Ni na nebu ni na zemlji

Ni na nebu ni na zemlji je, verujem, omiljena i prirodna destinacija sve dece. Jednako je verovatno da većina bivše dece pamti trenutke i kataklizme koje su ih spuštale koji sprat niže, pa još niže, da ih u jednom trenutku zemlja zgrabi pod svoje, prikuje ih svojim magnetizmom tvrde realnosti, i kao neprikosnovena sila u ovom delu Svemira uvlači sve dublje u svoje tvrdo naručje, iako to nije provereno – da zemlja ima ikakve veze sa time. Dosta su rano religije, filozofije i ostali organizovani paket aranžmani propali i izgubili šanse sa mnom, pamtim, i umesto njih se pojavilo fundamentalno pitanje mog mladog života: kakav je ovo shit?

Ne pamtim kad su mi probušili balon o deda Mrazu, i to mora da je bolelo, ali tu sam našla neku vrstu izlaza tako što sam odložila verdikt. Odrasli pričaju ovako, pa zatim promene priču i pričaju onako – ovde mašta pomaže, zaključila sam o svom novom environment-u plave planete, a i selektivno slušanje. Međutim, sačekalo me je i moju visprenost nešto na šta nisam računala, u mom kutku anonimnog odrastanja, u sobici koja je imala prozor i vrata, nešto nameštaja i držala se solidnom armaturom ostatka stana i zgrade nekih dvadesetak metara iznad ulice. Bilo je to u 7. ili 8. razredu kada je započeo proces koji je po svemu trebao da se zadrži na nivou apstrakcije, obojene emocijama, ali zaista ne više od intelektualnog teaser-a. Nije tako ispalo.

Iako se u istoriji već učilo dosta toga, bilo je to kroz intimnost čitanja romana da sam počela sa rasklapanjem, slaganjem i ponovnim rasklapanjem, dizanjem ruku, vraćanjem dešavanjima koja su se odvijala tokom II svetskog rata. Prvenstveno se to odnosilo na Holocaust, a od njega su se isplele dalje niti da upetljaju sve što se moglo petljati, i tada i uvek. Iako udaljena na svaki način a najefikasnije protokom vremena od tog perioda u evropskoj istoriji, susret je za mene ispao duboka trauma. Kako ću ići dalje, pitala sam se tih dana. Zašto ići dalje? Mizantrop kao dete nije bio moj originalni plan ’šta ću postati kad porastem’. Nisam puno ni porasla. Uprkos različitim adresama, još uvek se vrtim na istom mestu, a ni svet nije puno odmakao, iako je laskao sebi, ili su mu to drugi smeštali da su se od tada desila bar dva-tri kraja istorije, i uvek je iza sledećeg obrta došao novi početak. To što se sunce ponovo rađa nema veze sa nama, majmuni, je neko trebao da ubaci u lekcije istorije, ali ubacivači istorije su zauzeti drugačijim teretom.

Kao što nije neobično za traumatizovane ljude, naročito decu, razvila sam uporedo jednu mračnu fascinaciju, pa i blagi oblik opsesije Drugim svetskim ratom. Pošto je život do sada bio prilično ispunjen različitim aktivnostima, verujem da pravi procvat te opsesije tek predstoji i u uznapredovalim godinama ću se eventualno pridružiti društvu sličnih opsesičara, ali za sada, u privatnim trenucima koji nisu puno različiti od poseta crkvama i katedralama, ja čitam i posećujem temu Velikog rata povremeno, pa posmatram ljude oko sebe kroz prizmu vremena, posmatram sebe, ruke i život kako je topao i lak, i odmahujem glavom sa uvek istom konstatacijom, koja je nekad davno krenula bila kao pitanje: kakav je ovo shit.  

