Iz kutije

Jednog popodneva u Kanu, saznala sam bila da je klinka luda za mačkama. Ona je izjavu propratila zvucima, koji se javljaju u vrlo širokom rasponu i obično visokom registru kod tinejdžerki. Ona se već sada raduje kako će biti crazy cat lady. Ne razumeš, mama, obožavam ih! Ja sam se našla zatečena. Nisam imala predstavu. Poriv da joj udovoljim je instantan kad god je vidim da se nečemu raduje ili nešto jako želi. Ne znam za poriv da li je urođen ili se razvio kasnije, i mučim se sa njime, a mučim se i sa brojnim drugim stvarima. Dok sam je gledala i slušala, razmišljala sam kako su sve moje teorije (iako su pre bile pretpostavke mada sam o nekim puno i dugo razmišljala) da deci treba da rastu sa puno bliskih dobrih ljudi oko sebe, pa im trebaju životinje, ovo-ono, verovatno zasnovane na nečem razumnom i smislenom, ali realnost redovno ispada puno drugačija. Mačka? Ne znam, možda, nije nemoguće… i tako sam rekla nešto što je bilo polu-obećanje, iako se bojim da je zvučalo kao celo, a verovatno pod uticajem rozea čija me fotografija nešto iznad podseća na lepe dane.

U ponedeljak je negde oko 9 zvala H. Malo opšte priče, i zatim je prešla na stvar: na poslu njenog muža, na parkingu, našli su mačiće. Majke nije bilo, i nije izgledalo da ih je tu neko izbacio. Reklo bi se da je stray u pitanju, i oni su – svi muškarci – podelili mačiće među sobom i poneli po jedno svojim kućama. H. i njen muž su imali jednog mačka koji je pre nekoliko meseci završio svoj jako dug mačeći život, punih 20 godina. Oni nisu spremni za novog. Ne sumnjam. Ne samo emotivno, već putovanja, bolesti, nege, računi kod veterinara… vezanost za kućne ljubimce puno košta. I tako se H. lepo setila da bi mače bilo lep poklon za klinku, kojoj je rođendan za par nedelja. Dovedena pred odluku, ili me je odluka našla sama, ja sam izgubila glas i sposobnost smislenog govora. Nije se na tome završilo (sa nesposobnostima) – umesto da razmislim prvo sama, odlučim, pa tek onda obavestim klinku ako je odluka ‘da’, ja sam se (još uvek na telefonu) okrenula ka njoj i saopštila joj da H. ima za nas mače, i da treba da odlučimo da li ga želimo. Kakvo pitanje. Kakva glupost, pa još u obliku pitanja.
Klinka je vrisnula. Ja nisam. Držala sam slušalicu i mrmljala neka oklevanja, na šta je H. primenila oprobanu prodajnu tehniku: uključite Skajp da ga vidite. Uključile smo.
Mačak je minijaturan, pufnast i neumereno sladak. Ja sam negde tokom svega toga rekla ‘da’. Ne vrlo glasno, ali svi su me čuli.

H. je dolazila u grad sledećeg dana (iz suburbije, gde žive) i mislila je da ga odmah donese. To nije bilo izvodljivo obzirom da radim duge sate, a ona treba da se vrati kući ranije… Ostaće primopredaja mačka za vikend. Tako se razgovor završio. Klinka je videla po mom licu da je odluka izvukla iz mene šta je htela, i da ja nisam imala puno veze sa time. Zagrlila me je i rekla da će ona razumeti ako nisam spremna i mislim da ne mogu da se nosim sa mačkom u kući. Divna je, i ja sam se zahvalila, popričale smo malo o realnim preprekama.

Sledećeg dana je ona tražila predloge za imena. Smejale smo se. Potražila na netu odakle džez muzičarima naziv ‘cats’, pa se setila Nike Rotšild, ukratko joj prepričala istoriju, i obavestila je da je Nika kraljica of all crazy cat ladies – ona ih je imala na stotine. Njoj se to mnogo dopalo. Thelonius ili Mingus, su bili moji predlozi. Njoj se sviđao Carlos… i meni se učinilo da će mačak u kući biti fun. Rekla sam ‘da’. Da li si sigurna, mama? Nisam, ali želim da ti učinim. Oh…. raznežila se i zagrlila me.

