Kad istorija dodje na veceru

Jedne lepe veceri na Korzici, sedelo se za poredjanim dugackim stolovima, kao cirilicno ‘P’ ili luk sa uglovima, i tradicionalno ponedeljkom. Nezvanicni domacin je bio Heinz, uz njega je uvek bila i njegova zena i svi drugi su bili nemacki turisti, koji bi tu pricali, vecerali, pili malo vina pod otvorenim nebom jedne konobe (moderno zvane ‘pizzeria’), i razmenjivali iskustva sta su videli i sta nikako ne propustiti. Heinz je cak organizovao povremeno i projekcije ili ekskurzije, tolika je njegova ljubav prema ovom ostrvu, i kao zanesenjak, on bi  da celom svetu ponosno pokaze tu lepotu.  Bilo je ljudi svih uzrasta, od najsitnije dece koja se spoticu po neravnom sljunku a loknasta bledo-plava kosica odskakuje sa svakim pokretom, do onih vec blizu penzije, koji zadovoljno uzivaju u plodovima visegodisnjeg truda i zalaganja.

Mi smo na Korzici provele dva ponedeljka, i prvog puta su samo Diana i njen muz otisli, jer iako nam je Heinz pomenuo te ponedeljke kad smo ga srele, kako su sve to Nemci i da im ne smetamo, ja sam sa klinkama ostala duze na plazi i planirale smo da se zabavimo drugacije. Ali nije dugo proslo kad se Dianin muz vratio i zavapio da je Heinzu vece prazno i da ne moze da ga zamisli bez nas dve, a narocito bez romanticne klinke koja ga je osvojila tog prvog dana, i on zeli da je svima predstavi. Smeker u poodmaklim godinama, ili kako je Diana rekla za njega, cudno je kako ljudi tako puni zivota i sarma obicno privuku bezbojnog partnera. I tako smo se mi tusirale, cesljale i oblacile sto smo brze mogle, i pojavile se kad je vec pao mrak, gladne i dobro raspolozene. Upoznale smo se sa svima, i naravno, svi su pricali engleski, i to jako dobar. Heinz nam se puno obradovao, i vece je bilo prekrasno.

Diana i njen muz su sedeli kraj jednog drugog para, i upoznavali su se bili vec par sati pre toga. Oboje su govorili zaista odlican engleski, i muskarac je imao uspesnog brata u Bostonu, pa verujem da su cesto posecivali rodbinu u Americi. Izgledali su dobro i zdravo, i ispostavilo se da imaju troje odrasle dece, cak i jedno unuce. Razgovor se vodio oko obicnih stvari – kako se zivi u Torontu, na primer – i na opasku da sigurno ne moze da se meri sa Evropom, po kulturi, arhitekturi i slicnim rimovanim, vaznim recima, ja sam morala da odbranim nas grad i kazem da on ne mora da se poredi. On je sam po sebi zaista sjajan grad. Ima ljudi svih mogucih vrsta i sve to dobro funkcionise, sareno je, mirno, i upoznavanje njegovih etnickih provincija unutar jednog metropolisa je jedno od najlepsih iskustava koje Severna Amerika moze da ponudi. Sve je to islo vrlo fino i opusteno, pijuckalo se vino i jela fina salata sa kozjim sirom i smokvama, kad se klinka nagnula ka meni i sapnula: mama, zar nisu nacisti bili Nemci?

Od svih ociju koje gledaju svet, decije su na najkracem odstojanju od srca. Ja sam na brzinu sapnula da jesu, ali da je to bilo davno, i da ovi ljudi to nisu, i da je to sve dosta komplikovano, i ostavila ‘komplikovano’ prebaceno preko globusa kao pocepanu krpu. On je cvrst, fino oblikovan, ima smisla, a krpa uz njega ne ide nikako, sve i da je novija, ali to je sve sto se dobije kad si dete ovog sveta.

Oni nisu culi nase dosaptavanje, i ja sam, glumica kakva jesam, nastavila razgovor bez ikakve pauze koja bi i meni malo zbrkala disanje. Ja, naravno, nemam problema sa pojmovima kolektivne krivice i licne odgovornosti, ali to je mozda tako samo zato sto nikada nisam morala da ih testiram. Utom je zenski deo nasih nemackih sagovornika pomenuo svoju majku, jedan dinamo od 90 godina, koja i dalje vozi bicikl svakodnevno, pliva i uopste se ne ponasa kako prilici njenim godinama – gledano iz perspektive onih iza nje, koji vrlo verovatno takve godine nece ni doziveti – i ja tu preracunavanjem unazad dodjem do zakljucka da je ona verovatno pozirala Leni Riefenstahl nekih tamo godina, jer ako je takva sa 90, sa 20-ak je morala da bude olicenje bozanstva i sna tadasnjeg vremena. Iako se vremena ne menjaju bog zna kako puno, ako je vec do promena. Cerka nije pomenula takav jedan podatak o staroj slavi koji bi potvrdio moju dedukciju. A da jeste… – sta ja znam, bila bi mozda bolja cerka. Ali ona mozda sebe zamislja vise kao majku svojoj majci. To su vec porodicne stvari, od onih zapetljanih, koje svako ima.

