Ne vidim te. Ne vidiš me.

Ne treba suditi ljudima, osim kriminalnim, je jedna od onih unutrašnjih bitaka koje se naizmenično gube i dobijaju. Očekivalo bi se da sa vremenom to postaje lakše kao što obično važi za aktivnosti koje se bave mentalnim presipanjem. Ja sam neobično dobra u toj disciplini (ne samo mentalnog presipanja) i mislim da ima veze pre svega sa mojim karakterom, a delom i da nakon izvesnog broja susreta sa ljudskim glupostima, neumerenostima, i zloćom, prosto uvidiš da svima njima treba neka ruka – čvrsta, meka, i čvrsta i meka… Ožija, ispostavi se. Vape za svojim ličnim a uzeće i tvog ako je portable, i šta da radiš – ništa. Niko te i ne pita da nešto uradiš. Uglavnom imaš i pametnijeg posla. Ili se bar setiš takve vrste poslova, i to donese privremeno olakšanje.

Istovremeno je nemoguće ne suditi ljudima. To što oni mogu da pokažu lokaciju sa koje zaudara njihov najprljaviji veš neopran od praistorije nehigijene, ili ga sama nađeš prateći smrad, ne znači da ti treba da otklimaš svoje i složiš se da je stvarno shitty biti. Uopšte. I u njihovoj koži i kraj njihove kože. Ni u tvojoj koži nije lako. A ne znam ni da bi iko mogao da ponosno ponese značku uzornog higijeničara. U stvari je verovatno jedini pravi razlog za nesuđenje ljudima taj da niko ne zna kako je bilo kome u njihovim kožama. Ili kožnim cipelama. U njihovim kućama i krevetima… niko ne zna život nikog drugog. Ne zbog nedostatka truda – već stotinak vekova ljudi guraju svoje noseve u tuđe živote, jednako fascinirani, i puni suda ili empatije, ali takva jedna tupava aktivnost verovatno zato toliko dugo opstaje jer je bazirana na kompletnom besmislu. Osim biološki neophodnih funkcija, sve ostale ljudske aktivnosti koje su opstale do danas su isključivo bazirane na besmislu. I galami.

Da, da, ovoliki uvod i ima i stvarnu epizodu kao povod. R.E.-a sam pominjala ranije. Čitam njegove kritike filmova iz istog razloga kao i A.L.-a, jer dobro pišu. Ovaj prvi ima i vrlo popularan blog na kome piše o različitim temama, i da, zaista dobro piše, a teme su mi nekad zanimljive nekad nisu. Iako ima jako puno ljudi koji dobro pišu, ovi koje čitam su najviše pitanje navike – prosto sam stvorila rutinu oko obilaska istih mesta na internetu, sa dobrim i lošim što to donosi. Danas sam pročitala nešto što mi se nije dopalo, ali pošto uvek zadržavam dah kad prođem kraj nečeg smrdljivog (retko dobra navika) podeljena sam između: suditi i ne suditi. Znam da ne treba suditi, kao što znam da ne treba gubiti vreme po internetu, znam i da ne znam okolnosti iza bilo čijeg smrada, ali isto tako znam da je neodoljivo suditi, jer kako drugačije zasijati na ovom zatrpanom tržištu mentalnog sjaja (posve moguce radioaktivnom).

Radi se o parama, čemu drugom. Nikada se nigde ni o čemu drugom i ne radi. Bar ne u onom delu sveta koji ima veze sa svime. A tamo gde ništa postoji – to zovu Nirvana neki čudni, uglavnom neoprani tipovi. Elem, R.E. je napisao poduži tekst u kome kaže da sajtovi na netu ne prave pare, pa navodi jedan izuzetak dinamičnog bračnog para čiji je ženski deo profitirao u 90-tim u velikim brojevima miliona na kombinaciji pornografije i tehnologije, kojoj su se svi divili, zavideli joj, i naročito su joj muškarci u Saudijskoj Arabiji bili verne mušterije. Muž je obožavao, kao što i priliči. Nakon tako fine ilustracije od koje su svima proradile pljuvačne žlezde – ej, kombinacija para i seksa – Mr. E. je udario o intelektualnoj ceni ili slobodi, ili besplatnosti interneta… pojam nemam više gde nije udarao, ali što da ne udara kad ima jedan od najpopularnijih sajtova na netu a da nije pornografski, i posle više paragrafa stvari su se svele na suštinu tj. pare: on kaže da njegov sajt ne pravi pare. Mada kaže ni da ne pokriva troškove održavanja, pa je tu postalo malo mutno da li su u pitanju troškovi održavanja ili pravljenje para. Međutim to se kasnije razbistrilo kad je on zgodno citirao Davida Mameta: Everybody needs money. That’s why they call it money. Zanimljivo je (a možda i nije) da je on naveo taj citat kao: Everybody wants money. That’s why they call it money. Iako ja ne znam koja je verzija prava, rekla bih da ova druga zaudara baš kao prava stvar.

