Naslednici

Ovo je Tesla, rekla je klinka i pokazala na parkirani automobil. Išle smo bile u grad, na latte, i žurile da uhvatimo prevoz. Ali ne dovoljno da ne bi zastale kraj početka Novog Sveta. Da taj svet puno liči na ovaj je normalno – svi svetovi pre ovoga su ličili, za drugačije ukuse treba krenuti šire putem Galaksije – ali promena koju ovaj početak najavljuje je svejedno seizmička. Ili se veliki broj ljudi nada da je tako.

Slučajem sam naišla bila na članak o novom modelu Tesle, i to baš u trenutku kad je bio lanisran i niko nije znao šta će se desiti. U tom zatišju dok su moćni, entuzijasti i kivni zadržavali dah, ili gurali svoje uticaje iz sve snage, ja sam se setila bila da sam čula za par ambicioznih momaka unazad možda deceniju koji su osnovali Tesla Motore. Tada je to zvučalo kao lepa ambicizona ideja. Da je ideja stigla do ovoga nisam imala predstavu, što sve čini još lepšim. Taj prvi članak je bio napisan od strane poznavaoca i za publiku sličnu njemu, ali nije bilo teško razumeti šta je u pitanju. Promena sveta, konačno. Sve globalne promene kojima smo svedoci tokom naših života su bile na gore, ili plodovi katastrofa. Ovo je promena sasvim drugog reda, i bez poređenja. Promeniti svet kvalitetom, principima koji bi služili svima a naročito budućnosti – to je neverovatna retkost za ljude.

Neverovatan je polet koji se doživi kod takvih susreta. I dešava se da naiđem na puno drugih, manjih primera ingenioznosti, kreativnosti, vere i truda, ali Tesle – jer svi ljudi upleteni u ovaj razvoj se slobodno mogu zvati tako – su nešto više. Ovo zahteva ne samo viziju, talenat, trud i puno para, ovo zahteva hrabrost.  Ovo je revolucija. Celu večnost nakon Nikole čini se da budućnost ima šansu.

Advertisements

Bajka o cipelama

Bile su ’90-te; ja sam tražila izvore nade na ulicama i izbegavala da gledam u ljude. Osim u Jasnu, i decu. Jasna je moj najbolji drug još od vremena kad smo imale 3 godine. Ona je porasla kao što je obećavala: visoka kao najviše drvo koje će na sebe primiti sve oluje, i nepotkupljiva. Atavizam biblijskog heroja i elementarna čestica od koje se mora početi da bi se izgradilo nešto pristojno. Imala je nepomerljivu veru u mene. Ali dok je ona rasla i uzimala na sebe terete, ja sam postajala fluid. Moj cilj bio tek iluzija koja je poslužila da pobegnem, i moje idealno stanje je bilo lutanje. Ona je postojana; ja sam promenljiva. Buduće generacije će imati koristi ako se nova generacija spomenika Svačijeg Heroja bude gradila sa njenim likom; Sunce će možda nekim danima uhvatiti refleksiju mojih atoma u kamenu evropskog juga, ili talasima Mediterana.

Moj odlazak je bio još uvek sveža rana svima koje sam ostavila za sobom; meni je povratak tako brzo pao teže nego što sam očekivala. Preko svega toga prelila se bila radost ponovnog susreta. Ushićenje i smeh, reči se sapliću, i osoba preko puta se ne ispušta iz vida, jer vreme je kratko.

Povela me je bila jednog dana kod obućara. Ne pamtim više tačno gde, mislim da je bilo blizu ulice 27. marta. Ja sam htela da kupim sandale, i beogradski obućari su bili majstori iza nekoliko pari cipela, mojih omiljenih iz perioda nekoliko godina unazad, kada je svet bio puno drugačiji. Pronašla sam bila par koji se njoj nije dopao, ali ja sam se instantno zaljubila. Zatim je ona htela da izaberem još jedan, koji će ona kupiti za mene. Bila je to skromna obućarska radnja, u vremenu raspada, i obućar je imao vrlo mali izbor. Ostao je bio jedan par, sličan onima koje sam prvo izabrala, samo broj manji. Moje stopalo se približilo nevoljno, guralo, mrdalo, upinjalo, i kad je konačno stalo u cipelu štrčalo je i jedva disalo – i obe smo bile zadovoljne. Trijumfalne! Raširiće se, povtrdio je stručno obućar, i Jasna je platila račun.

