Moja sestra i ja

Diana i ja smo na Korzici dugo i cesto pricale. Dugo se nismo videle. Vodile smo nase razgovore do razlicitih mesta, i ubrzo se pokazalo da im najvise prija Mediteran. Plutale smo prakticno gole izuzev par krpica koje stvarno nicemu ne sluze osim da sada kvare metaforu; razgovori su bili bogati planktonom, sitnim racicima i simbolima. Mozda bi nesto od toga bilo tesko podneti na suvom, ali bez tla pod nogama i u ritmu pokreta mora, neverovatno je lako osloboditi se nepotrebnih tereta. Uopste ne osetis. Deca su plivala u plicaku i skupljala skoljke. Osecaj neopisive sirine je bio intenzivan, euforican a unutrasnji ekvilibrijum podesen na living-is-easy. Dok plivas u materiji koja cini 75% planete, problemi cak i tako jednog neosporno vaznog bica kao ti postanu vrlo,vrlo razblazeni.

Diana je hirurg za decu i odrasle. Od ljudi koje poznajem, niko nema ozbiljniji posao. Da spasava zivote je volsebna stvar njenih ruku i znanja, ali ne uspeva joj uvek, narocito kada radi na gerijatriji i onkologiji. Ona je navikla na razgovore sa ljudima, i da se ljudi boje, veruju joj, ocekuju od nje puno, ili sve. Cesto puta joj kazu stvari koje nisu nikome od svojih. Da ohrabri i uradi pravu stvar je deo njene svakodnevice. Ono sto ona dobije za uzvrat je podsecanje na prolaznost, urgentnost sa kojom treba proci kraj nebitnih stvari i zumirati na tih nekoliko koje su jedino vazne. Kada je to svakodnevica, onda se neizbezno postaje filozof. Ali mali, sasvim mali, uzgredni. Ne vredi gubiti vreme na to.
I tako smo pricale o smrti puno. I to je imalo smisla u moru. Vise nego igde drugo, cini mi se sada, kad sedim ispred monitora i prozora iza koga jedan veliki grad zivi, zhuri i opire se strahu od smrti, kao sto je to uobicajeno u velikim gradovima, i svemu velikom. Sto veca gradnja, to veci strah prikriva. Verovatno je isto i sa malom gradnjom. Ali u Mediteranu oko Korzike, razgovori su bili deo neceg drugog. Kad je moja mama bila bolesna, i njena sestra dosla iz Nemacke da je obidje, pustili su je kao najblizi rod. Njenu cerku nisu, ona se vise nije racunala u najblize. Diana je imala 17 godina, i zelela je da je vidi jos jedan put. Iskrala se na stepeniste, lutala malo hodnicima, i na kraju se usunjala u sobu kad niko nije pazio. Na vazduhu bi mi ta prica uradila nesto, verovatno bih istrcala napolje da me niko ne vidi, ali u toj tecnosti smo nas dve kao bliske organele delile price i celiju kao sto bi trebalo deliti svet, jedini u kome je sve ovo vazno.

Neobicno je bilo kako su istovremeno sa razgovorima poceli i snovi. Tokom noci na Korzici, u snove su mi dolazili svi ljudi koje sam ikada znala, upoznala, oni koji su njih poznavali, obicni ljudi i carevi, cudnih odela i glasova. Razgovori sa Dianom su usli u moje snove, ja sam usla na mesta na kojima dugo nisam bila, i bilo bi sve to previse i da sam bila pripremljena, ali nije bilo ni previse ni premalo, vec pomalo opojno, a i neka katarza se spremala ili odvijala u zasebnim sobama organizma. Da se to desilo bilo gde drugo osim na mediteranskom ostrvu, ili makedonskom jugu, ne bi bilo dobro.

Ona dugo nije bila na tom nasem jugu. Kako smo ga klinka i ja posetile pre nekoliko godina, donela sam joj fotografije. Da vidi bogato zelenilo i sasusena brda, stare kuce i poodraslu decu, i prepozna sta je jos uvek isto kao kad smo mi bile deca. U Calvi smo stigli u subotu predvece, u ponedeljak smo se nas dve smestile na jedan od kreveta, deca su prvo igrala karte na terasi a posle otisla na plazu, mi smo gledale slike. Koliko je vazno imati nekoga ko deli sa tobom uspomene? Puno. Te fotografije su bile najvrednije stvari u koferu. Kad sam par dana kasnije u malom Internet kafeu procitala email u kome nasa zajednicka sestra pise da nam je tog ponedeljka umro ujak, Diana i ja vise nismo o tome pricale. Bile smo zajedno, podelile fotografije i uspomene – to je najvise sto se moze pokloniti nekome na odlasku.
Kad smo posetile katedralu na Citadeli, zapalile smo svece za nase zive i nase mrtve, obicaj koji raznosimo po svetu, od najmanjih crkvica do cuvenih katedrala. Ne znamo da li je to obicaj u pravoslavlju i van Makedonije, mi smo naucile kao mala deca gledajuci i sledeci uputstva nase babe. Dianin muz, pitom covek sa smislom za humor i strpljenjem sirim od zaliva u koji gledamo svakog dana, uocava i druge stvari koje nam je genetika naizgled slucajno podelila. Nama to jako prija a klinke i on nas trpe. Iako klinke pocinju da shvataju da je genetika cudna i nepredvidiva stvar, kao kad se ispostavilo da se u njihovoj nemackoj kuci ‘pozuri’ kaze ‘brzo! brzo! brzo!’ furioznim tempom koji ne ostavlja nikakve nedoumice da osoba koja to izgovara moze da odjednom naraste kao velika ptica i sve sto je sprecava da kljunom zgrabi mladunca sklonog rastezanju vremena i zivaca je samo neizmerna ljubav, dok u nasoj kanadskoj kuci na drugom kraju sveta odjekuje ‘ajde,! ajde! ajde!’ potpuno identicno po svemu, ukljucujuci ton glasa. Suocene sa golim cinjenicama, ni Diana ni ja ne znamo poreklo takve jedne pojave.

