Jedan dobar dan

Dan je poceo kada je klinka primila poruku od jednog decaka – pozvao je da idu zajedno u skolu. On zivi na pola puta i sresce se ispred njegove kuce. Kad mi je rekla da je mnogo dobar decak, moje lice je dozivelo transformaciju. Treba pomoci evoluciji, pricam joj vec neko vreme, okaciti na polovima dve masivne table: primamo dobre decake, nosite ove druge. Uzgajanje dobrih decaka u nasem kraju, lokalno, mi se jako dopada. Nesto kasnije sam i sama izasla iz kuce, imala sam zakazan pregled. Pregled je vrsio jedan muskarac i bilo mi je neobicno u pocetku jer te pozicije obicno popune zene (ili zenama). On je bio opusten i dobrocudan. Deo pregleda koji je skakljiv da upotrebim neprijatni klishe za neprijatnu stvar zahteva, ako sam dosla sama, prisustvo druge zenske osobe u sobi i za to sluzi jedna od sekretarica (koje su i dalje sve zene). Ne moze se poreci da je to vrlo civilizovano, iz zenskog ugla.  

Rezultati pregleda moraju da sacekaju da ih specijalista ozvanici, posalje mom lekaru pa onda me njena sekretarica zove da mi zakaze da lekara vidim i ona mi objasni rezultate, ako nesto ne valja. Tako se desilo proslog puta. Pise na zidu da tehnicar, zenski ili muski, ne moze da daje rezultate. Cenim svacija pravila, i nisam nesto zabrinuta, sacekacu tih nekoliko nedelja da se lekari izdopisuju medju sobom. Ali moj tehnicar resava sve time sto me obavestava da je sve u redu. To je bila jako dobra vest i izmamila mi je osmeh – jos jedna tranformacija tog jutra. Nemali deo tog efekta je uzrokovala njegova ljubaznost. Rekla sam mu da cenim to sto je uradio. Pa nema svrhe da ja brinem nedeljama kad on jasno vidi, rekao je. Dva dobra decaka pre 11 sati… – ovo ce biti jedan dobar dan.

Po povratku kuci, presvukla sam se i resila da krenem u grad. Da kupim sebi rodjendanski poklon. Rodjendan je prosao ima skoro mesec dana, dobila sam cak i neke pare, kao prava klinka, i krajnje je vreme bilo da ih potrosim. Vec sam znala po sta sam krenula – jednu haljinicu. (Deminutiv se moze objasniti time da haljina koju sam imala na umu nije bila za vazne i velike prilike, nije trebala da ima ni previse materijala iako su joj neophodni rukavi – dolazi zima – i nije morala da bude nista narocito osim da ispuni jedan uslov: da mi se dopadne).

Prvo sam svratila na jedno mesto u mom kraju. Kad me je prodavacica u praznoj radnji pitala da li nesto konkretno trazim, ja sam rekla – da, haljinicu. Na pravo sam mesto dosla, odgovorila je. Vrlo brzo se u jednoj kabini naslo njih cetiri, sve razlicite i sve imaju rukave (rukave na haljinama nije lako naci ovih dana). Svaka mi je dobro pristajala. Osmeh, angazovan od ranog jutra, se smestio permanentno preko obraza i ja sam sa svakim navlacenjem jos jedne sada izlazila pred ogledalo spremna da vidim sta ce me lepo iznenaditi ovog puta. (Osmeh verovatno nije moguce bolje opisati nego samom cinjenicom da jako retko nalazim odecu koja mi pristaje kako treba). Posto sam jos uvek bila u svom kraju, nisam se nigde makla prakticno, nisam mogla da odmah zavrsim dan kupovinom – trebalo je produziti zadovoljstvo kad je tako dobro krenulo. Prodavacica je ponudila da ostavi par koje su usle u najuzi izbor i ja sam obecala da cu se vratiti do kraja dana pa bilo da sam nasla neku drugu ili po jednu od te dve.

U gradu sam bila na nekoliko mesta i – svaka haljina koju sam probala mi je dobro stajala. To nije bilo sve. Nijedna od prodavacica nije ocekivala da ce mi one dobro stajati. Ne znam zasto, mozda zbog zimskog kaputa, ili prosto nisu videle haljine u radnji na meni, ili mene u haljinama, ili… ko zna ali izrazi iznenadjenja na njihovim licima kad sam izasla jednom, pa jos jednom, pa jos – su bili vredni putovanja i malo dalje od Queen West ulice. Stvar je bila jos bolja – posto sam bila u potrazi za jednom obicnom haljinom, one zaista nisu izgledale nista narocito okacene na vesalicama, sve dok se nisu nasle na meni. Tu bi tek ozivele. Ja sam cinila neko dobro delo tog dana, bila sam ubedjena.

Dakle, stvari su savrseno stajale tog tmurnog jesenjeg popodneva i na stranu su bile ostavljene cetiri haljine da sacekaju moju odluku. Od pocetne zelje da cu naci jednu, nisam mogla da se odlucim izmedju cetiri. Preskocila sam bila rucak pa sam sela u jedan kafe da se malo odmorim, razmislim i resim sta cu.  U kafeu, kao i na ulicama i celom gradu, vladale su sive i zute boje jeseni, muzika je bila topla, takva je bila i supa, i chai latte, i dobila sam puno pene i kasicicu da je pazljivo sakupim i posrchem, a napolju je padala kisa i prolazili su tramvaji. Svuda gde sam prosla videla sam nesto lepo. U jednom izlogu stajao je buket plavih ruza.