Dvadeset godina kasnije, taj zalog iz vremena očajanja i besparice sedi u ormanu, i ja ga povremeno izvučem i razgledam. Stopalo izvede počasni krug, i opet štrči i jedva diše posle puno truda, ali sada zna da je ovo magična cipela.

Jasna je iznela svaku godinu na svom moćnom stablu, i uz godine i brojne ljude. Ovaj minijaturni par koji ja čuvam podseća da ne postoje cipele za takvog džina, koji ne odustaje pred izazovom i ne diže ruke i od najgoreg gubitnika. Podseća na puno više, ali to je intiman svet, onaj stvoren među decom velikog duha. Ne postoji pripovedanje koje će ga verno preneti, ni životne korozije koje će ga razoriti.

Senzibilitet

Bilo je prekrasno jutro početkom maja. Imala sam intervju za posao (ne intergalaktički iz sna nekoliko dana kasnije) i uzela sam bila slobodan dan. Nakon intervjua, planirala sam da uživam u ostatku dana. Ja sam jako dobra u tome (prim.au. za one koji me sreću po prvi put).

Početak celog procesa oko pozicije za koju sam krenula put duboke suburbije je bio jako prijatan, i ja sam se toga držala tokom celog putovanja do destinacije tog jutra. Angus, koji radi kao recruiter, što je profesija u polju agencija koje povezuju poslodavce sa talentovanim kandidatima, obično na višem nivou profesija, me je kontaktirao bio putem LinkedIn-a nekoliko nedelja pre toga. Razmenili smo nekoliko mejlova, popričali telefonom, otišla sam bila i na intervu sa njim, i dopali smo se jedno drugom. Ušla sam bila na njihovu kratku listu, i tog jutra u maju sam krenula bila da sretnem direktora departmana u firmi koja je tražila super kandidata. Angus se javio bio prethodnog dana, da mi poželi sve najbolje, da mi da još koji savet, i da me zamoli da mu se javim sa utiscima nakon intervuja. Različite priče kruže o njegovoj profesiji, i ja sam srela pojedince koji su mi se dopali i nekoliko njih koji su ostavili loš ukus i miris za sobom, ali Angus je zaslužio superlative. Kao prvo – jako je lepo vaspitan. Koliko je to važno za mene, znam praktično oduvek i verujem da je prosto crta karaktera. Koliki je deficit lepog vaspitanja u svetu isto znam, i to mi jako teško pada, a sve što mi teško pada ume da bude veličine smaka sveta ponekad. Kao drugo – apsolutno je profesionalan. Sa tom kombinacijom, verujem da će ostvariti dobru karijeru, ali meni je susret sa njim bio otvaranje jedne mogućnosti i prijatno iskustvo, što nije česta kombinacija.

Ulazak u svet suburbane korporacije u farmaceutskom polju me nije impresionirao. Disala sam punim dahom lepog jutra, ustala sam bila rano i dala sebi vreme za latte, i bila sam u apsolutnom pozitivnom stanju koliko je to moguće. To su prosto različiti senzibiliteti, ubeđivala sam sebe. Nije samo dekor, znala sam, i ako su zaista samo različiti senzibiliteti u pitanju onda je senzibilitet osnovna karakteristika biološke vrste. Jer nemoguće je pomiriti  neke stvari među ljudima, kao što istorija pokazuje već dugo. Direktor je bio sasvim simpatičan i opušten, kao i svi tog petka. Intervju je trajao dva sata, i bio je puno više konverzacija. Sve je prošlo jako dobro, rekla sam bila Angusu kad sam se vratila i nazvala ga. I jeste. Bilo je stvari u kojima nisam imala dovoljno iskustva, ali one u kojima sam dobra su bile puno jače, i očekivala sam da ću biti pozvana i za drugi intervju.

