Sove u savremenom svetu

Pre nekoliko godina pročitala sam bila priču o sovi koja izumire. Priča nije imala naravoučenije i nije bila fiktivna, ali je drama bila nova i neočekivana. Sova je bila žrtva druge sove. Naime, pojavila se bila odnekuda nova vrsta koja je znala šta hoće – sve ono što je prethodna sova imala i u čijim je blagodetima uživala unazad od postanka. Nova sova je starosedelsku sovu procenila kao ekstinkciju koja samo traži pravi izlaz. i izlaz je stigao u brutalnom novom obliku, kako promene često jesu. Nova sova je ubijala stare sove neverovatno efikasno: iz zaleta bi se zabila u iznenađenu sovu kljunom kao projektil i kandžama dovršila ako atak nije bio instantno smrtonosan. Preostali mladunci su bili služeni kao lak obrok. Za koju godinu, deceniju najduže, nove sove će živeti u osvojenom habitatu kao da su oduvek bile tu. To se na svim jezicima zove evolucija. Neki kažu i Božja volja.

Priča je bila članak u Smitsonian magazinu na koji sam imala pretplatu u to vreme. Kako se drama odvijala u realnom vremenu, autori i čitaoci su bili svedoci tragedije u jednakoj meri. Aktivisti i zoolozi su verovatno pokušavali da urade nešto za tradicionalne sove, ali bilo je jasno da je prekasno. Strategija novih sova se česta javljala tokom ljudske istorije; prepoznati je među sovama je bilo šokantno za osetljive tipove koji bi da i od kitova ubica naprave kućne ljubimce, ali i površni poznavaoc istorije zna da jedino vreme i nebeska tela nastavljaju svoje ringišpile. To je ugovor između njih, Sve ostalo, uključujući nove sove, će slediti istu stazu pre ili kasnije. Takva misao bi možda jednoj od starih filozofski nastrojenih sova pružila utehu dok posmatra pokolj i čeka svoj red, ali uprkos neosporivoj svesti o smrti svega što poseduje život, neizbežnost kraja tvojih neprijatelja ne pruža nikakvu utehu. Mi koji živimo kratko smo osuđeni na kratkodometne želje, sve i kad govorimo o budućnosti. Pa tako želimo svoje neprijatelje poražene sada, ovog trenutka. Da će se vreme pobrinuti o neprijatelju miriše na kontraevolutivnu nesovinu.

Imala sam jako lošu nedelju. Uznemirenost koju sam doživela nakon čitanja jedne druge priče bi zabrinula moje bližnje da znaju o njoj, ali suština bliskih odnosa je da ih treba pažljivo gajiti kroz strogu selekciju egzibicija. To meni povremeno uspeva u poslednje vreme, najviše zato što živim sama. Da sa nekim podelim svoje misli i osećanja zahteva trud, i ja često odustanem.

Priča koja me je duboko uznemirila nije čak bila nova. Ceo svet zna o njoj, i davno je prešao na sveže vesti. Tokom perioda od petnaest godina, počev oko 1990. u jednom manjem gradu u Engleskoj, bar 1500 devojčica, godina od 15 pa naniže (u nekim slučajevima i do 6 godina starosti) su bile otete, silovane, mučene, prostituisane, prodavane kao seksualno roblje… od strane kruga muslimanskih britanskih građana. Devojčice su sve bele i hrišćanske tradicije. Zatim se otkrilo da se isto dešava i u drugim manjim gradovima po Engleskoj, među njima su i neki svetski poznati kao Oksford. Šta se dešava u Londonu niko ne želi ni da zamisli. Neizbežno je da se za operacije takvih razmera znalo među širim krugovima naročito vlasti i policije, kao i običnog muslimanskog življa, ali niko ništa nije uradio. Uglavnom da ne bi navukli na sebe uniformu antimuslimanskog rasiste, ili izdajnika. To bi bilo jednako politčkoj smrti, samoubistvu karijere, smrti ambicije – kod ozbiljnih ljudi, koji od početka sveta slede dobro uvežbanu strategiju okretanja glave na drugu stranu. Kad se otkrilo da izvesni imami leleču o vrlinama silovanja neverničke dece, okretanje glave je zahtevalo dalje ozbiljno zatezanje vratnih žila i zalivanje ušiju cementom, ali što se mora nije teško. Vrline Islama su tolike, čak apsolutno neophodne za opstanak savremenog zapadnog sveta, da zaista nije teško i dodatno zatvoriti oči. Deca kao deca, uvek se rađaju nova.

