Studentski život

Možda ću jednom, sa distance zvezdanog praha, potrošiti jednu manju večnost (zvezdanom prahu ništa više od treptaja) na tanke ironije postojanja kojih je obilovalo u mom životu, i verujem su redovne pojave u svim životima, ali dešava mi se ponekad da ih uočim i običnim danima.  Ništa me nije više inspirisalo na odstupanje od životnog toka i uzimanje mere kao uloga majke jednom detetu. Iako sam po prirodi nesklona poređenjima i sve najpre shvatim bukvalno a tek posle nekog vremena i uz veći trud uvidim i druge tokove, usput, tokom godina, poredila sam s vremena na vreme moje odrastanje i ovo kroz šta klinka prolazi. Ništa u mom životu nije trajalo tako dugo kao materinstvo, i ništa nikada nije bilo više iscrpljujuće, ali ta poređenja su ispala neočekivani obrt i uvid u psihu, pojedince, kulturu, i još puno toga. Prerano je za ozbiljne zaključke – oni će ipak sačekati zvezdani prah – međutim neudobni put kojim sam gurala kako sam znala i umela je došao do odmorišta koje je jasno izložilo da su neke stvari drugačije a neke jasno vidljive suprotnosti, i da ja nikada prethodno nisam bila ovde. Recimo, klinka je odrasla uz džez; ja nisam. Ona ima dva doma od malena; ja jedan iz koga nisam mogla da dočekam da odem. Ona gleda svoje roditelje kao pojedince kojima zna mane ali ih voli bezuslovno; ja sam potpuno promašila tu stanicu. Ona je proizvod ove kulture; ja jedne puno drugačije. Od svega prethodno nabrojanog, i mnogo toga nepomenutog – ovo poslednje je jedino što se računa. Samo po tom osnovu različitih kultura, klinka i ja smo kompletni stranci. Da se uprkos svim razlikama koje se ispreče između generacija mi volimo najviše na svetu je jedno od onih čuda koje ljudi nikada neće razumeti pa živeli i duže od zvezdanog praha. Jer tragedija humanosti je da teži ka naduvavanju malog i ignorisanju velikog. U toj gomili nesrećnika, ja sam negde na sredini. Što ne čini moju poziciju nimalo lakšom, ni boljom. Samo joj daje geografiju.

Dakle, klinka i ja mamo različite živote u svakom pogledu. Evo niže primera iz njenog sveta. Univerzitet Zapadnog Ontarija je koju godinu unazad bio proglašen za Party School #1 u Severnoj Americi (u međuvremenu su pali na peto ili šesto mesto, ali legenda živi i dalje). I danas se neki klinci upisuju tamo da bi se proveli bogovski, što na jeziku današnjih adolescenata, a i onih puno starijih, znači puno alkohola, puno seksa, I dobro druženje, koje je od svega nabrojanog najbolji deo. I odrastanje se desi u svemu tome, i desi se svakome i kad ne očekuju. Nije prošlo više od par nedelja nakon što smo klinku ostavili u studentskom domu sa najgorom reputacijom početkom septembra, kada je ona poslala bila vest kući da je njen sprat ‘najbolje društvo na svetu’. Nisu sve priče bile cenzurisane za roditeljske uši. Kokain je droga izbora (ipak su to najvećom većinom deca imućnih roditelja), i neke priče su bolje zaboravljene i sreća je da se ne dešavaju nikome koga ona zna, ali ‘mama, ovde smo stvarno kao velika porodica’. Niko na njenom spratu ne koristi droge, ili bar ne otvoreno, nema ružnih scena, jedino dobrog zezanja, podrške, i lekcija neizbežnih za velike familije – nekad ti svi idu na nerve, a nekad ih toliko voliš da postane neizdrživo.