Wally van Hall je okupaciju Holandije 1940. dočekao kao 34-godišnji bankar. Kao i mnogi profesionalci, nastavio je bio da radi pod okupacijom, sa ciljem da umanji štetu. Tako je to izgledalo spolja. Ingenioznošću, hrabrošću i dubokom posvećenošću, on je organizovao undeground centralnu banku Nationaal Steunfunds (NSF)  koja je finansirala holandski pokret otpora. Jedna od tipičnih karakteristika bilo kog otpora je da on nije jedinstven, u ovom slučaju šarenilo i motley crews od komunista do monarhista, koji su se nevoljno trpeli i blago mrzeli među sobom, ali on je pomagao i povezivao sve. Od porodica čiji su očevi bili deportovani u Nemačku, do ljudi koji su sakrivali Jevreje, pa porodica čiji su mornari bili ko zna gde u ratom zapaljenom svetu, do umetnika koji su odbili da sarađuju sa nacistima kao deo Kulturkamer-a, do masovne i vrlo vešte mreže falsifikatora dokumenata, do plata železničkim radnicima, njih 30 000, koji su pokrenuli bili dugi štrajk da njime uspore nemačke operacije kad su se Saveznici približavali Holandiji… Kroz mrežu biciklista i kurira, novac je stizao svima redovno, svake nedelje. Banka je operisala neverovatnim sumama – u današnjim uslovima stotine miliona eura – i njegovi načini da stvori sve te pare su bili naprosto genijalni. Uhvaćen je bio krajem januara 1945-e i streljan. Članak koji ga opisuje i predstavlja izložbu u Amsterdam Werzetsmuseum-u , kojom prigodom je postavljen i spomenik njemu u čast, kaže da je Wally posle rata pao u zaborav. I da je preživeo rat, verovatno mu ne bi bilo važno ga pamte ili slave, ali nijedna nacija, celi ovaj svet, ne bi smeli da zaborave takve pojedince. Izložba je, kaže dalje u članku, organizovana tako da deci i odraslima prikaže kako je postizao, koje je metode koristio i kako je sve funkcionisalo.  Uz tekst su priložene i fotografije Wally-a iz fotografskog automata tog vremena, izgleda opušten, nasmejan, mlad, u sepija tonovima i fedora šeširu.

Sa desne strane stranice  je vertikalna kolona izvoda iz drugih članaka u toj kategoriji, i odmah nasuprot Wally-jevim fotografijama je jedna starog čoveka, od 80 i koju godinu, uz koju piše da je Hans Heinrich Eggebrecht, čuveni nemački muzikolog, bio nacista i učestvovao u masovnoj egzekuciji Jevreja na Krimu u decembru 1941-e – 14 000 ljudi streljano u tri dana. Posle rata je upisao fakultet na osnovu falsifikovane biografije i ostvario vrlo uspešnu karijeru i duboku starost. Bio je mlađi od Wally-a trinaest godina, ali ono što se vidi na monitoru je lepa mladost iz prošlosti i starost koja je preživela do sadašnjosti. Hans je odrastao u malom mestu, sa ocem koji je bio sklon desničarskoj politici i netrpeljivosti i vrlo je rano prišao i Hitler Jugendu i svemu gde se moglo prići u to doba entuzijazma.  Nakon što je preživeo rat, trebalo je živeti dalje. I on se opet dobro snašao. Dve različite mladosti i različiti izbori, dva lica – jedan je spašavao hiljade života, drugi ih je ubijao. Obojica su pali u zaborav, što nebrigom, što konspirativno, i napravili mesta novim herojima i zločincima.

U lepoj Nici ovog leta, proveli smo dve nedelje u stanu usred Starog grada i kući iz 18-og veka koja je mirisala na staru kuću u Makondu, nas dve porodice opet kao na Korzici. Klinke su sada tinejdžerke, i veliki prozori koji se naginju nad tesnu ulicu ih fasciniraju. Posmatraju ljude koji nam prolaze pod prozorima, lepi dečaci su naročito zanimljivi, a koliko ih je u Evropi – polu-ushićeno polu-tragično se žali moja klinka Dijaninoj, koja pojma nema da ovi ovde prosto nisu ni blizu. Ova moja je rođeni trouble-maker i ohrabruje onu malo stidljiviju, koja se lako prima. Tako je bilo oduvek, tako će biti, smeškam se i posmatram ih, povremeno podvučem crtu i one pristanu. Preko puta, u zgradi sa druge strane koja je toliko blizu da izgleda kao da ćemo ih dodirnuti samo ako se malo više nagnemo kroz prozor, u enterijeru koji je crno-beo-siv u odnosu na tople boje Nice i naš eklektični apartman sa ove strane, živi dvoje starih ljudi. The Old Lady & The Old Man. Stara žena ima tanku kosu ofarbanu u crno koju vezuje u rep, nema zube i stalno žvaće svoje desni. Sačeka me svakog jutra u kupatilu kad se nagnem da pokupim kupaće kostime pred odlazak na plažu koji su se tu sušili skupa sa peškirima iznad glava prolaznika i pozirali turistima koji neumorno slikaju od jutra do večeri, i poželi ’bon jour’ pa me pita da li idemo na plažu.

