Čovek koji nikada nije bio zaljubljen

Upoznala sam jednom prilikom muškarca koji nikada nije bio zaljubljen. Bio je oženjen, zatim razveden, odgovoran otac, pristojna osoba po svemu sudeći, ali nikada zaljubljen. I on je zbog toga patio. Nadao se celim svojim praznim srcem da će mu se desiti bar jednom pre nego što umre. Ta misao, potreba ili opsesija, ga je vodila kroz život; pored loših i dobrih navika, naravno. Mislio je da sam ja dobar kandidat da ga izlečim od takve jedne gadne muke, iako je vrlo verovatno da je on to mislio o svakoj ženi koja je ispunjavala izvesne uslove po planu koji je sam stvorio – budući fino vaspitana nisam mu ukazala na tako frapantnu nelogičnost tj. besmislicu: planer kao osoba koja veze nema o materiji? – i ti uslovi su se vrteli oko standardne formule izgleda, godina, intelekta i sličnih proverenih atributa, proverenih u smislu da su obezbedili produženje vrste a ako je verovati većem delu umetnosti obezbedili su i ljubav, ali ja im lično ne verujem. I nisam bila zainteresovana. Nije mi bio seksi, a mislim da me je tih dana seks daleko više interesovao od ljubavi. Nije mi bio ni zanimljiv. Nije mi se uopšte ulazilo u jednu takvu ulogu, jer, da budem iskrena, mislila sam da je sasvim moguće da mu nešto fali a kako i meni samoj fali puno toga, upuštati se u tako multidisciplinarno falične odnose bi bilo prilično patetično. Ja nisam nikakva učiteljica a on je vapio za jednom takvom, za ženom koja će ga naučiti da voli. Oh, dear.  On je mislio da ne zna. Uštedela sam mu prilične muke, rekla bih, jer on bi se trudio, bilo je jasno, i pre ili kasnije bi pokušao da mene nauči kako da njega naučim, kao kad neko pokušava da vas natera da ga počešete… ma, strašno. Ali bilo mi ga je žao. On je mislio da je propustio nešto fundamentalno u životu. Verovatno jeste, ali to nisu stvari o kojima volim da sudim. Kod pitanja ubistva i zločina različitih vrsta je puno lakše sa suđenjem, čak i kad te niko ne pita ni za sud ni za mišljenje. Čovek koji nikada nije bio zaljubljen nije mogao da podnese još i moj sud. On je otišao dalje u svom traganju za ljubavlju, ja sam ostala odlučna u svom ubeđenju da se ni za čim ne traga, jer mi, ljudi, nismo nikakvi moreplovci a ni sjajni avanturisti uprkos svakakvim umišljanjima i pomagalima koja nas podržavaju u takvim iluzijama, ali takva mišljenja vredi zadržati za sebe.

Ono što mi jeste ostalo nakon susreta sa njime je jedna doza skromnosti, do koje sam putovala neravnim putem samoanalize – ne baš destinacija koju bih sama izabrala, ali dok traženje ne postoji, putovanje je već jedna puno realnija metafora čak i kad se ne mrda s mesta. Seksualnih tj. erotskih ljubavi ima svakakvih, i između onih koji joj pevaju orgijastične hvalospeve do cinika na drugom kraju, ja najviše poštujem one koji o celoj stvari ćute, ili eventualno izjave koju lepo složenu ali to je previše za očekivati od ljudi i mora da je to razlog što svi i svuda o njoj stalno pevaju. Možda čovek koji nikada nije bio zaljubljen ne bi nikada ni shvatio da mu nešto fali da mu nisu sa svih strana pristizali neprekidni izveštaji o tuđim ljubavima, i uprkos tome što su ti izveštaji ogromnom većinom čista nerazređena mizerija, on se, budući savršeno srećan i bez problema, primio. U stvari, mislim da sam imala poveću želju da ga dohvatim za ramena i dobro protresem, ali možda bi on to pogrešno razumeo pa je dobro da nisam.  A i ja se retko upuštam u dodire sa strancima, kažu da je to tipično za vage, zaista ne znam, niti je važno, ali danas mi je drago da ga nisam dodirnula, jer bih sada i to nosila na savesti. Dodir nije mala stvar, ni laka, ni jeftina, i ne daje se tek tako. To ljudi previše lako zaboravljaju.

Iza čoveka koji nikada nije bio zaljubljen stoji daleko veći problem, kao što to obično biva – mali čovek kao ilustracija velikog problema – česta laž. Iako je moguće da je njegov problem dosta redak, da baš nikada nije bio zaljubljen, pokretačka energija većeg dela stanovništva, bar ovog dvonožnog, je da nisu trenutno zaljubljeni. I to im treba nadoknaditi, nadomestiti, isplatiti, zameniti… Ta potreba – ili da se upotrebi primereniji izraz, potražnja – pokreće veći deo globalne ekonomije. Znam da je muškarac koji nikada nije bio zaljubljen mislio za sebe da je prilično redak bednik, ali sve i da je znao ostatak, ne verujem da bi bio srećniji. Nikome ne može da bude bolje kad vidi svoju intimu zalepljenu na milion načina preko lica svih ostalih ljudi. Malo privatnosti, molim! Vrlo je verovatno da ne više od 20% stanovništva ume da se izvini kad napravi grešku, ili to praktikuje; daleko manji broj ljudi bi pred nepoznatima izveo akt uriniranja ili defekacije; ljudi čak neće sesti ni da pojedu obrok baš sa kompletnim strancem, ali o ljubavi – ah, o ljubavi svi sa svima pričaju.  Tu smo jedni drugima najbliži, kažu da postoji neka mudrost o tome. Konceptalno, sve je pokriveno mudrostima – ništa nije ostalo za mlade naraštaje. I uglavnom je to neko ne samo uradio pre njih, već i daleko bolje.

Nakon što sam se setila čoveka koji nikada nije bio zaljubljen, setila sam se Richarda Dawkins-a. On je trenutno najpopularniji ateista, pored Christophera Hitchens-a. Dopalo mi se u jednoj sceni – deo intervjua od koga sam videla svega minut-dva – gde on kaže da ateistima uopšte ne fale čuda, jer da je bilo ko od nas uopšte živ je pravo čudo (ne mogu da kažem da se slažem sa nadmetanjem sa teistima korišćenjem slične terminologije, iako je propaganda u pitanju, jer kako inače postati popularan, međutim ovo je bila prava stvar). Pravo, neizmišljeno kupljeno pa prodato, statistički zanemarljiva mogućnost, neverovatno čudo. I ja se s vremena na vreme zamislim nad time. I like it. Jer ranije sam to gledala drugačije – da nije čudo, da ne može da bude čudo kad se desilo nebrojen milijardi puta, da… – ali jeste. Zaista jeste čudo. Povrh toga, ako si nekoga volela, ako si preležala dečije bolesti, ako si letela avionom i prizemljila se, ako si rodila dete koje je tek to čudo – od jednog čuda drugom – i u svetu velikog broja neverovatnih slučajnosti koje su naučile kako da se ponove bez da se svakog puta izmišlja točak i topla voda a nikada nisu iste, ako neko to ne zna, i oseća se uskraćenim jer nije dovoljno visok, debeo, ili žut, onda im zaista treba odseći makazama neku glavnu nit, ili glavu od trupa, pa neka se u ostatku priče traže. Jer mora da je utešno nikada se ne pronaći ako si tako masivno, tragično glup.