Studentski dom je co-ed, što znači da su polno izmešani. Na njihovom spratu, njih 35-oro imaju godinu dana starijeg ‘nadzornika’ koji je vrlo kempi gej Bredli, i vrlo je zaljubljive prirode. Imaju čudake, i vrlo pitome dečake, smešne karaktere, devojke sklone ekscesima, jedan frižider, i polisu otvorenih vrata gde je svako dobrodošao u svakoj sobi u svako doba. Dosta brzo su uočili da su snobovi među njima brzo otresli snobovske sklonosti, da pojedinci koji su došli sa namerom da iskuse esktremne situacije koledž obećanja to čine negde drugo,  da iako neki među njima imaju jednog brata ili sestru, a neki ni jedno ni drugo, svi odjednom imaju veliku familiju i da to najpre znači toleranciju – prema različitim naravima, kao i da će ti neko skresati da prelaziš granice i da se to neće trpeti. Od gomile 18-godišnjaka, i obdaništa sa licencom bahanalija, u uslovima semi-anarhije gde administracija kontroliše jedino svoje interese i svoj ugled a ostatak je prepušten gomili vrlo mladih pojedinaca, klinci na njenom spratu su stvorili komunu koja će, verovatno, postati najlepša uspomena njihovih mladosti. I zatim se jedna među njima, Samiya, klinka sa ambicijom da postane filmski režiser, dosetila da taj sprat koji je već stekao zavidnu reputaciju kao najbolji u generaciji treba snimiti. (Korekcija – dve devojke su se dosetile i zajednički snimile: Becky Jones i Samiya Hassam). Sve je bilo brzo organizovano i svi su učestvovali. Video se pojavio na youtube-u 28. januara. Danas, 31., prešao je preko 80,000 pregleda i Google korporacija je uočila (već idu reklame). Klinci veruju da će od ovoga nastati neka nova istorija, ili budućnost, ko zna! Ja ih gledam sa osmehom, i čujem kako moj okrnjeni optimizam gunđa ‘šta sam ti rekao’. Oh, shut up!

Advertisements

Dan i noć

Izašla s posla u 5, taman na vreme da uhvatim poslednju svetlost dana. Na zapadu omanji oblaci putuju u pravoj liniji sa blagim trzajima; karavan je krenuo bio beo, i zalutao u ružičasto, tamnoplavo i blago ljubičasto. NIže od oblaka, na horizontu, sunca više nema ali sluge dele besplatno poslednje porcije svetlosti za ovaj dan. Rasklopljeni spektar: nekome crveno, nekome narandžasto, ko hoće ljubičasto… Stojim na prljavoj ulici, automobili prolaze, i gledam ka nebu. Dan nevažan, običan, ali nebo nikad lepše, kao i svakog dana. Uočim odjednom, na samoj ivici neba, da su električne žice iznad raskrsnice pune malih crnih oblutaka. Zatim shvatim da su ptice. Poređane gusto jedna do druge po žici, a kad se žica završi povrh stuba, pa nastave sa druge strane po žici… – i odjednom prhnu, sve koliko ih ima! Prvo jedan orkestralni zamah oblaka od malih crnih krila, pa kad on završi piruetu, razbije se formacija i rascveta u veliki nebeski kupus; zatim se sve brzo stiša na suprotnoj strani raskrsnice, tačno preko puta. Ista formacija kao ona već opisana, ali par zakasnelih lepršaju u panici. Vidim kako im na žici naprave mesta, i one se spuste među njih. Kakvo čudo, poželim da vičem i podelim sa nekim. Ma zar niste videli kakvo je to čudo! Ne znam u šta drugi ljudi gledaju dok čekamo prevoz, ja ne mogu da odvojim pogled od neba i ptica, a među njima verovatno neko gleda u mene. Ljudi nepogrešivo uoče kad je neko i blago zaluđen.