Iako su teme razgovora razlicite, uglavnom se zavrse na isti nacin. Prosto ih prekinemo, ili nas prekinu deca, postane nam hladno u moru, spazimo neku lepotu u krajoliku koja nas natera da zacutimo. Dozivljavamo razgovore kao jos jednu boju u pejsazu, i znamo da je sve ovo pitanje fizickih parametara prostora i vremena, pri cemu uticaj na ljude neizbezno poprima metafizicke simptome. Sa onima ispred nas koji postaju sve stariji i jedan za drugim odlaze, i decom koja rastu na razlicitim jezicima, Diana i ja smo se nasle u ekspediciji za kontinuitetom. Od svih koje smo do sada poduzimale ova je najteza. Nismo sentimentalne, i to nimalo ne olaksava. Sve prodje, ponavlja Diana, i ja se ne protivim. Od svih dvorecnih kombinacija koje se uruce ljudima kao zivotna uputstva – ne ubij, budi dobra, postuj starije, ne zuri – ‘sve prodje’ je najteza za poneti. I lepim danom, i sumornim danom, mozes da joj pogledas u lice ili nalicje pa pokvaris lep dan iili ulepsas los, a moze i obrnuto – cetiri kombinacije u dvorecju, nije lose – ali mutiti pesak u moru ne menja da sve prodje. I tako se izadje iz mora, osusi peskirom ili na suncu, pridje deci i spusti na njihove glave poljubac, dodirne se ruka ili spusti onoj drugoj na rame, pogleda put neba, ili planina, spusti pogled na liniju horizonta i ostavi tu neko vreme na nepromenjivoj crti koja potamni i posvetli izmedju jutra i veceri, privlace ga dalje druga deca u igri, ljudi u prolazu, i u neprekidnom pokretu svega, na pescanoj plazi mediteranskog ostrva moja sestra i ja razumemo da nam je bilo vazno da dodjemo ovde iz puno razloga ali najvaznije da vidimo da nakon vise godina i mnogo prozivljenih uspona i padova, ona i ja smo ostale iste.

 024_22a

Advertisements

Vertikalna

Svakog jutra desi se ista stvar: probudim se i dok sam jos opruzena u krevetu merim da li mogu da ustanem. To je bazirano na dramatizovanoj verziji jedne price koju sam cula ima tome nekoliko godina, i u kojoj jedna zena jednog jutra nije mogla da ustane iz kreveta. Ne pamtim kako se izvukla na kraju i otisla do lekara, dobila anti-depresive. Poenta price je trebala da bude da su joj oni spasili zivot. Taj deo je nebitan za mene, zato ga i ne pamtim. Ali pamtim sliku zene koja ne moze da ustane iz kreveta. Ta slika spada u klasike sada, skupa sa Baba Rogom i kolibom na kokosijim nozicama, samo strasnija. I tako ja svakog jutra merim da li mogu, ili ne mogu. Iako ne razumem kako se ne moze ustati iz kreveta, osim ako neko dozivi mozdani udar tokom noci, ali razumevanje ovde nije neophodno – ako se desilo jednoj zeni, moze i meni. To ne znaci da se budim sa strahom, naprotiv, retko kada sam izjutra lose raspolozena. Budim se sa svescu da sve moze da se promeni. Tek tako. I zato svakog jutra merim da li mogu, ili ne mogu.

Malo gledam TV iako mesecno placam $70 na pretplatu. Juce sam gledala maraton jedne serije za koju nisam cula ranije: NCIS. Svaka epizoda je trajala sat vremena. Gledala sam pet, ili sest. Kad sam prestala, oci su mi bile zakrvavljene i osecala sam se dobro. Serija ima simpaticne likove, pristojnu glumu i scenario, i mozda bih trebala da pogledam i neke druge iz velike ponude sa akronimima, one su sada vrlo popularne. Deo zadovoljstva je dosao i iz toga da je tog dana bila uspostavljena ravnoteza  – sa 6-9 sati gledanja Tv-a na dan, troskovi pretplate bi izasli na nekoliko centi po satu gledanja.

Kad sam jutros otvorila oci, katapultirana iz sna koji vise ne pamtim, sve u sobi je bilo ruzicasto. Pomislila sam da je to mozda posledica predugog gledanja u TV sinoc. Ali i napolju je sve bilo ruzicasto. Sunce je tek izlazilo, u procepu izmedju gustog sloja oblaka, i obojilo ih je kompletno ruzicasto, kao i zidove moje sobe, i pretpostavljam zidove svih soba u koje je moglo da udje. Kao ruzicasta plazma. Sklopila sam opet oci, potpuno svesna da je to bio jedan neverovatno lep trenutak. Kad sam ih opet otvorila sve je bilo sivo. Onda sam cula prve zvuke dana, to je bio vetar. Jak, bucan, brz vetar. Otkazala sam odlazak na jedno okupljanje veceras. Ne ide mi se po takvom vetru, ja dobro poznajem takav vetar. Rekla sam da se ne osecam dobro. Nije bila laz.

Jutros sam ustala bez ikakvog napora, ali mozda bi bilo bolje da sam ostala u krevetu. Izlezavanje, citanje, to su dobre aktivnosti. Problem je sto izjutra moram da od horizontalne postanem vertikalna sto pre – volim ustajanje. Kao pobedu, izraz volje, budjenje organizma, osecanje misica… Pocetak dana me uvek prevari, to je sve.

Silent Night

Ja sam od onih pojedinaca sklonih tradiciji samo u oblastima gde je ona sklona meni. Da sam to pravilo sledila i u drugim odnosima, i sa zivim i nezivim stvarima, stigla bih moguce do nekog manje ili vise istog mesta kao sto je ovo: hoda se po zemlji, nebo je uvek iznad…oh, well. Postojalo je vreme kada joj uopste nisam bila sklona, tradiciji, naprotiv, ali tada nisam ni znala sta sve moze da bude tradicija. Vremena se menjaju, stavovi i misljenja uvek u zavisnosti od vremena, i po koje krize. Relativnost je obicno zgodna za zavrsetak a ja malo natezem sa ovim pocetkom.

To da mi Bozic ide na jetru ne bi trebalo da bude neobicno. Mene je iznenadilo. Ove godine me je jetra bas stegla, mozda je jeftino belo vino bilo u pitanju, naisla sam bila na neko madjarsko, ali jetrino stanje je posledica i drugih uslova. Da je nesto Bozic od mekanog materijala i uhvatljiv, izgazila bih ga, izbacila kroz prozor, spustila zavese, stavila zapusace u usi i odvrnula muziku na najglasnije. Bozic nije nista od toga, nemam zavese i moji agresivni porivi uglavnom ispare pre nego sto stegnem pesnicu ili obujem cipele. Jedino sto uvek nosim sa sobom su zapusaci za usi.

Ni ovaj uvod nije dobar.

Oko 8 sati, u subotu uvece, 24. decembra, nasla sam se bila u suburbiji, sa prijateljicom, kraj poluzamrznutog jezera i na stazi kojom se puno ljudi kretalo u istom pravcu. Ona je procitala u lokalnim novinama da ce se napolju odvijati nesto tematski vezano za Bozic, i mi smo se ponadale lepom pevanju. Nazad u njenoj kuci koju smo napustile nekoliko minuta ranije, sve je bilo lepo osvetljeno, toplo, hrana skoro spremna, jelka okicena, muzika taman glasna koliko treba, kuvano vino u termosu, njen muz ispred televizora. Staza kojom smo hitale je vodila ka improvizovanom auditorijumu na kome je sedelo par stotina ljudi, neki su stajali, a desetak metara ispred, delila se besplatna vruca cokolada, kao promotivni gest dobre volje ‘Peace on Earth, Jesus loves ya’ od strane najvece kanadske firme za pravljenje jeftinih krofni, jeftine kafe i jeftine vruce cokolade; sve jeftino a profit veliki. Digresija: kad se tako nesto desi, jeftino vs. profit, somebody gets royally screwed. Oh c’mon Ivana, Badnje vece je, peace on Earth, Jesus loves ya!