Advertisements

Američki san

Stefan se vratio iz Amerike. Ostao je ovog puta na jednom drugom kauču. Ne toliko što naš nije naročito udoban – što nije – nego on voli da obilazi svoje prijatelje manje ili više redovno, i vidi šta se sa njima dešava.  Redovna stvar na bilo kom kauču da se zatekne je da podigne telefon i javi se svima, dogovori susret ili posetu. Tako smo ga klinka i ja videle nedavno, nakon njegove američke avanture. Naime, on je nameravao ovog puta da ostane u Kanadi ili Americi. Postane imigrant. U Leksingtonu, Kentaki, je bio kod jednog prijatelja i izgledalo je da će uspeti da nađe neki posao.

Stefan nikada nije stvarno radio, osim par leta kad je bio sasvim mlad kao mornar na švedskim trgovačkim brodovima. Posle toga je odlučio da se bavi akademskim pitanjima filozofije i religije, i bude akademski boem. Pre neku godinu je rešio da bi mogao da predaje u srednjoj školi, i čak mu je dobro krenulo nekoliko zima (leta je provodio na ovom kontinentu) – psovao se međusobno sa đacima i nudili su da mu prodaju travu, ili ga prebiju. Sve to u malim mestima, što je Stefanu u odnosu na njegovo odrastanje bilo pouzdan znak da se ledene sante tope i da ćemo svi uskoro potonuti u nekom zlu, bilo hladne vode ili ljudskih gadosti. Završio je doškolovavanje za profesora u srednjoj školi – teorija i praksa pedagogije -i zaključio da nema šanse za mlade barabe koje je podučavao pa je odustao.

U Leksingtonu Stefan ima prijatelja koga je pominjao nebrojeno puta ali sam ja malo toga zapamtila – Stefan ima toliko prijatelja da se ja ne zadržavam na detaljima kao što su imena već se uhvatim za boje kojima ih naslika, a pošto je krenuo da piše knjigu o svom životu znam da ću jednom imati priliku da ih sve prostudiram sa dužnom pažnjom, jednom kad je završi jer je tek stigao do svoje sedme godine života a već je na dvesta strana, ali biće vredno čekanja, jer Stefan je živeo nešto nalik Bergmanovim filmovima, ili bi to tako svakom neŠveđaninu izgledalo što nije mala stvar, stvoriti egzotiku od tako hladne zemlje – i ono što znam o Peteru je što znam i o Leksingtonu, da ima neke veze sa tamošnjim univerzitetom, i da i sam živi nonkomformistično, što čini većinu Stefanovih prijatelja i što je ponekad moguće u uskom krugu univerziteta, bar u ovim krajevima, sa par dodatnih izuzetaka. Nisu svi njegovi prijatelji takvi, ja sigurno nisam, boemštine se bojim kao što se hipohondri boje gljivica i parazita i bakterija, a kod mene je sve jednostavno – ja se bojim ljudi – mrzim autoritet ali volim komfor, i balansiram kako znam i umem među neprijatnim okolnostima realnosti i svoje naravi, i Stefanu nije strašno da bude u mojoj blizini, čak i kad mu povremeno saspem u lice u panici da se bojim da će pasti preko ivice moje terase nakon što je popio dve flaše vina, ali ja uglavnom veze nemam o životu pa ni o alkoholičarima je čista istina.

Stefan se vratio iz Amerike razočaran. To nije zemlja za boeme. On verovatno misli da nije ni za koga, ali studirao je i na Berkliju i na Harvardu pa su elitne škole izuzeci. Osim toga on je tolerantan, i voli izuzetke. Ali pet meseci u Americi je bilo više školovanja nego što je planirao.

Tokom tog perioda poslao nam je jedan email u kome je opisao posetu nekom lokalnom muzeju čudnih objekata kojih obiluje u Americi, i gde je nadležni čuvar, možda i vlasnik, postavljao već godinama nagradno pitanje posetiocima i za tačni odgovor davao čisti, papirni, konvertibilni dolar. Koji deo sekunde je nanosekund? glasilo je pitanje. Stefan je, budući filozof tj. naučnik celokupnih životnih nauka, kao iz topa odgovorio ’milijarditi’. Bile su tu prisutne i neke Amerikanke i bile prilično zgranute njegovim znanjem. Kako on to zna, pitale su ga. I went to school, odgovorio je Stefan lakonski. Jer gde se drugo uče takve stvari.  I ja sam išla u školu, pa nisam znala odgovor, nije odustajala Amerikanka. Yes, but I went to Harvard, odgovorio je opet Stefan. To možda može da objasni zašto je njegov šarm neodoljiv ovdašnjima. Oni vole takve odgovore. Klinka i ja smo vrištale od smeha ispred monitora čitajući o njegovim avanturama. To je bilo na početku njegovog boravka. Po povratku iz Amerike, prva stvar koju je rekao je da je u Kentakiju legalno nositi oružje sve dok se ono nosi vidljivo. Ako hoćeš da ga sakriješ potrebna je dozvola (koja je obična formalnost). Da ponovim: kupiš u prodavnici pištolj i okačiš ga sebi oko vrata, izađeš na ulicu i pozdravljaš se sa komšijama ili mrštiš nepoznatima, i oni tebi, počešeš se po glavi pištoljem i slične stvari. I to se smatra vrlo neozbiljnim. Oružje na ceni je automatsko, ono koje može da ubije 250-500 ljudi u minuti. I poručuje se preko običnog website-a. Za zdravsteno osiguranje potrebno je nekih $1000 mesečno (i ovo što su sada izglasali u Kongresu ne mora da znači da će se to promeniti), i opšta kultura je… nije nalik na Stefana da kritikuje sa nekom oštrinom, ali Amerika ga je baš naoštrila. Najgore je bilo kako njegov prijatelj živi, rekao je. U kući svoje babe s početka 20-og veka, i sa nameštajem iz istog perioda, koji i na sunčan dan izazivaju depresiju,  on ustaje oko 4 svakog jutra i do 6 uvece kad se vrati ide na tri posla i mrtav je umoran, ne zna ni kako se zove i jedva se popne na sprat do svog kreveta, a njegov otac u žilavim godinama kad izgleda nepristojno da neko ima toliko energije, sedi u stolici pred televizorom na kome gleda samo ultra-konzervativne programe, psuje sve demokrate a naročito novog predsednika kao komuniste i preti, jer puna mu je kuća oružja, a negde u toj kući su i sakriveni silni milioni, kaže legenda koja je već nekoliko decenija stara. U povratku u Kanadu, do granice je vozio jedan autobus, američki, a od granice je preuzeo kanadski. Stefan ne može da nahvali razliku u civlizaciji između kanadskog autobusa i ljudi i američkih. Opšta kultura tamo, kaže, ti prosto utera strah u kosti i zabije očajanje među rebra. I tako se predomislio. U poređenju sa Švedskom… – oči mu se prosto zamagle kad pominje svoju domovinu.