Nisam bila pozvana. Angus je zvao i saopštio mi vest na svoj prijatan način, i ja nisam bila razočarana, toliki je njegov pozitivan uticaj. Postojala su dva razloga zbog kojih sam želela taj posao: lova (puno bolja od trenutne), i promena. Da neću svakog dana putovati put duboke suburbije, nije bilo razočarenje. Ni svakodnevni susreti sa senzibilitetom mi neće nedostajati. Bila sam sasvim OK. Pozitivno iskustvo sve skupa, i kad je neuspeh – zaključila sam bila krajem dana.

Ali postoji i druga strana. Ona u kojoj sam ja uložila bila trud da zamislim taj novi početak. To je jedini način da budem dobra na intervjuu; da ubedim sebe da vredi potruditi se; da odglumim, ili zablistam; ili samo prospem delić svog posebnog duha. I to košta.

Nije ni jedina investicija. Jedan poraz povuče lavinu sumnji i analiza. U svemu tome, verovatno vrlo očigledno samo ja ne vidim, stoji totem sumnje u moje izbore. Da moj senzbilitet odudara čini život puno težim. Ne mislim da je loše malo ga pritisnuti; ponekad mi se čini da još nije zaista sreo gravitaciju. Ali pod njegovim oblakom, ja, ovo biće vrlo malih dimenzija, ne opstajem lako. I dok mi ne nedostaje kreativnosti, pa i ingenioznosti u nalaženju rešenja za široku sferu problema i izazova, široko polje izdaje na kome uvek pronađem svoj pad je osećaj. Da nešto nije kako treba. I to bude kraj, kompletni, apsolutni fijasko! Iako me pnekad tamo sačeka i lepo iznenađenje. Da, dešava se, upravo ono za čim tragam – lepota, zamišljena ili ostvarena, u trenutku koji beznaporno, instiktivno dotakne transformaciju u beskrajno.

Angus će mi oprostiti, ali postoji sažeta definicija za ovakve katastrofe: I am fucked.

Poznati put

Dani prolaze, i neki među njima su prekrasni. Nakon takvih izleta u Raj skoro redovno sledi silazak. Niže, pa još niže, ka dnu koje – ako malo razmislim – ne želim zaista da pronađem. I nadam se da je pliće nego što može da bude. Ali nada se retko javlja tim danima. Odolevam, kao i svako, vremenu, razočarenjima, nametima svakodnevice, i ne znam oktud taj poriv ka otporu kad se jasno vidi da niko pa ni ja nemamo šanse. Ne za pobedu; radi se o opstanku. Možda sam sve pogrešno zamišljala, ne bi bi mi bilo prvi put, ali osećaj izdaje i niskog udarca je akutan. U ovoj sobi nikad nema drugih krivaca; uvek je prisutan samo jedan.

Da li je put ka ludilu prirodan, zapitam se. Sigurno ima pojedinaca koji mu izbegnu; oni koji su imali nešto drugačiji balans životnih situacija. Napunimo se iskustvima, saznanjima, i teret postane neizdrživ, a život pod njim neodrživ.

U večitom, dinamičnom stanju pokušaja; i kad se ne mičem, ja ih zamišljam. To je moje prirodno stanje. Poslednjih meseci je taj pozitivan efekat napravio preokret, i postao jedan od najtežih balasta. Mučim sebe pokušajima koji nisu sasvim besmisleni, ali da bi se iole ostvarili zahtevaju puno više entuzijazma i ozbiljan trud. Sa svakim danom, svakim novim vikendom kad bih trebala da uložim svoje kreativne energije, ja uzmičem, oklevam, i ne radim ništa. Ne raditi ništa u trenutku kada duh priželjkuje promenu je najniži udarac koji se može zadati sebi. Sve podrške i ohrabrenja tvrde da je to OK. Biće drugih prilika, daj sebi malo predaha. Ali svako ko je ikada primio nizak udarac zna koliko je teško ustati kad poznaješ svoje slabe tačke. Do sledeće stanice nema predaha, i ne postoji vetar, niti kočija koja će naići tvojim putem i pokupiti te, spasiti prašine i bola.