U autobusu sedimo jedna do druge koleginica i ja. Ona priča, zatim ja pričam, malo ćutimo. Ona će izaći na pola puta. Jako volim dnevnu svetlost, kažem. Prozori su prljavi, isprskani kao da je vozač gurao bar nekoliko sati kroz najprljaviju deonicu Le Mana, kakve nema na ravnim tek pomalo izlokanim trakama Eglinton avenije. Blokiraju pogled na poslednje trenutke svetlosti. Jedino je prednji prozor čist; kroz njega gleda vozač, i gledam ja iz zadnjeg dela. Ona izlazi, ulaze novi putnici. To je još jedna velika raskrsnica. Sada je skoro mrak. Ulazi jedna starija žena, za njom mlađi čovek sa štapom slepih. Ona seda na sedište koje je rezervisano za ljude kojima treba pomoć. Gleda u drugu stranu. Nije dovoljno stara; ni on nije dovoljno slep. Bez veće pomoći svog štapa, on nalazi sebi mesto kod zadnjih vrata, i tu stoji. Kad je nešto kasnije pokušao da izađe, vozač nije otvorio zadnja vrata. Nekad se vrata zaglave, to svi znaju, ali otvarala su se sve do te stanice. Vozač je mrzovoljan na svom udobnom mestu; pomalo ugojen, pomalo sredovečan, pomalo bezobziran, on kao i svi ima razloge za svoje nezadovoljstvo. Slepi čovek krene ka ulaznim vratima da bi izašao. Prolaz je zakrčen jednim vrlo širokim muškarcem koji je tek ušao i nije hteo da se vrati unazad i pusti invalida da udobno izađe, već se malo stisnuo, i slepi čovek se progurao napolje.

Otkako se spustila noć, u svega nekoliko minuta videla sam nekoliko primera ljudske bezobzirnosti i nebrige. A samo malo pre toga, po danu, male ptice su napravile bile mesta jedna drugoj na žici.

Planovi za budućnost

U gradskom prevozu poslednjih meseci, prepoznala sam sebe u izvesnom tipu starijih žena. Prepoznavanje je bilo neočekivano; reakcija je otišla još koju milju dalje.

Nakon što sam uspostavila vezu sa budućnošću – live, takoreći, ali suptilnije – pomno sam ih posmatrala. To je zahtevalo dosta truda jer je instinktivna reakcija bila: pobeći! One su izgledale bolje od drugih putnika približnih godina  – fin oblik lica, krupne oči, crte urezane godinama i dalje prijatne, i svetlost koja je podjednako padala na sve je na njima isticala sve malo više. Odudarale su. Gledajući ih u kratkim, brzim treptajima, shvatila sam da su starije bele žene sa patiniranom lepotom retke u gradskom prevozu. Neočekivane. Koreni te pojave su dosta jednostavna kalkulacija: u ovoj kulturi lepota je asset. To se može prevesti kao kapital, ili potencijal ne sasvim nesrodan talentu. Postoje lepe žene koje su i pametne, i one pored dobre udaje mogu da ostvare i dobru karijeru. One koje nisu naročito pametne, poseduju druge talente i investiraju u budućnost u obliku solidno situiranog braka. Ni jedne ni druge ne putuju gradskim prevozom u poznim godinama, jer on je, kao i sve drugo, merilo klase i uspeha.

Žene koje sam posmatrala su verovatno imale i lepotu i pamet – ili je ovo poslednje bilo isporučeno naknadno, sa dugim kašnjenjem – ali jedino što su one jasno ilustrovale su bili promašaji. Na tom mestu sam se prepoznala.

Razumem da sa novom životnom fazom, u kojoj je klinka zvanično odrasla i ja mogu da posvetim par minuta dnevno evaluaciji budućnosti, jedina  realna projekcija je pokušaj razumevanja kako ću ostariti. Ovo mesto, ceo život, vodi ka tome. Dovoljno sam blizu da odbacim romansirane verzije, i dovoljno udaljena da kod razmišljanja zadržim svest umesto panične reakcije. Poruke zapisane na zidu gradskog prevoza sam jasno pročitala. Ove žene su promašaji doveli u poznim godinama na poslove koji su plaćeni taman dovoljno za život, i taj život se savijao pod brojnim teretima. Tereti neće postati lakši. U pitanju je materijalna beda, koju stvara i hrani sistem, iako se najviše ističu i najdublje osećaju tragovi ličnih grešaka. Sistem savremenog kapitalizma je izuzetno uspešan u stvaranju bede. Podjednako kao i u stvaranju bogatstva. Za sve što se popne gore, nešto padne na dno. Ravnoteža nije metafizička pojava.