Bilo je tužno čuti takve vesti o Americi. Pa ona je poslednje mesto za koje se još uvek kače snovi ljudi širom sveta. Čak je i on imao svoj američki san. U koji su se smestili i Harvard i Berkli i posete svakog leta, i bilo je mesta za više. Verovatno je neophodno raščistiti sa sobom da najgori stereotipi vladaju svetom pre nego što pređeš prag svoje kuće, i jednom kad ih prihvatiš sledeća stvar je da se navikneš da ne postoji stalna adresa za tvoje snove. Kako ćeš nakon toga nastaviti da hodaš nikoga nije briga; pogledaj kako hodaju ostali oko tebe.

Krajem leta Stefan će se vratiti u Švedsku, gde mu je jedan njegov bogati prijatelj obećao da može da živi iznad garaže. Ali sve ovo treba obrisati; on će ispričati priču mnogo bolje, sa svim detaljima i vredi sačekati. Međutim rekao je bio nešto tog dana dok smo sedeli u ’Kramer’s-u. Ja sam objasnila klinki da Stefan ima retku osobinu da stvara prijateljstva sa ljudima svuda i u svakoj prilici, prosto im priđe i započne priču koja će uvek biti zanimljiva, i dobroćudna. Ljudi na to odgovore bez oklevanja, uvek pozitivno. I on tu kaže da je to tačno, da on uvek spazi u gomili nekoga kome to malo njegove pažnje treba u tom trenutku, i on im priđe i ponudi to što ima. I to je bilo to – ispružila sam ruku iznad stola i zgrabila taj mali delikatni san koji je izašao iz njegovog grla, oblačić ljudskog duha od čistog zlata a lagan, lepršav, prolazan, pre nego što se istopi. Ali čula ga je klinka, to je važno, i ja već znam, ima i drugih…- nije malo za jedan ljudski san.

Naked in the House

Fotografsko takmičenje uključuje dvanaest umetničkih fotografa. Svaki dobija pola sata vremena i jednu rolnu filma, jedan isti dan sa početkom rano izjutra, u nepoznatoj kući sa nepoznatim modelom. Puštaju ih unutra jednog po jednog, kuća je prazna, sa svega par stvari koje mogu da posluže kao scenska pomagala, i u kući model. Greju je u intervalima bade mantilom i najveći deo dana je potpuno gola. U tom minimalizmu ona je sasvim prirodna. Svi su uradili totalno originalne fotografije. Apsolutno bez ponavljanja. Tehnologija fotografije je vrhunska ovih dana, ali sve je u tehnici i umetničkom senzibilitetu. Model, kao i producent, poredi različite stilove sa tehnikom vodjenja ljubavi. Predvidljivo. Možda i nije. Možda poznaje kako vode ljubav. Ona na kraju, u odeći, izgleda veštački, prosto joj smeta. U toku snimanja, sa svakim kadrom koji prikazuje nju i tekuće fotografe, ili bar njihove glasove kako joj daju uputstva, odeća – ili njen nedostatak – simbolizuje nametnutost, suvišnost, neprirodnu korupciju običnih, normalnih stvari. Odeća je tu najmanji problem. Projekat nisam videla kao erotiku, ne sigurno onu kalkulisanu koja na kraju zaboravi od čega je uopšte krenula. Ili zašto je ovde. Moguće je da među mnogim stvarima koje računamo za prirodne, one to nisu već dugo vremena. Kao kad se zašećereni napitak pun hemikalija prodaje žednima. U nedostatku boljeg, poslužiće. Posle nekog vremena postaje omiljeni izbor, ili bar ravnopravan. I nad onim originalnim, nepatvorenim. Nema ničeg nepatvorenog u svetu profita. Bez njega bi i kalkulacije bile kreativne slagalice, ništa više. Ali to su samo nagađanja. I ovaj program je nametnut, kalkulisani medijski output. Nagost je precenjena, nepotrebno glorifikovana, i odeća je precenjena, nepotrebno glorifikovana – i svako u svojoj industriji stvara svoj mit vredan prodaje.

Nagrađivanje su vršili sami fotografi (bez mogućnosti da ocenjuju sebe). Fotografije nisu bile potpisane, tako da nisu znali čiji su drugi radovi. Pobedio je tip koji se nije ni pojavio za ocenjivanje. To je malo istupalo iz scenarija. Sledeće godine su sigurno bili spremniji.

Šta je ovo

U gradu se nekoliko nedelja odvija jedno tiho čudo. Sveobuhvatno, nemoguće za ignorisati, neverovatno (što nije čudno, ipak je čudo u pitanju), i nije baš ni tiho jer ptice pevaju kao da su pijani srednjoškolci na raspustu, plus srednjoškolci i druga školska deca jesu na raspustu i nadam se da ne piju, ni dok su na raspustu ni inače, i stanje stvari je da je čudo napravilo haos sa manje ili više buke i – nikom ništa.

Mart je ovde mesec kada je sve moguce, uglavnom najgore, i sve mogućnosti traju po par dana, test izdržljivosti svoje vrste kao kad u modernom baletu neko nekome trese glavu u dramatičnom izrazu nepodnošljivog, na ivici nerava, dosta više i sličnih izliva nemoći i očajanja, i nigde se ne ide bez rukavica i kapuljače. Ni april nije ništa posebno, iako se on malo uljudi kao zvanični predstavnik proleća sa dovoljno pesama pod svojim imenom, a dešava se i da u maju (svakog, recimo) se obuče zimski kaput. Na dan-dva svega, ne duže, ali princip je u pitanju – mi nikad nismo predaleko od zime i ona zaboravne podseti a one koji ne zaboravljaju ne primećuje. Dopušta ona ponekad u januaru otopljenje od nekoliko dana, vetrove lutalice koji se kotrljaju ovim beskrajnim ravnicama kao rolling stones, i slične smešne ekscese, ali niko na to ne naseda.