Kad smo stigle, bila je to scena od koje se trljaju oci, jer nesto je odmah pocelo da me svrbi, jos nisam znala tacno sta. Kulise su predstavljale zidove kuce ili necijih dvora, bilo je nekoliko vrata, i stala je bila tu, a naokolo ljudi svih mogucih uzrasta u kostimima rimskih legionara, izraelskog naroda, bilo je i andjela, a i istocnih mudraca. U snegu je lezala slama, naslo se i magare, plus jedna lama. Temperatura je bila par stepeni iznad nule – balmy, tj. banja. Stigle smo taman na vreme. Zakrckao je zvucnik i gromki muski glas je najavio da je ovo Nativity Pageant, i da za to imamo da zahvalimo crkvi sa dugackim imenom….. poslednja trecina je glasila ‘Latter Day Saints’. Kroz taj isti zvucnik se povremeno opet cuo taj glas recitujuci iz Biblije, St.James version pretpostavljam; pa snimak horskog pevanja, opet objasnjenje sta se dogadja, dok se ispred gledalista odvijao proces, radjanje Hrista.

Ja imam problem. Oh, kakav ja imam problem! Scena pred mojim ocima je bila ne-ve-ro-vat-na. Evo vam malo moje oci, pa vidite i sami. Neverovatno, zar ne? Iskreno i personalno, mene uopste ne zanima da li Boga ima ili ne; daleko me vise interesuje kada ce sledeci put biti suncan dan. U celoj stvari oko Boga ono sto me fascinira su ljudi. Ovako je to bilo pred mojim ocima: u Kanadi, u suburbiji oko Toronta, skupilo se na stotine ljudi, medju njima nekoliko desetina u kostimima, ispod kojih vire gojzerice i druge blatnjave cizme, kroz zvucnik dopire ‘Silent Night’ i scena koja se odvija je dogadjaj koji se desio u selu zvanom Betlehem – koji se verovatno na hebrejskom izgovara na nacin koji bi zvucao kao da je neko pojeo sve samoglasnike, a tek na aramejskom – dakle, u tom Betlehemu, koji je stvarno mnogo daleko odavde, rodio se bebac siromasnim ljudima pod cudnim okolnostima, iako je svako rodjenje cud(n)o, pre dve hiljade i kusur godina. Prica je prosla kroz mnoge jezike dok je dosla do engleskog, a i obisla je ceo svet nebrojeno puta. Neki kazu da je prica krcata simbolima, drugi da je svako slovo ne samo istina, vec jedina istina, a i svi ostali pricaju o toj prici. Prica k’o prica, svako da je isprica jednom dok stigne do pete osobe vec nece zvucati isto, ali ne, od ove price nema odstupanja. A sta se sve desilo od vremena tog dogadjaja a na neki nacin je povezan sa njime, i sve to zato sto prica k’o prica, svako je isprica kako njemu treba, o tome ne mogu, jer oci ce mi se zamagliti i onda vise nista necemo videti.

Po principima verovatnoce, 90% prisutnih ljudi nisu bili ni do Zapadne obale, a jos veci je procenat do obe obale ovog kontentinenta. Na mapi bi Evropu prepoznali po italijanskoj cizmi, a oko Izraela bi se pomucili. Obrnes li tu mapu naopacke, nece moci ni da se vrate kuci. Potrosili su oko praznika daleko vise nego sto su trebali, mnogi vise nego sto imaju, pa ce to sada otplacivati, ili gomilati, sve je to stvar navike. I tradicije. A prica iz Betlehema traje i traje, i evo je pred mojim ocima, koje svrbe i svrbe.

Zavrsila se predstava u toku pola sata, ljudi su poceli da se razilaze. Ovo je vec osma godina kako se Pageant odrzava, tradicija. Odmah pored je bila jedna impozantna crkva. Pise na tabli ispred da je prezbiterijanska. Usle smo da se ugrejemo, i cujemo neko lepo pevanje. Stariji gospodin nam kaze da kasnimo, propustile smo – iznad njegovog glasa fin soprano peva ‘Silent Night’. Sele smo pozadi i on nam je dao plasticne crvene case sa rupom na dnu kroz koji se drzala sveca, kaze da je to za kraj. Od onolike zgrade spolja, unutra se sve zguralo u sobu sa visokom tavanicom, nekoliko zlatnih zastava sa ‘Lord this or Lord that’, vise lampe i osvetljavaju svaki kutak, pokret i izraz lica. Kako smo se mi spustile na drvenu klupu, prevanje prestade. Na podijum se popela zena-svestenik, sa mikrofonom zakacenim na drzac oko glave. Ili je mikrofon bio jeftin, ili reci previse klizave za moje usi, koje su isto pocele da svrbe, tek, ja sam samo cula svaku drugu rec, a koje su bile u rasponu od ‘Lord, Savior, Lord, Savior, Lord…’. Onda je zena-svestenik okupila sitnu decu, da im isprica jednu mnogo vaznu, najvazniju pricu od svih prica, kako ona rece. Decica nisu izgledala mnogo voljna, ali nisu imala kud. Teta-svestenik nije bila dobar pripovedac, Lord Jesus je bio glavni junak, ili su to bili i Lord i Jesus, nisam uspela da razlucim, ali na svakom vaznom mestu bi ona pitala da decica ponove, i oni ponovise. I ne bi vise pevanja. Na par mesta je moralo da se ustane. Pronela se i tacna za monetarne priloge. Zapalile su se svece tako sto se sveta vatra donela na pocetka svakog reda pa jedan po jedan, gradjani sveta, Kanade i ovog sela – koje se od Betlehema mnogo razlikuje, a mozda i ne toliko, kako bi moglo cak, pitam se – su zapalili svece jedni drugima sa recima ‘peace be with you, Lord is peace’..tako nekako. Bila je i molitva stojeci, u kojoj su svi ucestvovali, osim nas dve, i onda se izaslo napolje. Mi prve.

