Pitanje izbora

Jutro je bilo kao savrseno sklopljen mozaik. Svetlost punog intenziteta, nepomucena zagadjenjem, sazima celokupnu magiju kasnog leta u sebi. Temperatura se vratila u sigurnu umerenu zonu kad se ljudi pokrivaju. Kazu da je sinoc bio prvi mraz, i vazduh je svez. Raskosno zelenilo drveca i bilja pokriva sve. Moja cula registruju parametre i njihov performans na putu da pokupim klinku od drugarice i potom je odvedem na cas francuskog. Kuca u kojoj zivi porodica je na nekoliko koraka od jevrejskog hrama koji je impresivno monolitna zgrada strogih zidova i delikatnog imena: sveti cvet. Na srpskom je konstrukcija malo nezgrapna, ali ime ne ide uz zgradu na bilo kom jeziku i neophodno je zamisliti veliku ljubav prema Bogu. Ovog jutra to je sasvim moguce. Ispred zgrade uvek stoje dvojica muskaraca iz osiguranja. Ne znam da li je bilo napada i pretnji na hram, ili su oni tu iz predostroznosti. To je tuzna slika. Osim sto njihovo prisustvo podseca na istoriju, sadasnjost i verovatnu buducnost, simpaticno je sto su uvek tamnoputi. Simpaticno u smislu koji je vrlo lako rastaviti na sastavne delove i onda ih baciti – nekorisno sve u svemu. Ali ovog jutra, sto je subota ujutro, reke ljudi se slivaju prema hramu. Deo njih ceka da udju unutra a puno ih nastavlja nize niz ulicu Bathurst. Mozda je tamo jos neki hram, blizi se i Yom Kippur a sigurno ima i drugih razloga za slavlje. Pokupila sam klinku, cekamo autobus, i gledamo ljude koji kraj nas prolaze.

Mladi judi sa starim ljudima, stari ljudi sa starim ljudima, i mladi sa mladim. Isecci konverzacija se cuju u prolazu. Mladji bracni parovi bez dece, malo stariji sa jednim detetom, pa jos stariji sa dvoje ili troje dece. Zene su uvek vitke i lepe. Muskarci u crnim odelima drze svoje zene pod rukom. Jedan tata hoda sa minijaturnom devojcicom i da bi dohvatila tatinu ruku ona se istegla i iskrivila pa tako balansira i skoro visi na ruci, ali svejedno sama hoda po dugackoj ulici, naspram svetlosti koja ih crta kao jedan vecni motiv koji gledamo i klinka i ja zanesene prizorom. Niz ulicu se slivaju reke automobila, zakrcena je prakticno iako je neradni dan, ali svi strpljivo prolaze. Od autobusa ni traga, kasnimo ali je tesko otici odatle sa tako fascinantom povorkom ljudi koja iznad svega ima smisla. Mozda ih je sve izvelo napolje to jutro. Bila sam tu ranije subotom ujutro ali nikada nisam videla tako nesto. Otisle smo na cas drugim putem. Na putu kuci razmisljala sam o razlicitim varijantama da provedem dan, jer ovakav dan se ne javlja cesto i sve vise je licio na gomilu para koje mi je neko tutnuo u ruke – evo, casti se necim lepim.

Dan sam potrosila gledajuci u njega kroz prozor. Bacala pogled na sat redovno, pravila planove i menjala ih, sa zadovoljstvom belezila da dan odmice sporo, sto znaci da nema izgovora a ima vremena, da bi se dan kao i svaki drugi zavrsio, zavio u mrak, i sunce otislo ka Aziji.

Ne pamtim kad sam osecala ovoliku krivicu poslednji put. Ne prema sebi, vec prema ovom 19. septembru 2009. godine koji ce uci u anale kao jedan od najlepsih dana ikada vidjenih, savrsena umetnost od dana sklopljena u radionici posebne vrste – i ljudi koji sve imaju ne mogu da se pohvale posedovanjem ovakvog jednog dana, jer to nije pitanje posedovanja vec on dodje kao dar – i koji sam ja odbacila kao da ne znam sta je lepota, i jos gore – ne umem da je cenim. Ako bi se postavilo pitanje izbora u zivotu – vazno pitanje kod definicija jedinke – od razlicitih izbora koje je svako sakupio na vecu ili manju gomilu pred sobom tokom svojih zivota, meni ostaje da gledam u najveci: kako sam dosla do ovoga?

Advertisements

2 thoughts on “Pitanje izbora

  1. Предивна су ти последња два пасуса, Ивана.
    И тужно тачна: и на овим просторима имали смо прелепо време, баш као дар небески. Питање је само колико нас је умело да цени такав поклон – многи га примају као нешто што се подразумева; већина је равнодушна; највећа већина је највећма равнодушна и нема благог појма како би уопште могао да изгледа један од дана најлепше виђених.
    Знам ја делић одговора: нашао сам на пијаци ситне краставчиће код момка који ме се сетио и, као и прошле године, одабрао савршене џакчиће и довезао их колицима до аутомобила. Памтио је и где су кола била паркирана претходне јесени. Никаквог шкарта ту није било ни ове, као ни прошле године, нити ће следеће.
    Био је то добар дан и јесен се ушетала онако фино и господски. Може јој се тако на овим просторима, са свежином у ваздуху и мирисима а пре оних њених боја.
    Али се јесен овдашња, у ствари, понаша као некаква ситна фуфица која не тражи никакву лову; њу лова не занима. Прва, млада јесен, у ствари истерава своју битност: уживаћете у мени фрајери све док вам ја то дозволим – а потом се јебите како знате, само што даље од моје гузице.

  2. Nasmejala sam se, Gorane, uprkos namrstenoj faci koja mi se zakacila za lice vec danima.
    Opisi jeseni su juicy, i stvarno, ima tu materijala za poredjenja 🙂

    Ova mala scena sa krastavcicima i tako pazljivim momkom je jako lepa. Prvi zakon lepote je uociti, a onda – ceniti.

    Hvala na ovako inspirativnom komentaru.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s