U takvom jednom gradu, čija je politička lojalnost tradicionalno na strani zime, vreme je prolećno. Temperatura se prvo popela iznad nule, pa se potom popela još malo, pa do desetog stepena, ni tu nije stala i već nekoliko dana se vrti oko 18, 19 stepeni, baš se vrti kao da je ludo vesela, ili zna da joj od toga neće biti muka i neće zažaliti i – nikom ništa.

Dolazak proleća u ovaj grad početkom marta je čudo. Merljivo, opipljivo, vidljivo, pravo čudo. I kakav je efekat na ljude? Osim što su skinuli slojeve odeće – nikakav.  Neko se i dalje žali na posao ili glavobolju, briga oko para nagriza jakom hemijom i bogate i siromašne, neko se vajka da će kad se zima vrati sve ovo što je krenulo da pupi i niče stradati, i brinu se i oko poljoprivrednika ali najviše oko cveća u svojim baštama koje su skupo platili, broj izdiranja, svađa i kupovina oružja nije opao, neko planira prevaru, neko planira ubistvo, neko i još puno njih je nesrećan i nada se čudu, ili se više i ne nada, što su sve radili i u februaru i radiće i sledeće godine dobre su šanse.
Čudo je stiglo u grad i niko ne obraća pažnju.

A svako je poželeo čudo, ili milion. Kratak život, dug život, bez čuda ne izgleda moguć; želje nisu ništa drugo do spisak neophodnih stvari. Samo čekanje na čuda napravi istoriju, književnost, napravi svašta.
Svako veruje da postoje, sama osoba ili osoba kad je bila dete, poslužiće i ta verzija. Možda ljudi jesu primetili ali su se brzo navikli. Dešava se u savremenom svetu. Čuda su retka ali promaknu u gužvi, prosto ih potisnu nove vesti. Možda im ne liči na čudo kad je tu svakog dana. Kao što ljudima ne liči na čudo kad imaju nekoga ko ih voli, ili kad se probude svakog dana, udahnu i izdahnu a da to nisu morali da plate ili dobiju od nekoga odobrenje i pod nepovoljnim uslovima.

U februaru nisam verovala da čuda postoje. U martu je jedno došlo, svima jednako, i sada ne verujem sebi, ni drugima. Čuda postoje. A mi?
Šta je ovo.

Završetak davnih beleški sa jednog poslovnog putovanja

U petak izjutra je sve bilo kao i prethodnog dana, i niko nije žurio: Steven i Dorothy su bili u svojim ulogama još od ranog jutra, Chin je i dalje pevušila, Ruskinje su se pojavile na kratko i opet negde nestale, i čak su se i eksperimenti odvijali kako smo se nadale. Za ručak je Paul preko salata pitao da li sam na prethodnim posetama bila u gradu. Bilo je ogromno olakšanje čuti takvo pitanje jer mi se činilo da ovde niko nikada ne ide u grad. Fragmentirani život kojim se živi u Južnoj Kaliforniji, koliko sam od njega videla i o njemu čula u toj zgradi, uključuje dugačke isplanirane vožnje od tačke A do tačke B, oko kojih uvek ima puno parking prostora, i većina planova ne uključuje grad, iako dobrom delu ljudi adresa pored petocifrenog poštanskog broja kaže i „San Diego“. U Kaliforniji ljudi ne žure ali su jako zauzeti. Bio je to neobičan koncept za mene iz nekog razloga, prilično paradoksalan.

Jedini oblak na nepromenljivo plavom nebu tog petka je bio da verovatno opet neću videti grad iako sam znala da mi je ovo poslednja poseta, ali u hotelu su rekli da je jedini način da dođem do njega taksi, koji bi koštao oko $50 u jednom pravcu. Razmišljala sam i natezala se oko odluke da sebi poklonim tako skup izlet, naročito jer nisam proučila unapred šta treba pogledati, kad je Paul ponudio da povede Mike-a i mene u grad posle posla, ako nemamo drugih planova. Drugih planova? Paul je bio srećan da se ispred njega isprečila velika salata u transparentnoj plastičnoj činiji kad sam odskočila od stolice jer šanse su bile prilične da bih skočila i preko malog okruglog stola i bacila mu se oko vrata. On se nasmešio iza svoje salate; bilo je jasno koliko se takva jedna ideja usvaja i da je bukiran kao vodič.

Oko 5 se ispostavilo da Mike neće moći da nam se pridruži. On je tip koji se u to doba tek zagreva za celonoćni rad, i sistem nije sarađivao, i on nije izgledao naročito uzbuđen prospektom posete gradu kad je mogao da provede sledećih dvanaest sati u intimnoj razmeni sa sistemom i u pokušaju da ga razume s namerom da mu doskoči, ili nešto slično tome, a postojala je i mogućnost da je sa nedelju dana provedenih u Kaliforniji on već počeo da liči na ljude koji ovde žive godinama. Mike-u je bio potreban veći razlog da petak veče provede drugačije od uobičajenog i odlazak u grad prosto nije bio dovoljan.

U hotelu sam izvukla to nešto letnje odeće koju sam donela za svaki slučaj. Bilo je neobično obući se za leto krajem oktobra. Soba je bila pod drugim uglom od onih u kojima sam bila prethodno, identično nameštena, ali ta mala pomerenost dodata svim drugim malim pomerenostima kojih je obilovalo na ovom kratkom putovanju je pravila veliku razliku i meni je bilo udobno među pomerenim nameštajem. Bila sam spremna pola sata pre nego što je Paul došao da me pokupi, i provela sam vreme zavaljena u fotelji, zagledana u tapete i slušajući radio.

Paul je u San Dijegu studirao, da bi se u njega vratio prethodne godine sa ovim poslom na kome je sada. University of California San Diego važi za dobar univerzitet sa jakim istraživačkim programima koji dovode desetine hiljada studenata iz cele Kalifornije, i šire. U automobilu i duž autoputa ka gradu, pitao me je da li sam uočila neobično drveće u okolini. Rastinje je ovde tako egzotično, veći deo vrsta nisam nikada videla ranije i nisam znala na šta misli. Theodor Geisel – Dr. Seuss, ilustrator i autor vrlo popularnih knjiga za decu, je živeo ovde i da, setila sam se utom drveta koje sam videla u prvoj poseti i koje je zaista bilo čupavo kao  boemštini odat cheerleader baš na taj način ispremeštanih reči i smisla kao u knjigama, koje su poetične, ritmične i surovo kritično-politične – kakve knjige za decu retko kada jesu i ne znam da li imaju veći efekat na decu osim zadovoljstva slagalica i ritma i zvuka, što nije nipošto malo. To me je jako obradovalo, ta endemska poetika ovog dela sveta koji je kraj Amerike, i kraj mnogo čega verovatno, ali ne odaje znake panike.