Usle smo u auto pa do druge crkve. Il’ ce biti pevanja il’ ce nesto puci veceras! Opet impozantna zgrada, pise da se tu okupljaju metodisti. Oni imaju vise smisla za unutrasnju arhitekturu. Crkva je velika, ima i finih prozora sa vitrazima, svetlo je priguseno za bolju atmosferu, imaju hor, cak i bend sa par gitara. I ovde je zena svestenik. Nema pevanja i dalje. Dali su nam mali prospekt u ruke, tu sve pise sta se desava te veceri, ima i reci pesama. Desavanje je pri kraju. Prosla je tacna u koju se stavljaju monetarni prilozi. Opet se ustaje, dadose nam i dve zgoljave svecice. I hor, kongregacija i muzicari, zapevase ‘Silent Night’. Sa recima u ruci, i svecom u drugoj, zagrejane prethodnim izvedbama, osim toga moje dete peva u horu a krv nije bila voda ni u vreme kad se od vode pravilo vino -zapevale smo i nas dve. Koja je to milina bila, stojimo na balkonu, otvoreni prostor pliva pred nama i do tavanice ima bar jos pet metara, metodisti su dobro uvezbani i moj soprano se vinuo kao da je samo na to cekao. Da i ja zapevam jednom u crkvi!

Metodisti se bolje zabavljaju od prezbiterijanaca, nema sumnje, ali to treba shvatiti vrlo uslovno. Jos nismo videle nikoga da se bar osmehnuo, o smehu i radosti da ne govorimo, rodio se Bog, Bog je rodjen; hello, rodio se Bog… nope! Preko puta pa malo uz ulicu od metodista, stajala je baptisticka crkva. Nesto u njoj nije izazivalo dobrodoslicu. Setila sam se odjednom da se jedna moja poslovna poznanica pridruzila baptistima pre nekoliko godina i da svaku recenicu zavrsava sa ‘Lord willing’, njen decak ide u baptisticku skolu i preti joj da ce je odati tati svaki put kad ne uradi nesto njemu po volji. A tata, po svemu sudeci, primenjuje stare biblijske metode na neposlusne zene. Meni su nesto otezali koraci u tom stadijumu, da li zbog uspona, ili takvih misli, ali prijateljica me vuce za ruku, njoj nije bilo dosta pevanja. Uh, baptisti su ne samo zavrsili bili za taj sat, vec odmah i zakljucali katancem. Nizbrdo do auta je bilo mnogo lakse. Proverile smo jos jednom novine, anglikanci imaju nesto sto bi moglo da prodje kao ponocna misa, pocinje u 11. Zove se ‘choral eucharist’, mora da ima pevanja. Uocile smo da novine nigde nisu pomenule nijednu katolicku crkvu, za pravoslavce moguce je da nisu ni culi, u ovom selu gde znaju za Betlehem kao da je preko puta Walmarta.

U 11 i 20 usle smo u masivnu i sasvim impozantnu St. Paul’s katedralu, ispred koje je parking bio ispunjen do poslednjeg mesta. Unutra se gotika vinula visoko, skoro sva mesta su bila puna, i dali su nam knjizicu sa recima i pregledom svega sto se desava. U jednom od zadnjih redova, sedeci s kraja, pune dobre hrane, kvalitetnog vina i nase church crashing avanture, desilo se. Po prvi put u zivotu, ja sam se sustinski, duboko, do srzi, prepala religije. Ne Boga, za njega i dalje vazi ono odozgo, isprepadali su me ljudi, tzv. vernici. Da ne bude da sam ja strasljivica, sve to isto se desilo i mom saucesniku u ovoj hajki na lepo pevanje. Koitiralo nas lepo pevanje. A da ne bude ni da smo nas dve strasljivice, ovaj par ociju koje su sada bile razrogacene u cudu, su shvatile ono sto nikakve nauke nikada nece priznati: mi ljudi ne pripadamo istoj vrsti. Nema to veze sa bojom koze, ociju, nema veze ni sa koeficijentima bilo inteligencije, relativne gluposti, apsolutne lepote ili cak i sa onima koji veruju ili ne veruju. Ne, nista od toga nas ne razdvaja, koliko god lagali jedni druge ili sami sebe. Mi ne pripadamo istoj vrsti po jednoj osnovnoj liniji: postoje oni koji mentalnu kapiju imaju otvorenu i oni kojima je zatvorena. I nista se tu nece promeniti, niti ce se otvoreno zatvoriti, a zatvoreno otvoriti, odnosno ne znam, mozda je i moguce, ali ja nisam dotle stigla, jos uvek pomalo drhtim, jer, pogadjate, nisam se nasla medju vecinskom vrstom a i jesam strasljivica, pa sta, i eto, volela bih da sam ostala blazena u neznanju, kao sto bi to mozda i Isus i svako drugi kome je znanje koristilo otprilike koliko i rog na celu, rep na drugom kraju i krila koja ne lete.

Pored straha, koji je bio materijalan, jer nema izmisljanja metafora oko straha, on se stvori i to obicno velik k’o planina pa ti vidi koliko si mala pored njega tako velikog, shvatila sam da to moje otkrice o raskolu unutar homo sapiens genusa, bilo da uguraju negde polatinjenu verziju mog imena ili ne, znaci u stvari jednu stvar do koje su mudri ljudi dosli i ranije: nema nam spasa. Nikada nista na dobro nece izaci medju ljudima, i to je sve. Nkakve veze sa time nema religija, jedan ili vise Bogova, altruizam, svetska banka i dug. Zao mi bi mog optimizma, i inace je bio slabunjav, ali eto, uzelo je anglikance da ga ubiju, i mene sa njim. Oh, zivecu ja jos, i tako mrtva, kad je mogao Isus i gomila drugih, sto ne bih i ja, ali nije to isto. Jednostavno vise nije isto.

I ovde je svestenik bila zena (sta se desilo muskarcima svestenicima, pitam se: ili su se priblizili Bogu, ili na Zavodu za nezaposlene sada imaju odsek samo za njih), prosla je tacna za monetarne priloge, svi su se okrenuli jedni ka drugima i pozeleli ‘Peace in Lord’ i za kraj zapevali ‘Silent Night’. Mi nismo.

Epilog:
Kad smo se vratile kuci u suburbiji, blede i utihnule, muz moje prijateljice je slegnuo ramenima i izrekao svoj sud: tako vam i treba. Ono gore o dve ljudske vrste treba korigovati: muzevi su jos jedna, a ko zna koliko ih sve skupa ima, to je sada otvoreno polje za radoznale. Obicno potraga za necim lepim zavrsi pred vratima, ili nogama, jedne prethodno neotkrivene. Istina je i da su anglikanci, prezbiterijanci i ostali protestanti svi sa severa, katolici drze jug, pravoslavni istok sa izletima na jug; i tako do Jerusalima, dalje ne smem. U stvari, sada cu malo da cutim.

