Mali tekst na veliku temu. Ili dve.

U poslednjih nekoliko nedelja pojavilo se nekoliko velikih tema kojima moje zanimanje nece ni uvecati ni smanjiti velicinu, i to je cudna stvar, jer proces apsorbcije jednog koncepta ga rasclani pa smanji i on se servira na tanjiru slikovito, prosto poboljsava varenje – takvo je uzivanje smrsiti konce velikoj temi. Ono sto je cudno je da realnost ni ne trepne na tako velike erupcije kognitivnog razmrsenja. Yock. Ona i dalje ide suptilnim stilom zvanim runaway train. Such is life. Mozak ne sluzi nicemu.

Steta je za sve to, ali da ipak krenem sa jednom od mojih tema. Procitala sam nedavno knjigu ‘Norwegian Woods’ Haruki Murakamija. Knjiga mi se nije narocito dopala, a nije ni da je nedopadljiva, ali ono sto mi se nije dopalo je bilo kompenzovano radoznaloscu o Japanu. Citala sam Mishimu kao klinka ali meni je sve bilo egzoticno tada i nista mi specificno nije ostalo u secanju, a kad sam dosla do ‘The Woman in the Dunes’ tu se moja psiha pokazala pametnijom od mene, jer neke knjige – najveci broj knjiga – zaista nisu za mlade citaoce, pa sam je brzo izbrisala sledecom knjigom. Sto vise knjiga, to veci vrtlog u glavi.

Murakami ima fin senzibilitet i ta osobina je jedna od najcenjenijih kod ljudi, bar kad sam ja sudija. Kako se knjiga odvija u 60-im, stil zivota mladih ljudi u Japanu u tom periodu je nesto sto je za mene bilo pravo otkrice. Recimo, nisam imala pojma da su dzez i pop muzika tako kompletno vladali svetom vec tada. Jesam citala (i to je bilo otkrice) o velikoj popularnosti dzeza u Shangaju 30-ih godina proslog veka, i to je mozda bilo zbog prisustva Britanaca, kojih je svuda bilo, iako ne bas u Japanu, no ostaje da je otkrivanje kulture i ambijenta jednog vremena u zemljama sirom planete jedno od vecih zadovoljstava koje dolazi sa citanjem. Dakle, bas me je zateklo to saznanje o muzici. Kao sto bi, pretpostavljam, nekoj neznalici bilo cudno da smo mi u zemlji koje vise nema slusali tu istu muziku, ili imali besplatno zdravstvo i skolovanje, ali dok ovi poslednji jesu retkosti u neverovatnom svetu danasnjice koji je verovatno najvise neverovatan onima koji ga zive, muzika putuje svetom na neki samo njoj znani nacin. Tj. ona pronadje nacin.

Uocila sam u knjizi jos jednu stvar. Iako se uglavnom odvija u Tokiju, i u 60-im – ne tako dugo nakon tragicno-kataklizmicnog zavrsetka Drugog svetskog rata – nigde se u knjizi niti pominje a jos manje oseca sudbina Japana, konkretno Hirosime i Nagasakija. Nista u knjizi nije navodilo da se uopste pomisli na te dogadjaje, ali ja jesam – sklona sam takvim stvarima. Cetrnaest godina pre ljubavne price desio se kraj sveta, a vec 1969. Japan je celokupnim svojim bicem bio u buducnosti. Ja sam pobornik one mudre da se ne sme zaboraviti, zato da se ne bi ponovilo (iako se uglavnom ne zaboravlja iz sasvim drugih razloga a i ponavlja se vrlo redovno), ali me je to ipak zateklo.

Po zavrsetku Murakamijeve knjige procitala sam ‘Tokyo Fiancée’, najnoviju knjigu Amélie Nothomb, sto je opet bilo jedno vrlo neobicno iskustvo. Prvu njenu knjigu koju sam procitala citala sam u srpskom prevodu, i Amélie me je uz pomoc dobrog prevodioca osvojila vec kod trece strane. Osvojila toliko da sam sva treperila danima. Kod nje nije samo senzibilitet u pitanju, odnosno jeste, ali je ovaj kao iskre bljestavog sjaja koje ne peku vec padaju svuda po tebi i inspirisu na smeh, zivost, trcanje…aktivnost! Jer se tako oseca zivot najbolje. Prica sa japanskim verenikom se odvija 1989. – 20 godina nakon Murakamijeve. Amélie obozava Japan, u kome je rodjena i provela prvih 5 godina zivota uz svoju porodicu ali i japansku dadilju, i cim je malo poodrasla, sa jedva 20 godina, ona se vratila Japanu, da ga sada upozna sama za sebe.