Svetlost je bila pri kraju još jednog dana, zaliv San Dijega miran, sa autoputa se površina okeana videla kao plava ploča i nebo je bilo plavo – lepo je ovde. Paul pominje da sada prolazimo kraj San Diego Misije. Ovde su prvi Evropljani bili ushićeni katolički misionari kojima je mogućnost pokrštavanja lokalnog stanovništva bila skoro jednako uzbudljiva kao i lov na zlato i druga blaga Novog sveta. Setila sam se tada jedne istorijske epizode o kojoj sam čitala i za koju prethodno nisam čula, a koja je ispričala da je sredinom 16-og veka u Španiji grupa teologa, pravnika i drugih uticjanih ljudi podigla pitanje američkih Indijanaca i njihovih ljudskih prava, baziranih na prirodnom zakonu svih ljudskih bića na poštovanje i slobodu, i da se ne smeju tretirati kao roblje. Ovako važna filozofska polemika je angažovala i španske monarhe i njen ishod je bio pozitivan za nativna plemena Amerike ali ne i istorijski – ništa nije moglo zaustaviti pohlepu koja je iz Evrope nadirala ka ovom svetu u brodovima punim zapaljenih entuzijasta koji će ovde izginuti većinom, i u procesu pobiti, porobiti, opljačkati ljude koji su im se našli na putu. Tolika je bila beda u Evropi, i moralna i materijalna, da su svi od najbednijih do najmoćnijih pohrlili na poziv idličnog Novog sveta, da vide čudo za sebe, i unište ga.  To, ispostavilo se, nije bio nikakav prirodan ili konačni kraj, na mestu starog Novog sveta nikao je jedan drugi. Naspram čistih prozirnih boja Južne Kalifornije to prosto izgleda nemoguće. Ali takav je veći deo istorije, i ne treba nasedati sopstvenim utiscima, a ni idejama o trajanju.

Otišli smo do keja prvo da bacimo pogled na okean i izložbeni primerak američke mornarice parkiran tik uz dok. Veličina broda, nosača aviona i hiljada ljudi, je prosto neverovatna za pojmiti. Vrat se pomera sa krajnjeg desnog do krajnjeg levog ugla da bi ga video od pramca do nesagledivog kraja – brod je nestvaran i nesrazmeran veličini mozga i sveta oko njega sa distance od trideset metara i verovatno budi u Amerikancima osećaj patriotizma i potvrđuje ih u njihovoj nameri da spašavaju svet jer nikome to ne ide tako dobro kao njima, ali ja bih ga najradije jednim olimpijskim zamahom izbacila u Svemir gde za njega ima mesta sa drugim Star Wars maketama, umesto da u moru plaši ribe.

Ne postoji nikakav ambiciozni plan za to veče. U Gaslight Distriktu parkiramo kola i izlazimo na ulicu u sumrak koji je obojio sve ružičastim i odjednom smo se našli u ambijentu punom fasada izmešanih stilova koji su ovde prošli i doživeli svoj revival tokom poslednjih sto pedeset godina, od klasičnog, viktorijanskog do španskog, orijentalnog, italijanskog baroka i sve to u živopisnim bojama, i takav jedan polukorak u prošlost – ni previše staro ni previše novo – u prozirnom sumraku izgleda kao pravi celebration. Detalji na zgradama su elegantni i visoko na fasadama kao da je Atlas prošao ovuda tih davnih dana, i prozori su veći i drugačiji, sa vitražima i detaljima, i sve ostavlja dojam praznične večeri. Osećam se srećnom a ja nisam od sebičnih srećnika – volim da podelim i učinim i drugima koliko je u mojoj moći. Večeras se radujem da sam tu, i puno ličim na šampanjac, svesna sam, jer nije mi prvi put, i Paul je time jako zadovoljan. Njegova fina i nenametljiva pitomost je izuzetno prijatna, pitam se da li je to kalifornijska specijalnost, iako sam sretala fine primerke i ranije, ali mi smo odsečeni od sveta ovde, i to je u redu. Cela ulica je kao matine iz starih filmova, kada je još bilo moguce zvati stvari idealnim, ili bar očekivati tako šta od budućnosti. Osim te lepe svetlosti koja ovde sve prožima, sve je čisto i izloženo u najboljem izdanju. Ovo ne liči ni na jedan grad, i pitam Paul-a šta je to što ovde izgleda nemoguće, jer nešto je takvo u pitanju. I on mi kaže da je puno para uloženo u obnovu grada, njegovog srca, uprkos američkom trendu a naročito kalifornijskom da se živi duž obale i bez centra pripadanja. Najzaslužniji su već pomenuti Univerzitet San Dijega i privatni kapital koji su neki filantropi uložili, s nadom da će se dobar deo toga vratiti. Da, to je to, ovo nije grad koji se lako prlja, ali to ga ne čini veštačkim. On je više izložbeni eksponat, kao i ona krstarica na obali, samo je grad puno lepši. Očišćen, očešljan i lepo obučen, kao da ide u bioskop, jer tako se to radilo nekih ranijih dana – to su bile posebne prilike. Danas retko šta uspeva da održi status posebne prilike, a i ljudi se jedva i oblače pa je susret sa ovakvim licem grada bio prijatno iznenađenje. Taj detalj o angažovanju ljudi da se ovaj deo grada obnovi me je jako dirnuo, kao što me uvek dira. U mojoj neromantičnoj prirodi takvi postupci nađu prolaz u oklopu – nebeski volim kad ljudi čine stvari od srca. To spada u jedine dve stvari koje volim u ljudima, iako ne mogu da se setim sada koja je ona druga.