U sredu sam joj rekla da bih htela da popričamo. Vidiš, ljubavi, ja ne želim da čuvam nikoga i ništa ili se o njemu brinem – ceo kotao užasa i negodovanja se otvori u meni pri samoj pomisli, i kako god da sam došla do ovde, činjenica je da sve što vidim su samo veće obaveze a ja i pod ovima koje imam jedva opstajem, još kad se setim mog prvog mačeta i trauma sa veterinarima, bolestima – nisam ništa zaboravila iako su od tada prošle godine – a u međuvremenu su me materinstvo i kapitalizam sveli na jadnu gomilicu nerava, kostiju i mišića…
Klinka je puno toga razumela, ali me je podsetila odlučnim glasom da sam imala svoju šansu. Zašto sam rekla ‘da’ i sada se predomišljam? Dobro pitanje, samo je odgovor predugačak. Ona je slegla ramenima, rekla da je odluka moja, i vratila se onome što je radila. (Nadam se da će taj stil negovati u životu i primenjivati ga redovno). Posle par minuta ja sam izjavila drhtavim glasom da je odluka donešena i gle, Rubikon nije tako mokar kako bi se očekivalo.

Juče smo provele jedan deo dana u čišćenju kuće. Drugi nije bio naročito dobar, mada uobičajen. Neobično je kako se na neke stvari nikad ne navikneš, recimo da je kultura arena u koju baciš svoju decu da se snalaze dok publika gleda sa manje ili više interesovanja. Zašto ih samo učimo da treba biti dobar, pitam se redovno poslednjih dana. Ne treba činiti zlo ako nisi na to prisiljena, ali biti dobar… to nisu stvari koje nužno idu skupa. Pretpostavljam da još ima mesta za dobre ideje, but move on with the times, folks. Ovako samo zbunjujemo decu, i verovatno im činimo štetu.

Floyd je stigao oko pola sedam. Minijaturan, pufnast i neumereno sladak, pa još puno više ovako uživo. Teži jedva nešto više od kašike. H. i njen muž su ceo koncept osmislili, i sve doneli. Floyd će provesti bar nekoliko dana u kutiji u kojoj ima sve što mu treba, i mi ćemo ga odtale uzimati da ga mazimo, grejemo, i da se međusobno zaljubimo. Koncept je mudar i jako dobar, jedino što je kutija Flojdu dosadila i on je iz nje iskočio već u njihovoj kući. Kutija je sada došla sa višim zidovima, i kada i iz nje bude iskočio sa dan-dva, videćemo kako ćemo. U našem stanu ima svega, i dobar deo toga nije pogodan za mačiće.

Malo smo se sinoć mazili (danas nije raspoložen za maženje već se odmah dao u istraživanje), i ja sam pokušala par vaspitnih metoda. Flojd, kao i klinka, je odmah shvatio da me kod vaspitnih metoda ne treba shvatati ozbiljno, i ide za onim što hoće.

Flojd će preživeti ovde sa nama (nadam se), biće i voljen, ali ja i dalje ne želim nikoga da pazim, čuvam i negujem. Od same pomisli mi se kotao smeša na jako loš način. I want out of ‘ere! – jaučemo Flojd i ja, svako iz svoje kutije.

(Imala sam link na dokumentarni film o Niki Rotšild, ali video je uklonjen.)

 

1 proces, proces 2…

Sajmon i njegov proces su jedini na sceni. Scena je prilično velika za Sajmona i nevidljiv proces. On često otrči u ugao da ugasi svetlo, ili ga opet upali. Mrak je prijatniji kad razmakne zavese. Nakon par strpljivih ćutnji u mrklom mraku i Sajmon je zaključio da ovako dobra publika zalužuje bolje. Kad nam se obraća, kaže da je tu na sceni nevidljivi objekat – vrlo visok, što na jeziku simbolizma (i klišea) znači da je vrlo bitan – trobojan, i deo duge se zaleteo i zatim nestao u objektu, a i Sajmon kad stane iza objekta obavesti nas da ga sada ne vidimo. Zatim je Sajmon krenuo ka jednom od uglova, zastao, oklevao trenutak-dva, povukao majicu naviše i svukao pantalone skupa sa gaćama ispod zadnjice. Zadnjica je dlakava, osim što je okrugla i bela. Tako okrenut ka nama, Sajmon se sporo spuštao ka podu. Neko je možda znao šta zadnjica predstavlja, David i ja nismo.On je mislio da su sada ulozi u igri podignuti i sve opcije su moguće, ja sam se nadala da se zadnjica neće upustiti u druge funkcije osim što je tako dlakava okrugla i bela. U stvari smo David i ja oboje razumeli zadnjicu otprilike jednako samo je on to lepše rekao. Bacila sam bila pogled ka deci. Devojčica od 3 godine je malo pognute glave nastavila da gleda, i na licu je imala izraz između osmeha i stida – Sajmon je bio smešan i nije to trebao da radi. Nakon minut-dva na podu, Sajmon je ustao i povukao pantalone naviše. Beba od godinu dana je držala flašicu obema rukama u majčinom krilu i bacala pogled preko ivice ka Sajmonu dok je sisala mleko.