Prethodni vikend je bio najgori do sada. Ni prekrasno vreme, ni još lepše društvo u obliku klinke, pa ni slobodan dan viška nisu postigli očekivani efekat. Klinka je zabrinuta, ja nisam, ali najčudniji je osećaj da sam ja već bila ovde. Na plitkom dnu, koje se može otvoriti pod nogama svakog trenutka i pasti puno niže, sve je poznato. Stanica poraza, poniženja, razočarenja. Danas, kad sam se vratila s posla, shvatila sam da je ovo mesto, ova soba, pećina mojih izdisaja. Sa svakim uzdahom kapi moje vitalnosti isteku. Kod udaha, još nekoliko. Neobično je da nema straha, bar kad sam ja u pitanju; nema većeg strašljivca od mene. Možda zato što žalim za nečim što je otišlo nepovratno. Bilo je dobro, i bilo je loše. I ovo sada če jednom izgledati dobro, i loše. Tako je uvek bilo. Nema razloga strahu, ovaj put poznajem.

Razumem

Naišla sam nedavno na jedan esej, lepo napisan i zanimljiv. Dok sam čitala, setila sam se susreta unazad nekoliko meseci. Bila je nedelja u februaru, i ja sam krenula bila na latte. Radila sam celog prepodneva i nagradila sebe malim predahom. Lift je zastao bio na 9. spratu i unutra je ušla Francuskinja koja živi u zgradi sa svojim partnerom poslednjih nekoliko godina. Imaju oko 30-35 godina, i nose jedan fini urbani stil Evrope za koji tek kad se vidi izbliza postane jasno da se ne sreće ovde često. Ima ovde stilova različitih, od lokalnih do pridošlih sa različitih strana sveta, ali kako je svaki stil tesno vezan za mesto i kulturu koji su ga odgajili, on je u najboljem izdanju kad je u svom prirodnom okruženju. Stil se ne može presaditi; on je endemski specimen. Pokušaji da se adaptira, ili održi glavne crte prethodnog sjaja, ponekad daju rezultate, ali ništa više nije isto. Promena i novi život koštaju uvek više nego što je iko očekivao. Lep francuski par je još uvek nov, ali pukotine se naziru.

Te nedelje u februaru, nakon što smo se pozdravile i lift krenuo naniže, Francuskinja se zagledala u ogledalo, ispravila, i zadovoljna onim što vidi, obratila se meni glasom punim emocija: Ljudi misle da je važno imati sa kim da se proslavi Sveti Valentin, ali stvari su puno drugačije u realnosti. Ta izjava je bila podjednako iskrena i neočekivana. U istom trenutku sam shvatila da je vrlo povređena, kao i da je ona to rekla verovatno iz istog razloga zbog koga mi i bezbrojni drugi nepoznati ljudi tokom godina govore o svojim problemima – zato što osete da im neću suditi, niti misliti o njima loše. To nije uvek tačno, ali dovoljno puta jeste da i dalje isporuči nemušte pozive da mi se obrate. Ipak sam bila zatečena. Moj dan je išao jako dobro – klinka je izašla bila sa jednim drugom koji je bio kod nas u poseti; ja sam bila vrlo produktivna tog jutra i dobro raspoložena jer u ponedeljak se nije radilo; da je bio Sveti Valentin nije moglo da ima većeg efekta na taj već stvarno dobar dan. Zatim sam pomislila da njena izjava možda jeste direktno bila upućena meni, jer ja očito nemam nikoga romantičnog za taj praznik, i to je sada postalo malo nalik komedijama koje prave ovih dana. Pogled na njeno lice je bio dovoljan, i više nije bilo smešno. Toliko se toga jasno videlo: da su se posvađali; da je očekivala bar malu pažnju; da su stvari napete među njima unazad nekoliko meseci se vidi i kad se trudim da ne gledam; situacija u Francuskoj joj teško pada; dolazak ovde nije ispao kako su se nadali… Svaka stranica te knjige mi je bila poznata kao da sam je proživela, iako priča nije bila moja. Ali kao da jeste, kao što svaka priča jeste, i moja i svačija. Bilo mi je zaista žao. Već smo stigle bile do prizemlja i ja još nisam ništa rekla. Zastala sam na trenutak na izlazu, okrenula se i rekla: Razumem. Ja sam živela, i razumem.