Gladni smo i u potrazi za restoranom o kome je Paul čitao preporuke. Ulicama prolazi svet lepo obučen, letnje haljine i lepe frizure, a pošto se bliži Hallow’een, grupa zombija je zakrčila trotoar na jednom delu, vrlo vesela i bučna grupa, i dodaju veselju ove praznične večeri. Restoran je moderan, urbano-zgodan, hrana je fantastična, usluga prijatna, i nas dvoje nastavljamo priču koja se bez ikakvog napora seli između tema. Opet na ulici, odmah kraj restorana su otvorena vrata i lepo svetlo jedne galerije. Unutra na zidovima vise slike jednog umetnika običnog imena i neobičnog prezimena i to ostvaruje jednu finu ravnotežu. Slike su ulja na platnu, realizam sa detaljima fantastičnog i mističnog, koji je istovremeno uzbudljiv i zastrašujuć. Uz slike su i male poetične ekspresije umetnika i način na koji on balansira esktreme svoje prirode i talenta je fina ilustracija vremena u kome se ovo veče odvija. Neprekidna potreba balansiranja je bazični zakon egzistencije. Jedva nedelju dana ranije svet je zaglušila detonacija globalnog ekonomskog kolapsa, koji bi sa neke sigurne distance Jupitera ili Oriona mogao da se posmatra sa dobrom dozom crnog humora, pa i pravednog klimanja glavom, ali svetu zarobljenom ovde nije svejedno. Mislim da smo svi malo usporili kao da hodamo u magli nastaloj od dima eksplozije, ili pod efektom post-traumatičnog iščekivanja još gorih stvari. Besprekorno čista prefinjena atmosfera galerije su možda poslednji trenuci jednog sna pred surovo buđenje? Ko zna. Za stolom u galeriji sedi stariji čovek, vrlo ljubazan i nudi informacije o umetniku. Paul-u i meni se smeši i govori da mu je on zet. Zastala sam i pogledala ga dugo, duže nego što bi bilo pristojno. Umetnik je izuzetno talentovan, tu nema nikakve sumnje, ali da je on ovde govori koliko voli svoju ćerku i njoj za ljubav voli i umetnika, koji je verovatno dobar zet ali jedino što je njemu važno je da je dobar muž njegovoj devojčici, i ta roditeljska ljubav je došla u tom trenutku kao instalacija u pravom ambijentu, završni akt koji je potvrdio da tu finu sobu treba sačuvati za budućnost, za bolja vremena, jer ova to nisu i ništa tako lepo ih neće napraviti boljim, toliko je jasno svima.

Ulice San Dijega su dobro osvetljene, tramvaji prolaze bučno kao i svi tramvaji, i ispred US Grant hotela, najstarijeg, najvelelepnijeg, koji je od svojih početaka u drugoj polovini 19-og veka doživeo mnoge obnove i brojne vlasnike, ali ono što je nepromenjivo je mažestičnost fasade i same građevine, i mada je materijalno bogatstvo retko kada inspirisalo i duhovno, ova kombinacija luksuza i dobrog osvetljenja, plus dekor u kome je sve blistavo, govori da su u nekom trenutku svog postanka verovatno ta dva bogatstva došla sa istog mesta – stremljenja ka nečem boljem. Sa obale zaliva, sada potpuno crnog, u daljini se vide svetla duž vitke linije Coronado mosta, i Paul kaže da ćemo sledeći put kad dođem ići na Coronado, jako je lepo tamo, i ja se smešim jer znam da neće biti sledećeg puta, i to nije važno. Još dalje ka jugu vide se svetla Meksika, koja mogu da se posete vožnjom tramvaja, ali sa ove strane je i haos sigurniji. Ili je to moj utisak.

Na putu do Balboa parka, koji je originalno počeo svoje postojanje kao park sredinom 19-og veka, period u američkoj istoriji koji je izgleda imao puno vizionara, naročito u urbanim sredinama, prolazimo kroz obične ulice koje posle slikovitosti prethodnog dela i kroz prozor automobila izgledaju crno-bele, sa tihim kućama i zgradama ponegde osvetljenim, i u kojima se odvijaju životi kao i svuda, i dobri i loši a najčešće zarobljeni unutar te neprolazne ljudske kombinacije crno-belog. U parku ću videti samo deo posvećen muzejima – svi su na okupu ovde – za koje su izgrađene zgrade u toplom šanskom stilu i istim takvim bojama, blistavo osvetljene, i stepenice se spuštaju polako, u daljini se vide svetla grada i crnilo zaliva, i sa obe strane te široke avenije je diskretno prisustvo ljudi, muzike i dešavanja, a nad svime je i dalje post-apokaliptična tišina koja apsorbuje normalnu buku i gradsku vrevu i sve konačno izgleda ne kao da se dešava samo od sebe, već da je bilo potrebno puno truda da bi se stiglo do ovde. Možda niko taj trud nije cenio, nije umeo ili nije hteo, ali to ništa ne menja – sve izgrađeno u ovom gradu ili nekom drugom je došlo kroz mnogo truda, i svaki grad je muzej svoje prošlosti i ljudi koji su ga gradili.

Oko ponoći me Paul vodi na dezert u svoje omiljeno mesto, koje je puno ljudi i čeka se u redu, ali topla je noć, Santa Ana nikad ne spava, i na vratima stoji i pušta unutra visoki crnac sa intelektom deteta, koji voli kolače i ima svoj omiljeni posao tu na kapiji gde do njega dopiru mirisi vanile i krema. Jedemo svoje kriške torte malim viljuškama i pričamo i dalje bez napora, sa dovoljno pauza između reči da se slike i misli pribeleže. Na povratku do hotela Paul pravi svoje planove za sutra, kada će voziti do L.A.-a da poseti svoju devojku, ne tako neobična kombinacija u Kaliforniji, a ja ću već oko  4 izjutra biti na putu do aerodroma. Stisak ruke, hvala za ovo nezaboravno veče – i kraj beleški.

 

Akvadukt

„I’m not so innocent“.

Biće uskoro smak sveta. Neka ne čeka! Neko ko se zove „Britney“ ne zaslužuje da izađe iz matične knjige rođenih. Trebali su da zadrže na neodređeno i majku i oca i svakog bližnjeg i daljnjeg ko se ikada složio da se devojčice zovu kao ratne krstarice, sa kojih su se ogulila slova.

Lobotomija je nedovoljno istražen fenomen ukidanja gluposti. Možda će njeno vreme tek doći. Bljutavost neukusa u svakodnevici sada ide uz sve, i u sve, to je norma, kao i silikon u živa ljudska tela. Možda bi ubrizgavanje u mrtva imalo više smisla. Ali nad time bi se svi zgražavali. Nemoral i žgaravica. Soda bikarbona je univerzalni lek, njome bi se skinula i slova sa krstarica, vredi probati.

Ovo je moguće trenutak podjednako dobar kao i bilo koji drugi za još jedno priznanje – nakon celih 300+ pročitanih strana nisam ništa saznala o maloj Dolores. Niko ne zove svoje dete „Lolita“ ako ga ne voli. Možda „Britney’“, ali deca retko zaista zanimaju odrasle, a knjige za decu se ne bave seksualnom eksploatacijom maloletnih devojčica ili dečaka. Flaubert je bar priznao ko je Mme Bovary, Nabokov nije; no svakako je moguće uvek posegnuti za simbolizmom. On ima metaforu za svaku rupu. Pa onda obrneš i gle! u svakoj rupi se nađe metafora. Hmmm.

Užasava me pop kultura sve više, iz dana u dan doživljavam je kao zagađenje. A opet, nemoguće je ne voleti John Lennon-a. On je prvi popularisao imidž slabića. Yoko mi se ipak ne sviđa. Nista mi se ne sviđa!

Imam krizu savesti. Ovo bi mogli biti i growing pains. Nemoguće je potrošiti detinjstvo, neodživeno kad mu je bilo vreme. Razmazala sam ga preko niza godina, i neverovatno je, ali imam još. Moja amoralnost liči baš na tako neku, detinjastu. Oh, ja morališem po pitanju svega i svih drugih, bez teškoća, ali to nije isto.