Potom su usledili komentari, koji su isto bili zanimljivi za čitanje. Od onih koji su odmah pljunuli tu neku sitnu lovu koja će Mr. E. svejedno doneti veliki profit jer ima veliki broj posetilaca pa samo 1% da to isto uradi, to će se fino nakupiti iako ja mislim da njemu matematika nije jača strana ali naći će se neko da mu to izračuna, do onih koji su pljunuli na ponudu ali su ipak pljunuli lovu jer vole njegovo pisanje i šta čini za kulturu filma i šire, do onih koji zaključuju da ako razmišlja o lovi nije na samrti, što je u krajnjoj liniji dobar znak, i tako dalje.

Mr. E. je u kasnim 60-tim, uspešan filmski kritičar i novinar, i sam pominje da nije siromah. Imao je ozbiljne probleme sa zdravljem i jedva preživeo silne operacije oko neke vrste raka, nedavno ga je pozvala Opra u goste, gde je on, sa pola vilice (druga polovina isečena) demonstrirao neku sjajnu novu mašinu sa kojom može da govori po prvi put posle nekih 3-4 godine, inače ne može da jede pa sve pije na slamčicu…uopšte je vrlo živopisan karakter i pravo čudo od preživljavanja, na čemu svaka čast, kao i osiguranju i privatnim zalihama koje su sve to platile. Zašto on želi da pretvori taj sajt u rudnik zlata ostaje nejasno. Nema džabe ručka – okay, toliko je svima jasno, ali ima i ona stara „the best things in life are free“. Da je uopšte živ je pravo čudo. Da ima požrtvovanu ženu koja ga voli je još jedno, iako su žene oduvek bile čudne zveri. Da u svojim godinama i sa svim tim okolnostima on praktično blista na nebu uspeha, ne samo blogerskom, to je tek divota od čuda. Zašto onda?

Zašto ne, je verovatno najbliži odgovor. Ili su mu računi postali preveliki. Možda oseća da će onda još bolje pisati. Možda deca i unuci imaju finansijskih problema. Ko zna. Možda bih i ja isto tako da sam na njegovom mestu. Ne treba suditi, setite se. Ne treba, zaista. Ali jedan odgovor, poslednji koji sam pročitala, je dodao taman ono malo zrno soli koje je izbalansiralo vagicu kako treba. Kaže, ako Mr. E zaradi svojih pet miliona u prvom zaletu, i što da ne ako može, neka obavezno da jedan od miliona ekipi koja mu je napravila taj revolucionarni govorni mehanizam. Ne firmi koja će to prodavati, distribuirati, promovisati, nego momcima i devojkama koji su smislili i sa velikom pažnjom to i stvorili.

Ko zna šta će Mr. E. uraditi sa parama. Nije nemoguće nešto kompletno altruistično. Čak i da ne zaradi nikakve pare, njegova tvrdnja o tome da je net za džabe je totalna netačna – svi mi koji gubimo vreme na njemu gubimo istovremeno i pare, dakle već plaćamo. Ostaje i da uz toliko pisanja na netu nema puno dobrih stvari za čitanje, bile one besplatne ili ne. Ali to je njegov deo priče – moj ostaje da je daleko veća mudrost od nesuđenja ljudima izbegavati ih. Ja u mom kavezu ti u tvom… u ovom industrijskom kokošinjcu koji zamišlja da je egzotična zoo bašta, sve vredi zagledati detaljno, prostudirati, svemu vredi prići bliže, osim ljudima.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s