I dalje belezim, belezim, belezim

Mnogobrojna brda San Dijega su u ovo doba godine zelena, zelena, zelena. Za par meseci ce biti sasuseno zuta i braon. Vegetacija, bar ta divlja, slobodna, ima vrlo kratak zivotni ciklus. Ovde je taj ciklus isto kratak, samo drugaciji. Opstanak je surova rabota. Razumem zasto su mu se tako obradovali u 19-om veku – opstanak, evolucija, adaptacija – da’nuti od crkvene dogme je sigurno izgledalo kao dolazak novog doba, iako su se dzaba radovali, mada njima nikada nije bilo lose, toj dzentlmenskoj kasti, no radost je samo jedna od mnogih vrsta pijanstva kojima se prekracuje surova dogma i njeno nalicje zvano prezivljavanje.  Recimo da su to mala primirja.
Tako sam u primirju izmedju intenzivnih smisljanja kako da obezbedim ono sto se obezbediti mora da bi moja mala porodica opstala, gledala, gledala, gledala u divlje cvece rasuto po brdima, uz ivice autoputeva, i po drugim neocekivanim mestima, i radovala mu se.
Manikirani cvetni i palmini angazmani dominiraju, ali neobican je efekat kada dele prostor sa nepredvidivim divljim cvecem. Iako bi bez petljanja ljudi ovaj deo Kalifornije verovatno bio pustinja uz okean sa povremenim oazama, dizajnirane leje i drvoredi u ovo doba godine izgledaju preglasno nasminkani. Prolece je doba za nonkonformizam. U bilo koje doba godine kon i nonkon su na visokoj nozi netrpeljivosti, ali u prolece je to drugacije. Konformizmu je to dovoljno kratak period da ga otrpi, a nonkonformizmu je godisnji festival kad se okupa, zamirise i pokaze koliko ume da bude lep.  Svima je jasno ko pobedjuje, ali nisu svima poznata pravila pa je tako i pitanje jasnoce dosta mutno.
Dok sam tako gledala, gledala, gledala iz automobila i u pozadini i ne narocito pazljivo slusala pricu o velikim planovima, ambicijama, dobrim zaradama, i uspehu, cudila sam se kako niko ne sedi po rascvetalim brdima. U engleskim i drugim evropskim i svetskim filmovima i dan-danas kad prikazu rascvetala brda neko kroz njih trci, valja se ili ako ih je dvoje obavezno se ljube ili imaju piknik na travi, ali ovde toga nema. Mozda nije dozvoljeno parkirati uz ivicu puta. Ko zna. Mada stoji da u Engleskoj i sire nemaju prazna brda u gradu.
O verujem da ja nisam bila jedina kojoj je pogled na cvece i zelena brda prijao, i mozda nisam bila ni jedina koja je htela da izadje iz kola i sedne medj’ cvetove. Ali nisam, nisu ni drugi, i tako su ta nabujala brda ostajala prazna, nedodirnuta, nesvesna prisustva ljudi sve dok jednog dana neko ne odluci da se isplati da bas tuda prodje novi autoput, za njim ce stici i novogradnje, pa leje sa drugacijim cvecem od koga ce se ocekivati ozbiljan performans, i divlje cvece nece nista od toga primetiti jer ce, kao i uvek od pocetka sveta, gledati svoja posla i nici negde drugo.  

Advertisements

7 thoughts on “I dalje belezim, belezim, belezim

  1. A zanimljivo je da „divlje cveće“ podvode i pod zajedničko ime „prkos“. Ne znam zašto. Ranije sam mislila da govore o određenoj vrsti, koja raste između betonskih ploča ili u kamenu, ali ne… prijateljica kojoj je to zanimanje, objasnila mi je da se u narodu za sve što nije kultivisano kaže „prkos“.
    Zar je prkos ako gledaš svoja posla i promeniš mesto gde ćeš nastaviti da postojiš?! 😀

  2. Lijepe su slike.Jos uz more.
    Samo priroda zna da kreira pejsaz koji zaustavlja dah.

    I dok priroda pati,svijet zatvara oci.
    Da,svijet je vec odavno u bunilu,okupiran napredkom.
    Ali u kom pravcu?
    Dobar predmet za razmisljanje,za one koji se usude zaroniti
    ispod bolne koze nase planete.
    Ivana,volim prirodu,sve biljke i zivotinje.Ljuti me kada vidim
    sta se desava oko nas.