Nisam uspela da izaberem ali sam jednu od haljina donela kuci. Ispunjava sve uslove da postane haljinica. Devojku iz prve radnje sam zvala i izvinila se sto sam izabrala jednu drugu, ali da cu se vratiti sigurno jer imaju toliko lepih, i to nisu bile prazne reci. Imala sam osecaj i ranije ali sada pouzdano znam: dobri decaci, haljinice, kisa…sve je povezano, sve je vazno, i ne treba stedeti na pravim stvarima.

Jesenji dan

Jesenji dan u kafeu

Jesenji dan u kafeu

Jesenji dan u kafeu

Jesenji dan u kafeu

Zaborav, please

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila. Ni to sto sam otvorila nisam uspela da registrujem dok ga nisam procitala nekoliko puta. Bilo je puno zvanicnih reci ali medju njima tako vaznim izdigla su se dva izraza, zgrabila me za grlo tog zimskog popodneva i ne verujem da je ista drugo u tom pismu bilo uopste i vazno – oni su sve rekli: ’without prejudice’ i  ’cease and desist’ porucili su mi bili u tom pismu. Za one koji ne znaju engleski ili ga znaju ali se nisu sa ovakvim stvarima susretali, oba izraza su standardni cak kanonizirani obrasci legalnog izrazavanja, s tim sto je prvi naklon legalnom humoru – jer stvarima se treba smejati bez obzira na boju ili ukus suza – a drugi je klasicna gola pretnja.

Pismo je bilo poslato od strane postovane (citajte: mocne) advokatske firme iz Montreala na ime njihovog klijenta, velike (citajte: mocne) evropske firme, koja je deo jos vece, globalnog giganta, i ticalo se imena koje sam bespravno koristila a oni ga poseduju. Ja nisam imala nikakvu moc, nikada nisam mogla da ponesem pridev ’velika’ cak ni svojim najboljim danima, ali legalno pravo na to ime sam zvanicno kupila bila kao trade-mark nekoliko godina ranije. Dakle: ja sam posedovala ime, i oni mi prete. To je bila situacija svedena na par reci. Medjutim..

Meseci koji su vodili do tog 20. decembra su se ugurali u elitno drustvo najgorih. Iako se, kako sam navela, pridev ’velika’ za mene nije nikad lepio, ja sam oduvek bila ono sto vecina ljudi kazu da nije – gutsy. Nisam to smatrala nikakvim narocitim kvalitetom sigurno ne velicinom, vec je to provereno skoro uvek bilo izraz ocajanja, ali verujem da je tu i tamo moglo da stvori pozitivnu impresiju kod nekog naivnog. Tog petka popodne bilo mi je jasno da su povremeni uzleti srcanosti kojima sam se uzdizala iz privatnog mraka zavrseni. Moji dani hrabrosti su se okoncali kod prvog susreta sa legalnom pesnicom. Verovatno je dobro sto sam se uvek suzdrzavala oko upustanja u revolucije, iako moram da priznam da sam zelela i razmisljala o njima vise nego sto je to primereno jednom primerku bez icega velikog, i u ozbiljnom deficitu sa idealima.

Sa druge strane moje legalne pretnje je, jasno je bilo, stajao neko sa samozadovoljnom crtom sadizma. U petak popodne su mi poslali pismo, ponedeljak je bio poslednji radni dan pred Bozicne praznike iako niko nista ne radi, u utorak tek niko nista ne radi a i veci deo nedelje izmedju Bozica i Nove godine niko ne radi, osim bioskopa, restorana i maloprodaje. Uz gore-pomenutu pretnju stigao je i rok naravno – dali su mi deset dana da prestanem, nestanem, izgubim se, pocistim i ne ostavim traga za sobom. Inace..

Iako sama nisam ni hrabra ni velika, jako lose reagujem na ucene i siledzije. Jako, jako lose. U stvari je verovatno jako dobro da nisam veca i hrabrija jer bi od mene vrlo lako postao ubica. Ali od svega, svega, svega, najgore reagujem na bespomocnost. I tudju i svoju. Pred bespomocnoscu se sistem zakoci, raspadne i odbija da nastavi dalje ili se bar sakupi. Od-bi-ja. I tako smo moj sistem i ja proveli vise bednih sati u pregovorima u petak popodne koji je polako postao vece. Ja sam bila spremna da umrem – gotovo, zavrsila sam svoje, ne mogu dalje, ne vidim zasto, sta cu mom detetu kad ne mogu nista kakav je to freakin’ role model, nemam sa cim, nemam nista vise razumes! Sistem je uglavnom cutao ili tiho jaukao iako je njegov mandat da se ne da, spustio se bio kraj mene na pod (u radnju je ionako retko ko ulazio) i slozio se: ovo je obicno djubre, ali spremi se za jos gore, i pomazio me povremeno po glavi, nespretno, nesviklo – kakav smo bedan par cinili nas dvoje tog bednog popodneva niko nije video, i nikome nije bilo potrebno da vidi. Sakupljali smo se kako smo znali i umeli, lepili nazad, i vise se nikada nismo sastavili kako treba.

To je bio pocetak. Do kraja je uzelo oko tri i po godine. Sto je bila sreca, jer obicno traje deset. Nasla sam bila i advokata koji mi nista nije naplatio, kazu da ima takvih koji time kupuju bolje uslove u Paklu – ne znam, meni se cinio kao jedan pristojan covek. I to je bila sreca. Na kraju su oni odustali i platili izvesnu sumu, koja ne bi bila sitnica da nisam bila u tolikim dugovima. I to je bila sreca. Toliko srece nisam nikada videla na gomili.