U Kanadi do 60-ih godina prošlog veka nisu postojale državne penzije. Danas državni penzioni plan i kod dugog životnog veka i pristojne plate ne obezbeđuje penzije od kojih se može pristojno živeti. Građanstvo se moli i ohrabruje od prvih radnih dana u mladosti da štedi i investira da bi sebi stvorili penziju. Kompanije se mole i ohrabruju da stvore sopstvene penzione fondove da bi njihovi zaposleni imali ‘dostojanstvenu starost’. Svi veruju u vrhovnu religiju kredita za kuću ili stan, koji će se višestruko isplatiti u dalekoj budućnosti kada će vredeti svaku ciglu u zlatu, i od tih cigli će se veselo živeti.

U državi u kojoj ljudi ne mogu da žive od penzije nakon dugog radnog veka, zaposleni u državnoj administraciji imaju najbolje penzije. Brojne štediše nauče da povrh života u kome treba podići decu i kako-tako živeti, vrlo malo se zaista može staviti na stranu za te pozne dane. Kompanije sa dobrim penzionim fondovima pokrivaju manje od četvrtine zaposlenih. Uložiti u nekretnine zahteva veliki inicijalni ulog, i veliki rizik, sa cenama koje su već koju deceniju preuveličane i nastavljaju da rastu, kao što sve raste, džinovskim koracima u odnosu na plate zaposlenih.

Svi razmatraju i alternativne izvore. Deca popisuju imovinu roditelja i pre nego što se ovi penzionišu, i nadaju se da neće predugo živeti i previše potrošiti; imigranti prodaju sve u starim zemljama da bi uložili nešto u novim, jer ovde se stvari dešavaju; decu uče roditelji i roditelje uče deca koje su najprofitabilnije profesije, brze i profitabilne su naročito popularne, ubitačno brze i ubitačno profitabilne su favoriti; snalažljivi se snalaze i nesnalažljivi ne snalaze. Penzioni fondovi – privatni, državni, individualni – su blago oko koga se okupljaju najgušći rojevi muva. Najveći kitovi u okeanu love. Nekada san žive imaginacije o pravednom svetu budućnosti, neočekivano ostvareni, postali su najveće prevare našeg doba. U realnoj budućnosti, države će padati i ratovi će se voditi oko penzionih fondova.

Ne izgledaju kao da često razmišljaju o ovim temama, moje izolovane žene u gradskom prevozu. U odnosu na studiju njihovih života, gadosti sistema su čista apstrakcija. Ne izgledaju ni kao tipovi ljudi koji se žale. Prihvatile su svoje saučesništvo u ugovorima koje su pravile, bili oni faustovski ili uz prijateljski stisak ruke. Osim toga, sada su u zoni kada ponude više ne pristižu. Na Ostrvu Malo Izbora, monotoniju prekidaju sećanja, gledanje TV programa, čitanje, posete lekaru, svođenje nedeljnih računa…