Praksa muslimana da zlostavljaju manjine drugih vera, naročito silovanje ženske dece, je redovna pojava svuda gde su većina. To je brutalna realnost dobrog dela sveta. Da će isto ponašanje primeniti i tamo gde su manjina – za sada – je iznenađenje za neinformisane, ali jasno govori da počinioci jako dobro poznaju svog neprijatelja. Tj. znaju da im ovi ne mogu ništa. Engleska, kao i svaka druga demokratija, je nemoćna pred novim sovama. Sami osnovi savremene zapadne civilizacije, koji su skupo plaćeni krvlju i istinskom verom u napredak, su deklaracija poraza za one koji umeju da čitaju. I dok globalni rat protiv terorizma dominira trenutno kao mišićavi oblik demagogije, na lokalnom tlu je Trojanski konj davno zauzeo dobru poziciju. On je tu došao kao direktan rezultat inkompetentne lokalne elite. Odnosno, elita je dobra u onome što je njena svrha – održavanju sebe na vrhu. Uništenje radničke klase, fluktuacije i potkupljivanje srednje klase, nesposobnost da reši i jedan jedini socijalni problem, i uspešno stvaranje novih – sigurno ispuni radni dan vrednim pojedincima na vrhu.

Od toga da ne mogu da spavam, nervoznih eksplozija, do neočekivanog slamanja u plač, ja, koja od malih nogu sledim religiju da velike devojke ne plaču i rešavaju sopstvene probleme, sam shvatila bila tokom nedelje da imam daleko ozbiljniji problem od površne analize svetske politike.  Blic bombardovanja već iscrpljenog uma imidžima ovih vesti, onih iz Nju Orleansa tokom Katrine, ‘braon muškarci’ termina sa kojim me je klinka upoznala oko svoje 12. godine i koji je opisivao kako nju i njene drugarce gledaju i obraćaju im se izvesni muškarci u metrou, vesti i statistike o hroničnoj infekciji mizoginijom koju oni koji pokušavaju da leče jedino aktiviraju u akutni gnojni prišt, erupcije mržnje za koju nisam mislila da posedujem dovoljno vatre, odvratnost nad banalnim ukusom vladajuće realnosti koja je apsolutna projekcija industrijalizovane hrane, kao što su ubeđenja industrijalizovana i omasovljena uniforma za svakoga, fanatična vera  da su svi pojedinci dobrodošli u civilizovani svet ali ne i njihove kulture jer je to jedini način da civilizacija opstane, bes i neverica da smo globalni taoci primitivne rasističke religije, primordijalni bol u svakoj ćeliji  da su deca žrtve,  nemušti krici nad bezumljem, panično hvatanje daha jer ne mogu da dišem, gušim se, padam…

Prvo olakšanje je stiglo u utorak uveče. Zamislila sam kako ih ubijam, the brown men, počinioce zločina. Oni su sedeli na klupama, i ja sam išla od jednog do drugog, prislanjala pištolj uz glavu, i povlačila okidač. Ali ne tako brzo. Svaki metak je bio od onih zlatnih, koji su bili modifikovani da izazovu ekstremnu patnju. Ne previše dugu, jer bi opet žene bu+ile pozvane da ih neguju. Nekoliko sati za svakoga pred odlazak u obećani im Raj. Dovoljno.

U sredu sam se setila da mi je otac poklonio bio pištolj kad sam imala 12-13 godina. On je bio lovac, čovek iz policije, i muškarac pun mačo etosa. Bio je vrlo ponosan na sebe, i na pištolj. ‘Damski’ opisao ga je. Opis je odgovarao. Prilično mali ali težak u ruci, od srebrnog metala, sa crnim aplikeom na dršci. Moja majka je još uvek bila živa i ogorčena takvom arogancijom i nerazumevanjem osnova civilizacije. Ja sam mislila u jednakoj meri da je kul, i necivilizovan, podeljena genetski između njih. Pokazao mi je bio kako se puni, vodio me je i na gađanje. Ja sam već bila samouverena klinka koja je mislila da će promeniti svet. Pištolj mi je bio smešan, ali ne bih ga odbacila kao sredstvo u ekstremnoj situaciji. Nekoliko godina kasnije, vraćali smo se bili iz Grčke, sada samo nas dvoje u porodici, i ostali smo bez benzina nešto pre granice. On je iz pretinca izvukao moj damski pištolj i rekao mi da se zaključam u automobilu i sakrijem ga ispod široke letnje suknje dok se on ne vrati. Sat vremena provedenih na parkingu pod letnjim suncem je bilo dovoljno vremena za razmišljanje o neverovatnoj otpornosti ljudskog duha na pravila i međunarodne zakone, evaluaciju sopstvenog straha, preispitivanje rešenosti da oružje upotrebim ako se prilika pojavi neočekivano, svest o usamljenosti jedne male tačke na Zemji i njenih dilema… Danas ne znam da li je moja samouverenost delom rezultat simboličkog poklona damskog pištolja. Ne smeta ako jeste, ne bi mi smetao bilo koji izvor. Nasuprot tome, pouzdano znam da su materinstvo i svest o sopstvenoj nemoći da zaštitim svoje dete zaslužni za strah koji od mene pravi invalida.

