Budite dobri sa njima, oni su samo deca

Leto 1967. Umro je Coltrane. Frank O’Hara je pisao o danu kad je Lady umrla, ali i on je mrtav. Patti Smith ima 20 godina i dolazi u Njujork sama. Autobuska karta od Filadelfije do Njujorka je skuplja nego što je računala i ona nema dovoljno para. Kad je ušla u telefonsku govornicu da pozove svoju sestru, postiđena jer se već oprostila bila pred polazak u novi život, našla je u njoj zaboravljenu tašnu i u njoj taman dovoljno para da doplati za kartu u jednom pravcu. Iza nje u Nju Džersiju ostaje porodica u kojoj je odrasla voljena, bednički posao u fabrici, i dete koje je dala na usvajanje odmah po rođenju. Spontano otkrivanje seksualnosti sa dečakom koji je još manje znao od nje je rezultiralo trudnoćom. U vreme kad su neudate majke nešto između kriminalca i državnog neprijatelja, nju prihvata u kasnijim mesecima trudnoće stariji par umetnika koji žive van gradskih granica i normi jer njenoj porodici komšije stvaraju probleme. Patti zna da neće biti ni učiteljica niti će provesti život u fabrici – ona će biti umetnik, ali kakav, to će otkriti u Njujorku.

Sa Port Authority terminala odlazi u Bruklin, na adresu koju je dobila i na kojoj žive par poznanika iz Džersija koji su se ponudili da je smeste za početak. Oni više ne stanuju ovde, obaveštava je momak koji otvara vrata ali u zadnjoj sobi je neko ko on misli da ih poznaje, neka ona uđe slobodno da ga pita. U zadnjoj sobi spava lep dečak čupave kose, njenih godina, i on je vodi do sledeće adrese. To je Robert Mapplethorpe. Njeni poznanici nisu ni na toj adresi i Patti je sama u Njujorku, bez para i igde ikoga. Nedeljama traži posao, spava u parkovima, na grobljima, u napuštenim vagonima metroa, i ne brine za sebe sigurna da je niko neće dirati, ali gladna je, umire od gladi. Polako upoznaje grad i male ljubaznosti stranaca joj pomažu da preživi. Naleće na Roberta opet, i opet, i u jednoj sceni gde je pisac koji joj je platio obrok vodi kod sebe u stan Robert nailazi niz ulicu, i ona mu se baca oko vrata kao spasiocu.

Nalaze stan zajedno, njih dvoje dece iz katoličkih porodica ali vrlo različitih; ona je bila odgojena u siromašnoj ali bliskoj porodici, on je odrastao u porodici srednje klase sa strogim ocem i brojnom decom. On je rođen početkom novembra, u ponedeljak, ona na poslednji dan 1946, isto u ponedeljak. Rođendani su joj važni, i oni iz prošlih vremena, i dani umrlih, i sve što se dešava prolazi za nju kroz portale vremena obeleženim prethodnim prisustvom pesnika i važnih likova. Arthur Rimbaud i francuski modernisti su deo nje podjednako kao i muzika i period koji se razvijaju i previru oko njih kao da su nova vrsta života i vremena.  Patti i Robert nemaju ništa. Kad kupe sendvič mogu da priušte samo jedan, i podele ga. On joj daje više, jer on bolje podnosi glad. On voli slatkiše, i ako imaju koji penny ostatka, kupe nešto slatko za njega. Ona na stomaku ima izukrštane crvene linije ožiljaka od trudnoće u još nesazrelom telu, ali uz njega se ne stidi i zajedno otkrivaju intimnost, fizičku i onu još veću. Gladuju i kupuju materijale za umetničke eksperimente; Robert skuplja neverovatne sitnice i koristi ih za kolaže i instalacije, Patti crta i pokušava da piše poeziju. Ne idu na koncerte ni u bioskop, jer nemaju para. Hodaju gradom beskrajne sate. Imaju stari gramofon i nekoliko ploča koje slušaju hiljade puta. Jedno drugo daruju svojim kreacijama, i služe kao inspiracija.

Idu ponekad u lunapark na Coney Island-u i provode se kao bezbrižna deca. Retke fotografije iz tog vremena koje ona čuva. Njene omiljene. Robert ne čita, Patti je jednom nogom u svetu knjiga i drugom u realnosti. On brine o parama i budućnosti, ona uživa u slobodi koji imaju.

Iz Bruklina će preći u Menhetn. Robert otkriva svoju homoseksualnost, ali je i dalje voli; ona upoznaje druge muškarce ali ga i dalje voli. Podržavaju jedno drugo u razvoju sopstvenog umetničkog izraza, i obećavaju da će ostati zajedno sve dok budu trebali onom drugom. Sreću nebrojene ljude iz sveta koji izgleda da postoji u zasebnoj šumi – umetnike i pesnike, muzičare, otpadnike svih vrsta. U Chelsea hotelu žive među benevolentnim čudacima, koji su im naklonjeni i prihvataju ih. U lobiju kao na najživopisnijoj stanici sreću sve koji nešto znače, i sami kao studija, otvore im vrata i ukažu na nešto novo. U toj košnici kreativnog marginalnog Njujorka, koji je nalik na kaleidoskopsko obdanište, nad svima visi oblak koji jednog po jednog uzima brojne likove, od epizodnih do onih bliskih. Ovo je čaroban svet u kome se lako umire. Robert sledi svoj put, Patti sledi svoj, uporedo a nezavisno, i uz podršku onog drugog.

