Viktorija

U uslovima, civilizovanim naravno, gde nasilje nije norma i iživljava se najmasovnije na TV-u i većim ekranima, ljudi moraju da se snalaze sa svojim porivima. Jedan od najpouzdanijih načina je psihološki rat protiv bližnjih (nova definicija ‘bližnjeg’: svako do koga možeš dosegnuti glasom, rukom ili tehnologijom). Ratovi se uvek vode protiv bližnjih. Ako hoćeš da ratuješ protiv onih koji su daleko, pređeš na njihovu teritoriju. Ima i ratova na daljinu ovih dana, ali to ne menja stvar – ratovi se vode sa malog odstojanja. Koja bi to zabava bila, i pobeda, inače kad ne možeš da vidiš žrtvu kako pati? Ratovi uvek nađu neke ciljeve (zabavnije je tako a zavisi i ko ih finansira) ali su direktno vođeni sadizmom. Zadovoljstvo u tuđoj patnji je bio i ostao veliki biznis među ljudima. I neuporediv motivator. Mnogo se priča o ljudskoj prirodi i gde leži centar za zlo. U mozgu, na istom mestu gde i zadovoljstvo. Ako su sociopate trenutni darlings psihologije i neurologije, sadisti će možda biti u sledećem krugu.  Oni su tu oduvek, malo zanemareni ovih dana. A ako se neko još trudi da reši pitanje ratova, neka obezbedi entertainment koji će ih zameniti. (ima pokušaja, nije da ih fali).

Psihološki ratovi su zanimljivi nadobudnim hunima zato što su jeftini. I zato što su prefrigani. Ne moraš da se kriješ uopšte, ili se sakriješ lako, zavisi koji je tvoj stil. Ponekad/najčešće/skoro uvek sve što je neophodno je smestiti pravu reč u prave uši – ostatak će uraditi drugi ljudi za tebe. Stajati iza dobro izvedenog psihološkog rata je jednako lutriji: biti kralj, ili kraljica, po zasluzi.

Prva linija napada je naći nekoga ko ima nešto što ti nemaš – lepotu, lovu, popularnost, poziciju, nevinost… Zatim sledi napad, koji varira od uzrasta i stila agresora. Retko kada zahteva dugu ofanzivu – ljudi imaju vrlo deficitnu sposobnost koncentracije danas. Neophodna je i publika, kao gledalište, antički hor, i mobilisana rulja.  Cilj akcije je da žrtva (svučena sa postolja Protivnika, nisu ovo vremena ferpleja), nespremna za napad, posumnja u sebe. Jednom kad je ubačen crv sumnje, zavaliti se i uživati u razvoju. Oni će sami sebe rasturiti. Gore i efektnije nego bilo šta što je neko drugi mogao da smisli. Jer oni najbolje i jedini znaju gde njihove slabosti leže, gde je tačka lomljenja, i zalihe samoprezira. Svaki rat računa na unutrašnje izdajnike, inače nema svrhe ni počinjati. Kao što se ne može svaki rat dobiti, ali zato uvek postoji sledeći (kad su tako jeftini, već sledećeg dana). Tsunami efekat psihološkog rata je katastrofa koju bi u realnosti moglo da izvede samo oružje masovne destrukcije. Žrtve su malobrojnije, ali je za pravog sadistu to i daleko slađe – videti i znati koga ćeš uništiti.

Ništa od ovoga nisam znala dok nisam dobila dete. Sasvim je korektno reći da ništa nisam znala dok se to dete nije pojavilo. Na njenom primeru posmatram postanak i razvoj jednog života.  Pre nje sam znala ponešto na osnovu moje majke. Da nije Borislav rekao bio Ani jednom prilikom ‘ti si jača’, ne bih ni ja znala zašto se niko nikada nije uputio u ozbiljna osvajanja na ovoj teritoriji. Bilo je pokušaja ali i uz sve domaće izdaje bedemi su izdržali. I just don’t give a shit, that’s why. Sâma-svoj-svet/prijatelj/neprijatelj nije dovoljno privlačno pravim ljubiteljima.

Često se setim izjave koju je Goran jednom preneo a potekla je od njegovog profesora. Suština se zadržala iako se forma može prilagoditi različitim primenama. Deco, zapamtite da svako može da vam nanese zlo. Dobar broj njih će probati. Za to ne mora da postoji razlog, najčešće ga nema. Ne gubite vreme tražeći razloge, spašavajte glavu. Zlo je izvor zadovoljstva nekim  ljudima, nema nikakvu drugu svrhu ni značenje. Sigurno ne treba praviti mitologiju oko njega, osim ako je edukativne prirode. Banalnost zla je u šokantnom disbalansu sa posledicama koje donosi. Ali žrtve su davno postale statistike. Tendencije ljudi da sve banalizuju su morale negde da se sretnu, tako je i sa zločincima i njihovim žrtvama.

Dakle, setim se često Goranovog profesora. Retki su ljudi u obrazovanju koji daju  lekcije vredne pamćenja. Nadam se da ih i danas ima. Sigurno ih ima, mora da ih bude. Kako ćemo inače izgurati ovu generaciju, i onu sledeću… Pričale danas o ozbiljnim stvarima. Ja sam nastavila i nakon što smo završile. Uvek bude tako, ne mogu da stanem: Šta god ti se desilo u životu – i nadam se ništa gore od ovoga što je do sada (pusti snovi) – nikada ne prihvati da si žrtva. To je jedina moguća pobeda nad zlom: ja nisam tvoja žrtva. To je pobeda nad svime.