U redneck oblastima ovog kontinenta lično naoružanje je deo folklora. Kažu da prodaju ružičaste puške za devojčice. Liberali su užasnuti, i podsmevaju se sa sigurne distance. Jedna stvar je sigurna – šanse da izvesni braon ili drugobojni  muškarci organizuju slične operacije kao u Engleskoj na tim ružičastim teritorijama su minimalne. Ko bi rekao da živimo u ratu za koji ne znamo. To je verovatno deo moderne strategije, ubediti stanovništvo da to što se dešava oko njih nije rat – klasni, kulturološki, religiozni, mizogini – već neminovne patnje da bi život bio bolji za sve. Verovatno se nešto slično dešavalo u Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka. Žaba skuvana u hladnoj vodi.  Jer kad bismo bili u ratu protiv žena, na primer, devojčice bi bile odgajane spartanski. Bile bi učene još u kolevci da su ili ratnice ili plen, i da je najgora sudbina koja ih može zadesiti da prihvate da su žrtve. Never a victim, je moto danas prisutan samo kao reakcija na prekasno, i tek ponegde. Klinke sa damskim pištoljima ne bi uopšte znale šta je to biti žrtva. One bi jedino znale da se bore za opstanak, samopoštovanje i izbor.

Za ručak čitam knjižicu za koju znam godinama ali sam je tek nedavno nabavila. ‘A Room of Her Own’ Virdžinije Vulf. To je velika sreća, jer je Virdžinija bila ona koja me je konačno izvukla iz košmara protekle nedelje. Ne pre četvrtka, ili realnije petka, i bilo je neophodno počitati više puta nekoliko stranica, ali inteligencija, britkost opažanja, prodorna dalekosežnost projekcija u budućnost, naročito gledanih iz budućnosti, su melem koje moj izmrvljeni duh nije mogao da ne oseti blagorodno. Ne sumnjam da i najgori gad računa da će svet koji će on stvoriti biti najbolji, i to je jedino vredno truda. Što se mene tiče, mislim da je u redu pridružiti se sumnjivoj družini gadova koji postavljaju crtu visoko, tamo gde se računa.  Krajnje je vreme da civilizacija zahteva visoke tarife pristupa.

Početak 19. veka je bio obeležen promenom sveta kroz napoleonske ratove. Bilo je nesposobnih monarha, kao i uvek, ali vrlo sposobnih generala. Početak 20. veka su obeležile nove kataklizme, i nesposobnim monarsima su se pridružili nesposobni generali. Evo nas na početku 21. veka. Monarhe su uglavnom eliminisali, ili sveli na marionete, generali su doživeli sličnu sudbinu, i svet vode birokrate. Oni su i na samom početku bili nesposobni. Uostalom, njihova svrha nije bila da svet vode, već da ga zavedu u uredne redove i kolumne. Kataklizme su neminovne.

Advertisements

5 thoughts on “Sove u savremenom svetu

  1. I ja sam pisala kroz stisnuto grlo, dule. Nisam se jos oporavila, ne bih ni smela da se oporavim jer to znaci prihvatiti se, navici, samo udaljim dovoljno da mogu normalno da funkcionisem. Mislila sam da ce mi pomoci ako napisem tekst. Mislim da jeste, malo.
    Definicija dobrog coveka danas nije ono sto je nekad bila, iako se zna ona stara ‘za procvat zla jedino sto je potrebno je da dobri ljudi ne urade nista’. Danas ljudi koji nesto urade su smatrani budalama. Ili zavrse kao zrtvena jagnjad.

    Djordje, znam za film ali ga nisam gledala. Mislim da se radi o otmici deteta? Takve filmove izbegavam u sirokom luku. Pokusavam da zastitim sebe. Zabrinula sam ove nedelje. Racunam da imam jos koju godinu postojanja, radije bih da ih provedem van ludare.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s