Retko o ovome pricam. Mnogo cu radije ispricati da sam nekoliko dana nakon tog sudbonosnog petka kupila kartu i odletela na jug, gde me je cekala Tijana i u Atlanti smo provele nekoliko nezaboravnih dana. Pricacu i o bolnim temama, nije to tesko – ali o ovome ne mogu. I da sam ovoliko izgurala je pravo cudo. Napisala sam bila nekoliko reci tih dana, to je sve… i onda mi je prosle nedelje stigao jedan mail. Tako sve pocinje ovih dana izgleda. Pismo je stiglo iz Kine i obavestava me da tamo neko hoce da kupi domen za ime koje ja posedujem i zvanicno lice Artur me zvanicno pita da li je to neki moj rod ili slican pomoz’ og, i da je bolje da ja kupim sto pre jer ako oni kupe, ko zna..

Sve se vratilo instantno. I strah i bes, i ne pomaze da ja sada jako dobro znam kako oni igraju ove igre, i Artur i drugi momci – ja ih ne igram. Zar je ovo otrcani dancehall u kome se plati nekoliko penija za ples i ti ustanes rasiris ruke i krenes po taktu – jedan, dva, tri… Ja ne igram tako. Ne mogu, necu, i nemam sa cime. Ostali su na podu te veceri neki delovi i nas dvoje nespretnih smo stvarno to obavili vrlo lose, sakupljanje i lepljenje. A telo pamti. Povrede, dodire, ruzne reci, lepe reci, seca se i zaboravlja ali sve belezi, kao u knjizi. I pomislim tako ponekad kako moja knjiga nece biti neka vesela, sarena kao od cika Jove Zmaja, nece biti ni Ostrvo s blagom,  pa ni freakin’ Moby Dick, vec neka istrosena beleznica kojoj fale stranice i citava poglavlja, i tu prazninu nece popuniti fantomska mistika ni beletristika, nista nece hteti da je popuni, i verovatno nece trebati. Ja bih da zaboravim.

Bez predrasuda

Uplasili su me
Monsieur Leger & Co
Bez predrasuda, kazu
Ucinili bi to isto i nekom drugom
U udobnim foteljama porodicnog uspeha
i tradicionalne grabezi
stare metode tapsanja po ramenu
i uvrtanja ruke mirisu na ustajao konjak
i davno sazvakana slova zakona

Ja imam svezu krv
i mekane grudi
Imam i malo dete i snove
koje nisam osigurala
Najradije bih pobegla
i ostavila Hrabrost da prekrije namestaj
i pusti ptice iz kaveza
Nisam videla Sevilju ni Versaj
Ako zaboravim dvorske intrige i
odsustvo elektriciteta
barokni korseti i sifilis
su bezazleni u poredjenju
sa preciznim licemerjem boljeg sutra

Dok je drzala Sentimentalnost
u sobici pod krovom
i ustirkanoj uniformi
koja se spremno
skidala na zvuk srebrnog zvona
o Pohlepi su pisali kapitalna dela
Tada su jos vladali fini maniri
i zvali su j
e Ljudske naravi
Danas i iluzije imaju ukus plastike
i naftne mrlje
Telad hrane njihovim majkama
i opet ubijaju kitove
Bez predrasuda

Novi svet: vrline i mane

Internet je opravdao nade entuzijasta, ubrzao evoluciju i stvorio Idealne Ljude. Prvo da to proslavimo:

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~

Ideal nije jedan. Nikada i nije bio, i nakon hiljada godina manje ili vise civilizovanog guranja niz grlo tudjeg jedinog ideala sada je prekasno za druge opcije sve i da postoje. Idealni Ljudi Interneta su vrlo sareni. Od onih koji imaju Idealnog Muza/Zenu Idealnu Decu Idealan Zivot i Idealnu Karijeru do Strashnog Pornofila, Strastvenog Plejera, Seksi Mackice → Macke → Macketine, Odane Majke, Bahatog Intelektualca i prvo mali pa za njim i veliki milion ideala za koje nema mesta u ovom kratkom tekstu.

Svet za sebe, Internet je zvanicna drzava: Pretend Stejt. Poslovicni Novi Svet, koji danas konacno, vise vekova traganja i krvave istorije za nama, moze da kaze: zabodite svi svoje zastave i dobrodosli – za sve ima mesta!

Sa Internetom po prvi put toliki broj ljudi zaista vredno radi na sebi tj. svom idealu. Moglo bi se zakljuciti da je to ono sto su ljudi oduvek zeleli, ka tome tezili ali nije postojala tehnologija koja je ideal mogla da podrzi. Originalni Prozor u Svet je razocarao jer je od ljudi stvorio lenje trupce koji svake dve godine moraju da menjaju kauce posto ih istrose uvek na istom mestu i kroz njega propadnu do donje daske. Ljudi su prestali i da razmisljaju tako zagledani kroz sigurnost prozora u veliki svet. Sa Internetom je kao prvo moguce otvoriti vise prozora. Dalje, stolice prave po zakonima fizike, ergonomije i neke slicne teske nauke. Jos dalje, u Internet Stejtu vlada demokratija – ona prava, bolja od grcke, jer ovde nema robova demokratiji ili demokratskim ocima vec samo robova svom licnom idealu.  Ako je do robovanja, to je veliko poboljsanje. Svako svoj rob, i da te svet vidi. Bas tako, da te svet vidi. Idealni Ljudi vole da ih svet vidi – ko ne voli? Da gleda Idealne Ljude. Idealni Ljudi svakako vole da gledaju sebe i druge Idealne Ljude. Kad im zasmeta vidjeno onda malo ratuju, sto u uslovima razlicitih ideala ume da bude uzbudljivo, kao borbe Titana.

Idealni Ljudi grade svoj Avatar vrlo posveceno. Avatar je njihov predstavnik u Domu Idealnih u drzavi Internet. To nije lak posao po bilo kom merilu, cak i onom sa teskim a besmislenim tucanjem kamena. Kad je bilo Idealnih svega koja stotina, prva impresija je obicno bila upecatljiva i dovoljna – wow! Razvoj drzave je doneo i svitu problema. Biti idealan u drzavi Idealnih nije lako, nije ni nesto posebno, ali kad si idealan ti nemas drugog izbora, zar ne?

