TWAToM*

Mike Stern na radiju. Nisam ga dugo čula. Prvi put je bilo uživo u malom klubu u Greenwich Village-u. Mali okrugli stočić tik uz scenu, Njujork i još neko o kome više ne razmišljam. Pitam se da li je i njemu sve dojadilo. Mike-u. Meni jeste. Sa par izuzetaka na dan – što je stvarno malo čak i za skromno nastrojene – i džez radio mi ide na živce. Puštaju  sve više reklama, i sve češće traže pare od slušalaca. Još bih i voditelja dnevnog programa otpustila. U stotinak godina je džez došao do toga da etablirani sredovečni beli muškarci (ESBM) ćaskaju sa nevidljivim slušaocima i puštaju im muziku koja je pokorila svet sa daleko manje žrtava od bilo koje druge revolucije, ali ne bez krvi, suza i znoja – i oni o njoj sve znaju. ESBM (i druge boje se prihvataju) su isti oni koji su razapeli onog jadnika pre par hiljada godina, započeli Inkviziciju, porobili sve što hoda, započeli svaki rat od njih više hiljada i sve to uredno beležili pa zato sada imamo praznike uredno podeljene tokom godine, na ime zahvalnosti i večne slave.

Vremena su se konačno promenila. U razredu moje klinke ima nekoliko bully-ja. Među njima vodi žgoljava devojčica sa naočarima, Filipinka. Ko bi rekao da će se stereotipi promeniti tako što će postati univerzalni. Ne znam koliko je tutora zaposleno da je obuči u umetnostima vređanja i ponižavanja, ili su za to dovoljna i dva roditelja, ja sam u vaspitavanju svog deteta tek stigla do tolerancije i poštovanja. Osim mene, svi sve znaju o devojčicama. Možda ja još nisam primetila da sam u stvari dečak. Što dolazi do jednog od mogućih rešenja za svetske probleme: svakome, bez izuzetka, treba promeniti pol negde na polovini puta. Sa današnjom tehnologijom – a piece of cake. Stanje stvari ne može nikako da postane gore, ali su zato implikacije naprosto fantastične! Zamislite sve ove trenutno zbunjene, depresivne, nezadovoljne, histerične, krizirane, mizantropične, koji bi preko noći postali svoja suprotnost!? Možda bi im to zatvorilo usta.

Možda će jednom neko filantropski nastrojen donirati pare za dobru stvar. Kad bi svi bili trans-seksualni i dalje bi postojale i mame i tate, i verovatno bi svojoj deci bili daleko zanimljiviji, a gomila problema bi netragom nestala. Ljudi bi bili zarobljeni unutar svog ličnog žensko-muškog rata i ne bi više maltretirali druge. A oni što su bili gore….pa da, postoji i dole.

Imam jednu prijateljicu koja mrzi muškarce zato što lažu. Usamljena je i želi da je neko voli. Pre nego što otvorim usta da joj nešto kažem svaki put duboko uzdahnem. Kad završimo, ona sa mnom i ja sa njom, obavezno me boli glava i zakunem se sebi da mesec dana neću progovoriti. U svemu me najviše čudi to što ona ima dobar osećaj za ritam. Kad bi ga malo bolje slušala možda je i dalje niko ne bi voleo, ali bi znala da to ne spada u kredit limit na njenoj kartici, i da je svet lepa slika po kojoj je neko prosuo bocu terpentina, boje se razlivaju i tope pred našim očima i stvaraju groteskne figure. Ne branim ja muškarce pred njom – nisam luda – ali ona polazi od pogrešne pretpostavke: da to što ona želi automatski znači i da bi ga trebala dobiti. U kojoj smo mi to fazi odrastanja zaglavili? Možda bi trebalo postaviti jedan radio-talasni billboard iznad planete kao upozorenje prolaznicima: Ovde vlada adolescentska vrsta majmuna. Keep away!

U suštini stvari ljubav nije svemoćna ali je odlično sredstvo protiv dosade. Ljudi su prazni i najčešće im je dosadno. Ako ih neko drugi napuni njihova zahvalnost neće trajati dugo, naprotiv, vrlo brzo će početi sa izvoljevanjem. Srećom, uvek postoji nada i vera u sledeću ljubav. Između njih – ljubavi – ima mesta za depresiju. I alkohol, farmaceutsku industriju, egzotičnu botaniku, plastične hirurge, a mogu i da se izdiru na svoju decu, spuštaju glavu pred svojim šefovima, podmeću nogu slabijima i neopreznim, a naročito su dobri u upiranju prstom. Ja volim onaj srednji, ali je kažiprst tu ipak glavni.

Često nailazim ovih dana na temu dugovečnosti. Poslednja vest je da su slepi miševi čudo prirode i da žive tri puta duže nego što im priliči. Verovatno zato izgledaju kao da su zamznuti u stanju permanentnog vriska užasa. Računam da bi bilo lepo ako doguram do 80, i da bi za to trebalo zahvaliti babama i dedama, zemlji, vodi, nebu i suncu, vrednim rukama trudbenika koji gaje hranu i grade skoništa od zime, a i onima koji me nisu ubili. Doživeti stotu je legitiman san kao i svaki drugi čija se legitimnost odnosi isključivo na stanje sna tj. nonrealnosti. Ali sto pedesetu? Dvesta pedesetu? Implikacije dugovečnosti, bar u uslovima kako je prodaju ovih dana – komunističkom podelom svima jednako – su toliko ozbiljne da bi one neizbežno izazvale globalnu krizu i za njom bar nekoliko ratova. Kako bi trans-seksualci ratovali? Da li bi? Kao trans-seksualci, možda bi se umesto ratovanja oblačili kao drag queens nostalgično se prisećajući starih dobrih vremena kad smo bili ono što više nismo. Mladi? Žene? Muškarci? Sve samo ne dugovečni. Umesto da brinu o deci i svim ostalim nezbrinutim, ljudi tvrde da nam je u gene upisano 250 godina. Ko je to bio tako pismen, zanima me? Sve mogao i sve znao, pa je na kraju ispalo ovo?

