Linearne dimenzije

Juče se desio jedan od najvećih događaja u mom životu. Iako ja nisam bila ta koja je napravila korak. Ja sam ostala na istom mestu, ali svet izgleda potpuno drugačije. Nisam čak ni bila potpuno svesna veličine koraka dok se nisam vratila kući, sama.

Priča koja vodi do koraka je ista kao i bezbroj pre nje – jedno dete, rođeno i odgajeno, je poraslo, završilo škole, našlo partnera, i krenulo putem stvaranja svog života novoodrasle osobe. Klinka iz bezbrojnih priča tokom poslednjih par decenija je glavni karakter. Zar postoji bolji tok od ovog opisanog u prvoj rečenici ovog pasusa? Ovakva vrsta opisa je od onih koje izvuku duboki uzdah zahvalnosti ’Hvala Ti, Gospo’ i iz najtvrđih. Danas, kao i svaki sledeći korak koji će ih voditi kroz budućnost je do njih, i svetske politike, ekonomije, biologije i previše drugih nepredvidih, nekontrolisanih plus masivan broj drugih kompletno idiotskih faktora, ali onaj maleni ljudski deo – to je do njih. (Klinka nije izgubila ni nanogram autonomije kao najveće čudo sveta, ali sada deli svoju stvarnost sa partnerom, pa se množina najčešće primenjuje kad se govori o njima. I to se nauči).

Klinci su živeli sa mnom poslednjih šest meseci. Pre tri meseca su oboje počeli da rade. Pre toga su putovali četiri meseca po Evropi, pre toga su opet bili kod mene dva meseca, a još pre toga – pre godinu dana – su diplomirali. Kakva fenomenalna godina u mladim životima. Podsećali su sebe poslednjih nedelja ’zamisli da smo trebali da diplomirano ovog proleća? Morali bi da zvršimo sve online, bez prilike da se oprostimo sa tako velikim i neprocenjivo važnim delom života? I morali bi da otkažemo putovanje koje smo planirali tako dugo?…’  Trenutno je svaka nedelja neizvesna, da li će imati poslove i sledeće nedelje, ili one nakon nje – to ni njihovi menadžeri ne znaju. Da se život, i svet, mogu promeniti u trenutku je veliki deo sazrevanja, i oni se i sa time, naizgled, nose dobro.

Juče su se preselili u stančić koji su iznajmili na samom početku ove krize. Potpisali su bili ugovor, i sa velikim uzbuđenjem su brojali dane, planirali stvari, pakovali se. U petak su platili stanarinu – ona po prvi put, on je to radio i tokom studija, ali ovo je sada potpuno novo iskustvo za oboje.

Stan je u jednoj kući podeljenoj u pet stanova, i oni su na prvom spratu. Dva prozora gledaju na ulicu, ispred jednog je veliko drvo na kome se tek vide pupoljci; proleće kasni ove godine. Po drvetu ćete pratiti promene sezona, rekla sam juče, zagledana kroz prozor. Zatim sam se setila da bih to ja radila. Ovo je njihov prvi krug, i prvi stan, i razumela sam instantno čim sam ušla zašto su odmah znali da je to mesto za njih. U kući škripe stepenice koje vode na sprat, deo poda je kriv; kroz prozor se vidi ulica i kuće preko puta. Juče, tokom selidbe, videli smo jednu mamu sa dečakom kako sadi biljke u saksije a zatim vodi jednu majušnu klinku za ruku i pokazuje joj šta su uradili; posle toga ih je tata vodio negde na biciklu… – na sve to mi je skrenula pažnju dok smo unosili stvari, ozarena svetlom početka ove faze njenog mladog života koja je drugačija od onoga što je živela do sada. (Lockdown u Torontu nije ni blizu tako strog kao u drugim delovima sveta, iako je ekonomski kolaps neizbežan).

Na povratku kući očekivala sam prazninu, ali nisam bila spremna za veličinu prostora. Ja dugo živim u ovom stanu, i video me je kroz selidbe drugih i ranije; ovo je drugačiije. Dok su klinci živeli sa mnom, morala sam da se smanjim. Stan nije mali, ali bilo je neophodno napraviti im dovoljno mesta, i za mene malo privatnosti. Poslednjih par meseci, kad smo krenuli da radimo od kuće, to je značilo da svakome treba zaseban prostor. I to smo izveli dosta dobro; bilo je prostora, mada ne i kancelarijskog nameštaja. Ja sam radila na krevetu u mojoj sobi. Sada mi je sve na raspolaganju.

Prostor i širina su moje omiljene dimenzije; ovog puta ne – ovde imam previše praznine. Da mogu, i ja bih se odselila. Novi početak – retko je naći koncept sa više mitologije. Videti novi početak kroz perspektivu mladih života je donelo i malo zavisti. Ja sam imala više nego većina ljudi, pretpostavljam, ako je do početaka, i nisam sa njima uradila bogznašta. Odnosno, uradila sam najbolje što sam umela, što je ispalo bilo puno grešaka. Oni će praviti svoje izbore, i nadam se sa manje grešaka. Ali novi početak za mene? Šta bih ja uradila danas sa još jednim novim početkom?