Smesno bi bilo, i velika greska, pretpostaviti da se Idealni Ljudi ponasaju vrlo slicno ili identicno neidealnim. Idealni Ljudi se ponasaju idealno, i tu nema odstupanja ni varijacija po idealnosti, jedino po sklonostima. Jedino sto ovde zulja je sto je prelazak u idealno stanje bio previse lak. Prakticno spontan. Svaki skeptik bi se tu bar zagrcnuo ako ne i sapleo i zabio nos u mekanu travu. Onoliko zlopacenje i krvotocenje oko ideala – i to je sve? To je sve? Pa da, to je sve. Kad je doslo vreme ideala svako je izabrao onaj koji mu se svidja, laksi je i ume da ga napravi. To sto niko nije ocekivao da ce ispasti ovako, to moze da ukaze na jednu stvar: da su ljudi predugo cekali i to na pogresnu stvar.

Grcki fragmenti – nastavak

Na Rodosu smo nasih desetak dana zivele u mirnoj ulici. Ulica je pre osam godina promenila ime i od tada niko ne moze da je pronadje. Par minuta hoda ce dovesti do mora i plaze Zefiros. Odmah iza ugla je jedan hotel, duz ulice kraj mora restorani se nizu jedan za drugim, ali kraj je neobicno tih. Na plazi nikad nema guzve. Isto vazi i za novu magistralu tik uz ivicu mora koja u blagom usponu sledi krivinu obale i izgleda kao da vodi u nebo, cista, bela i prazna. Mozda je sa njom isti slucaj kao i sa nasom ulicom – proci ce decenije ili koji vek pre nego sto se Rodijanci naviknu da je tu. Bio je to neobican ambijent za jedan turisticki grad.  Na malom rastojanju jedna od druge niz ulicu stoje dve radnje suvenira, jedna od njih jedva sobicak, pod nadstresnicom spolja na vetru micu se peskiri za plazu.

Na drugoj strani, prema luci, je ribarnica cistog poda i zatrpanih morskih plodova naslagama leda i do nje pekara. Tu smo kupovale hleb koji se mogao naci samo rano izjutra. S medom i susamom, okrugla teska veknica od tamnog brasna se nosi u crkvu za neku vrstu obreda a mi smo ga jele sa dzemom ili bez icega, uz solju mleka. Ne znam gde su u grckom pravoslavlju napravili mesta za hleb od meda, ali i ja bih stala u red da dobijem svoj komad. Pekaru poslednjih deset godina vode dve sestre iz Chikaga, koje su je nasledile od familije. Jednoj je dosta ostrvskog zivota, kao sto joj je pre toga bilo dosta Chicaga; druga jima potencijala za filozofa novije generacije.

Na putu kuci sa kesom iz pekare prolazi se kraj jednog restorana domace kuhinje. Unutra Grkinje kojima su deca porasla kuvaju kao sto kuvaju kod kuce. Objasnila mi je kolosalna Grkinja da ovako nesto zarade i nahrane puno ljudi, jer savremene Grkinje ne kuvaju. Svega ima da se kupi kad se vrate umorne sa posla. Svakog dana je na izboru par jela, ima pecenog mesa i garnira, hleb se sece na velike kriske, i uvek stave i nesto ekstra. Za ova mesta turisti ne znaju, govori mi kolosalna Grkinja sa velikim zadovoljstvom, a moje je jos vece. Ni mi ne kuvamo.

Iako nam je plaza blizu, idemo autobusom na Faliraki Beach, kilometrima dugu pescanu plazu na kojoj je turizam dosao do svojih granica i granica kitscha. Sve je preglasno, od muzike iz barova smestenih tik uz plazu, do radnji sa suvenirima i mestima zabave po obliznjim ulicicama ukljucujuci mesta za dobijanje tetovaze dok ste pijani i plasticnu statuu grckog boga sa golim slucajem prijapizma koji je nesto reklamirao ali mi je promaklo sta. Sve se to zavrsava na ivici peska, osim muzike koju povremeno pogodni vetar odnese i do Turske. Plaza je uredno ispunjena lezaljkama i suncobranima bez kojih je nemoguce opstati na suncu duze od deset minuta. Kolosalna Grkinja i njena klinka su dolazile redovno tokom par nedelja pre naseg dolaska i upoznale su obojicu Grka koji naplacuju lezaljke i suncobrane – ciji su ciji zna se po boji suncobrana i strani koju su zauzeli u odnosu na malu stazu u pesku od tankih drvenih letvica. Jedan od njih joj je jednom prilikom dao popust pa uglavnom ostajemo na njegovoj strani.

Iza nas je restoran koji vodi jedna postarija Grkinja sa cerkom. I sa njima se upoznala. Sin postarije Grkinje zivi u Kanadi, ozenjen je Kanadjankom a muz je poginuo jednog dana ne tako davno na putu do aerodroma da ih doceka. Upoznajemo se sa svima, pa i sa stricem koji je vozio tog kobnog dana i sam preziveo velike povrede. Postarija Grkinja je sa 60+ naucila da vozi i uzela vodjenje biznisa u svoje ruke ali joj je na licu veciti izraz neprezaljene tuge. Mi imamo poseban tretman i odlazimo na svakih pola sata, ili jedna od nas ili klinke, da se necim snabdemo, a dozvoljeno nam je i da donesemo espreso ili kapucino u finoj solji na plazu za pravo uzivanje u lezaljci. Na odlasku smo se izgrlile i izljubile i zahvalile na ljubaznosti. Takve sitnice puno znace.