Ne mogu da kažem da se dopadam sebi ovako detinjasta. Takve osobine jedino volim kod dece, kod drugih nikako a kod sebe… – to nije pitanje ljubavi ili mržnje. Bezuslovno prihvatanje je uslov opstanka u tesnoj koži i neprijateljski nastrojenom svetu; i ja se još uvek borim i sa prihvatanjem i sa nepostojanjem uslova, a i neprijatelji bez razloga su dovoljan apsurd. Takva jedna idealistička konstrukcija, bezuslovno prihvatanje, sirupasta, kao baklave za Božić. Svet uspomena, brige izbrisane zaboravom i ostanu samo lepe slike. Okačene na zid bile bi proglasene za kič. Ali ukus baklave potire i gore stvari od malo amorala. Hahaha, šta to znaci, malo amorala?! Da negde oko pankreasa, recimo, postoji suverena teritorija bez morala? Šta ću ako esencijalni deo mog bića potire osnovnu logiku, kao „malo amorala“? I crack myself up all the time. I kad se jaje slomi jednog dana, rodiću se kao nova. Reinvencija reinkarnacije, lomljenje ljušture. Šta je malo morala? Ili amorala?

Vrdam. Kao pristalica cinizma, mizantropije i elitizma, priznajem da sam debelo amoralna. Kao debelo amoralnu zenu, tako kompletiran trijumvirat me svrstava u trećerazredna bica, na skali tanko moralnih muškaraca.

Okay, sad kad smo to ustanovili, slobodna sam da vidim šta ću u odsustvu morala. Možda je jedini problem koji imam u stvari gajenje visokog mišljenja. O sebi. Svako nešto gaji, ja sam se zakačila za mišljenja, kao o vlati visoke trave. Od one vrste koja na razglednicama izgleda kao pitomo more u kome niko nikog ne proganja i samo te sitne bube golicaju kad legneš da ti ceo svet padne na grudi. I uđe sa jednim jedinim dahom esencija svega što je ikada bilo. Za pitanje morala nema mesta, tu su samo labava dugmad i otvorena usta, u lenjo popodne.

Postoji i opcija otpornosti na moral. Nelepljivost, nekompatibilnost, jedna od onih nepodobnosti bez krivice. Moral je čudna konstrukcija, ingeniozni metod kreativnog genija zajednice za regulisanje divljih zveri. Sve počinje sa malo ubeđivanja. Recimo, da su bolji nego što jesu. Odmah zatim sledi da zaslužuju dobre stvari, pa posle zasluživanja neizbežno, da im one i pripadaju. Do trenutka kad je izmislio Boga i krivicu, sve je već bilo na mestu, haos i ljudi u samom centru; a za ostalo nije bitno, na periferiji se nikad ništa ne zbiva, to je univerzalna istina. Dualizam je malo zabrljao mastilo pre nego što se osušilo kako treba, muškarac, žena – ah, niko nije savrsen. Ni dobro ne može nikud a da mu se ne prikači naličje, a ni lepota ne bi bila tako lepa bez ružne familije. Postoje instinkti, postoji i prirodni red stvari, i onda dolazi moral. Nezahvalna uloga u svetu nezahvalnih bića. Stalno ga krše (ovo bi moglo i u prvom licu množine), jedna jedina koščica mu nije ostala čitava tokom milenija, a i kad zarastu, sve je to kljakavo. A sideshow freak. Pokazuju ga i objašnjavaju svakodnevno, od jutra do mraka; a kasno u noć, kad se ugase svetla, krenu procesi nevidljivi običnom radnom oku, umornom i slepom k’o kod kokoške. I tako od samog početka. Bogati i siromašni, pobožni i izbeglice od verovanja u spasenje, stari muževi i mlade žene, lažovi i manje ili više uspešni iskrenici, lascivni i nezainteresovani, oženjeni i razvedeni, lenjivci i radni narod… Moral je zajednički imenitelj za nemoguće.

Sad kad sam priznala sebi svoju amoralnost vidim se u novom svetlu. Sve moje ljubavi stoje tik uz mene i deluju razočarano. I am very sorry, baby, govorim im pomirljivo. Sve i da to ne mislim, nije više važno. Prešla sam granicu i prosto sam stala. Šta su zaista mislili, pitam se. Šta sam ja mislila je daleko bitnije. Otvoreno srce, otvorene ruke, intimnost, želje i lepe slike… rafinirana arhitektura tapkanja u mestu. Podsećam na akvadukt, inženjerski tour de force, protiču kroz mene vode promene da bi se vratile opet na početak. (Uzdah!). Sve ove dileme važe samo u slučaju da sam jedina amoralna osoba na svetu, što je podjednako moguće kao i pitanje Boga: možda ga ima, možda ga nema, i to je apsolutno nebitno u poretku stvari.

Jedina važnost do koje držim trenutno, i teška je, je da se osećam krivom i greškom sam otvorila paketić sa nešto zaostalog morala. Miriše lepo. Možda, možda se na kraju morala krije uteha.
Zadovoljićemo se i najmanjim, mi bednici ljudske nevere.

Budite dobri sa njima, oni su samo deca

Leto 1967. Umro je Coltrane. Frank O’Hara je pisao o danu kad je Lady umrla, ali i on je mrtav. Patti Smith ima 20 godina i dolazi u Njujork sama. Autobuska karta od Filadelfije do Njujorka je skuplja nego što je računala i ona nema dovoljno para. Kad je ušla u telefonsku govornicu da pozove svoju sestru, postiđena jer se već oprostila bila pred polazak u novi život, našla je u njoj zaboravljenu tašnu i u njoj taman dovoljno para da doplati za kartu u jednom pravcu. Iza nje u Nju Džersiju ostaje porodica u kojoj je odrasla voljena, bednički posao u fabrici, i dete koje je dala na usvajanje odmah po rođenju. Spontano otkrivanje seksualnosti sa dečakom koji je još manje znao od nje je rezultiralo trudnoćom. U vreme kad su neudate majke nešto između kriminalca i državnog neprijatelja, nju prihvata u kasnijim mesecima trudnoće stariji par umetnika koji žive van gradskih granica i normi jer njenoj porodici komšije stvaraju probleme. Patti zna da neće biti ni učiteljica niti će provesti život u fabrici – ona će biti umetnik, ali kakav, to će otkriti u Njujorku.