To nisu pitanja na koje imam odgovor. Dakle – ne znam. Pre nepune dve godine imala sam jedan novi početak. I on je razočarao, iako ne mojom krivicom. Poslednjih meseci vide se znaci da se ne oporavljam uspešno, i klinka je zabrinuta za mene, naročito sada kad njihovi mladi životi ne ispunjavaju više prostor ovde gde moji dani prolaze u urednom nizu. U ovih nekoliko nedelja pred njihov odlazak, provele smo par večeri zajedno, samo nas dve, i oba puta je ona bila ta koja je mene obgrlila i tešila. Iz naizgled običnih razgovora, podigla se bila dvoglava zver mog postojanja – gubitak i poniženje. Vrlo je moguće da je to jedna ista zver koja teroriše i druge ljude, ali u tesnom prostoru jednog bića ne postoji ništa strašnije. Najgori bilans mog života je da sam od odvažnog deteta i borbenog mladog duha jedne devojke postala cmizdrava kukavica.

Šta je jedan promašeni život u moru sličnih, čak i ako je svaka kap malo drugačije obojena.
Zatvor, gledano iznutra. Da zatvorska ćelija može da stane u jednu kap je jedno od čuda fizike.  Čak i u tako tesnom prostoru uvek ima mesta za nemani. U uslovima prevelikog prostora, gde se sada nalazim, da li ću se ja raširiti, ili će se zveri namnožiti? Bilo koji ishod, navići ću se, pretpostavljam.

Zašto ljudi žive živote pune mizerije? Da li iko ima snage da uopšte pogleda u pravcu planina odgovora i saveta na ovako vitalan deficit. Radi se o dimenzijima. Odgovori su linearni, životi nerealni. U svačijoj glavi život je skup emocija, sećanja i reakcija u različitom stepenu fermentacije. U takvom stanju pijanstva koje se menja iz dana u dan, krajnji rezultat je uvek kiseo. Hemija dakle, a ne fizika. Ili je u pitanju izvesna mera sažaljenja, gde svako ko je razumeo proces nema srca da raširi vest. Svejedno, niko im ne bi verovao.

Tokom života skupa, imali smo redovno prave gozbe. Razgovori uz dobru hranu, vino, selekciju sireva, svež hleb, su najbolja doza efemerne realnosti za koju znam od koje se može stvoriti pristojna nerealnost. Verujem da će klinka to negovati dalje; ja imam svoj novi početak na rukama.

4 mišljenja na „Linearne dimenzije

  1. Draga Ivana,

    u prethodnih nekoliko nedelja, intenzivno sam mislila na Vas, kako ste, zašto na Vašem postu nema predivnih tekstova punih života. Malo sam se i zabrinula, čitava ova frka na svetskom nivou, kako se borite sa svim ovim novim situacijama koje nam je život servirao. I onda, dolazIm na posao i prvo što ugledam u inbox-u, LINEARNE DIMENZIJE . Dakle, devojčica je porasla i ušla u novu etapu svoga životnog puta. SJAJNO, želim joj, kao i Vama , mnogo lepih trenutaka ispunjenih radošću. Svako dobro i molim Vas, obraćajte nam se češće.

  2. Draga Zorice,

    Ne znam kako da Vam zahvalim za ove reči. Još više što ste se ih napisali.
    Ja često mislim na drage ljude, ali se puno redje javim. Poslednjih godina podsećam klinku koliko je važno održavati kontakte, i da to zahteva malo truda, ne previše, a vrednost je ponekad neprocenjiva. i onda završim rečima ‘ne budi kao ja’. Mi nismo telepatska bića.
    Pisaću o jednom nedavnom primeru koji će ostati sa mnom kao mešavina krivice i žaljenja.

    Ova kriza je sve iskrivila. Čini mi se da je mentalno zdravlje pod većom pretnjom od fizičkog, iako ne bih volela da nadjem sebe ili drage ljude u situacijama koje opisuju na vestima. Haos koji je nastao iz svega je pravi teatar apsurda gde se i najpametniji ponašaju kao budale, a oni već budalasti vladaju.
    Čini mi se da je ovo pravo vreme za male stvari. Svako vreme je pravo vreme za njih, ali sada je to puno lakše sagledati.

    Hvala od srca, učinili ste puno vise nego ulepšali jedan dan.
    Budite zdravo i dobro, i mada ću završiti bez obećanja, verujem da je ovaj period tišine okončan.

  3. Cesto mislila na tebe. Pomalo brinula. Nedostajalo mi tvoje pisanje. Samo napred pametna djevojko! Odgajani i rodjeni u haosu, navikli smo da sigurnosti nema. Pozdrav iz Ottawe.

  4. Draga Aida,

    Hvala puno za lepe reči i borrbeni duh.
    Ljudi su uvek živeli kroz teška vremena, i ne treba verovati nikome ko obećava ‘nikad više’. Ali mi sami – ljudski je nadati se i verovati u bolje, i potruditi se.
    Međutim, ta veza deljene istorije, početka kome ne znamo datum – to je lepo bogatstvo duha. Zahvalna za sve što nas spaja.

    Veliki pozdrav

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s