U vašoj koži i na mom mestu

‘Ne želim da živim u strahu!’ emocije, suze i prigušeni glas koji drhti. To je rečenica koju je klinka čula mnogo puta – kao savet i univerzalno primenljiv zakon.  Jedna od onih mudrosti koje roditelji prenose deci i voleli bi da ih uguraju na važnu poziciju, preko veze ako ne uspe samim kvalitetom materijala. Ovo je prvi put da nju čujem sa tom izrekom. I žao mi je, i drago. Jer istina leži u značenju punom težinom, ali nije kompletna. Naučiti živeti sa strahom je još puno teže. Jer ako se to ne nauči, nijedan drugi odnos neće biti moguć, niti dobar. Ni prijateljstva, ni ljubavi, ništa. U raskošnoj lepoti južne Evrope ovo su neočekivane emocije, ne za lokalno stanovništvo koji žive svoje živote neometano, ali mi smo na odmoru, putovanju na kome nam zavide… I lepo je, i uglavnom dobro raspoloženo, ali prisećamo se da smo kod svakog prethodnog putovanja imale i ovakve, ozbiljne razgovore. Ovo nije ‘obiljan’ razgovor, pre kriza. Ima mesta i za njih. Mora se napraviti.

Objašnjenja koja slede emotivnu reakciju me brinu više nego što želim da pokažem. Anksiozne misli, strahovi oko letova, aviona, organizacije… – ona govori, i stidi se, misli da je smešno imati takve i tolike brige. Ali to su moje brige. Bile su toliko intenzivne pred put, pitala se više puta da li sam prešla granicu, onu o kojoj svako razmišlja i nada se da je puno dalje. Ja uvek imam osećaj da je puno bliže. Čuti klinku kako govori i ponavlja skoro identične misli je više nego što želim da čujem. Možda govorim u snu. Ne razumem kako su moje brige pretekle njoj, i ne želim da znam. Jedino što je sada važno je reći nešto utešno, pronaći sunčanu stranu u sunčanom gradu. Snaga koju projektujem zahteva puno mašte i dobrodušnog preuveličavanja, i klinka je velikodušna. Jer viđala me je u situacijama kojima nisam dorasla. A ponekad sve ispadne dobro.

Reč po reč utehe, i sve se stišalo. Ona ne želi da brinem, ni ja ne želim da brinem, i tako smo sledeći put istine stigle do prve Male Obmane. Ima ih celi niz; lepa mesta. Turistička, idealna.

