restoran zatvorenih vrata, koji i kada je radio je bio prazan, izuzev debelog Fila, po kome se zvao, i koji je verovatni vlasnik cele zgrade i tog hodnika pored, koji su podelili i izmalterisali njegovi drugari kad se prilika ukazala da ga iznajmi. Debeli Fil čeka da mu developers ponude dovoljno visoku cenu i na mestu stare, okrnjene kuće izgrade još jednu visoku zgradu sa stanovima koji isto liče na jedva malo šire hodnike. Takav je trend današnje gradnje – sve je skupo, naročito kvalitet, i ko na njemu ne uštedi je prosto budala.

U međuvremenu, u maloprodajnom prostoru u kome se dvoje mršavih ne mogu mimoići, odvijaju se drame tipične za ljude i njihove snove. Prvo je tu bila Anne, ona tužnih očiju o kojoj sam pisala davno. Srećom, ona je obrisala bila suze jednog dana, našla nešto bolje i otišla. Zatim se čekalo na sledeću žrtvu. Jednom je neko ušao, i odmah izašao. Možda je i on bio debeo, kao Fil, pa se zaglavio. Grupa mladih pekara je ušla bila pre par godina. Pekli su hleb u podrumu i prodavali ga pozadi, tamo gde su imali tri metra. Bili su simpatični, i uložili su puno truda u tako mali prostor, ni hleb nije bio loš. I onda jednog dana nisu otvorili. Ne znam koliko se vekni hleba i poslastica moralo prodati svakog dana da bi se platila zakupnina, ali previše je sigurno tačna procena. Bar nisu bili gladni, kraj hleba i slatkiša, ako se na tome može živeti.

Nije dugo prošlo i unutra su se uselila dvojica sredovečnih Grka. Ne liče uopšte ali reklo bi se da su braća. Jedan je mršav i siv, drugi ima okruglo lice i okrugle naočare. Prihvatili su se posla kao da su oduvek radili i živeli u uzanom hodniku i to im nije prepreka. Odnosno, za onog sivog to nije dodatna prepreka; život mu sedi za vratom, kao njegov lični debeli Fil. Onaj sa okruglim naočarima je efikasan, brz i prijatan. Uzani hodnik je započeo bio sa jednim minijaturnim okruglim stolom uz izlog, gde nije bio na putu nikome, da bi mu se ubrzo prirdružio još jedan, pa još jedan… sada ih ima četiri-pet. Kako ne blokiraju prolaz nije jasno, ni gde su našli tako male stolove, ali stolovi stoje i mušterije dolaze. Nije baš gužva, kome se stalno jedu pite i baklave, i ako je do Fila, jako puno je potrebno prodati, i pita i baklava, da bi tu i ostali. Ne sumnjam da on  redovno dobija dobru porciju za džabe.

I pite i baklave su jako dobre. Prave i dobru kafu, i stalno nešto dodaju. Prvo su krenuli bili sa pitom od sira i još jednom od spanaća, to se ovda smatra grčkim standardima. Zatim su dodali pite s mesom i drugim povrćem, pa razne druge grčke kolače. Espreso mašina se sjaji i sve funkcioniše naizgled bez većeg napora. I hodnik i mušterije su u dobrim rukama. Iz uzanog hodnika zrači nešto toplo, sâm jug, ili ubeđenje da će ako to ne uspe oni probati nešto drugo, da će se snaći.

Ja svratim često. Volim i pite i baklave, iako ne baš toliko. Pravi razlog je nešto drugo. Onaj sa okruglom glavom i okruglim naočarima – rekla bih da imam mali crush. Ne mogu da objasnim šta je u pitanju. Uostalom ko može. Kad je neko lep, posluži deskripcija. Ovde ne može da posluži ništa. Osim da mi taj nesrećni hodnik sada izgleda kao cool mali kafé u koji je prijatno ući, i bude mi toplo u grudima kad naručim nešto i usluga je dobra, i oni otvore svakog jutra, i – sve je baš kako treba.