Stand-up, Kung-fu, Shut-up

Dva dana pred Bozic, nasla sam se u supermarketu. U njihove vrste ne ulazim cesto jer me takvi prostori bole na nekom nivou mozga, da li svojom velicinom koja podseca na hangare, ili masom proizvoda medju kojima retko nadjem ono zbog cega sam dosla uprkos faktu da to moje sigurno negde imaju ali ja se prosto zbunim pred tolikom ponudom, mozda problem stvara i moja odbojnost prema velikim korporacijama, ili pretrpanim prostorima, previse izbora… – ne znam sta je u pitanju. Uvek kupim malo, i idem na kasu koja ljubaznoscu menadzmenta postoji za takve kao ja: 1 – 10 predmeta u korpi. Kako sam pristigla u red, tako se poslednji u redu, mrsavi, blago povijeni crnac, izmakao i ponudio mi svoje mesto. Nisam zurila, niti mi je predstojalo dugo cekanje, pa sam se lepo zahvalila i rekla da nema potrebe. Ne! insistirao je ljubazno. Okay. Stala sam ispred njega, i dok sam se smestala sa svojom korpicom kao Crvenkapinom u red, njemu se razlio blazeni osmeh preko lica i on rece tihim, poverljivim glasom: „I am going home.“ Bio je to srecan covek, i njegov komentar odlican za pocetak jednog filma, a i licio je na jednog americkog komicara, ne mogu da mu se setim imena, i pomislila sam da bi bilo bas zanimljivo da je to on i radi ovde neki posao, snimanje, sta li, i ne moze da doceka da se vrati svojoj kuci i svojima za praznike. Sve ljudske sudbine se uvek svedu na dve: one koje… – da li sam hriscanka? prekinulo mi je tok misli pitanje sa leve strane.

Znala sam! Kad te muskarac propusti ispred sebe u redu on nesto hoce. Opcije su obicno dve: ili seks ili Isus. Oklevala sam malo, proverila raspolozenje – jos uvek na ‘good’ -i skratila pricu o mojoj babi koja me je krstila jer ne moze dete da bude nicije, i da to jesu vazne stvari, ne poricem, ali pripadanje nema veze sa hriscanstvom, a ni ja nemam veze sa hriscanstvom, pa sam samo rekla: jesam.

Proslo je cetvrt do pola minuta, ja sam pocela da smestam svoju robu na pokretnu traku. „Do you believe in Jesus?“ Nesto me je ipak odalo.

Okrenula sam se ka njemu i rekla vrlo razgovetno, dala zvanicni statement:“No, I don’t.“ I ne samo da ne verujem nego – „Pa zar ne znas da ces umreti za svoje grehe, zeno?“ eto njega opet. U kojoj smo fazi presli na intimizacije tipa ‘covece/zeno’ mi je promaklo, valjda po hriscanskoj liniji. Ne znam sta ti je dalo ideju, mamlaze nevaspitani, da bih ja bila tip koji ceka na prosvetljenje u redu ispred kase, posred samoposluge, i medju ljudima koji pored gastrointestinalnog sistema, cije manifestacije redovno prate, ogromnom vecinom blage veze nemaju o osnovnoj fiziologiji jednog otkucaja srca, ili fizici udisaja, ali ce gurati u nos svakome, preko razglasa, radio stanica i svega sto ima pojacalo, svoje poznavanje religioznog blazenstva, koje je vrlo slicno seksualnom po dubini neophodnog znanja i znacaju za one koji u njemu nisu ucestvovali, ali dok se o ovom poslednjem obicno govori u pijanom ili intimnom drustvu, od onog prvog ne mozes pobeci nigde, a narocito u ovim freakin’ demokratijama sa garantovanom slobodom religije, i zasto, pitam se, meni nije garantovana sloboda od religije, kad i ja placam takse i svrha prosvecenosti je bila upravo to – oslobodjenje od religije – i vredelo bi pronaci nekog ambicioznog advokata i pokrenuti jedan masivan class action suit protiv drzave za masiranje zivaca i ugrozavanje sloboda na cutanje u redu od strane religioznih u svim situacijama i prilikama – nista ovde nema status svete gradjanski neutralne teritorije, samoposluge, doktorske ordinacije, parkovi, decija igralista, skole… nista! – pa kao direktan povod stojis ti koji mislis da je u redu i tvoje garantovano pravo da nepoznatoj zeni prorices da ce umreti za jebene grehe, jer najvaznije je da svi umru za Isusa, posto on voli da broji svoje mrtve, razbaca ih tako po dvoristu, infantilac tipicni, pa uporedjuje sa slicnima sebi ko je vise mrtvih povukao na svoje ime, nesto kao stock market prakticno, a ti mu dodjes pronicljiv verujuci, pa pretpostavljas da je najbrza i najefektnija prodaja tvoje robe strah od smrti, sto ce naterati svakoga a narocito jednu zenu pred kasom u samoposluzi da se otvori za Isusa i pridruzi njegovim plasticnim figuricama iz plasticnog Raja, umesto da sklopi oci, unese se i odglumi manje ili vise vesto scenu laznog orgazma iz ‘Seinfeld’-a – amen – a da si upola nadaren kao komicar kome ne mogu da se setim imena, shvatio bi da ovo nije smesno, ni bogougodno, cak bi se moglo reci da niko ne zna sta je bogu ugodno, jer zasto bogu ugadjati za ime tvoje moje svacije ako je fuckin’ God, ali to je vrlo prosto jer boga nema a ljudi previse, i ko zna, da je obrnuto mozda bi se lakse disalo, i kad bih radila stand-up, ili kung-fu, ili shut-up, sa narocitim bih ti uzivanjem probusila trece oko posred cela, jer tu ti se verovatno nakupilo najvise tog shit-a ali ne radim stand-up, nosim iskljucivo gumene djonove, i lepo su me vaspitali, pa ispada da te trpim a to mi je od svega isusovskog najiritantnije.

Devojcica od 15 godina stoji sa moje desne strane; on stoji sa leve, bacio mi je sto bi se reklo baseball metaforama bogatim jezikom a curved ball, i znam da klinka slusa, i zabavno joj je – dakle, stojimo jos uvek na mestu gde ja umirem za svoje grehe. „I will die anyway,“ odgovorila sam kukavicki, rezignirano i bez trunke humora, iako klinki s desna treba dobar role model u obliku odrasle zene tj. jedna koja radi i stand-up i kung-fu i shut-up – a superwoman model not a supermodel, da budem jasnija – a njemu, njemu treba pesnica po nosu, u nedostatku stikle. Isus i njegov following su mi obicno blaga iritacija, kao dosadne muve, i dva dana pred Bozic verovatno treba prastati i vise nego obicno, iako kad bi me sada neko prikucao na zid ja ne bih mogla da se setim jednog jedinog primera gde je prastanje bilo dobra ideja, pocev sa Golgotom i rodjenjem hriscanstva. „We all die,“ zavrsila sam – see you on the other side, moron – platila svoj racun pa otisla do kraja metalne trake da pokupim svoju kupovinu. Ali evo njega za mnom, gleda me i ne moze da odoli, za svaki slucaj: „Merry Christmas, Jesus loves you.“
Of course he loves me. I am adorable.