Ovo je malo nabacanih detalja i impresija iz knjige Patti Smith „Just Kids“ koja je nedavno izašla i u kojoj je ona ispunila obećanje Robertu dato dvadeset godina ranije da će napisati njihovu priču. Iako se u opisu knjige i kritikama koriste izrazi ’prva ljubav’, ’veliko prijateljstvo’, oni ne dočaravaju kompleksnost i snagu njihove veze  – sve što je bilo potrebno je ono što je Robert hteo, da bude ispričana, i Patti je to ispunila kao preživeli učesnik jednog jedinstvenog para. Utisak koji ostaje i koji dugo drži je taj neizmerne lepote. Ovo su njena sećanja i ona ih je sačuvala kao pravo blago, ne samo na Roberta i mladost, već kako su oni (p)ostali Patti Smith i Robert Mapplethorpe. Knjiga ima teksturu; oseti se pod prstima njihova transformacija kao da se desava ovog trenutka, i dok se sve oko njih menja neverovatnom brzinom, oni poseduju svest o nečemu što je nepromenljivo – oni imaju jedan drugog. Ovo je iznad svega jedna neverovatno romantična priča, i o ljubavi i o umetnosti, i desila se u svetu svih romantičnih priča, koji je surov i prljav, u kome se mladost i nevinost izgube u razmaku od nekoliko dana ili godina, u kome je sve moglo da ispadne sasvim drugačije, ili ne ispadne uopšte, ali ono što nije moglo da ispadne nikako nego baš kako jeste je ono što su bili jedno drugom. Les enfants tendres.



The Day Lady Died

BY FRANK O’HARA

It is 12:20 in New York a Friday
three days after Bastille day, yes
it is 1959 and I go get a shoeshine
because I will get off the 4:19 in Easthampton  
at 7:15 and then go straight to dinner
and I don’t know the people who will feed me

I walk up the muggy street beginning to sun  
and have a hamburger and a malted and buy
an ugly NEW WORLD WRITING to see what the poets  
in Ghana are doing these days
                                           I go on to the bank
and Miss Stillwagon (first name Linda I once heard)  
doesn’t even look up my balance for once in her life  
and in the GOLDEN GRIFFIN I get a little Verlaine  
for Patsy with drawings by Bonnard although I do  
think of Hesiod, trans. Richmond Lattimore or  
Brendan Behan’s new play or Le Balcon or Les Nègres
of Genet, but I don’t, I stick with Verlaine
after practically going to sleep with quandariness

and for Mike I just stroll into the PARK LANE
Liquor Store and ask for a bottle of Strega and  
then I go back where I came from to 6th Avenue  
and the tobacconist in the Ziegfeld Theatre and  
casually ask for a carton of Gauloises and a carton
of Picayunes, and a NEW YORK POST with her face on it

and I am sweating a lot by now and thinking of
leaning on the john door in the 5 SPOT
while she whispered a song along the keyboard
to Mal Waldron and everyone and I stopped breathing

6 thoughts on “Budite dobri sa njima, oni su samo deca

  1. Knjiga je tek izasla, mislim u januaru.
    Postavila sam ovaj tekst i na blogu b92, misleci da mozda tamo prolaze ljudi koji imaju nekog uticaja u svetu prevodjenja i objavljivanja u Srbiji (a mozda i gresim). Ne znam ni kako se takve stvari uopste desavaju. Mozda cu ga staviti i na City Mag blog.

    Moja prijateljica u Atlanti upravo zavrsila s citanjem, nije mogla da je ispusti dok nije zavrsila. Nezno i s ljubavlju isprican fascinantan odnos i period.
    Ovaj review je jako dobar: http://articles.latimes.com/2010/jan/17/entertainment/la-ca-patti-smith17-2010jan17

  2. Претпостављам да се такве ствари (превођење) дешавају баш као и све друге добре ствари: онда када се неко лично и својеручно прихвати да то уради, зато што му је до тога стало – и ако је довољно упоран, онда можда и успе.
    А теби, Ивана, хвала на скретању пажње на то нешто тако добро.. Лето 1967-ме остаје запамћено као лето љубави, а после су уследила још два добра лета, која су кулминирала фестивалом у Вудстоку.
    Што се тиче некаквог мог музичког одрастања, ту се отприлике и завршава оно што волим у рок музици 🙂

  3. I ja sam razmisljala o tome u vezi prevodjenja. Mada tu treba jos otkupiti prava i ostale komplikacije. Ali kad se neko potrudi i zna prave ljude, sve je moguce. Optimista sam da ovo ne bi trebalo da bude nesto jako tesko, iako verovatno nije vrsta knjige koja bi se nasla na vrhu neke liste prioriteta.

    Ja za sebe znam da nemam r’n’r senzibilitet, just a little wild streak, nista dovoljno, ali ova knjiga nije o rok muzici, iako kad je knjiga dobra moze da bude o bilo cemu (skoro) i bice zanimljiva za citanje.

    Stvarno je to zanimljivo da u ovolikoj istoriji ljudskog brojanja samo jedno jedino leto da je dobilo naziv the summer of love. Pretty crappy, sve u svemu, ali dobro da se i to desilo. Moglo je i da ne bude.

  4. Bas mi je drago! I zavidim. Nakon sto sam knjigu procitala, vracala sam joj se nekoliko nedelja, otvarala nasumice i citala neke delove opet. Prosto mi nije bilo dosta.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s