Na putu ka našoj destinaciji, u noć 30 maja, sedište do mene je ostalo bilo prazno. Izgledalo je kao jedino prazno u celom velikom Airbus avionu. Za mene je predstavljalo mali predah oko uvek pomalo neugodne situacije sa laktovima na naslonu, ali nisam mu posvetila veću pažnju. Dok se jedna žena, majka porodice koja se sastojala od dvoje roditelja i par dece od 6-8 godina i koji su sedeli iza nas, plus otac sa strane, nije spustila na sedište kao da je pala s još višeg neba. Ona se nije prethodno obratila, čak ni nemuštim osmehom, ma ni pogledala u našem pravcu, već je sedište prisvojila. Zatim je ustala pa je tu smestila jedno od dece, dok je ona stajala kraj – dete je pomalo nelagodno gledalo u mene, ja se nasmešila, dobila mali osmeh za uzvrat. Zatim su oboje nestali i vratili se na sedišta iza nas. Nedugo zatim na sedište se spustio muž, koji je imao svoje sedište sa druge strane prolaza. Muž je bio visok, pomalo glomazan. On se dalje nameštao, premeštao, i kipeo i preko sedišta. Moj lakat na uzanom naslonu se našao pritisnut tuđim mesom, o temperamentu da ne pričam. Gurnula sam lakat, i vlasnik je tek tada osetio da nešto živo sedi na toj strani i rekao ‘sorry’, uz pomeranje ulevo od dva centimentra, lakat i meso i dalje spojeni. ‘Bazična je pristojnost pitati da li se može sesti’, procedila sam. ‘Ah,’ šokirao se otac porodice. ‘Šta? Si ti platila za ovo sedište?’ je bio podsmešljiv odgovor. Vrlo je neobično kako se u engleskom, koji poseduje isti oblik zamenice za drugo lice jednine i množine, i dalje nepogrešivo čuje kad govornik pređe na vulgarno ‘ti’, treći oblik kojeg se gramatika ni jednog jezika ne dotiče. ‘NIste ni vi platili, a prisvojili ste ga,’ odgovorila sam, gledajući ispred sebe u mali ekran entertainment-a. Vlasnik glasa se okretao prema meni, i verovatno me tražio u polumraku, u kome su putnici trebali da spavaju dok smo prelazili Atlantik. Koliko je on bio veliki, ja sam bila mala. On je nastavio da govori, ustao besan, pa je zatim seo, ‘E sad ću da sedim i da te nerviram,’ rekao je i demonstrativno zakopčao pojas. ‘Kad si tako prosta,’ nastavio je, i dalje me tražeći u polumraku, ne sasvim budan, nesiguran da li mu se to stvarno desilo. Ja više ništa nisam rekla. Posle nekoliko minuta je opet ustao, pričao, mahao rukama, preneo svojoj ženi, koja je zatim došla da mi održi lekciju. Oni su naime, uz 3+1 sedišta imali jedno od dece koje je spavalo i trebalo im je još mesta…. ‘Zašto meni nisi ništa rekla kad sam sela,’ izazivala je, majčinski besna. Pogledala sam u njenom pravcu i odgovorila ‘Because of the little boy.’ I to je bilo sve sa moje strane. Klinka nije ništa rekla, i ja sam čak ubedila sebe da možda nije čula. Posle toga je familija ostala na svojim sedištima. Majka i otac su pričali dugo dok nisu zaspali. Dobro je da imaju zajedničke teme. Da su nevaspitani je verovatno manje važno na nivou dostignuća i promašaja. Ja sam dugo razmišljala o ljudima oko nas, dodirnim tačkama koje bole, fragilnoj konstrukciji civilizacije i vaspitanja, porodicama, bahatom ponašanju… Istina je da sam bila vrlo uznemirena, strahom od letenja, umorom, i tim dodatnim stresom. Veličina stresa je bila prekomerna, preterana za mali incident. Zašto me tako uzdrma sve ovo, pitala se dalje. To pitanje je završilo na gomili drugih. Ne sme se sedeti na njima, besmislena, besmislena pitanja i misli. Disala neravnomerno, menjala kanale, gledala filmove i program, držala ruke sa klinkom kroz turbulencije. Izjutra oko 6 sleteli smo na aerodrom u Lisabonu.

To je bilo veliko olakšanje. Nismo morale da žurimo jer smo do voza koji će nas povesti dalje na jug imale još dosta sati, pa smo prvo otišle do WC-a, prale dugo ruke, čak sam stavila malo karmina, i bile smo dobro raspoložene. Kad smo stigle do carinske kontrole, red je bio neočekivano dug, i činili su ga uglavnom crnci. Izgledalo je da su putnici s našeg leta brzo prošli jer nismo nikoga prepoznale. Ovaj red je išao vrlo sporo. Mi smo se priključile, srećne da ne moramo da žurimo na sledeću konekciju. Bile smo poslednje u redu, i posmatrale smo ljude pred sobom, vrlo šareno društvo. Zatim se pojavio jedan muškarac, i umesto da stane iza nas u red, on je presekao i stao ispred. Način na koji je to uradio je zaslužio duži opis od ovoga koji ću dati, ali verujem da će i bez opisa svako znati o čemu govorim.  On nije preskočio bio red, njemu je pripadalo mesto ispred nas, jer on je bio muškarac a mi žensko društvo. Klinka i ja smo stajale zanemele. Ako joj je to bilo prvi put da iskusi, svejedno je vrlo jasno pročitala pantomimu. Ja ne pamtim kad mi se desilo prethodno, da li ikada, ali to je uostalom univerzalni jezik uvrede i poniženja i nepogrešivo se razume. Crnac je bio kršan muškarac od skoro dva metra, krupan, i kako su red ispred njega činili drugi muškarci, on više nije presecao nikoga. Ja sam razmotrila da mu kažem da ne može da preskače red. Uostalom ako sam rekla jednom majmunu nekoliko sati unazad mogu da ponovim još jednom. Ali klinka je drhtala od straha da ću nešto reći, i ja sama sam analizirala opcije: da me udari, izdere se, podigne ruku u pretnji… je verovatno normalna reakcija za nekoga kao on i jedino što bi ga sprečilo je očigledan rizik lokacije. Da li imam hrabrosti, pitala se, i znala da je nemam. Samo postaviti sebi to pitanje je zahtevalo napor. Odjednom se sve sručilo po glavi i napetim nervima, a da nisam znala šta je ‘sve’ ili otkad se prikuplja. Da postoji nepresušni izvor mračnih misli negde u mojoj glavi je verovatno najteži poraz. I ova gomila mesa i kostiju ispred mene će umreti, a nema sumnje da će mu gomila ljudi zagorčavati život, ili to već čini, što je  ispostavilo se bila uteha u tom redu koji je odjednom postao simboličan rep vezan oko mnogo motiva. Jedna devojka nešto napred je bila bela, gusto pritisnuta crncima. Ona se držala uspravno, ali mi smo vrlo jasno videle koliko je nervozna. Ja sam još uvek lizala rane još jednog poniženja. Shvatila sam da se ni incident u avionu ne bi desio da je sa klinkom bio njen otac, pa čak verovatno i da je bio samo njen dečko. Pristizalo je još ljudi. Klinka je pročitala ‘Senegal’ na jednom od rančeva. Stajali su vrlo blizu nas, one devojke, jedni do drugih… Većinu afričkih putnika činili su muškarci. Oko trećina njih su bili u tradicionalnoj muslimanskoj odeći, sa sandalama na bosim nogama, visoki i uspravni, sa bradama proroka. Bilo je urbanih tipova, umetnički obojenih, tradicionalno živopisnih, sitnih ljudi u prevelikom odelu, majki sa decom, dobar broj su nosili zavežljaje. Svi su imali dobre cipele. NIje bilo razloga da se osećamo neprijatno, ali bilo bi tako i bez maratonca koji je preskakao redove. Napetost u liniji ljudi je bila opipljiva i mučna. Niko u tom redu nije disao lagodno, ni nekoliko belih likova, ni par Azijaca, koji su se našli priklješteni, iako smo nas dve uložile trud u ćaskanje o različitim temama, i sve budno posmatrale. Nikoga nisu vratili nazad sa carine, niti poslali u specijalnu sobu, bar ne da smo mi videle, ali svi su znali, oni iza stakla i ovi koji su čekali red da nema ničeg poštenog u celoj transakciji.