    Hvala za slike.

  3. atajlo, mozda nije ranije bio prkos ali postaje to ovih dana.
    Medjutim, zanimljivo je kako si uvela potpuno novi ugao tim prkosom. Kratak zivotni ciklus. Pa da, od prkosa, ili sa prkosom, se krace zivi 🙂 A ove kultivisane sve vise kultivisu, i duze zive ali im nonstop nesto dodaju, oduzimaju… Nije ni kultivacija ono sto se mislilo da ce biti.
    Cista filozofija ovo divlje cvece, sve u svemu.

    Hvala, i tebi i sari, na komentarima na ‘zasto..’ i ja se uvek trudim da odgovorim na komentare, osim kad bas nemam sta da kazem, i.. – razumecete, sigurno.

    afroditta, ovog puta sam zaista uspela da snimim nekoliko lepih. Postavicu jos koju.
    U jednoj knjizi koju sam procitala prosle godine, i preporucila je bila ovde, „The Short History of Progress“ pominje se na jednom mestu kako su prvi homo sapiens sapiens lovili. Naprave hajku i poteraju preko ivice na HILJADE zivotinja. Od toga mogu da ponesu i prehrane se sa mozda desetak. Bukvalno su satrli skoro sve sto je vredelo loviti. Kad im je zapretila glad, poceli su da obracaju vise paznje na bobice i zrna koje su skupljale zene (bar se takva pretpostavlja da je bila podela rada) i tako je krenula agrikultura. Koja je opet donela deforestaciju i sve druge oblike posasti sa kojima se i danas nosimo.
    Nema kraja besovima i jadima koje uzrokujemo kao vrsta. Ali lepota ce nas ipak nadziveti. A mozda ce se zaista i desiti da u nekom trenutku prevagnu oni, mi, koji mislimo drugacije od globalizacije, maksimizacije, kultivacije i drugih naprednih uzasa.
    Zaista je lepo doziveti da si okruzena lepotom, i deo nje. Ni vise ni manje.

  4. i ono što bi se svelo pod ime „kultivirani nasad“ (moj cvjetnjak) nastojim zasaditi trajnicama i to bez nekog velikog reda. tako se s proljeća tješim kako sve samo i divlje niče. no, znam da je sve to samo šarena laža konformizma u kojem plivam 😉

  5. Volim ove tvoje putopise, vec sam ti to rekla…..putopise kroz gradove ali i kroz jedan deo tvojih razmisljanja …
    i ti to uvek tako dobro ukomponujes….
    to divlje sto prkosi je nedodirljivo i samo svoje….a ovo drugo previse vestacko….
    … zanimljivo da nema ljudi na cvetnim livadama…kao sto nam propagiraju u filmovima…. 😀

  6. atajlo, hvala 🙂

    Ah, Zona, zivot je zivot. I to bilje genetski modifikovano i uzgajeno na vestackom svemu, od djubriva do zemljista, pa onda prodato da se gaji po striktnim uputstvima – radost i zadovoljstvo koje pruzaju nisu vestacki. Moj geranijum na terasi preko leta nonstop cveta. Ko zna sta su mu uradili da postane takav. Ali je svejedno magicno gledati u pupoljke kako prolaze kroz faze i na kraju se otvore, kako se glavice guraju prema suncu, traze prostor… – zivot je zivot.
    Niti je konformizam tako los. Osim sto najcesce ispadne mutno ko je koga izabrao, oblikovao i sl.
    Ali u prolece sve to otpada. Svi malo polude valjda.

    sarah, drago mi je da ti beleske prijaju. Ozbiljno sam se zamislila sa tim filmovima i uopste ne mogu da se setim americkih u kojima ljudi i cvetne livade uzivaju skupa. To radi ostatak sveta, izgleda.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s