Tu vec nisam mogla da nastavim kao da mi nije nista. Zacutala sam, i posvetila se salati, pa se ukljucila malo u druge razgovore. To su cudne misli za jednim dugackim stolom usred leta i na Korzici. Kolektivnu krivicu je lako odbaciti – ona nije u redu, i jeste,  ljudi se plasljiva bagra, i to sa dobrim razlogom  – ali licna odgovornost je klizav pojam. I uvek se naslanja na kolektivnu. Zajedno smo jaci, valjda.

Danas sam procitala jedan zanimljiv clanak. Govori o konacnom sabiranju istorije, uz sve razmirice, surevnjivosti i karijerizme medju istoricarima. Zamislio me je jako. Tako sam nesto mislila i sama. Ne zato sto dobro poznajem istoriju, vec jer sve bolje poznajem ljude. Ali dugujem klinki nesto bolje od odrpane krpe prebacene da pokrije mrlje ljudskog prisustva na jednoj zeleno-plavoj planeti.

Cinjenica je da ne znam kako su ti ljudi izgledali klinki. Verovatno bih trebala da je pitam. Meni su izgledali sasvim obicni. A ona se pred tom obicnoscu zaustavila. I postavila, cini mi se, najteze pitanje do sada.

http://www.theatlantic.com/doc/200905/nazi-germany

8 thoughts on “Kad istorija dodje na veceru

  1. Zastao mi je dah. Boje receno stoji mi jedna knedla u grlu. Tvoja devojcica je jedno prekrasno pametno dete.
    I odmah si me asocirala na pricu koja je u trenutku izletela iz mog kofera. Moje prvo radno mesto bilo je u bolnici u alpima. Moj sef, primarijus, voleo je odmah da zna odakle sam. Strecnuo ga je moj odgovor, ali bas. Onda mi je rekao da svog oca nikada nje upoznao poginuo je u Dubrovniku u ratu. Pitala sam ga odkud tamo??
    Osecala se njegova netrpeljivost prema nama, no ja sam skupila hrabrosti i rekla mu da ja nisam kao ni mi krivi, jer ga mi nismo poslali u Dubrovnik vec njegov vodja.
    A tek susret kasnije takodje u zdravstvenim ustanovama sa borcima i ucesnicima u ratu.Bilo je raznih iskustava.!!!
    Da se vratim na kolektivnu krivicu. Po drugi put me je „presekla“ fotografija na pocetku navedenog teksta na engleskom. Pogledaj samo sva ta obicna lica.Tu mladost pomesanu sa godinama…
    A autrijanci tek imaju problem sami sa sobom, jer oni ne zele da budu nemci, a Hitler ne on nije bio austrijanac!
    Meni tek predstoji razgovor sa klincima i pokusaj da im objasnim i razjasnim. Znas li kakvu ce oni istoriju uciti.I sa kakvim ce pitanjima dolaziti kuci?? Bice da su baka i deka krivi za rat i za naciste…
    U tvojoj prici je Korzika jednostavno puno bolje mesto za takve razgovore.

  2. Све сте сами веома лепо рекли, Ивана: дечје очи су на најкраћем растојању од срца, а сасвим схватам и Ваше размишљање око објашњавања нечега тако компликованог некоме ко је тако искрено бистар као Ваша “клинка“..
    До сада нисам имао такву врсту дилеме нити са сином нити са близнакињама, сувише су били мали и сувише тога истрпели без питања и без речи током ’90-тих овде, срећом и дошли свако од њих на нешто своје; завршили школе колико јесу, раде и уче даље, па како буде. Чланак на линку је веома интересантан, али се односи на Немце.
    Мени пак остаје присећање на крај августа 1991-е, када смо службеним колима путовали до Јагодине (137 км, 90 мин. вожње), од чега половином пута и времена поред већ формиране колоне оклопа која је кретала ка Вуковару.
    Моја фирма је имала кулу покрај аутопута бгд-згб, и по повратку из Јагодине чуо сам колегинице и колеге како се хвале да су бацали војсци боксове цигарета итд., када сам рекао нешто против рата чуо сам их како такве као ја треба хапсити; августа ’95-те су крај истог аутопута давали цигарете и кафу избеглицама из Хрватске, и нека ово буде једини пут да сам се огласио, посебно овде, макар и посредно у вези политике.

  3. A ja tebi, draga sarah, moram da cestitam na hrabrosti. Kao pridoslica u jednom zemlji, sa svim neizvesnostima i strahovima, dati takav odgovor pa jos svom sefu – bravo! Ali stvarno bravo!
    A sve ostale dileme – tu stvarno ne znam kako i sta. Ja sam pitala Dianu kako i sta uce u skoli u Nemackoj. I ona kaze da se puno obradjuje, i da je dnevnik Ane Frank obavezno stivo – njena klinka je to citala na Korzici, ali ona je to izabrala jer su bili u Amsterdamu i posetili kucu Ane Frank tamo i buduci slicnih godina, to je bio prirodan izbor – a ipak, nekako to mora da se prevede u optimizam, buducnost – i neku vrsu racionalizacije. Ili krivljenja nekog drugog. U ovom slucaju nacista, pretpostavljam, iako su te granice tesko razdvojive, kao sto mi odrasli znamo.