Nije islo lako sa engleskim prevodom. Odjednom je to bio drugi glas. Nije prevod los, ali mozda je u muzici stvar, ili ako je prevodioc Amerikanac ili Kanadjanin, onda im fali nesto evropsko… ne znam, medjutim ja sam podsecala sebe sve vreme da je ovo ista ona Amélie, i nastavljala dalje. Tako sam joj prisla sa druge strane, prokrcila put kroz drugi jezik, i jos uvek je iskricava jer ona takva jeste pa je nista nece zaustaviti. Samo vise necu njene knjige kupovati na engleskom. Zapostavila sam francuski, lenja kakva jesam, ali od sada samo srpski dok ne naucim francuski.

Vec negde oko polovine sam bila osvojena, uprkos cestom lamentiranju kao u pasusu iznad. U knjizi, Amélie i njen verenik idu u Hirosimu po neki sos koji se koristi u pripremanju tradicionalnog japanskog jela koje ona prosto obozava. U Hirosimi su nabavili kutije sosa, da im potraje. I tu Amélie, posto nije stidljiva, voli Japan ali ipak je stranac, kaze nesto sto je meni trebalo da cujem: da se u tom gradu nigde ne vidi sta se desilo nekoliko decenija unazad. I da se odmah oseti nesto sto nije nasla nigde drugo – da ljudi zive svoje zivote vrlo intenzivno. Ne grabeci, niti u bahanalijama, vec prosto celi grad vibrira energijom koja potvrdjuje da je jedino sto moze da opstane i pokrene ljude dalje posle takog jednog uzasa samo cista vitalnost duha, i oni su toj umetnosti posveceni kompletno.  

Dirnula me je jako tom svojom otvorenoscu. I tu su se onda otvorila jedna druga vrata. Ne ona koja bi pravila poredjenje zasto na Balkanu ljudi ne mogu da se okrenu drugim vetrovima – ne znam zasto i ne verujem da iko zna – vec jedna vrata na Ameriku. Stefan, moj prijatelj opisan manje ili vise verno u razlicitim pricama, studira jedno cetvrt veka Bertranda Russella. Od njega sam cula – i on trenutno radi, a i ne radi, na knjizi na tu temu – za Stockholm Tribunal, koji su osnovali 1966. Bertrand Russell i Jean-Paul Sartre sa grupom drugih evropskih intelektualaca, i ciji je cilj bio da ispita americku intervenciju i ratne zlocine u Vijetnamu. Americka zvanicna javnost ih je ismevala ili ignorisala, a ona druga – ko zna, segragacija na jugu, zenska prava, politicke manipulacije, korupcija, nasilje, atentati… verovatno je retko ko i cuo za ideju dovodjenja Amerike pred sud, iako su se oni nesto komesali da joj presude sami.

I tu, na tom mestu gde je Amélie odusevljeno pisala o duhu njenog voljenog Japana, shvatila sam da se Americi nikada nije sudilo za ratove, atentate, prevrate, pucheve i zlocine iz decenija nakon Drugog svetskog rata. Mozda zbog pecurke koja je ostala da se nadnosi na svetom kao zlokobna prisutnost velikog siledzije, iako je tu bilo bas velikih takmaca tokom godina i decenija proslog veka. Ali taj deo nije vazan, ne znam ko tu moze ista da promeni – ja sam zastala na tim vratima nad samom cinjenicom da se taj prvi i najveci zlocin Amerike u novom poretku, to razmetanje atomskom bombom koju nisu znali ni da drze kako treba, smatra ponosnom tackom u istoriji te zemlje. Sve sto je doslo posle toga je bilo prosto pijanstvo od moci.

Sledeca slika se pojavila sa povratka iz San Dijega krajem otkobra prosle godine. Tu sam opet videla jednog americkog vojnika. Isto tako golobradog kao i one koje sam spazila na cikaskom aerodromu. Ovaj je bio sitniji, nosio je drugaciju uniformu, i naocare sa debelim staklima kao da je neko isekao dno sa dve tegle za dzem. Nisu mogli da ga takvog prime u vojsku, verovatno je posledica povrede. Sedeo je ispred mene. A do mene je bio jedan mladi par, 25-27 godina njih dvoje, devojka lista casopis u kome u detalje opisuju plasticne hirurske zahvate na poznatim licima americke estrade, umire od dosade, decko do nje drema. U jednom trenutku tokom leta do Cikaga, jedna od stjuardesa, rasna plavusa koja je jako podsecala na Genu Rowlands i koja je mogla da ima decu uzrasta naseg americkog vojnika, je prisla njegovom sedistu i juznjacki otegnuto rekla: ‘Thank you for serving for us.’

