Pleši kao da ne umeš da govoriš

Slogan Pleši kao da niko ne gleda stoji na zidu jednog plesnog studija. Studio se selio nekoliko puta, i slogan sa njim, uokviren običnim tankim ramom. Kao pravi vrhunski slogan, ide dalje od ohrabrenja oko prvih plesnih koraka (kojima je teško naći ravne po trapavosti i padu samopuzdanja) i obraća se svima oštećenim sumnjama oko svojih sposobnosti, za ples i šire. Govori i o esencijalnoj komponenti plesa, i života: radosti. Kod dugih života, i onih tek uvedenih u zvanične knjige, radost je najkraći, siguran prolaz do savršenstva.
U realnosti, plesačima je važno da ih neko gleda. Po pravilu, što su bolji plesači, više publike traže. Slede takmičenja, nastupi, dopunska karijera učitelja… Ples prati svetske tokove i zakone ekonomije – ponuda, potražnja, profit.

Ima i pojedinaca sa manjim ambicijama: da nađu partnera (životnog + za ples = dobitna kombinacija), da izmaknu stresu i zatupljujućoj svakodnevici, neki su čuli da ples održava i duh i telo mladim, četvrti spajaju ljubav ka muzici sa novim izazovom – razlozi su mnogobrojni ili je svega jedan. Svaki jedinstveno liči na pojedinca koga gura napred.
Neki ljudi idu na ples svake subote. Godinama. Neki idu 3-4 puta nedeljno.

Juče sam tražila jednu fotografiju u različitim folderima rasejanim po hard drive-u, i naišla na nekoliko koje sam uhvatila bila u avgustu prošle godine. Spremila sam se za Tango Tea. Bila sam još uvek sveža nakon putovanja, i dobro raspoložena, i kad sam pred polazak bacila još jedan pogled u ogledalo i uhvatila refleksiju tako dobrog trenutka, pokušala sam da ga snimim. Svi moji pokušaji autoportreta završe napadom smeha (šta drugo kod susreta sa sopstvenom taštinom), ali volela bih da se češće tako smejem. Zato što je takvim pokušajima objekat lep trenutak, i kad sam ugledala prošloavgustovsko poziranje, shvatila sam da sam zaboravila bila na taj dan.

Od tada sam prestala da idem na ples. Nije to nikakav veliki gubitak, ni za ples ni za mene. Nisam se uklopila bila u nepisane socijalne norme. Likovi nisu bili nesimpatični, i pristojno ponašanje je jedino prihvatljivo, što su veliki plusevi u ljudskom ophođenju, ali ubrzo se shvati da plusevi na gomili ne daju rezultat puno veći od nule. Pojavila se bila barijera u oba smera: ni oni mene nisu hteli, ni ja njih.

U plesu se sve vidi, i kad se o tome ne priča. Uglavnom se ne priča. Priča je uvek smetala u plesu. Jedna devojka je razumela. Kad smo pričale, to je bilo o knjizi koju sam vadila iz tašne ili koju je ona čitala, da preporuči Michael Collins koktel (radila je kao barmen neko vreme), dotakle smo se bile i drugih tema. O plesu smo ćutale. Nema dosadnije teme od plesa. Jednako dosadno je udvaranje tokom plesa. ‘Oh, pa ti baš dobro plešeš.’ Ja sam plesala još kad je moja mama bila devojčica, i njena pre nje, i mi u familiji plešemo otkad je otkucaja srca, i odjeka pulsara. Razumeš? Ja sam ovde zato što kad čujem muziku i ritam, sve drugo izbledi i stane, zato što je to jedini način da dišem ili ustanem nakon što sam pala, i zato što je to prvi jezik koji sam naučila, i jedini na kome nikada nisam zanemela. Razumeš?

Daleko su veće šanse zavesti nekoga ćutke. Sretnimo se negde van i ugovorimo uslove. Doza erotskog obećanja uvek prija, ali to nije razlog zašto sam išla na ples. Posle nekog vremena se razloga nisam više jasno sećala. Umešali su se časovi, hijerarhija, posmatranje ostalih i održavanje granice sa koje se sve najbolje vidi. Više nisam želela da gledam. Niti je fer gledati u ljude na način kako ja gledam.

Gledam prošloavgustovsku radost. I dalje ima efekat da nasmeje, ili bar malo podigne uglove usana. Naše strasti liče na nas. Kontrola je moja strast. Kontrola strasti je igra sa visokim ulozima. Izazov je hodanje po žici. Recimo da sam ja dobra u hodanju po žici. I da me interesuje koliko drugih načina postoji za hod po žici. Ubrzo naučila da načina ima puno ali nijedan nije dobar kao moj. Izazov, kontrola, ili strast.
Svako je u ovome sâm.
Odahni. Izađi na ulicu.

IMG_2377.smaller

 

2 thoughts on “Pleši kao da ne umeš da govoriš

  1. Gledam prošloavgustovsku radost. I dalje ima efekat da nasmeje, ili bar malo podigne uglove usana (quote)

    .. well, i same šiške se smejulje 🙂
    Овај клип доле сам можда већ раније и поставио – иако нисам никакав љубитељ домаћег филма, понајмање црногораца, музика је чисти одраз рано Елингтоновог jungle jazz-a, а мислим да би се ту уклопиле и оне, како си их назвала flapper girls (?) са почетка 1930-тих?
    Штагод, pure dancing joy 🙂

  2. Opet cu morati da se vratim drugom prilikom, Gorane. Klinka ima velike zadatke, rokove… sutra prezentuje, i radi ovde na stolu, u dnevnoj sobi iako ima svoj sto i svoju sobu. Ali obvde voli, jos otkad je bila mala. Ja samo na kratko odradim nesto, i povucem se u svoju sobu, gde citam ili razmisljam, pisem… nije losa kombinacija.
    A ovo cu rado pogedati sutra.
    Flapper girls, jeste 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s