More je toplo, plitko i rastopi vrelinu sunca sa koze instantno. Iako su lezaljke i suncobrani ispunjeni i plazi se ne vidi kraj, nema guzve u moru i dovoljno je i peska i barova pa se guzva nigde ne oseca. Ljudi na plazi su opusteni, cute, pricaju, citaju ili spavaju pod svojim suncobranima, izlozeni u svojim kostimima za kupanje koji bez obzira na stilove koji su ili seksi ili nisu pokazuju ih onakvim kakvi zaista jesu. Ili seksi ili nisu.  

Svakog popodneva u 5, cetvorica mladica bi prosli plazom da se pokazu, svaki individualna intonacija muskosti, gurali su se, skakali i privlacili paznju na sebe u tom dvoristu drevnih mitova i klinka, koja je prakticno sve vreme provodila u moru, mi je skrenula paznju koliko su kocoperni i smesni. Kad stignu do kraja, okrenuli bi krug i vratili se istim putem. Bilo je povremeno lepih ljudskih primeraka koji su privlacili paznju skladom, tom misterijom koja se verno prikazuje od antickih vremena ali joj niko ne zna poreklo. Svega je bilo.

Celog dana plazom prolaze Kinezi koji nude masazu. Muskarci i zene, nose u rukama cenovnik, nacrtanu mapu bitnih tacaka na telu, i tako komuniciraju. Na ostrvu ima i Afrikanaca, novi talas migracije siromasnih ljudi sveta koji sada putuje sve dalje i dalje u potrazi za boljim zivotom ili samo zivotom koji se moze podnosljivo ziveti.

Zagledane u pucinu, pricale smo o tome kako kazu da je more plavo zato sto reflektuje nebo. A zasto ne bi bilo obrnuto kad je more plavlje? Pricale smo i zamisljale sta bi bilo da je nebo crveno. Ili zuto. Ljubicasto? Gradjani planeta koje nisu plave ne znaju sta propustaju, zakljucile smo.

Na putu do autobuske stanice lokalne linije gde cekamo da odemo na plazu prolazi se kroz pijacu. Pazarni dani su sreda i subota. Plodovi zemlje pristizu iz okolnih sela i svako izlozi parce kartona na kome pise odakle su. Biramo i mirisemo voce, od dinje do breskve a na nekoliko tezgi prodaju i smokve. Vecinom izgledaju kao da su polu-zgnjecene, i one sitnije su jeftinije od nesto krupnijih, ali meni nista ne smeta, biram ih sa zanosom i velikom paznjom. Moja ljubav prema smokvama, onim spolja zelenim a iznutra hibiskus crvenim, je daleko veca od rodoskog Kolosa. Njih tri su me pustile da ih sve sama pojedem, i ja bih sela sa mojim smokvama za veliki trpezarijski sto, cutala i uzivala u svom svetu, ostavljena na miru od svih.

Na pijaci prodaju svasta. Jedna Ciganka ima gusto upakovane letnje haljine u jarkim bojama koje vijore na vetru. Mi smo kupile nekoliko, odnosno ja jednu a kolosalna Grkinja tri ili cetiri. Ona bi ostala duze svakog puta ali bi je mi odvukle. Decu je jedino interesovala plaza, bilo je istaknuto vise puta od strane iste te dece. Ali ona ima savrseno zenstven nacin uzivanja u kupovini koji se ne secam da sam videla ranije. Zavijori leprsave haljine kad ih skine sa stalka pa pripije sebi ispod brade i zagleda i malo se zanjise s leva u desno i haljina je prati, i zaista, vidi se da bi joj lepo stajala – mora da je kupi.

Lokalni transport staje ispred groblja rodoskim ratnicima iz Drugog svetskog rata. Iznad klupe na koju se smestimo za cekanje uzdize se gorostasno cetinarsko drvo, visoko i siroko, sa sisarkama rasutim po tlu ispod  njega i zaklanja sunce tako mocno, mora da tu stoji stotinama godina. Ima neverovatnog drveca na Rodosu. Oker-crvenkasta zemlja je sasusena i gola duz obale ali kad se krene medju brda van grada, sve je pokriveno zelenim cetinarom. Na Rodosu ima izvorske vode, dovoljno da on snabdeva sva ostala ostrva svog arhipelaga. Ja sam vlasnica jedne neizmerne ljubavi prema drvecu. Narocito sam opcinjena velicanstvenim primercima koji izgledaju kao da su najstarija bica na svetu. S pravom. Ali bilo je jedno drvce na Rodosu koje sam vidjala na razlicitim mestima i koga mi je bilo iskreno zao, jer je retko kada stajalo uspravno, vec uvek povijeno i neretko na pola puta do zemlje. Mislila sam da je to od vetra koji i bez bure duva velikom silinom a drvo slabasno da se odupre. I onda sam cula njegovu magicnu pricu – drvce raste sto godina i na kraju tog ciklusa pocne da se savija ka zemlji i padne a sa njegovog mesta, iz istog korena krene novo drvo. Iz daljine izgleda kao da je nacrtano tankom olovkom: uzano stablo, tanusne grane izvijene malo na krajevima kao ornamentalne sare ili tanki brkovi i uvek stoji samo. Delikatno naspram neba, mora i krsa, mora da stoji tu stotinama mozda i hiljadu godina.