On je zaista izgledao vrlo nejunacki, i cak kompletno zbunjen. Ko zna i kako spava, i da li se budi mokar od nocnih mora, jer ne ostaje se normalan posle ratovanja, cak i u americkom stilu, i bilo je u sustini lepo od nje, materinski instinkt mozda, da mu pridje i kaze nesto lepo. Ali u tom kratkom momentu kad sam ja bila svedok te scene, meni se cinilo da je ona to zaista mislila. ‘Hvala sto sluzis za nas.’ Americkom patriotizmu nije Amerika dovoljno velika. Ne, svet je uvek omiljeno dvoriste ‘velikih’ nacija. I dok je svaka od tih nacija nasla svoje razloge, kod Amerike je bio u pitanju obican strah. Strah od komunizma, koji se narocito juzno odavde meri kraterima dubljim od najdubljih crnih rupa u svemiru. I verovatno je samo pitanje srece i nesto okolnosti da vece i razornije bombe nisu od 1945. leprsale po vazduhu nad glavama mnogih miliona ljudi i njihovih gradova.
A sve se ipak svodi na osnovnu stvar – sramota je. Sramota je.

Kao svedoku te male scene u avionu iznad Amerike, meni je bilo muka. Ne znam da li bi Gena Rowlands uradila tako nesto, ipak su ona i njen muz radili drugacije stvari i bili zanimljive face, ali desilo mi se nesto na tom tesnom sedistu. Shvatila sam da sam sve ove godine bila zaljubljena u Ameriku. Uprkos poznavanju (delimicnom) istorije, uprkos godina zivljenja pod uticajem korporatno-profitne kulture i njenih proizvoda, uprkos svemu sto bi izlecilo od zaljubljenosti i najopsesivnije nastrojenog tinejdzera, mene je ipak drzalo. I kao kad se konacno skinu naocare od debelih stakala pa se upotrebe sopstvene oci, tako sam se i ja poprilicno postidela te svoje nerazumne zaljubljenosti. Da je neko stvarno lep u pitanju, ne bih se zalila, ali ovo?

I kad sam pitala sebe ‘zasto’, shvatila sam da je razlog isti za mene kao i za ostatak sveta – muzika. U Japanu ili Jugoslaviji, osvojila nas je, oborila s nogu, ta tragicno-zivotna americka muzika, kojoj ne samo koreni nego sve do struka a i vrata je umazano egzistencijalnim blatom. A ono nije puno drugacije na drugim tackama sveta, cak je podjednako smrdljivo ako nekoga zanima da trazi jednakosti na takvim mestima, ali kakva muzika nastaje iz blata – to vredi jedino slusati. U trenucima kad je moguce iskljuciti zvucnike iz ostatka realnosti i njene voznje bez reda.

Advertisements

2 thoughts on “Mali tekst na veliku temu. Ili dve.

  1. ..а та опсесивно добра америчка музика је обарала с ногу и дискретним указом да ћемо се моћи и ми из сиромашног окружења надати каквом lush life, а ширила се светом и 1930-тих, и касније, а нарочито ’60-тих путем – филма. И језика који је завладао светом. Не говоримо ми енглески, већ амерички енглески.
    Музика остаје – нађите само, када већ поменух, текст – и послушајте Lush Life, па макар и у ‘извједби’ Еле или Саре Вон -:)
    Обратите пажњу на завршни стих.
    Леп поздрав, Ивана

  2. Da, stigla sam i ja do filma ubrzo nakon muzike, ali sa njom je pocelo. A kad je film stigao, tu nam vise nije bilo spasa. Odrasli smo na dijeti muzike i slika, s tim sto je muzika bila prava a slike samo kulise. I jezik je usao u sve.
    Ostavicu Lush Life za sutra uvece, sada sam premorena a i sutra me ceka busy day, ali cu sa zadovoljstvom poslusati i jednu i drugu (ako ih nadjem, naravno 🙂

    Lep pozdrav i Vama.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s