Na putu kroz park, među decom i odraslima, držala sam ruke u kaputu, i hodala brzo da otresem tragove epizode iz lifta, kad mi je u susret naišao on. Obično je pravo zadovoljstvo sresti ga, lep je i vrlo pristojan, ali ne tog dana. Sada sam znala previše o njima, i bila sam postiđena u svojoj ulozi nevoljnog svedoka. Jedva sam rekla ‘Hello’ pognute glave, i nastavila dalje još brže.

U kafeu je bilo mesta, i vrlo je udobno smestiti se kraj velikog prozora, čitati ili gledati u par velikih fotografija na zidu. Pariz i Barselona, nagađam, ali nisam nikad pitala da potvrdim. Knjiga u mojoj tašni je ‘Suite Francaise’. Tek sam na prvim stranama, i oklevam da uđem. Moja opsesija ratovima i vremenom postaje zamorna, ali lako se umorim ovih dana, i još lakše odustanem. Za stolom do mene je sedeo jedan muškarac koji je obratio pažnju na moju knjigu, i započeo konverzaciju pitanjem da li sam Francuskinja. Nisam. Da bi se opravdao, rekao je da je po naslovu prosudio da čitam na francuskom. Ne, knjiga je u prevodu, rekla sam. Ali zadržali su naslov. Razmenili smo još par rečenica. Bila bih zanimljivija da sam bila Francuskinja. Bio bi zanimljiviji da je bio lepši.

Na putu kući, kupila sam bila kesicu francuskih macaron slatkiša koje klinka obožava. To je za nju i njenog druga kao mali Sveti Valentin poklon. Volimo i slavimo sve praznike u kući. Malo ispred parka, naišla sam opet na nju, hodala je ka metrou. Nije me očekivala, kao ni ja nju, ali nasmešila se. Ponudila sam joj da uzme jedan macaron iz kesice. Ne, ne, bilo joj je neprijatno. Ali insistiram, rekla sam, otvorila kesicu i pustila je da izabere. Samo mali gest, ništa više, rekla sam i slegnula ramenima. Pogledale smo jedna drugu i nasmešile se. Ništa se nije moglo uraditi; magično klupko tog dana nas je sve uvezalo, i mi smo ga podelili tako kako smo se zatekli, nepripremljeni.

http://www.ft.com/intl/cms/s/2/905bf850-0588-11e6-a70d-4e39ac32c284.html?siteedition=intl

 

