Refleksija, nekompletna

Počelo je dosta davno, i pod direktnim uticajem Interneta jer u to vreme nisam sretala puno ljudi pa je ta vašar-ulica (ne naročito kosmopolitska) bila i prozor u svet i žurka, iako nikada nisam bila veliki ljubitelj žurki a ni prozor u svet me nije privlačio. Svet jeste. U nekom vremenu, ne više. Dakle, početaka se ne sećam, ali je princip ostao. Mislim čak da bi imao vrlo dobru primenu kod karaktera u romanu o kome razmišljam.
Možda je bolje da ne idem dalje o tome. (Srećom mogu da preskočim i nastavim i bez toga).

Oduvek su me privlačili nekonvencionalni tipovi. Ne bilo kakvi, ali uvek sa tom deskripcijom. Među njima ima puno tragičnih figura, i njih je nemoguće gledati drugačije nego kao tragične. Tu nema privlačnosti i odbojnosti. Ali oni retki pojedinci koji pred licem krupijea izgube sve što su uložili – a nikada nisu cicije – i iz priče izađu sa srednjim prstom ka nebu… takve tipove volim. Fuck all this, je zaključak do koga se ne dolazi bez lomova, ali je ujedno i neopisivo liberating. Romain Gary je neverovatan primer takvog pojedinca.
Meni nisu zapala herojska vremena, možda mi fale i neke druge osobine, na primer to što sam kukavica ne pomaže, ali u krugu u kome se krećem neki zaključci se prosto nameću.
Recimo, na sve pokušaje emotivne ucene koji su mi se desili u životu, moj odgovor je uvek bio – fuck you. Ili ako nisam bila elokventno raspoložena, ćutke sam izašla napolje. I danas me iznenadi kad shvatim da me  ljudi poštuju, ili me se boje (ponekad oboje) a da nemaju za to neki objektivni razlog. Ja sam relativno pristojna osoba koja ne ugrožava druge ljude. Poštovanje/strah (i to dvoje često putuju zajedno) dolaze od toga da istupam iz norme. Norme ovih dana su jako, jako niske, ali šta da se radi. Nisam ni ja izuzetan primer ali nemam bolji i a svet devalvira svakodnevno u vrednostima.

Klinka mi je rekla jednu stvar nekom prilikom koja me je iznenadila, ili bar začudila. Naime, ona veruje da ću joj ja reći stvari kakve jesu, i da može da računa na moju objektivnost. Zna da je volim do prezasićenosti (njene) i da je srce kompletno neobjektivan instrument, ali ako prosuđujemo o stvarima, ja ću dati svoje mišljenje bez predrasuda i laži. Ona to poštuje. To nije mala stvar u bilo kom uzrastu. Ni laka uloga za mene, ali to je što je.

Nakon naporne nedelje, danas na putu kući, zaključila sam da bih ja u uslovima ekstremnih socijalnih situacija bila jedna od prvih žrtava. Ne zato što sam heroj, sigurno ne zato što sam veliki ljubitelj ljudi, već kad neko mora da preuzme vođstvo (nevoljno), ili odluči šta da se uradi, ja bih bila ta. Ili jedna od takvih. Duga je istorija vođa i lidera koji tu ulogu traže iz razloga mnogih, uglavnom nečistih, ja bih to uradila iz nužnosti. Kao i sve što sam uradila tokom života, sa izuzetkom lepe umetnosti življenja. Postoji nešto u meni što će progovoriti protiv laži i nepravde, i istovremeno istupiti da reši problem. Do kraja takvog jednog dana, neizbežno je da bi moje poslednje reči bile: fuck all this. Ne tako loš izbor za poslednje reči. Verbalni srednji prst ka nebu, takoreći.
Nasuprot tome, ne volim one koji preživljavaju. Zdušno se nadam da klinka ima te osobine i da će preživeti sve distopije koje će se izređati do kraja ovog veka. Drago mi je da ih ja neću videti. Neke stvari ne vredi preživeti. And I positively hate survivors.
Au revoir et merci, rekao je Romain Gary. Ja ću nadam se moći jednom da kažem nešto slično i ne osećam se kao bleda imitacija. Ima u tome puno humora. Ako sačuvam samo deo svog, biću među srećnima.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s