Izgledaju umorno. Držanje uspravnih leđa je možda zaostala navika, ili poslednji stub otpora. Sa moje strane, šok je oslabio i uspešno se distanciram; to je privilegija moje pozicije. Ja se ne bojim zaista starosti jer odbrambeni sistemi organizma dobro funkcionišu; ne mogu da zamislim sebe kao staru, bolesnu, ili nesrećnu… – uostalom, svakome je ovo prvi put, život, i svi zaslužujemo da stignemo do svakog ugovorenog odredišta na svoj način. Ali radost… – šta ako izgubim radost. To je moj najlepši talenat, onaj koji najviše cenim. On čini život vrednim življenja. Iako znam da se može živeti i bez vrednosti, ali ja poznajem dobre stvari. A starost je upravo to: gubitak ne samo labavo privezanih džindžuva već onog najbližeg. I svaki delić, sve što otpadne i ode nepovratno, komad po komad, će se osetiti. Neće biti anestetika, ni za siromašne ni za bogate, za srećne i nesrećne. Možda samo prilika da se konačno odraste za one koji su propustili svoj red,  u sporom povijanju ka kraju. Žao mi je da sam videla žene u prevozu, i zbog sebe i zbog njih. Ponekad ustanem i izađem, obavim nešto nebitno na tom delu ulice, pa sačekam sledeći prevoz. Ne mogu da garantujem da ako se ukaže prilika neću reći nešto kvazi-pozitivno. To je duh vremena. Ili ljudski duh, nebitno.

Na drugom delu mog dana, i otprilike u istom periodu, zbližila sam se sa Selin. Francuskinja poreklom, Selin ima lice prefinjenog anđela ka kome bi Bunjuel usmerio kameru i ostavio je da se vrti godinama. Povučena, pokazuje u kratkim bljeskovima odličan smisao za fizičku komediju. Pokušava sa svojim partnerom da ima bebu, što ide puno teže nego što bi se očekivalo brojeći ljude na svetu. Kad se zasmeje, celo lice zablista, i onda ga ona brzo pokrije neutralnim izrazom. Tu gde radimo, tu je neprijateljska teritorija. Ona računa da će pronaći put van.

Prošao je bio koji mesec pre nego što sam jednog dana uvidela: uprkos različitim porodicama i navikama, nesličnim karakterima i okolnostima, Selin i ja smo isti tip žene. I opet intenzivna reakcija, iako  puno drugačija od susreta sa doppelganger-ima u gradskom prevozu. Putovanja kroz vreme ovakvog tipa nisu moja vrsta SF-a. Uknjižena između generacija iste žene, šok i dalje blago potresa, ali utišaće se, šta drugo. U međuvremenu su izvetrile i poslednje pretenzije da ću promeniti tok sopstvene evolucije, ili da ću uštedeti nešto od svog duha za starost. Ja ću se truditi, kao i uvek. Slobodnom voljom se može iskoračiti sa staze, i neizbežno stati u blato. Neiskorakom nastaviš kroz blato. Ako ti nešto ostane neukaljano, to je pitanje čiste sreće, velike sreće. Ne pitaj odakle dolazi, povij glavu, i zaroni lice u dar.

Priliko, R.I.P.

I am Charlie. Naravno, to nam poručuju ljuti momci, i devojke, da će i naš red doći. And we all die. Big news, indeed.
U sredu uveče sam pomislila da je ovo retka prilika. Da u četvrtak osvanu naslovne strane svetskih novina sa jednom jedinom porukom na celoj strani: We Are Charlie. U stvari, mislila sam da bi trebali da objave i karikaturu ispod Čarlija. Kad sam ustala u četvrtak, po mraku, znala sam da nisu. Tako se dešavaju propuštene prilike; neko ih zove i tipping points of history. Bilo ih je mnogo do sada, i imaju glavnu osobinu da ih retko ko prepozna dok se dešavaju.
U svetu ovako seoskom, zatarabljenom u svojim prostim idejama, veliko je olakšanje okrenuti se ka praznom zidu i zažmuriti. Uočila sam da moji stavovi postaju sve teži. Pa sam ih spustila. Da sam ih ovoliko dugo nosila, negovala… foolish, Charlie, very foolish. Puno razmišljam o budućnosti, i shvatam da pripadam prošlosti. Moji stavovi ili ja? Niko neće tražiti razliku. Ali jedna se ističe, daleko od mene a dodiruje nas sve, krajem četvrtka, petka, i u dugu mračnu budućnost će nastaviti: retko ko je Čarli.
Čarli znači hrabrost. R.I.P. Charlie.