Sa Port Authority terminala odlazi u Bruklin, na adresu koju je dobila i na kojoj žive par poznanika iz Džersija koji su se ponudili da je smeste za početak. Oni više ne stanuju ovde, obaveštava je momak koji otvara vrata ali u zadnjoj sobi je neko ko on misli da ih poznaje, neka ona uđe slobodno da ga pita. U zadnjoj sobi spava lep dečak čupave kose, njenih godina, i on je vodi do sledeće adrese. To je Robert Mapplethorpe. Njeni poznanici nisu ni na toj adresi i Patti je sama u Njujorku, bez para i igde ikoga. Nedeljama traži posao, spava u parkovima, na grobljima, u napuštenim vagonima metroa, i ne brine za sebe sigurna da je niko neće dirati, ali gladna je, umire od gladi. Polako upoznaje grad i male ljubaznosti stranaca joj pomažu da preživi. Naleće na Roberta opet, i opet, i u jednoj sceni gde je pisac koji joj je platio obrok vodi kod sebe u stan Robert nailazi niz ulicu, i ona mu se baca oko vrata kao spasiocu.

Nalaze stan zajedno, njih dvoje dece iz katoličkih porodica ali vrlo različitih; ona je bila odgojena u siromašnoj ali bliskoj porodici, on je odrastao u porodici srednje klase sa strogim ocem i brojnom decom. On je rođen početkom novembra, u ponedeljak, ona na poslednji dan 1946, isto u ponedeljak. Rođendani su joj važni, i oni iz prošlih vremena, i dani umrlih, i sve što se dešava prolazi za nju kroz portale vremena obeleženim prethodnim prisustvom pesnika i važnih likova. Arthur Rimbaud i francuski modernisti su deo nje podjednako kao i muzika i period koji se razvijaju i previru oko njih kao da su nova vrsta života i vremena.  Patti i Robert nemaju ništa. Kad kupe sendvič mogu da priušte samo jedan, i podele ga. On joj daje više, jer on bolje podnosi glad. On voli slatkiše, i ako imaju koji penny ostatka, kupe nešto slatko za njega. Ona na stomaku ima izukrštane crvene linije ožiljaka od trudnoće u još nesazrelom telu, ali uz njega se ne stidi i zajedno otkrivaju intimnost, fizičku i onu još veću. Gladuju i kupuju materijale za umetničke eksperimente; Robert skuplja neverovatne sitnice i koristi ih za kolaže i instalacije, Patti crta i pokušava da piše poeziju. Ne idu na koncerte ni u bioskop, jer nemaju para. Hodaju gradom beskrajne sate. Imaju stari gramofon i nekoliko ploča koje slušaju hiljade puta. Jedno drugo daruju svojim kreacijama, i služe kao inspiracija.

Idu ponekad u lunapark na Coney Island-u i provode se kao bezbrižna deca. Retke fotografije iz tog vremena koje ona čuva. Njene omiljene. Robert ne čita, Patti je jednom nogom u svetu knjiga i drugom u realnosti. On brine o parama i budućnosti, ona uživa u slobodi koji imaju.

Iz Bruklina će preći u Menhetn. Robert otkriva svoju homoseksualnost, ali je i dalje voli; ona upoznaje druge muškarce ali ga i dalje voli. Podržavaju jedno drugo u razvoju sopstvenog umetničkog izraza, i obećavaju da će ostati zajedno sve dok budu trebali onom drugom. Sreću nebrojene ljude iz sveta koji izgleda da postoji u zasebnoj šumi – umetnike i pesnike, muzičare, otpadnike svih vrsta. U Chelsea hotelu žive među benevolentnim čudacima, koji su im naklonjeni i prihvataju ih. U lobiju kao na najživopisnijoj stanici sreću sve koji nešto znače, i sami kao studija, otvore im vrata i ukažu na nešto novo. U toj košnici kreativnog marginalnog Njujorka, koji je nalik na kaleidoskopsko obdanište, nad svima visi oblak koji jednog po jednog uzima brojne likove, od epizodnih do onih bliskih. Ovo je čaroban svet u kome se lako umire. Robert sledi svoj put, Patti sledi svoj, uporedo a nezavisno, i uz podršku onog drugog.

Ovo je malo nabacanih detalja i impresija iz knjige Patti Smith „Just Kids“ koja je nedavno izašla i u kojoj je ona ispunila obećanje Robertu dato dvadeset godina ranije da će napisati njihovu priču. Iako se u opisu knjige i kritikama koriste izrazi ’prva ljubav’, ’veliko prijateljstvo’, oni ne dočaravaju kompleksnost i snagu njihove veze  – sve što je bilo potrebno je ono što je Robert hteo, da bude ispričana, i Patti je to ispunila kao preživeli učesnik jednog jedinstvenog para. Utisak koji ostaje i koji dugo drži je taj neizmerne lepote. Ovo su njena sećanja i ona ih je sačuvala kao pravo blago, ne samo na Roberta i mladost, već kako su oni (p)ostali Patti Smith i Robert Mapplethorpe. Knjiga ima teksturu; oseti se pod prstima njihova transformacija kao da se desava ovog trenutka, i dok se sve oko njih menja neverovatnom brzinom, oni poseduju svest o nečemu što je nepromenljivo – oni imaju jedan drugog. Ovo je iznad svega jedna neverovatno romantična priča, i o ljubavi i o umetnosti, i desila se u svetu svih romantičnih priča, koji je surov i prljav, u kome se mladost i nevinost izgube u razmaku od nekoliko dana ili godina, u kome je sve moglo da ispadne sasvim drugačije, ili ne ispadne uopšte, ali ono što nije moglo da ispadne nikako nego baš kako jeste je ono što su bili jedno drugom. Les enfants tendres.



The Day Lady Died

BY FRANK O’HARA

It is 12:20 in New York a Friday
three days after Bastille day, yes
it is 1959 and I go get a shoeshine
because I will get off the 4:19 in Easthampton  
at 7:15 and then go straight to dinner
and I don’t know the people who will feed me

I walk up the muggy street beginning to sun  
and have a hamburger and a malted and buy
an ugly NEW WORLD WRITING to see what the poets  
in Ghana are doing these days
                                           I go on to the bank
and Miss Stillwagon (first name Linda I once heard)  
doesn’t even look up my balance for once in her life  
and in the GOLDEN GRIFFIN I get a little Verlaine  
for Patsy with drawings by Bonnard although I do  
think of Hesiod, trans. Richmond Lattimore or  
Brendan Behan’s new play or Le Balcon or Les Nègres
of Genet, but I don’t, I stick with Verlaine
after practically going to sleep with quandariness

and for Mike I just stroll into the PARK LANE
Liquor Store and ask for a bottle of Strega and  
then I go back where I came from to 6th Avenue  
and the tobacconist in the Ziegfeld Theatre and  
casually ask for a carton of Gauloises and a carton
of Picayunes, and a NEW YORK POST with her face on it

and I am sweating a lot by now and thinking of
leaning on the john door in the 5 SPOT
while she whispered a song along the keyboard
to Mal Waldron and everyone and I stopped breathing