Helen ima dugu kosu i kratke, krivo ošišane šiške. Sela je za klavir i pratila svoju pesmu a Sajmon, Erik i Džejkob su je prekidali. Oni su joj davali zadatke koje je morala da ispuni – takav je bio njen proces. Ona zadatke nije znala, nisu ni oni, ne unapred. Zadaci su ponekad bili priličan izazov – kao kad je celu frazu baletskih pokreta morala da uradi unazad i istovremeno broji unazad ali ne deset, devet.. već tesed, teved… sve istovremeno – a neki su bili na granici surovog, na primer kad je trebala da deset puta uradi tu istu frazu dok joj je deo kose usisan u cev usisivača i crevo drži tik uz glavu sa kosom u njoj dok se ona mrda, vrti i prati tu svoju baletsku igrariju.
Helen se ni jednog trenutka nije požalila, i vrlo je srčano ušla u svaki zadatak. Za nagradu je dobila još jedan: da pije pivo iz flaše dok se vrti i valja po toj istoj kombinaciji pokreta. Na kraju je dobila veliki aplauz. Publika se uz Helen opustila pa se smeh često čuo.

Amanda nas je za svoj deo odvela u manji studio u zgradi, u koji smo se svi ugurali, i stajali uza zid, ili sedeli na podu. Ona je posle par minuta geometrijskih pokreta modernog baleta uz glasnu ambijentalnu muziku isključila muziku i ugasila svetlo, upalila lampu, i pustila pesmu sa svog iPoda. Ela Ficdžerald je pevala prigušeno, u polumraku se videla zgrada preko puta i kroz prozor jedna žena koja je radila nešto u velikoj sobi toplog svetla. Manje od minuta je uzela ta promena scenografije, i ujedno se sve promenilo. Amanda je legla na pod i pozvala nas da se primaknemo. Mi smo poslušali i tako se na svega nekoliko centimetara rastojanja oko nje se stvorio debeo omotač od ljudskih tela, glava i udova. I dok je ona mrdala, i razvijala svoj proces na podu, desilo se nešto zaista neobično u tako stisnutom društvu: stvorila se među svima jedna neopisiva prisnost. Prisnost – shvatio je svako za sebe – uvek prati radost. Bilo je odjednom mnogo lepo naći se tu, u procesu, na njegovoj samoj ivici. Iz te blizine, Amanda je izgledala pomalo obasjana, delom svetlom iz lampe a ostatak su davale naše oči. Moguće je da je znala – i ako jeste, poštovanje – ali prisnost ne zahteva razumevanje, ni duboko poznavanje; čak ni površno. Prisnost je drugo ime za ljubav. Kratki trenuci kao taj neočekivani razvoj u malom studiju su probili led i lance među nama, grupicom površnih poznanika ili pojedinaca sa uzajamnim ožiljcima, i među nevinima smo se verovatno našli samo deca i David i ja, jer nas dvoje nikog nismo znali. Ali uhvatili smo svi u tom trenutku da je bliskost jednostavna, bez napora, bez proračuna.

Ništa od toga što smo videli te večeri nije bilo lepo, ni originalno, nije pomaklo granice, ili tlo pod nogama, ali jeste bio proces neke vrste koji nas je sve pomakao sa jednog mesta ka drugom. Mogućnost pokreta je veliko obećanje, i nije bilo lažno. Do kraja programa (još dva nastupa) smejali smo se sve više, konačno iskreni kao deca koja su bila najbolja publika – this is all very silly – gađali teniskim lopticama jednog proizvođača buke koji je mukotrpno po nas stvarao pesmu pred nama, ne naročito dobru, i kako je on bio otac svo troje dece, gađala su ga i deca (ona od 3 i 5 godina) i publika, i smeh je bio blago i ugodno stanje. Kad su se opet upalila svetla, izgledalo je kao da se svi znamo.