Praznicna prica

Kad smo klinka i ja isle pre par dana po jelku to je izgledalo ovako: nosile smo je kuci. U rukama, na nogama, po snegu i ulicama koja su na pojedinim mestima licile na sumske staze uzano utabane. Idilicno zaista, i kako sam takve scene – horizontalno drvo izmedju dva tela koja nezgrapno stupaju ulicama – vidjala samo u retkim filmovima, obicno snimljenim u Njujorku, jer on jedini moze da ima takvu scenu i ne izgleda pateticno i obicno je drvo tu da zblizava, ili se radi o necem drugom punom humanosti, topline i sl. sto Njujorku treba kao i svakom velikom gradu ali nosenje jelke ostaje redak izbor za ilustraciju takvih principa, verujem da je sasvim moguce da cemo klinka i ja osvanuti na youtube-u jer neko je morao da snimi tako nesto komicno i slatko. Odnosno, znam da je tako izgledalo prolaznicima, posto su zastajali, gledali nas, smeskali se sa odobravanjem, a neki su i komentarisali. Takve scene se, da ponovim, ne vidjaju cesto na ovim ulicama i ljudi umeju da cene trenutak kad naidje. Jelka je bila umotana kanapom u zeleno vreteno i nije izgledala jako velika. Mene to nije prevarilo i obavestila sam klinku da je drvece tesko. Ali cinjenica je da nikada nisam nosila drvo ulicom i racunala sam da cemo u najgorem slucaju uzeti taksi. Odnosno, najgori slucaj bi bio ako bi taksi odbio da nas primi unutra sa drvetom, ali o tome joj nisam nista rekla. Posle dvadeset metara sve o cemu sam mogla da mislim je koliko nam je ostalo do ugla na kome ce biti lako zaustaviti taksi. Zastale smo tri puta, i ja sam oborila rekord da po koraku izbacim tri zalbe, pet uzdisaja i koju bezglasnu psovku. Nikada nismo bile dalje od kuce, iako smo isle u dobrom pravcu, i uprkos planini verbalnog djubreta koja je rasla sve veca i veca, a i jelka, cinilo se. Na uglu nismo zaustavile taksi jer smo bile ohrabrene malom pauzom i konverzacijom sa prolaznicima – hocu da kazem, ovo je trebala da bude avantura koju cemo obe pamtiti. Koja jos mama radi ovakve stvari sa svojom klinkom. Da zaista, koja.

Kako smo od ugla St.Clair i Yonge stigle do Heath Street-a i Yonge-a ne znam nije ostalo zabelezeno u mojoj memoriji. Na uglu me je bol u rukama, ramenima i celom gornjem delu tela primorao da pocnem da razmisljam o ozbiljnom resenju, ili da se opruzim na sneg i jauknem, sto ne bi bilo nimalo vaspitno, ni autoritativno a rado bih i samoj sebi nanela neko zlo za ovakvu glupost. Demokratski smo razmotrile opcije, i klinka je uz razumevanje mojih muka odbila sve sto je ukljucivalo intervencije, i prevoz, a sama se dala na nalazenje najboljeg metoda nosenja drveta. Njoj je ovo u stvari bilo zabavno. Da skratim sa jadikovkama: ona je najveci deo do kuce nosila jelku sama. Ni sramnije epizode u majcinstvu, ni pateticnije praznicne price.

Stigle smo kuci, i drvo sa nama. Prvo smo malo odmorile. Kad smo jelku smestile na postolje, ona se odjednom vinula bas visoko. Plafon u nasem stanu nije nista nizi od obicnih, ali ova jelka je bila daleko visa od onoga sto je nama trebalo. Oslobodile smo joj grane kanapa i nezno ih pritiskale da se opuste, verovatno su bile tako stegnute danima. Izasle smo opet, jer sa samo nekoliko dana do Bozica trebalo je kupiti poklone za dugu listu bliskih ljudi. Neobicno nam je dobro islo sa tom kupovinom medju hiljadama drugih kupaca u Eaton centru, cak smo otisle da pogledamo cuvene izloge robne kuce na uglu Yonge i Queen ulica, u kojima u ovo doba godine naprave fantaziju za decu i odrasle od marioneta, kostima i finih mehanizama, i vratile smo se kuci zadovoljne da smo jos jednu stavku skinule sa liste za taj dan.

Cim smo usle zapahnula nas je cetinarski opojno nasim rukama donesena jelka. Kad smo upalile svetla imale smo sta da vidimo. Grane su se konacno opustile, i zauzele polovinu nase dnevne sobe. Imamo drvo u kuci! Na kojoj je to planeti mogao da se zapati obicaj – zdravo, dugovecno drvece se posece u smesano pa prosuto ime religiozno-potrosacke tradicije, dovlaci u kuce, smesta unutra da se sasusi i raspe iglicama po svemu, jos se po njemu okace sljasteci ornamenti jer zivot je sjajan i treba da sija dok drvo polako umire pod teretom tolikog sjaja – i to vise puta, jer su i na Uskrsnjim ostrvima sekli drvece kao da je trava, pa su na kraju jeli jedni druge kad im nije ostalo drveca, a od kamena i svojih mozgova nisu imali koristi ni na pocetku. A bilo je toga i na drugim mestima. Mi smo umesto kamena donele drvo, i daleko je lepse, nema zbora, i mirise cisto, zanosi aromom, i ne moze se od njega proci a da ne ogrebe, potkaci, pogura malo, zatrese se koja grana. U nasoj sobi ovo drvo izgleda kao nijedno drugo drvo. Uopste ne lici na jelke iz mog detinjstva, ni na one iz prethodnih godina. Vrlo je moguce da je u pitanju Duh Severnih Suma. Nije mu mesto ovde, toliko je jasno. Klinka je jos mala, ona ce se zabaviti drugim stvarima, ali ja imam ozbiljan problem. Nije mi bilo svejedno ni pre toga – izgovori na ime moje nostalgije i darivanja deci necega sto ce pamtiti kao toplinu doma nemaju puno tezine kad shvatis da si iz lokalnog marketa donela kuci legendarni Duh Severnih Suma. Odnosno, donela ga je tvoja klinka. Ovo je prosto pogresna stvar. Praznici nisu losa ideja, iako ja retko kada udjem u taj praznicni state of mind, a i deca se zaista raduju. Moji prijatelji idu u sumu saonicama i poseku svoje drvo sami. Sve je to ovde organizovano kao jos jedna ruka Bozicne industrije. Oni se bar raduju. Svi se raduju, ali niko ne sedi u sobi sa Duhom Sev… – Suma, tacno.