Klinka je nekoliko dana kasnije pomenula obe situacije. Naročito je bila fascinirana onom na aerodromu. I nije umela da je objasni, niti sam ja. Dobro je da su ljudi pažljivi kad govore o različitim kulturama, mere reči i sopstvene reakcije, promisle nekoliko puta. Na kraju će verovatno reći nešto što ne misle. Zato što je tako bolje.

Kad smo pričale o okupaciji sedišta, dotakle smo se teme koja nije laka ni samo kao filozofsko pitanje. Klinka je mislila da prosto nema svrhe komunicirati sa takvim ljudima. Ali to je otvorena kutija zala, iz koje samo iskaču nove jedinice, uvek sveže, usprotivila sam se. I kad ne znaš kako, ili se ne usuđuješ, to je samo po sebi teško i ličan poraz; i kad znaš da nema svrhe jer ćeš samo ući u konflikt bez ikakve rezolucije… mora se reći, mora se probati. Ali je strašno teško. Svi ovi beskonačno dugi napori da svet postane bolji je u suštini o poštovanju prostora oko svake osobe, autonomiji nacije od jednog građanina. Naučiti ljude da nikoga ne guraš, nikome ne otimaš, niti da to mogu tebi da čine, je verovatno utopija. Jer svet je opšti grabež. A opet… desi se da naiđeš na nekoga, i prepoznaš osmeh, i prepoznaš pogled, i znaš da su to tvoji ljudi sve i da jednu jedinu reč ne znate na istom jeziku. I kad naiđeš na te ljude, ti poveruješ da može da vas bude više. A verovatno je uvek bilo otprilike isto, ni više ni manje.

Kad se vratiš u svoj grad

Pogled iz taksija na ravnicu suburbanog Toronta je uvek sveža lekcija. Estetika je stran koncept ovde; nikada se nije stekla dovoljna masa pojedinaca  koji su želeli da ulože svoja bogatstva i uticaj u tom pravcu. Svi pokušaji su i dalje individualni. Često se setim detalja iz istorije prve školske zgrade u ovom gradu, tamo negde sredinom 1800-ih, kada su uticajni ljudi rešili da siromašna deca zaslužuju nešto od nakupljenog znanja sveta, i da će im to koristiti u životu, pa posledično i društvu. Vrlo je verovatno da su čitali Dikensa, i različite verzije religioznih uputstava svake nedelje. Bilo je opozicije toj odluci. Ljudi vole da se protive; to je veliki Znak demokratije, kažu, čuti sve glasove. Televizirane polemike iz različitih Parlamenata služe kao dokaz. Različitosti nas jačaju, i slične priče. Zamisli taj koncept – znanja sveta postoje vekovima, hiljadama godina, i tvoj pristup njima kontrolišu dobro uhranjeni muškarci, njihove žene, i poneki sveštenik. Danas su svi ponosni na razvoj te situacije skoro dvesta godina unazad jer, ispostavlja se, ima i gorih. Uvek, tada i sada. Olakšanje je biti u slobodnom padu savremenog društva gde uprkos povezanosti ima i slobodnih letača.  Neuporedivo veće je olakšanje da smo sletele u dobrom stanju skupa sa drugim putnicima i osobljem. Ukus tog zadovoljstva omekša i ružan pejsaž naseljen kockama i prizmama komercijalnog poduzetništva.