Stvaraoci procesa su nam zahvalili, i pozvali nas da ostanemo. Svako od njih je seo na stolicu u imaginarnom kvadrantu velike sobe, rasporedio druge stolice oko sebe, i do nas je bilo da svratimo, podelimo svoje utiske, pitamo ih za smisao ako je neophodno. David i ja smo rešili da krenemo od početka, od Sajmona. Plus je on jedini sedeo bez ikoga kraj njega.

Sajmon ima lepe braon oči jednake boje, bez preliva, kao da su napravljene od pliša. Kratko ošišana kosa pokazuje duboke zaliske, iako je jako mlad. Na majici koju nosi piše ’guay’.Tek sam kod te kovanice povezala da je zadnjica bila ponuda erotske prirode tipične za vrlo mlade ljude koji su u seksu do guše ali uporno žele da u njemu pronađu biser, vulkanskom vatrom pročišćeni komad dragocenog metala, alhemiju samu. Začuđujuće je veliki broj ljudi koji na mitovima te vrste traju godinama. Mitovima se ipak mora priznati da su puno bolji od dobrog dela realnosti. Seli smo David i ja nasuprot Sajmona, oboje vrlo dobri in the art of authentic bullshitting, i pred Sajmonovim očima punim očekivanja, i nešto stida (ne mnogo drugačijim od očiju trogodišnje devojčice u publici, proletela je misao) ja sam započela: Well, Simon, you didn’t give us much to work with. On se na to nasmejao, mi smo već došli sa osmesima, i tako smo probili led. Posle smo prešli da upoznamo Helen, i na tome je ostalo, jer ostali umetnici su bili zauzeti i mi smo se složili da smo ispunili svoje uloge. Pili smo vino, pričali, otvarali teme i svest – što nam neobično dobro ide kod svakog susreta – i sačekali početak nečega što je bilo najavljeno kao danceoke. Retko kada učestvujem u aktivnostima koje su silly (I am not the silly type) ali ovo je ispalo zabavno. Na selekciju kič videa sa koreografijom, projektovanim na zid, publika se trudila da prati i ponovi okrete najbolje što može, i bez velikog kašnjenja. Rezultat – sa svim tim plesačima i baletski treniranim pojedincima obučenim u čudne improvizovane ali živopisne krpe oko nas – je bio salve smeha. Svi smo se zabavljali kao da smo na to čekali cele večeri, i bar još tolikim delom kao da nismo očekivali. Da li je proces upravo ka tome vodio, ili je bio zaboravljen kako je veče odmicalo… ko zna. Napolju nas je sačekalo kišno veče, još pola sata inspirativne priče pre nego što smo rekli ’good night’ i nastavili dalje svojim kućama, ismejani, i uvek sa dozom melanholije.

Sledećeg dana je proces počinjao u 5, u okviru kabare festivala, iza ugla lokacije na kojoj sam bila prethodne večeri. Došla sam po preporuci, da čujem Judith Lander. Bila sam pripremljena da je Judith senzacionalna, u godinama, retko nastupa, i da je nečuveno i neoprostivo da za takvo lokalno blago jako malo ljudi zna. Ponekad se zaboravi da ovaj veliki grad uglavnom živi na dijeti od TV programa, koji su većinom pravljeni daleko odavde. Oni koji imaju mesta za više, to napune ponudom iz svojih kultura, koje su još dalje odavde. Oni koji izađu napolje mogu da biraju između pop, rock, bues, jazz, country, klasične, Broadway i world muzike, ali većinom ostaju u uskim krugovima poznatog, jer je sve to samo background noise dok popiju nekoliko piva da bi pobegli odavde.

Judith je u danima svoje mladosti pobegla bila u Pariz. Za sobom ima dugu karijeru, talenat koji se nije štedeo, i život koji je nije štedeo. Sada, u kasnim 60im nagađam, gojazna je, teško se kreće i ima problema sa zdravljem. Ali našminkana je kao diva, kosa sveže ofarbana i frizirana, i kad se obraća publici ko zna koji je to nastup po redu. Proces je davno započeo i prešao je zenit svog savršenstva, ali sada je iskustvo još jedno prisustvo na sceni – njen partner i pratioc. I ako bi da ga zameni nekim od brojnih uspeha iz mladosti, u tom trenutku i na tom mestu, mlada Judith se ne bi pojavila. Ona bi bila na većoj sceni te večeri, i ja je možda nikada ne bih čula.