Kao sto je red, okitile smo drvo. Sticajem okolnosti o kojima ne bih sada, imamo ukrasa za dve jelke. Sve smo ih stavile i jos uvek je bilo mesta za vise. Verovatno je nepotrebno dodati da okiceno drvo izgleda groteskno. Sami ornamenti su u stvari vrlo lepi. Iako su mi se dopadali i ranije, nikada ih nisam zagledala ovako pazljivo. Sakupljeni tokom godina, medju njima su i oni koje mi je Dagmar ostavila pre povratka u Evropu. Oni su vec tada izgledali kao da im je bar nekoliko decenija – oguljeni, delikatni kao da ce ih sam dodir smrviti – vrlo je moguce da ih je ona nabavila u nekoj vintage radnji. Ima i onih koje je pravila klinka kad je bila sasvim mala. Neke je napravila prosle godine, od obicne cupave zice i okacila ih je kao da su ravni onim zlatnim. Secam se da sam neke kupila u Pier 1 Imports radnji jer sam videla da dolaze iz Istocne Evrope. Neke druge smo dobile na poklon. Zlatne kugle dominiraju, kao dobro uvezbani hor, ali imamo i ptice sa puno detalja i zlatnim grlima. Kruske od zlatne zice. Vretenaste elegantne stalaktite u prekasnim kombinacijama boja. Mesecev srp od drveta sa rukom naslikanim licem. Mashne od srme i barsuna… Stavile smo i dugacku nisku malih lampica koju smo kupile nesto ranije u radnji gde je sve jeftino. Vlasnik radnje, Pakistanac sa sitnim brcicima kao Clark Gable, koji neprekidno ima prijemnik u uhu i izgleda kao da incognito odavde vuce sudbonosne poteze na Srednjem Istoku, ih je prikljucio na elektricni izvor da nam pokaze da rade. Kad smo ih ukljucile kod kuce, shvatila sam da je uticnica napravljena od neobicno zutog metala ili legure kakve nisam nikada ranije videla, koji je jos neobicno lak, i da lampice gore jedino pod izvesnim uglom, i pritiskom. Ali kad se upale, one gore zaista vrlo lepo.

Znam da je ovo doba godine kada se u bioskopima pojavljuju filmovi sa puno magije, jer ona jos uvek ima efekta na decu a preko njih mozda malo i na odrasle, i neki medju tim filmovima cak nisu losi, ali to ne objasnjava pojavu mitologije u nasoj dnevnoj sobi. Trebala bih nesto da razumem, toliko mi je jasno, ali mi ne uspeva. A ako propustim ovu sansu – sa magicnim tragicnim drvetom u stanu, riznicom zlatnih ornamenata, lampicama koje gore na filigrinski tankim zicama – ne znam da li cu dobiti sledecu, tako obicno biva sa sansama. I kad bi ovo bila poucna prica, pojavio bi se sada neko da me pouci – Duh Koji Sedi Iza Mene, recimo – ali on je vec tu, i ja ga ne razumem.
Mislim da je ovo ipak vise kao muzika – mora da je muzika u pitanju. Slusati, i cutati.

Dobra scena u losem filmu

Nije stigla jos do mene kad je izletelo u hodniku: „Mama, kako si ovde lepa!“
Nameravala sam da pisem da napolju pada sneg, jer padao je vrlo lepo sinoc. Nameravala sam i da pisem sinoc a ne danas, i onda sam se setila da u poslednje vreme stalno pisem o vremenu. Nemam o cemu drugom da pisem, je logicni zakljucak, a ja bih onda kontra-ofenzivno izjavila da mogu da pisem i o stolici i o jelovniku kao sto i jesam i nista nije falilo, ali kontra-ofenzivan ton sa mnom nije dobra ideja – ja sam vrlo pazljiva da ne stajem u bullshit. Ipak ostaje da su bele zimske noci najlepse zimske noci. Pisala sam i o njima ranije.
Umesto toga, stigla je klinka u kuhinju i u rukama drzi rasirene fotografije. Mislila sam da je u svojoj sobi, gleda se u ogledalu i uziva, ili se igra igrackama koje je volela i kao sasvim sasvim mala klinka cije je postojanje bilo tako eluzivno kratko da nisam vise sigurna da sam u njemu uopste ucestvovala i duboko mi je zao da se nisam popela na Big Ben i zaustavila vreme, uglavila mu neku kamencinu u mehanizam ili izvukla brojeve, razbila ga da ne trosim vreme, ali ona je otisla bila u moju sobu, otvorila fioku koju znam da je tesko otvoriti jer je prepuna fotografija nekoliko godina unazad i one cekaju – da promenim karakter pa odjednom postanem uredna, da ispunim sebi jednu zelju i napravim od sebe nesto – magicno bice – pa prvo sebi ispunim jos desetak hitnih zelja a onda se bacim i na resavanje drugih problema cistom primenjenom magijom jer ne vidim da bi ista drugo moglo da ima efekta, kako lokalno tako i globalno, i cak bih zamolila sve da ne rade nista nego cekaju na cudo jer sve sto rade pravi samo veci shit – i medju tim nepravedno zapostavljenim fotografijama nasla je njih nekoliko, koje su se desile jednog oktobarskog dana pre nekoliko godina. Stvarno sam na njima lepa. Njoj se verovatno dopada haljina koju nosim, ali znam da u stvari opisuje osmeh. Bila sam zaljubljena i srecna. Zaljubljena vise nego sto bi smelo biti dopusteno jednom obicnom bicu koje se nada malim stvarima u zivotu, jer u takvom stanju pozeli daleko vise. Srecna kao neko ko zna da vec sutra vise nece biti. Vidi se golim okom da sam sve to znala i tada.
Medju fotografijama se nalazi i onaj drugi deo te zaljubljenosti i srece – i glava i rep, uroboros obicne ljudske ekstravagancije, moj objekat i subjekat moje kompletne neobjektivnosti. „Ko je ovo?“, pitala je klinka.
„Neko koga sam volela,“ odgovorila sam. Nisam znala kako drugacije. To mi nije izgledalo kao trenutak kad treba lagati. I verovatno sam pogresila. Dovoljno je neprihvatljivo jednom detetu da njena mama vise ne voli njenog tatu. Nije nista rekla par sekundi, ali se okrenula ledjima. „Da li je on tebe voleo?“ nastavila je konverzaciju kao velika.
„Jeste.“
I opet nekoliko sekundi cutanja. „Zasto onda…?“ nije zavrsila, ali ne bi ni mogla, to bi bila jedna vrlo dugacka recenica.
„Reci cu ti nekom drugom prilikom,“ zavrsila sam autoritativno, i zamolila je da vrati sve gde je bilo – u haos, mrak, i zaborav – vecera je bila spremna.