    Klinki je prva, i neverovatno jaka impresija, bio film ‘Life is Beautiful’. Ja sam joj pred film kratko ispricala sta se desavalo tih godina, ali samo pozadinu za koju nema racionalizacije ni opravdanje, vec da se desila, ma kako nemoguca i neljudska bila. Drzale smo se stinsute sve vreme filma a na kraju smo udarile u takav plac zajednicki, da i se i dan-danas stresemo pri samoj pomisli na to (gledale ga pre nekih godinu i po).

    Ovaj clanak je jako dobar bas zato sto objasnjava jednostavno da je nemoguce da ljudi nisu znali sta se desava, kao i kako se to ‘normalizovalo’, strahovi i pritisci sa kojima su i obicni Nemci ziveli a i onaj deo o borbi do kraja je jako bitna poenta…koga takve stvari zanimaju, stvarno doobra stvar.
    U pravu si za naslov. Verovatno zasluzuje bolje pisanje od ovoga, ja sam poslednjih dana nervozna kao djavo, pa je verovatno i proza neuroza nervoznija nego obicno 🙂

    MuadDibe, to su bolna mesta, i potpuno Vas razumem. Ja sam sve posmatrala sa distance, odavde, i prozivela svoje traume intenzivno, ali vi koji ste ziveli tamo, cak i po ivicama vecine ratova… niko ne ostane ceo od takvih stvari. A decu ipak treba cuvati. Njih zaista, zaista treba cuvati, i pomoci im da bar probaju da urade nesto bolje.

    Pozdravljam vas oboje.

  4. O; Ivana mislim da je vise bila mladost od hrabrosti… :lol:. Kada sam se selila u bregenz i napustila kliniku, mislim da sam prva dobila od njega oprostajni poklon, predivan medicinski recnik u to vreme previse skup za mene… Mislim da je ipak zavoleo moju slavensku dusu uprkos svemu.. a uskoro ce u penziju trebala bi mu se revansirati 😉
    Da taj film je prekrasan. Mada sam ga iz vise puta gledala, suze su bile jace… Jos jedan je na mene ostavio jak utisak a to je „Schindlerova lista“… ( to bi bilo za ono ne generalizovati).
    Prijateljicin sin je u gimnaziji i on mi je pricao da uce da su partizani bili zli i da ih se trebalo nekako resiti… nisam se dublje upustala u diskusiju, cekam. za godinu dana klinka krece u gimnaziju pa cu biti obavestena iz prve ruke. Mada Dijana to naravno najbolje zna jer je u nemackoj, ipak sam ja kod austrijanaca…hiihii

    A knjiga je jako popularna mislim da je bila i na prvom mestu po citanosti.

  5. Dobra je mladost kad se dobro primeni 🙂
    Nisam gledala ‘Schindlerovu list’ jer sam bila ubedjena da ce posle filma neko morati da me sakuplja, deo po deo. Ali bih trebala da vidim. Ljude koji se usude da idu protiv takvog terora treba postovati i o njima pricati, da se ne zaborave.

    Sve vise uvidjam da je istorija opasna, ali zaista opasna stvar. To sto ljudi lazu jedni druge manje-vise, ali podizati generacije na takvim stvarima… pa eto, vidi se kakav je svet. A sve je pitanje interesa, losih tradicija, prekrajanja, moci…opasne su to teme. Imam jednu o kojoj sam htela malo da pisem, ali takve teme nemaju ni pocetak ni kraj, ne znam, mozda smislim jednom sta bih u stvari htela da kazem. Sto vise strana istorije vidim, sve vise mi se cuti.

    Drago mi je za primarijusa, verujem da je on cenio i tvoju hrabrost i tvoju profesionalnost. I jednoga i drugog je sve manje, a on kao pametan i iskusan covek je to sigurno znao.

    Klincima mozemo jedino da pricamo. Kazu da im treba pricati i kad ne slusaju. Kakav nezahvalan posao.

  6. Znas u nasem zargonu se kaze ti si strasna. Ali ne kao baba roga? 😉
    Vec si me ovom zadnjom recenicom toliko nasmejala i hvala ti za ove osmehe.

    „Klincima mozemo jedino da pricamo. Kazu da im treba pricati i kad ne slusaju. Kakav nezahvalan posao.“

    eto zato si „strasna!!!“ 😀

  7. I ti si mene nasmejala 🙂
    Ja u sustini (i ponekad) znam da sam ‘strasna’, samo je problem sto se ne osecam tako. Osecam se dobro, mizerno, zamisljeno, zacudjeno, sokirano, besno, smesno, pateticno, komicno, skladno, vrhunski, ponornica…i jos milion vrsta, ali strasno nikad. To izgleda ide samo u jednom pravcu. Nije bas fer, ako cemo pravo.

    Hvala puno i lep pozdrav 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s