Uvodne reči su vešte ali govori ih kao da njoj znače, uz svaku pesmu ima anegdotu, i onda započne. Glas sigurno nije kakav je bio, to je neizbežni danak vemenu, ali za mene je to veče prvi susret sa njim. I kad se na kraju pesme vidi svetlucanje u njenim očima, to nije samo stoga što u starosti ljudi lako plaču – ona se seća. Zna šta publika voli, ali bira ono što ona može da izdrži te večeri. Kurt Veil, Žak Brel, Sondhajm… Džudit je devojčica iz prošlog veka, koja je karijeru započela u vremenu i zemlji koja kao još uvek nova nije očekivala promene, ali promene su svejedno dolazile, i nastavile su, sada da prevazilaze i one koji su bili novi tada.

Ona smešna deca prethodne večeri, sa svojim plišanim očima i nespretno odsečenim šiškama, i ne sanjaju da ih ovako nešto čeka pri kraju. Ako su srećni. A ne liči, ne miriše na sreću. I kad se glas vine iz širokih grudi Judith Lander, vredelo bi pobeći, ali stopala su otežala, i ne možeš se setiti gde je izlaz. Ovo što nosi, nosi nas sve.

Kamen i Sunce

Nakon serijala ‘Pesme s juga’, retko se desi da pomislim na Valandovo. Ne znam zašto. Računam da je na sigurnom, sačuvan, my Paradise Lost.
Računam, ali ne znam.
Ne pomaže deo sa naslovom: Lonesome Journey South. Angel i Lola imaju deo u svemu. Možda je vreme najveći faktor. Uvek jeste.
Setila sam se danas Cigan-male u Valandovu. Sada razumem – u većem gradu, to bi bio geto. Tada to nisam mogla da znam, i možda niko i nije puno znao. Nemam određene emocije u vezi toga, ili pre one nisu jasne, što se sada često dešava mojim emocijama. Nisam načisto ni sa time koliko išta razumem a ponajmanje mi je jasna sama potreba za razumevanjem. Mnogo truda ide na razumevanja, objašnjavanja… – to dvoje spadaju među najveće potrošače truda. Kao da je neko pokazao na kamen, i rekao: ovo je Sunce. I mi se svakog dana okrećemo kamenu, i zovemo ga Sunce i puno toga što radimo je podređeno Suncu, a kamen nije Sunce.

U kolektivnoj memoriji, geto je pojam neoprostivo vezan uz opresiju i nepravdu, netoleranciju – i zatim je naišao na značenje koje je ostala zla izbacilo kao prašinu i uselilo se da odatle caruje. Ono što je učinjeno se ne može prevazići. I oko takvog monolita ljudi idu za svojim poslovima, nikad ne zaborave kamen svoje Sunce, i životi prolaze.
Neočekivano sam se setila jednog ideala koji nikada nije bio idealan. U sposobnosti da doživimo sivo kao žuto, plavo i crveno, je bogatstvo od koga ne postoji veće.
U odnosima među ljudima, A obično nađe svoj put do B. Moje detinjstvo je bila jedna neužurbana studija svega pod nebom. Izloženo da se vidi, nije moralo da se požuruje, sigurno ne da se sakriva, i sve je bilo na dohvat. Sve je tu našlo svoj početak, i nikada nije odmaklo dalje. Kraj nije cilj – eto sabotaže koncepta: početak se jedino računa.
Jedino što od tada činim je studiram početak. Pokušavam da razumem. Sada kad me razumevanje više ne interesuje, mogu da se posvetim bojama. Mnogih ljudi iz mojih sećanja više nema. Oni koji su živi ne liče puno na sebe iz tih dana. Ali uz malo boje, moguće je – vratiti likove u priču, na lica vratiti mladost… jedino nebu i zemlji ne treba ništa. Kamen i Sunce.

Nina Spirova peva pesmu koju tradicionalno nosi muški glas. Čak je neki prisvajaju kao svoju, van makedonskog sazvučja. Meni je njena verzija neuporedivo najlepša. Autentična. Sve što ona peva nosi tu istu boju. I ta boja je ista koju sam čula kao dete, i kad je čujem danas.

BYOS

Bring Your Own Story.
Slobodan dan.
Rođendan.