Nedelja.
Nisu svetske, ali novine jesu: http://www.theguardian.com/world/2015/jan/11/german-newspaper-muhammad-cartoons-firebombed-hamburger-morgenpost

A ovaj čovek veruje da im se i dalje treba smejati:
http://www.theguardian.com/world/video/2015/jan/09/steve-bell-cartoonist-charlie-hebdo-attackers-video

Heroj: http://www.theguardian.com/world/2015/jan/10/paris-supermarket-kosher-hero-attack

Jedan, dva, tri… Ne znam da se ovo može zvati optimizam – ne, samo provera pulsa. Još uvek kuca.

Velika ideja

Tradicije su male ptice kojima treba napraviti gnezdo. One ne znaju šta traže, tako mala deca, ali ti znaš. Na mestu gde si ti odrasla, gnezdo je imalo nekoliko toplih mesta, i njih je jedino vredelo zapamtiti. Takvo znanje nije stiglo isporučeno jedne zimske noći, ni druge, ili treće, ali isporuka je bila od onih koje te na kraju pronađu. Na kraju koji je jedan lep početak.

Prethodni pokušaji da napravim praznične kolače nisu uspeli ni da se kvalifikuju za pokušaje. Da je novogodišnja noć jedini pravi trenutak da kuća zamiriše na vanilu i orahe je kismet – oni koji znaju strpljivo sačekaju; svi drugi prođu kroz nekoliko obruča neuroze i pakla iz domaće radinosti, da bi na kraju stigli do novogodišnje noći i scene u kojoj vide sebe na korak-dva iznad poda kako plešu kroz mirise vanile i oraha.

IMG_4787

IMG_4788

Nekoliko zimskih sezona zaredom pravim iste kolače. Jedan recept dolazi od bake iz Otave, drugi od jedne srpske bake koja nije rod. Verovatno bismo bile zadovoljne receptom  i da imamo još jednu baku, ali činjenica je da nemamo. One nana short, mi smo otvorene za mogućnosti. Ovo je tradicija, ljubavi, govorim pomalo iznenađena. Prija kad kuća miriše na vanilu i orahe. I druge mogućnosti izgledaju pristojno.

Jelka je okićena i kladile bi se da izgleda bolje od svih jelki u širem krugu domaćinstava. Klinka i jedan drug su je doneli bili jednog popodneva. Nosili preko mosta, smejali se, padali, nažuljanih ruku. Mi smo izvele sličan poduhvat više godina unazad. Ona pamti; i ja, i ja. Možda je tu trebalo uvideti početak sezone preklapanja i tradicije. Ali ja nisam.

IMG_4786

Ukrasi su kao tople ruke prošlosti. Nisu sećanja ta koja ih čine posebnim; vremenu nisu potrebna sećanja. Patina trajanja i akutni ukus prolaznosti bi od suve jabuke napravile memento vredan obožavanja. A ukrasi su tako lepi. Okititi svakodnevnost, ili izabrati posebnu priliku? Zašto birati.

Radio ulazi u praznično veče dobim ritmom. I to poznajem. Klinci izlaze i ja ih ispraćam kolačima; ostajemo radio i ja. I tradicija. Kad sam krenula ka spavaćoj sobi, znala sam koju ideju pratim, i koju haljinu ću obući. Posle deset godina.

ivana.october2004.3.

IMG_4799

Možda je klinka bila katalizator ove večeri još u maju. Donela je bila na poklon nešto iz prošlosti. Uramljena fotografija i cunami emocija. Ja to ne pamtim, ljubimac, bila sam previše mala. I ona je u novoj. Gledamo obe, jedna u drugu, i sebe; fotografije – suva, topla gnezda za male ptice.  I velike ideje. Život je lep.

IMG_4785