Jednog predvečerja sam začula Dijanu kako priča kroz prozor na ’našem jeziku’ kako ga ona zove. Prišla sam bliže, kad u prozoru preko puta stoji The Old Man, koji je ispostavilo se ’naš čovek’. Tada sam ga prvi put videla, verovatno zato što je radio tokom dana, ili nisam obraćala pažnju. U majici, nagnuo se bio na ivicu prozora i pričao sa Dijanom, dok su uz nju stajale obe klinke. Kad sam im se pridružila, on se široko smešio, srećan da je čuo naš jezik, i rekao da je on tu već četrdeset godina, a inače je iz Slavonije. Odakle ste vi, pita Dijanu, koja odgovara da smo iz Makedonije, što je apsolutno tačno iako ne prikazuje celu priču, ali pokazalo se sa godinama korisnim kod nekih susreta ekavice i ijekavice. Mi smo se spremale za izlazak i Dijanin muž je trebao da naiđe uskoro, međutim Old Man preko puta je bio tako neočekivano srećan kod susreta sa nama da nismo imale uzmaka pa smo ostale sve četiri uokvirene prozorom i slušale ga.

On je otišao bio iz Jugoslavije kao politički izbeglica pre 40 godina, pričao je, pobegao sa jednim prijateljem, pa su nameravali dalje u Toronto, kod strica onog drugog međutim samo je on uspeo da dobije papire i tako su se razdvojili a sada su već decenijama igubili svaki kontakt. Reč po reč našeg jezika, saznale smo da se potom Old Man pridružio bio Legiji Stranaca, ali to nije bilo za njega, pa se zatim smestio ovde u Nici. Ova – mahnuo je bio ka drugom prozoru sa gadljivim izrazom na licu – mu je druga žena, Italijanka, ima sa njom jednu ćerku, a u Jugoslaviji je ostavio prvu ženu i malu devojčicu. Oni su svi za njega mislili da je mrtav, jer nisu ni čuli ni znali ništa o njemu punih 30 godina. Kad je počeo bio rat u Hrvatskoj ’90-ih godina prošlog veka, on je krenuo nazad, da se bori za domovinu, ali su ga drugi povratnici zaustavili na granici Slovenije i rekli mu da ako nema oružje nema svrhe ići, niti da treba da tuguje jer ima puno mladih željnih borbe. Poslednji put je pokušao da ode početkom ove decenije, zaustavili su ga opet na ivici Slovenije, koja je tada pokušavala da uđe u Evropsku Uniju i nije joj se htelo da propušta kojekakve tipove jer trebalo se pokazati novim partnerima, pa je on opet naišao na neke susretljive ljude, koji su mu rekli da ode na to i to mesto u tršćanskoj luci i da će tamo naći taj i taj brod kojim će ga prebaciti do najbliže hrvatske luke. I tako i bi. Posle 30 godina stupio je bio na tlo Hrvatske, probio se polako do Slavonije, gde su ga dočekali prvo kao povratnika iz mrtvih, oni koji su ga uopšte i pamtili jer dobar broj njih je poumirao u međuvremenu, uključujući njegove roditelje, a potom su se okupili i napravili feštu.

Old Man je već kod samog početka priče na našem jeziku zaplakao, raznežen, brisao suze podlakticom, pa se prekidao da nam objasni kako je srećan da smo tu, posle svih godina gde su kroz taj stan prolazili Amerikanci, Englezi i ko zna koji sve ljudi, kad eto nas, dve mame i dve devojčice, idila sa mirisom, bojama i jezikom zemlje koje više nema, i on je već i prestao bio da se trudi da zadržava suze, nego je pričao, pričao, i brisao suze povremeno, razdragan i rasplakan.

Za to vreme sa druge strane Diana i ja stojimo zamrznute. Deca kraj nas su bila na početku zainteresovana ali im je sada postalo dosadno, nisu puno ni razumele, a iz jedne od nas dve je s vremena na vreme izašao po koji  uzdah. Svi oni ostare, šapućem joj. Nadajmo se samo da nije nekoga ubio, jedva pomeramo usne kako priča odmiče, jer u starim gradovima sve se čuje i sve se zna a mi smo ovde samo gosti i nadale smo se lepim iskustvima koja ćemo dugo pamtiti – ranih ’70-ih niko iz Jugoslavije nije bežao iz ’političkih razloga’ da se nikada ne oglasi ni svojim najbližim, Gospo moja, ko zna šta je uradio, Diana povremeno odgovori nešto, da on ne pomisli da smo se pretvorile u kipove, gledamo ga, zaista liči na našeg čoveka, plav je i sed, i gleda nas sa takvom dragošću, nemoguće je ne žaliti ga, ali dobro je da je kanjon ulice između nas, i tako tesan i plitak, i da ne možemo da se dodirnemo čak i da se nagnemo preko ivice, jer ovo je već previše, svega je ovoga previše.