Zahvalnost na kraju

Okupljeni smo svi oko water cooler-a na poziv glavnog šefa departmana. Petak je, pred Thanksgiving i svi se radujemo dodatnom danu za vikend. Ona nas je okupila da nam održi lekciju.
‘Koliko vas, dobri ljudi, pije vodu sa ovog sistema’, pokazuje na mašinu sa velikim balonom vode na vrhu kao one ukrasne žene na TV programima, koje su za tu priliku tj. posao obučene kao blještave lutke. Ova ima PhD iz neke grane nauke i poziciju VP-a u kompaniji, ali nikad nas ne okuplja za bilo šta drugo osim da nam održi pridike.
Nekoliko ruku se poslušno podigne – neophodno je udovoljiti joj. Imbecilni su nalozi i očekivanja pa se shodno i mi ponašamo imbecilno. Kako nas ona ne smatra puno boljim od toga, većinu iako ima svoje favorite, svi se susrećemo na manje-više istoj ravni, što je suština komunikacije, zar ne.

‘Drago mi je,’ nastavlja samozadovoljno. Ona je odgovorna da smo dobili water-cooler, nakon višegodišnjeg ne vrlo glasnog podsećanja da kako nam niije dozvoljeno da u laboratoriji držimo flašu sa vodom (kod važnih poseta otvara nasumice police da proveri ko krši pravila), i do nje smo ranije morali da putujemo nekoliko minuta u jednom pravcu jer voda je neophodna, produktivnost je opala i to je svima bilo zamerano, ali rezervoar sa vodom je pristigao tek nakon skoro celoletnjeg isključenog rashladnog sistema gde je temperatura bila neretko oko 30°C i jednom se neko onesvestio.

‘Ako svi koristimo cooler, kako to da se niko ne seti da očisti ovo,’ zgađena pokazuje na uzanu rešetku ispod plastične česmice koja sakuplja kapi vode koje iscure kod nepažljivog sipanja u papirnu čašu. Odgovor svi znaju ali niko se ne usuđuje da ga izgovori. Čistačica pripada drugom departmanu, i naš imperijalni vođa se ne usuđuje da pisne pred drugim šefovima, sve i kad njihovi zaposleni ne rade posao za koji su zaduženi i plaćeni. Iz tog razloga je u celokupnoj firmi od nekih 500 zaposlenih naš departman uvek za sve kriv, i redovno nas zovu na telefon i dolaze nam u posetu ili da okrive ili da im rešimo problem. Tako je bilo pre nego što sam ja tu došla, i tako će ostati. Čak i da se ona pomeri sa pozicije – koju neće dati sve dok je daha u njoj – stvari kao ni reka ne menjaju tok jednom kad su stvorile sebi korito. Da sam korito poretku mi se ne dopada kao ideja ni na apstraktnoj ravni, a kad se sa time susretnem u realnom vremenu uvek ostanem zebezeknuta i bez reči – koncept mi izmiče a ja nemam priliku da zakrpim mrežu i ulovim ga. Mada ne vidim svrhu takvog ulova: koncept iz bliza neće biti ništa lepši. Verovatno je razlog za dobar deo toga što nam izmiče da ne postoji jak motiv uhvatiti nešto što neće ništa napraviti boljim.Ne dajemo sebi dovoljno zasluge gde je zaslužujemo, recimo da na nekom podsvesnom nivou svi znamo da smo statisti u loše napisanom komadu. Mada bi bilo isto i da je dobro napisan. Da je uloga tako beznačajna ujedno i jedan jedini život koji imamo je jedan od onih svemirskih deal-ova koji je poslužio kao prototip za većinu ljudskih odnosa – you are screwed either way. I tako ćutimo a ona prelazi pogledom sa jednog na drugog. Činjenica je da bolje prolazimo od drugih deprtmana, oni nemaju water cooler, pa dolaze do nas i napune svoje boce na česmici. Ona to sigurno zna. Ali kako mi ne cenimo dovoljno to što nam je obezbedila, ukinuće nam privilegiju, zapretila je. Mnogo voli da ukida.