Kod kuće nas čeka iznenađeni mačak. Mjauče i voli zvuk sopstvenog glasa, ali radost je očigledna i sva lica su naborana osmesima, čak i mačji brkovi. Iznad njega i svuda širom stana je zadah mačjeg urina. Žena koja je brinula o njemu, vrlo uredna inače, nije mislila da u njene plaćene usluge spada i čišćenje i promena peska tokom dve nedelje našeg odsustva. Izabrala sam blago mutni fokus na radost susreta i klinku koja ga podiže – uvek je bolje gledati radost – on odjednom diva i vlasnik neponovljivog karaktera, i ja praktično s vrata krećem ka kupatilu da očistim kutiju i olakšam svima. Cleaning up other people’s shit, koliko ljudi bi se prepoznalo u tom stejtmentu? Ja svakog dana – osim kad sam na odmoru. Neočekivani kraj odmora tako brzo? Such is life, my dear.

Putovanja su uvek o jednostavnim stvarima. Život se podeli prostom matematikom, ili mitozom, prvo na par bang! delova, zatim nastavi tako dobrom filozofijom jer nastaviti je vrlo lako jednom kad znaš koji put treba slediti, i ubrzo se svako nađe licem u lice sa vrlo atraktivnom slikom fundamenta.  Da ta slika nije uvek atraktivna je važan detalj, ali da se može napraviti atraktivnom je neuporedivo najvažniji.

Nisam izdržala do 10. Umorna i lelujava na nogama završila u krevetu jedva posle 8. Probudila se oko 5. Nakon dobrog sna, osmeh je prirodno stanje. Ustala bez žurbe, obavila rutinu, ona sama neelastična rođaka koja se oslanja na duboke veze za svoje mesto u jednom danu, i spremna da krenem ranije. Već sam na vratima kad čujem da se otvaraju vrata spavaće sobe – i klinka se probudila. Smejemo se zaverenički, ovaj jetlag je simpatičan susret, i želimo jedna drugoj lep dan. Moj ide dobrim ritmom, do bankovnog automata, zatim oklevam na uglu, i odlučim da imam dovoljno vremena za latte u Starbucks-u. Sedim na visokoj stolici, sakupljam penu kašičicom i gledam kroz prozor… Ne znam da je ovo poslednji lep trenutak pred povratak u realnost. Ne znam ali pretpostavljam. I zaista…

Videti svoju realnost u njenom ružnom izdanju nije nešto novo, ali nakon putovanja… Nakon putovanja pogled nije surov, samo snažno obojen fundamentom do koga  se došlo nemilosrdnom mitozom, i matematikom. Strah je neuporedivi vladar moje svakodnevice. Očajanje, poluluda polusestra, je česti sidekick. Disfunctional families. Ko ih nema. Nakon putovanja, svi ti gusti uzročno-posledični odnosi deluju fascinantno prazni. Možda ih neko nema, pitam se. Da li.

Ponedeljak. Utorak. Sreda. Četvrtak. Petak.

Ne dirajte me na mestu čistih susreta. Sećanja na jutro i ulazak u tihu crkvu. Zar ima drugačijih. Jedna žena sedi u redu u sredini među klupama; jedna druga napred oko oltara sređuje sveže cveće donešeno tog jutra. Šteta je da za svaki trenutak mira mora se nekome odati lojalnost, večita zavisnost. Ali ne znam o čemu žena u sredini među klupama govori nemušto; znam za sebe – crkve su utočišta mnogo vekova unazad, i evo me među zidovima iz 17. veka, obnovljenim nakon zemljotresa koji vek kasnije. Tišina i mir, to je sve što tražim. Kad zaćute, ljudi izgube dobar deo svojih ciljeva. Nikada nije postojalo vreme kao ovo. U subotu sam otišla na latte. Nije isto. Trebaće mi neko vreme da pristanem na ovo.