Simptomi

Imam prehladu od prošle nedelje; ništa strašno. Svi simptomi su tu ali nisu preterano jaki pa to vredi računati kao dobru stvar, iako se oteglo duže nego što sam očekivala. Jedna stvar se ističe: čulo ukusa mi je poremećeno. Osećaj je neobičan. Ne uživam u hrani kao što bih normalno, ali imam apetit, i strpljivo čekam da se stvari poprave. Usput uviđam (opet!) koliko računam na homeostazu kao svoje osnovno stanje. i ona je prilično vanredna, naročito kad se uporedi sa mogućim mizerijama. Dakle, stanje je neobično, pomalo kuriozitet. U takvim okolnostima isplivale su i druge stvari. Recimo, taj osećaj poremećenog ukusa – nije mi nepoznat. Naprotiv. Svet kakav sam mislila da poznajem se promenio. To je najznačajnija vest u mom životu. Skoro ništa ne uspevam da prepoznam, izgubila sam orijentaciju, i mada za funkcionisanje jednog ljudskog duha očito nije potrebno ništa više od bazičnih stvari, i ja se snalazim i opstajem na malom, stvari su loše. Hodam kroz život kao senka. Poraz je dug proces, sada razumem. Recimo, kad smo učili o porazu protiv Turaka u 14. veku, nije uvek bilo jasno razumeti kad si klinka kako je prošlo još skoro sto godina do kompletne okupacije. To je poraz – on traje. Na individualnom nivou, moj ukus sveta je kompletno poremećen, i to nije simptom infekcije već poraza. Ova trenutna infekcija će proći, i računam da će se ukus na mom jeziku oporaviti. Jedini otpor koji još uvek poznajem je da ovaj minijaturni organizam opstaje.

Ringišpil

Netflix je stigao i u ovaj dom. Ima mesta za sve stereotipe o gledaocima, kojima dani, meseci života proteku u razgledanju ponude i bar još toliko u gledanju programa. Klinka i ja uspešno funkcionišemo pa tako možda ipak nismo čisti stereotip, ali to je verovatno oksimoron, ‘čisti stereotip’. Kao zla zmija, dobar babun i slične antropomorfne igrarije ljudske mašte. Izbor jeste veliki (ako mašta nije), iako kanadski bledi u odnosu na američki, ali ono što je simpatično je da je kao i svaki izbor, naročito lako stečen – ima kvaliteta ali ga treba pronaći. Praktična životna lekcija tamo gde se ne očekuje.

5 to 7 je film za koji nisam uopšte čula bila prethodno. Da ja nisam, manje-više, ali ne verujem ni da je većina drugih gledalaca, onih koji vole male filmove. Biti mali film je veliki zahtev, od mene lično i bezbroj drugih kao ja, a ima nas verujem baš toliko: bezbroj. To su priče o pristojnim ljudima, lepim gradovima, razgovorima – romantične priče. Koliko sam ogrezla u cinizam i svakodnevnu žalopojku je postalo smešno kod susreta sa ovim filmom. Sve je spalo instantno, i ja sam skakala, pevušila, i bila zanešena par dana samim otkrićem da će uvek biti ljudi koji će pronaći, ili izmisliti, baš sve kako treba da se moj mali duh obraduje, i puno drugih malih duhova. Ponekad izgleda kao da se družimo sa njima, sličnim nama.

Da je bilo tih kreativnih ljudi ranije, znam. Ali BBC, recimo, ih ne zaboravlja. Kakva sreća. Snimili su serijal ‘Musketari’. Kad sam prvo naišla u lutanjima kroz vrlo sumnjive kategorije, rešila sam bila da ignorišem. Ovo je neko upropastio sigurno, bila sam uverena. Ili je sprdnja. Ali jednog dana naišao je bio trenutak, kao što uvek naiđe, i ja sam pritiskom na dugme sa nekoliko metara daljine otvorila magičnu kutiju. Nekoliko nedelja kasnije se to isto desilo sa serijalom Merlin. Za decu i odrasle. Naročito za odrasle, one koje su producenti zaboravili; one koji pamte kao najlepše dane detinjstva avanture otkrivene u knjigama; kad se skoro ništa nije razumelo a svet je bio kristalno jasan, i čist, i duh je bio oblak moćan i golicljiv koji se smejao bez razloga, i plakao uvek sa razlogom.

Mislim da je sasvim pošteno reći da ja vučem svoje dane pune obaveza kao lance, uvek sa nadom da će kraj mene proći fantastična priča. I da će me ta priča zavrteti. To je sve.