Države mi je tek dosta! Svake vlasti, autoriteta i uopšte sveznalica. Ne postoji osoba na svetu koja je sposobna da reši ni svoje sopstvene probleme – to svi znamo – ali pristajemo na pojedince koji kažu da će to uraditi za milione ljudi, po jako dobroj ceni? Imamo popust na veliko. 

Ako se slučajno budem rodila još jednom volela bih jako da budem kupus. Nema šanse da postanem popularna hrana bilo kome osim volovima i zečevima, i ostavili bi me na miru sa genetičkim modifikacijama. U stvari mislim da bi svi trebali da se rodimo kao kupus. Onda bi planeta osvanula zatrpana glavicama različitih varijeteta (onaj ljubičasti je baš zgodan) koje ćute, čekaju sunce da izađe, i slušaju kosmičke talase. Koja bi to divota bila. 

*The World According to Me

2 thoughts on “TWAToM*

  1. *twatom=perfetto!
    Како добар текст, Ивана! Добар је понајвише зато што си поново онако љута како треба, али посебно зато што је сваки пасус бољи, односно јачи од претходног..почевши од констатације да то што неко жели не значи аутоматски да то треба и да добије, па оно о љубави и о томе шта следи између љубави 🙂
    Сасвим се слажем са средњим прстом у тој причи, посебно зато што сам и сам згодно сложио следећу причицу типу коме сам дао отказ: заслужио је отказ због злоупотребе па потом уперио у мене кажипрст, претећи како ничија свећа није горела до зоре – ту је уследио одговор да ако у некога упериш кажипрст, онда си доња три прста уперио у себе. Јесте шит фора, али је имала ефекта – ућутао је и отишао.
    Па даље, о дуговечности: нешто помишљам како ли би добро било бити слепи миш, колико би се само лепо могло наспавати 🙂 Потом, ко зна колико би лепо било бити неко време супротног пола (сам’ да не морам да ПЛегам? -:(
    Не бих да дуго живим, почесто се пробудим преоптерећен успоменама, па помислим како их је вероватно довољно за 1 живот. Упоредим се са дрвећем – оно стабло јабуке у Звечану је било старо и пре пола века, она маслина у Тивту је била прастара и 1975-те када је мој отац купио плац и следеће године сазидао кућу, а и 3 липе које сам посадио испод терасе имају већ добрих 15 година; па кестен, чудо једно, кога је неко одмах преполовио а он се, јадничак, дигао из мртвих и ево не да се, достигао преко два метра, сутра треба да сиђем да му поткратим доње гране а све ме срце боли да га сечем..
    Слажем се скрозз, било би најнај родити се као купус! Потписујем – мада, када помислим, купус сецкам најстрашнијим ножем за салату на најтање могуће струне.. ваљда је једино од тога болније када те кољу тупим ножем 😦
    Вау, баш си ме заинтригирала са идејом о промени пола, ха ха! Па поново оно са купусом – јесте, били бисмо храна воловима и зечевима – али дуговечна. Волови више нису у пољима него у канцеларијама, а ни зеке нису оно што су били, знам то из лова: покажу нам средњи прст, па увате тутавелу 🙂

  2. Hm, pa mogla bih da kazem da uocavam izvesnu zakonitost ovde – sto bolji tekst to lepsi odgovor dobije 🙂
    Hvala! Skroz si inspirativan.
    A tekst je jedno 5 godina mator, samo je dobio malo svezeg editovanja. Izgleda da sam u tom jednom periodu (ne znam koliko je trajao) bes izrazavala vrlo produktivno. Prolazim kroz neke od starijih tekstova pa naidjem na ponesto ovakvo.

    Bas je prijalo citati ovaj komentar. A daleko najbolji deo je taj kako si okrenuo strane i izbacio tu barabu. Bravo! Sve dodje nekom kraju, ali zavrsiti stvari na pravi nacin – to je najbolje, ako moze da se bira.

    U Amerikama se ne pegla puno, ili sam ja batalila otkad sam dosla. Vrlo retko mi se desi. Tako da sada bez problema mozes da probas ovu stranu 🙂

    I ja mislim da su kljucni delovi teksta promena pola i kupus. Neocekivani, pa moze malo da se razmisli. Koga zanima.

    Te nove situacije sa volovima i zecevima su bas privlacne. Bez prirodnih neprijatelja i kupusi se mogu namnoziti, ali povrce je ipak povrce – ne moze da bude lose.
    Tupih nozeva se ne bojimo 🙂

    Ali ovo o drvecu… tu sam se malo slomila. Hvala, mnogo volim drvece i pominjanje ovih vaznih tebi, rasutih tako – mnogo lepo. I divno je da se kesten bori i raste.

    Mnogo, mnogo lep pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s