Nekad se dugo ceka na prevoz, pola sata ili vise. Jednog dana u predvecerje sam se tu nasla sama. Isle smo na rodjendansku proslavu, u restoran na pola puta do Falirakija, bila sam poslednja u redu za kupatilo, sve se malo oteglo i poslala sam ih bez mene. Znam kako da dodjem i ne moraju da me cekaju, ubedila sam ih. Stigla sam do klupe i drveta, i tu me je cekao jedan lokalni muskarac na mopedu. Oko 30 godina, vitak, svetle kose i lep ali me je vrlo ruzno gledao i sedeo je na uzanom sedistu svog mopeda sa nekom vrstom nelagode i neopredeljenosti izmedju nadobudnog zavodnika i predatora. Prisao mi je i ponudio voznju pretpostavljam, ili ’provod’, i ja sam odmahnula glavom ’ne, hvala’. On je stajao i gledao u mene, ja sam gledala malo u stranu pa u drugu stranu, dok je prebrzo padao mrak a meni u glavi svanjivalo da uprkos gustom saobracaju niko nece zastati, da ni taksisti na Rodosu ne zastaju na podignutu ruku sa cime sam vec bila upoznata, da u gradu nisam nigde videla prisustvo policije koja ionako nikad nije tu kad zatreba, i da sam apsolutno sama ispod tog drveta dok mi on razgleda dekolte na haljini i kolena kao da sam u izlogu i mrzila sam sebe ali sam narocito mrzila njega i – on je dao gas i krenuo desno niz ulicu. Od plime olaksanja shvatila sam da sam prestala bila da disem. Od autobusa ni traga, i mrak je bio pitanje minuta, kad sam ga spazila opet  sa leve strane. Napravio je krug i vratio se. Ohrabren prisao je malo blize, da me bolje vidi. Opet je ponovio svoju ponudu, za slucaj da nisam razumela pokazao je rukom na zadnje sediste koje je trebalo da me odvede u raj pretpostavljam, a ja sam cutala, i cekala.  Ponizenje i strah su tukli kao cekici za meso, i mozda kad bi se sve poravnalo ne bi vise bilo razloga za njega da stoji tu. On je stajao, gledao i otisao. Da bi se pojavio opet, i opet… pocelo je sve da lici na jedan od onih screamer filmova, narocito deo kad bi se njegov moped pojavio necujno iza ugla, prednji tocak prvo, i ja sam sada vec znala ko je i pre nego sto bih njega videla i nisam se pomerala u svom cekanju, na njega ili autobus. Odustao je bio na kraju, postala sam mu nezanimljiva. Ili ga je kod kuce cekala majka sa vecerom. Mozda mu je trebalo jos vremena da rascisti sa sobom da li je zavodnik ili kriminalac. Kao da je strpljivo cekao kraj scene pojavio se i prevoz. Na rodjendanu je brat kolosalne Grkinje slavio rodjendan svojoj devojci koju jako voli. Ona njega manje voli. I zena od koje se razvodi ga je manje volela, ali on postojano voli. Deca su se dobro provela, ja sam cutala na svojoj stolici i posmatrala ih.

U rodosku luku Mandraki pristaju brodovi koji neretko lice na svemirske krstarice. Umesto Svemirom ove krstare Sredozemljem, celi gradovi na njima, i kod svakog pristajanja na kopno izadju gomile ljudi, zadrze se tu par sati i blagim gibanjem svemirski brod ih odnese dalje, do sledece luke pune starina i shoppinga.

Odos Ippoton, ulica Vitezova, u Starom gradu je jedan od najbolje sacuvanih kulturnih spomenika na svetu iz perioda Srednjeg veka. Ta njena ocuvanost se ne da opisati i treba je videti uzivo. Ona bi po svemu trebala da izgleda bar oronulo, ali naprotiv – svakog jutra vec vekovima budi se otmena, vazna, ne sasvim u ovom svetu iako ocito napravljena od materijala koji traju. Duga 600 metara, izgradjena je na osnovama jedne jos starije ulice koja je nekada vodila od rodoskog Akropolja do luke. U ta viteska vremena privilegije, duz njene kaldrme stajale su rezidencije, svaka predstavnik zemlje iz koje su dolazili vitezovi, sa mesanom ulogom privatnog kluba i gostiona za posete cenjenih i vaznih. Retki su trenuci kad se moze uhvatiti prazna (ili nemoguci), i ja sam stajala u njenom podnozju dugo zagledana ka njenom vrhu i blagoj krivini koja nije pokazivala gde je ulici kraj i bila sam opcinjena.

Na vrhu ulice je Palata Velikog Majstora ili Magistra koja je velelepna i impresivna. U razlicitim oblicima stoji tu od antickih vremena. Grandiozna stepenista, visoki prozori sa lukovima sa kojih ostatak Starog grada izgleda kao pod nogama, fini mozaici u nebrojenim dvoranama… neverovatno je velika i sa velikom paznjom ocuvana. Puno je stradala sredinom 19-og veka od eksplozije municije ali su je zato Italijani, koji su ostrvo preuzeli 1912. obnovili i ulepsali kako oni vole kao da ce tu ostati zauvek, sto je sve skupa trajalo nesto vise od 30 godina. Rodos postaje deo danasnje grcke drzave tek 1948. godine. Musolini i njegova uprava su intenzivno gradili na Rodosu u tom periodu, narocito u Novom gradu koji je fina kolekcija art deco i neoklasicne arhitekture. Posetiocu to izgleda kao jedna zanimljiva vrsta modernog grada tik uz onaj srednjevekovni ciji je modernizam i sam patiniran, iako je sve besprekorno odrzavano.

U setnji duz mora u Novom gradu, cim se prodje centralni deo Mandrakija, pocinju da se nizu hoteli i plaza je ovde sljunkovita, puna ljudi, muzike i seksepila. Plaza vodi ka jednom blago isturenom rtu i sa njegove druge strane je Egejsko more. Prelaz je neocekivan zato sto je sa one prethodne strane more mirno a sa te egejske valovito. Sve drugo je isto, ali siroka povrsina Egejskog mora je kao tapiserija na kojoj gusta pena talasa izgleda kao da iz njega neprestano iskacu bele ribe, na hiljade belih riba koje u blagom luku izrone i odmah potom zarone nazad, a Mediteran je neprekinuto tamno plavetnilo. I sa te strane su hoteli i ima puno ljudi na plazi – sve je zaista isto kao i na drugoj strani, jedino su se mora promenila. Bilo je lepo prisustvovati takvom jednom cudu prirode.