U jednom zaboravljivom filmu, koji je mogao da bude daleko bolji kao sto sve moze da bude daleko bolje, u kome je opisana bila ljubav dvoje ljudi koji su iz dva braka usli u jedan samo za njih, i u taj brak sa njima usla i deca koju su vec imali, ali stvari su krajnje neocekivano i prebrzo krenule vrlo lose, politicki a kako je ljudsko bice politicko bice tu ni ljubav vise nije mogla bogznasta, u jednoj sceni jedno od te dece govori svojoj majci, kao velika, da je ona zahvalna za to vreme sa njima, jer je to bio prvi put da je videla uzivo kako se dvoje ljudi vole. Klinka je bila svesna da joj je poklonjeno nesto retko, i da je bila srecna da bude deo toga, jer u kucama sirom sveta, gde na policama stoje knjige o ljubavi, sa ekrana emituju price o ljubavi, i svakodnevna propaganda uvek govori o ljubavi – prema Bogu, bliznjem, drzavi, kome god – toga nema.  I tako sam, kad je moja klinka nedavno rekla sa dubokim uzdahom pred spavanje kako joj je najzalosnije da nikada nije videla svoje roditelje kako se vole, i ako je i videla bila je previse mala pa ne pamti, shvatila koliko su deca izneverena vec na samom pocetku svojih putovanja po apokalipticnoj dzungli kroz koju se gura, otima i prodaje svasta, i onda svi slegnu ramenima i kazu – to je svet. Ona je daleko pragmaticnija oko fakta da joj roditelji vise nisu zajedno. Da u njihovim zivotima, pa posledicno i njenom, nema ljubavi koja okuplja ljude, u razgovorima, pogledima, atmosferi koja zagreje i hladne bele noci, prisnosti koja ide dublje i dalje od ekonomije istog zivotnog prostora – to joj je nerazumljivo, i boli kao nesto neprezaljeno. Iznenadilo me je da je umela da da ime tom fantomskom nedostatku. Nespretne okolnosti odraslih zivota ne bi mogle lako da se uguraju u takvu jednu egzistencijalnu potrebu mladog zivota. Ako je bilo moguce osecati se jos vise neadekvatnom od uobicajenog nisam-spremna-za-zivot, to je bilo to. Odatle dolazi i njen autoritet da pita: zasto? – i ja nisam bila deo toga, nemas vise ovakvih fotografija, kako mislis da cu nauciti ista o ljubavi ako je nema nigde i niko za nju ne zna nego se krije po pretovarenim fiokama koje samo sto ne puknui sve se zavrsi sturim recima…
Nemam odgovor i pomilovanje nece pomoci. Dobra scena u losem filmu je ponekad sve sto dobijes, ali to ne mogu da joj kazem.

Eksterijerom Ontarija promice sneg

Svakodnevica napravi kvantni skok, ili predje preko puta, u buducnost, uvek na jedan posve obican dan. Za taj obican dan postoji sedam opcija, koliko i patuljaka, nevesta za bracu Jugovice – ili su neka druga braca bila u pitanju, ne secam se. Buducnost ce Vam biti isporucena, Ms. Ivana K. u ponedeljak, utorak, sredu, cetvrtak, ili petak, a radimo i subotom i nedeljom.
Bio je utorak. Mesto isporuke: ravnica zasadjena suburbijom, koja u decembru izgleda kao filmski set za produkciju iz debele desperacije. Neobicno puno ljubaznih ljudi se muvalo setom tog utorka. Valjda je to deo svakog skripta iz debele desperacije. Svaka ljubaznost je bila kandidat za najkraci film na svetu. ‘Izvinite, kako…? Hvala. ‘Izvinite, kuda…? Hvala. ‘Izvinite, zasto…? Hvala. U dugometrazne filmove se smesta drugaciji materijal. Sve se odvija u eksterijeru Ontarija, u kome za ovu priliku promice sneg. Nije mi hladno dok stojim na ulici. Zima je, bela i siva, i puna lokvi poluistopljenog snega, ulja i benzina. Ravnicu remete betonske prizme, koje nicime ne odaju da su napravljene za ljude. Podjednako bi iz njih mogle da izadju gigantske kornjace, disciplinovane cete mrava, ili u njima zuje pcele radilice. Stojim tu vec dugo. Normalno bi mi bilo hladno, ali danas nije. Mislim da sam malo pretrnula od susreta sa buducnoscu. Ni toplo ni hladno, nisam ni gladna iako nisam nista jela u poslednjih 15 sati, ne cujem nista od buke kamiona koji grme sirokom ulicom, i jedina misao koja uspeva da odrzi ekvilibrijum izmedju svih tih neopredeljenih stanja je cudjenje kako bih da stojim samo korak levo ili desno od mesta na kome sam se nasla bila zapljusnuta prljavom mesavinom ulicnog taloga redovnim ritmom prolaza vozila – otprilike svake tri sekunde. Do prekida na crvenom, kada uredno zastanu. Imam osecaj da nikada nisam bila ovako daleko od kuce. One iskonske, iako nemam osecaj pripadnosti vec jako dugo. Verovatno me je zato buducnost i zatekla na ovakvom jednom mestu. Ljudi koji planiraju za buducnost se ne bi nasli ovde. Tockovi kamiona veliki kao napredna deca melju susnezicu i prshte, ali ja sam i dalje suva. Ni hladna, ni topla, ni gladna, ali suva.
U ovakvo jedno bespuce odjednom, niotkuda naizgled, doleti jedna crna ptica. Nevelika, spustila se na zicu preko puta. Na nebu nema nijedne druge ptice. Iskrenula sam glavu levo, pa desno – pogled u ravnici dopire daleko – trazeci joj jato, ili bar grabljivice, ali nigde ni jedne jedine ptice. Smestila se, mala i crna bas nasuprot meni. Elektricne zice su zategnute, u paralelnim nizovima slede rezigniranu liniju terena kao razvucena notna sveska, i na cetvrtoj liniji sedi mala crna ptica. Zasto je sletela bas tu. Iz nekog pticjeg razloga, verovatno. Ne leti joj se vise! Kamioni visokih cela, sa zgurenim jakim ramenima nalik na americke ragbiste, guraju kroz vazduh i gutaju milje zadihani. Gluva sam od jakih motora, ali na praznim notnim linijama preko ulice crna ptica svira svoju notu D, tu gde se nasla, i nista je ne ometa. Ne ide mi se nigde odjednom. Ni na jug, ni na istok, ni na zapad, na sever mi se nikada i nije islo. Meni se leti.
Jedna crna ptica naspram neba. Dve crne ptice naspram neba. Eksterijerom Ontarija promice sneg.