8 thoughts on “Viktorija

  1. Ивана, овај твој текст је један озбиљан и рекао бих тежак есеј, баш као што је то био филм О.Велса ‘Зрно зла’ – од гледања тог филма сам се опорављао дуго, али то је било јако давно.

    Професор кога помињеш је још жив и има 86 година, сретнемо се повремено на некој сахрани, одавно му је умрла и кћер која је била моје годиште. Бистрог је ума, одавно се вратио са Флориде овамо.
    Али важније је поменути да је он нама тамо у првој половини 1970-тих говорио те неке битне животне истине: чак и у 10 увече, амфитеатар Економског факултета би био пун. Нагласак његове истине коју цитираш је на томе да нам зло може нанети СВАКО.

    Ево и најсвежијег примера: пре 4 дана дођем са посла, моја Соња усплахирено покаже како су нам на спољашњу страну терасе окачили светлећу рекламу кладионице која ће радити 24/7, бушили читаво преподне а када је изашла на терасу и питала шта то раде и имају ли дозволу, цинично су рекли: Добардан.. Да сам био дома, дотичног бих питао да ли да га са те висине одувам метлом или да вадим из плакара пиштољ, – али дошао сам када је ствар била готова, реклама светли под носом а локал на коме ће радити кладионица је закључан.

    И немаш коме да се жалиш: општини (излазити са посла а исход неизвестан), власнику локала када се појави (мафија која кроз кладионице пере новац, а има новије пиштоље од моје старудије) – зло је нането, понижени смо и то остаје.

  2. Razumela sam bila da je naglasak na ‘SVAKO’ ali u pravu si, treba istaknuti, inace mozda nekome promakne sva tezina I uzas te cinjenice.
    Zao mi je da je doziveo takvu tragediju. Cinjenica je da sto duze zivimo, sve su vece sanse i za radosti i za tuge.

    Ovo poslednje ponizenje koje pominjes je mucno I direktna je slika sistema. Kriminalci zavise od sistema jos vise od obicnih ljudi. Oni se vladaju prema njemu kao okeani po Mesecu. Kad da nadiru, kad da se povuku. Od sistema zavisi koliko ce ih biti I kako ce poslovati. Drago mi je da nisi bio kod kuce sa tim tvojim arsenalom.

    Ne znam sta da kazem. ja sam nedavno dozivela jedno ponizenje, puno blaze, ali me je uzdrmalo bilo. Uradila jedino sto sam mogla, pozalila se vlasniku radnje. I zavrsila sa time za sebe. Izbacila iz glave.
    Cesto razmisljam o ponosu kao jednoj od glavnih crta karaktera. Koliko je dvosekli mac. Treba umeti sa takvim oruzjem, u tome se krije velika moc. Glavu gore.
    Kriminalci se naduvaju pred drugima, ali to su sve sami bednici koji zamisljaju sebe kao oportuniste koji trce za lakom zaradom I dobrom prilikom. Samo sto nije tako. Ne trce dugo.

    Veliki pozdrav,

  3. У праву си Ивана,

    понос је двосекли мач и то је на овим просторима посебно јасно, тако да ја више гледам како да пар својих других колега, иначе образованих добрица, убедим да понекад ваља прогутати понешто какано, али cum grano salis 🙂

    И веома си лепо упоредила лоше момке са Месечевим менама, а и једину праву истину си рекла малој:

    ja nisam tvoja žrtva

  4. Tesko je drzati glavu gore, ili iznad povrsine (ne vode vec smeca). Mora se, to nije ni pitanje izbora.
    Danas imala los dan. A juce imala dobar. And so it goes.

  5. drzati glavu gore, ili iznad povrsine

    .. води ђаво новопридошлог у пакао, симпатичан му придошлица па му даје да бира муке, а овај гледа:
    једни горе у ватри, други урлају рашчеречени – а у пар казана стоји неколицина у говнима до појаса и пуше.
    – Ја хоћу то! – вели нови. Ђаво каже: – уђи, запали..
    После 2 минута, разглас објављује: “Ало, ви тамо, у говнима, зароните – готова је пуш пауза .-)

  6. ..да, с тим што пауза подразумева неки фини предах, али то је, посебно у музици, оно модерато, понекад и кантабиле 🙂
    Али постоји и нешто узбудљивије, а то је синкопа: у музици је то онај -ухммм, умпапа када се усред такта деси прекид који преокрене ритам, али зато синкопа у медицини значи потпуни прекид свести..
    Нама је, на послу, синкопа саставни и вишекратни део радног дана, а замирише тада оно какано из горњег вица и непушачима 🙂

  7. Moj predah danas je bio fin. Ona moja escape soba je bila prazna. Sedela, gledala kroz prozor, malo citala I posmatrala ideje kako lete okolo kao mahnite, slobodne na desetak minuta, smejala im se. Bila sasvim okay.
    Vazno je da ih ima, to je jedino sto se moze reci.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s