Sledećeg jutra je Old Lady pitala moju klinku kako se zovemo; tog popodneva je Old Man bio vrlo srećan da sam ja Ivana jer on je Ivan! I opet se smešio razneženo, odmahivao glavom nad tolikom neočekivanom radošću. Uzeo nas je k srcu, ostareli ubica. Tokom prepodneva, kad su im kapci na prozorima otvoreni, video se siromašni enterijer, tanki dušeci na gvozdenim krevetima, posuđe okačeno u kuhinji, sve crno-belo-sivo. Grad oko nas je tako živopisan i bogat toplom atmosferom, dobro je, pomislim svakog popodneva, kad sunce pređe našu stranu i obasja tanke kriške zidova da povuku i zatvore žaluzine.
Saznali smo kasnije da je i pedofil.

Priča o Wally-ju: http://www.signandsight.com/features/2088.html

Kad deca žive ni na nebu ni na zemlji..
..to nije real estate koji se uvek isplati, nije ni škola u kojoj se uče prave stvari, i vrlo je verovatno da nije ništa već je tu kao što je sve tu. Kad se prizemlje, jedni postanu heroji a drugi ubice.

 

Advertisements

4 thoughts on “Ni na nebu ni na zemlji

  1. .. fascinantan tekst, mračan na kraju.. ali i one tvoje prelepe fotografije na koje se čovek ne može navići na način da postanu nešto uobičajeno.
    Nisam ni ja nešto posebno voleo istoriju tokom školovanja – učili su nas onako da bubamo datume, bez imalo smisla (doduše, ima li smisla neprestano ubijanje, pa ubijanje, pa..
    Glede WW2 više me zanimao onaj završni, hepiend deo posle savezničke invazije nego holokost. Opet, ima li razlike između ubijanja rafalom i ubijanja izgladnjivanjem? – ne baš, naravno.
    U stvari, najviše me i onda i sada zanimala posleratna istorija: hladni rat, svemirska i trka u naoružanju, mirovni procesi, tzv. lokalni (mali prljavi) ratovi, emancipacija bivših kolonija, neviđeni prosperitet nauke.. a onda se na ovim prostorima sve ponovilo na način da ne poveruješ, ali tu priču svi znamo.
    Juče sam sa kolegama skoknuo do batajničkog (vojnog) aerodroma da pogledamo ogromnu pošiljku tzv. humanitarne pomoći koju ćemo narednih dana spakovati i otpremiti kao poklon naše vlade ugroženima u Pakistanu (suva hrana, vojnička ćebad i sl). Kolega nas je potom provezao kroz par tihih uličica kojih se ne bi postidelo ni Dedinje i usporio kraj jedne, obložene mermerom. Sa gorčinom u glasu je samo prozborio kako se oni u ‘sunčanoj Bataji’, kada već nemaju nečim boljim, eto diče komšijom Šešeljem, koji pak nije tu poslednjih godina. Vratiće se i taj.
    Nadam se nastavku putopisa i pozdrav 🙂

  2. Svaki period je fascinantan verujem kad pocnes da sklapas razlicite detalje, povezujes dogadjaje i – vrlo vazno – imas distancu za sve to. Istorija koja se dogadaja tebi, u ovom trenutku… to su potpuno razlicite stvari.
    Ne mogu da kazem da uzivam u svojoj fascinaciji Drugim svestkim ratom, kao recimo hobi sakupljanja podataka, ili ko zna cega – ne, ovo je poprilicno neprijatno, jednako uzasavajuce kao i tih davnih godina, ali me drzi i privlaci. Prosto mislim da je sve stalo, ili trebalo da stane tada. Napredak je velika prevara jer najcesce nije nista vec bekstvo, prekrivanje ostataka prethodnih dogadjaja debelim betonom, i uposljavanje selektivnog slepila. A zaista, ono sto je doslo nakon tog i takvog rata… neprekidan galop uzasa. Okay, ima pozitivnih stvari, ali njih uvek ima, sto nije na kraju nista vise nego garnish.

    Hocu da kazem, ovo moje bi zahtevalo neku dijagnozu i nije tipa intellectual pursuit.

    I ovo nije putopis 🙂
    Morala sam da smestim negde taj deo o ‘susedima’, tisti me i pritiska vec mesecima. Valjda cu sada moci da krenem i napisem ponesto i o lepoti koju smo videle.

    Lep pozdrav i tebi,

  3. Pa dobro, znam da nisi mislio da je OVO putopis, ali ja sam htela da postavim sve granice i brane i podignem debeli zid izmedju ovoga i onoga sto ce doci posle. Stvari treba odraditi kako treba 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s