‘Ovog puta ja ću da očistim,’ naglašava ja ‘ali ovo više neću da dopustim.’ I to voli – da poentira sa pozicije moći. Čemu inače moć. Sada možemo da se raziđemo, ali moja menadžerka se ubacuje (treća po redu u hijerarhji) i okreće temu, kad smo već svi okupljeni: ‘Ivani je bio rođendan početkom nedelje i pošto nije bila tu, evo prilike da joj otpevamo pesmicu,’ i krenu glasovi poslušno: Happy Birthday to you… Svi se smeše, i na kraju me zagrle jedan pa drugi… 30+ zagrljaja i lepih želja uz Happy Birthday, honey. Didaktičko i preteće vrdanje kažiptsta i tapšanje po leđima u manje od pet minuta. Ruke kao i inteligencija su nisko pale od svojih početaka koji su obećavali. Zatim se neko setio i praznika: Happy Thanksgiving, everyone! Pa kad se već okupljanje pretvorilo u malo socijalno ćaskanje oko plastične vodene mešine, pita šefica šta planiramo za vikend. ‘Puno da jedemo’, dobacuje neko iz gomile i svi se smeju. U to ubaci druga po redu šefica, uvek spremna za propoved:And give thanks… Dok ona prva ima uvežbani nastup moći koja s pravom sumnja u našu pamet, jer zašto smo inače tu, ova druga je buldožer uvek upaljen. Ambicije te veličine se ne dešavaju bez žrtava, ali pošto je asimilacija modela tipične velike crnkinje zaljubljene u Boga i vrlo inteligentne osobe, ona svoj put ka vrhu hijerarhije smatra Božjim darom, i u njegovu slavu, a što će ona od toga imati koristi je samo nagrada njenim talentima i dokaz da Boga ima. Jedna uz drugu su dve alfe sa različitim pristupom istom cilju: prva misli da joj uspeh pripada jer je bolja od svakoga, druga misli da joj uspeh pripada jer je bolja od svakoga, i  ima Boga na svojoj strani. Da nije korproacija i emancipacija žena se desila ranije, bila bi prorok. Manifestuje se kao nezaustaviva sila. Na spratu iznad ima još jedna slična, u još jednom departmanu isto… nikad toliko žena menadžera u jednoj firmi, požalio se bio neki tip, kruži priča firmom. Pomak u svakom pogledu, mora se priznati, osim ka boljem. Mada to nije celokupna istina. Nikad ništa nije celokupna istina, je žalosna strana potrage za istinom. Još jedna potraga kao i prethodni primeri – ne nalazi se zato što niko nema neke stvarne koristi od istine. Ali činjenica je da ako je neko ikada pomislio da su alfe retkost među ljudima, i za to su uvek smatrali muškarce, preračunali su se tj. nemaju pojma. Kao i sa dijamantima, alfe su skupe zato što oni određuju cenu, ne jer su retki. I uspešno su usadili ubeđenje da bez njih ne bi išlo. Mnogo koštaju, to nije precenjeno.  Da je manje proroka a više šefova… pa, to sigurno ima svojih pozitivnih strana. Mi, ostala slova alafabeta, uglavnom tražimo načine da svoje porive obučemo u neki prihvatljiv oblik kroz manje oproste i veće propuste. I tako iz veka u vek.
U međuvremenu smo se vratili poslu.

Oh, da – za šta sam ja zahvalna?
Ona prva mi je dala posao gde retko ko bi, i bez veze.
Nisam joj najveći favorit, ali bolje prolazim od većine.
Many thanks.

(O rođendanu u drugom postu)

U metrou

U metrou nisu sva sedišta popunjena, neki ljudi stoje. Ana se naslanja na vrata. Na sledećoj stanici otvoriće se suprotna. Na putu je kući, dobro poznaje ovu deonicu. Pogledom prelazi preko ljudi i reklama, gleda u pod. Odjednom joj privlači pogled jedna ruka. U pokretu je, ali okleva. Ili je spora da ne privuče pažnju, a upravo je to otkriva. Ide ka jednoj zadnjici u jeans pantalonama. Tkanina nije previše tesna, ističe finu oblinu i popunjenost, nešto belo viri iz desnog zadnjeg džepa. Ruka dugo putuje za tako malo rastojanje, možda će se predomisliti. Ili će je neko zaustaviti – birokrate na spratu iznad? Stiže do cilja i stisne zadnjicu sa donje strane, tamo gde je najbolje može zgrabiti. Vlasnik zadnjice, mladić kome je Ana videla samo profil do tada, poskoči iznenađen, okrene se… – ne, poznaju se. Nije loše odglumio; pre je zaslužio poen za trud. Devojka povlači ruku, on je uzima svojom i sada se smeše jedno drugom. Ana je iznenada razočarana.