Na Rodosu nisam imala osecaj orijentacije, jedino sam uvek znala da nismo daleko od mora. To je bila fina privilegija jer smo imale licnog vodica u kolosalnoj Grkinji koja je imala svoj ritam i veliku zelju da nam pokaze sto vise. Zbunjenost u prostoru za mene nije prijatna i verujem da ide protiv osnovnih instiktivnih poriva samoodrzanja, i puno se razlikuje od lutanja kome sam sklona, ali bilo je sve to vrlo neobicno na Rodosu, i ja sam se prepustila. Tako smo se jedne veceri nasle a da nisam znala kako u parku na vrhu brda gde je neki bogati filantrop finansirao transformaciju zaboravljenog gradskog parka u igraliste za decu. Bilo je tu neobicnih konstrukcija, mekanih podloga, aktivnosti, nebrojena deca su se pentrala, skakala, ljuljala, padala i ustajala, trcala i zastajala jedino da popiju malo vode ili se konacno odjave roditeljima koji su ih dozivali s vremena na vreme. Roditeljima je bio na usluzi kafe odakle su mogli udobno da posmatraju kosnicu desavanja. Sve se to odvijalo do kasno u noc, medju neverovatno visokim tankim stablima borova. Nase devojcice su se igrale sa drugom decom i niko se nije ustezao – svi su zajednicki gurali onoga ciji je red bio da sedne i ljulja se ili poleti niz stazu ili proba neki drug vid akrobacije i razigranosti. Ne pamtim da sam ikada videla veci domet civilizacije od te samokontrolisane kooperacije, radosti, i ambijenta. Ostale smo do ponoci. Pred polazak pojavila se bila jedna devojcica paraplegicar od mozda 14 godina, koju je u kolicima gurala majka. Smestila je njena kolica usred te gungule i devojcica je posmatrala decu kako trce, zaobilaze je kao kamen u bujici neometani, svemu posvecivala veliku paznju i onda je podigla pogled gore, prema tamnom nebu koje su probijali visoki, visoki borovi koji su se njihali na nocnom vetru ne samo krosnjama vec su cela stabla imala blag pokret gibanja kao da slede neki ritam samo njima znan i sve se to na njenom licu slilo u neopisiv izraz ekstaze.

Kalithea na putu od grada do Falirakija je jos jedan odsanjan italijanski san na Rodosu. Kompleks je izgradjen oko lekovitih izvora, plaza je jedna mala lepa uvala, za kafe je izdubljena jedna stena, a na vrhu malog grebena iznad mora je okrugla blistavo bela gradjevina koja nema vrata ni prozore. Sve je na njoj otvoreno prema moru, prema stenama, i suncu. Okolina komunicira sa gradjevinom i moguce je zamisliti da nekim danima talasi zapljusnu i do samih zidova iako je more daleko ispod, ili ptice prolete kroz nju kad nema previse ljudi , i ona zaista nema nikakav drugi razlog da bude tu osim da posetiocima ostavi neizbrisive slike Mediterana u svoj njegovoj  lepoti. Bilo je to idealno mesto, i hram i skoljka, i vredelo bi vracati se po svakom vremenu i u svako doba godine samo da se odatle posmatra svet.

Poslednje veceri nam je smiraj dana na plazi narocito bio lep. Najlepsa je tada, kad suncobrani ostanu sami i lezaljke prazne, svetlost postane pastelna, pomalo mutna i velika radost se useli u grudi kao da smo nesto vrlo vazno postigle tog dana. Pesak od neizdrzivo vruceg postane svez pod bosim nogama, oblace se haljine ili ko je sta doneo i odlazi u jedan od restorana uz plazu, hotel, grad ili gde vec put vodi. Mi smo vecerale u restoranu u kome smo bile i prve veceri, obisle jos jednom prodavnice suvenira i krenule kasno kuci. Nasle smo sedista u autobusu i on je polako krenuo put grada. Ljudi su naizmenicno ulazili i izlazili, jer tih dvanaestak kilometara su dosta gusto ispunjeni hotelima, tavernama i drugom turistickom ponudom. Nakon jedne stanice je zena u beloj lanenoj haljini prisla vozacu i bez znanja bilo kog drugog jezika osim ruskog uspela da mu kaze kuda ide na sta je on odgovorio da je upravo propustila svoju stanicu. Napolju je bio mrkli mrak presecan jedino svetlima hotela i drugih gradjevina duz puta, i odjednom je izgledala kao da je prepolovljena. Usledila je neobicna reakcija vozaca. Odlucio je da je ne ostavi na putu usred mraka kod sledece stanice, ona sada vec imidz potpune izgubljenosti. Vozeci ka Rodosu, vozac je ukljucio svoju komunikaciju sa centrom, pa vadio i svoj mobilni kad nije bilo dovoljno i tokom nekih deset minuta pricao, molio, pretio onima sa druge strane da mu tacno kazu gde se nalaze i kada ce biti na kojoj stanici, i kako nam je nasa kolosalna Grkinja prevela i mi sve cetiri kao hipnotisane pratile razvoj drame, oni sa druge strane nisu bili voljni da saradjuju i pitali su ga sta mu je i sta mu to treba ali on je insistirao da ne moze da je ostavi u mraku pokraj puta i njegov autoritet se uzdigao daleko iznad pozicije jednog obicnog vozaca autobusa, i kad je orkestrirao celu stvar, zaustavio je vozilo bas na nasoj stanici, okrenuo se ka njoj i pokazao joj rukom da predje ulicu i saceka na tom mestu autobus u suprotnom smeru, koji dolazi za tacno dva minuta i taj vozac joj nece naplatiti kartu i reci ce joj gde da sidje. Ruskinja nije izgledala kao da je ista razumela, ociju prevelikih od straha, ali verovala mu je, a mi jesmo razumele i izasle smo iz autobusa duboko dirnute. Sacekale smo na mestu gde i Ruskinja praveci se da nesto pricamo medju sobom i zaista, autobus je stigao tacno na vreme, i ona je usla unutra bela kao opsena u tamnoj mediteranskoj noci. Na putu kuci smo se cvrsto drzale za ruke i obecale smo jedna drugoj, trecoj i cetvrtoj da nikada necemo zaboraviti cemu smo upravo prisustvovale.

 Kalithea

Kalithea 2

Rodos 3

Rodos 4

Ruza Rodosa

Rodos 6

Rodos 13

Rodos 8

Rodos 7

Rodos 14

Rodos 15

Rodos 16

Rodos 17

Rodos 18

Vozovi uglavnom dolaze na vreme

Lice moje devojcice medju drugim licima u metrou. Njeno je jedino lepo. Kao da je umetnuto sred starog, potamnelog slikarskog platna flamanskog realizma iz 19-og veka. U njemu se skupila sva svetlost. Opustene pore u beznadju, spustene umorne glave, ruke koje rade, privredjuju, premestaju s mesta na mesto sve ono sto su i juce – vidim krajickom oka. Posle sest uvece petkom, metro je ispunjen umornim ljudima, mladjim, starijim, i svi su zuti. Bez obzira na rasu. Tamno-zuta nezdrava boja nezadovoljstva. Tamno-zuta nedovoljno bogatstva. Tamno-zuta… Linija istok-zapad je uglavnom ispunjena radnickom klasom koju uz domacu cine hiljade imigranata; ona koja ide duz  sever-jug linije ima mesovitiju klijentelu. Zarada i njeni efekti na boju lica zasluzuju detaljnu istragu. Mozda i nije neophodna – istorija je puna zapisa na tu temu.

Malecnu boli stomak. Boli je vec poslednjih pola sata. Poceo je negde pred kraj vecere u kafeu gde je ona porucila po svom izboru i u njemu uzivala. Cesto je boli stomak i nikad ne znamo zasto. I mene je boleo u njenim godinama. Ne slusa me, ne oblaci se dovoljno, danas je dosla pola sata kasnije od onoga sto sam zahtevala, smrzavala se napolju sa drugaricama ali kaze da joj nikad nije hladno – ignorise me i ja gledam kako moj autoritet propada kao jos jedna dobra ideja. Lici na paperje iz jastuka. Dobijam ohrabrenja sa razlicitih strana da to nije neobicno i da ce  proci. Kao sto ocekujemo da ce bol u njenom stomaku proci. Ali ne prolazi. I ja donosim odluku – necemo ici na koncert u cijem pravcu smo se zaputile. Na sledecoj stanici cemo izaci, promeniti liniju i otici kuci. Ona ne zeli da me razocara i trudi se da pokaze kako ce izdrzati, ali bol ne prolazi i najbolje je otici kuci.

Zao joj je. Koncert je bio moja ideja i moj plan; ona nije imala nista protiv u situaciji nasih svakodnevno sukobljenih volja interesa i interesovanja. Ali htela je da mi ucini. ‘Nije vazno, ljubavi’, insistiram. ‘Bice drugih prilika’. Ne znam sta se manifestuje, ali osecam kako mi se lice topi kao vostana maska i klizi na dole. Bojim se da cu pasti na kolena i zaplakati. Znam da bi to bila trauma za nju i balansiram na ivici suza kako znam i umem. Stezem metalnu sipku. Videla sam informacije o koncertu pre vise nedelja i isplanirala da cu otici. Jos je lepse povesti i nju; neophodno je pokazivati deci lepa dostignuca ljudskog duha svakog dana, narocito danas kad ona vide photoshop-om obradjene prezentacije  realnosti kojoj negde po strani, neuocljivo, visi etiketa sa cenom. Violina i harfa u lepom ambijentu jedne galerije uz listu romanticnih klasika – danima sam imala scenu pred ocima. Znala sam i gde cemo sesti. Razocarenje je stiglo do grudi i tu se hladi u grumen koji pritiska i gusi. Ona opet kaze da joj je zao. I meni je, ljubavi. Mazim je po licu. Nije vazno u velikom planu homeostaze gde nesto izgubis nesto dobijes i kad se ne trudis da budes ni pobednik ni gubitnik vec si prosto tu i oni – svemir i njegovi trader-i u okolnostima – ti podele to sto imaju na lageru tog dana, ali meni je vazno, sada razumem. Ovo je bila moja karta za kratkotrajni  izlazak iz galerije tamno-zutih lica oko nas. Nisam bila svesna koliko ih ima do ovog trenutka. Verovatno sam i sama zuta.

Izasle smo na Yonge-u, popele se uz stepenice i sacekale voz na liniji sever-jug. Ovde je svetlost drugacija. Kamuflaza ili klasna determinacija, zuta se povukla iz okolnih fizionomija u moje obraze. Njoj je i dalje zao, ja moram da sednem iako me nista ne boli. Ne znam da li da priznam sebi da sam poslednjih nekoliko nedelja izdrzala zbog slike tog koncerta u glavi – stidim se tako trivijalne opsesije. Volela bih da imam jednu vecu i znacajniju.

Vozovi uglavnom dolaze na vreme, uocavam i cenim da ne mora da bude tako.

Grcki fragmenti

Putovanje prstom po atlasu od Toronta do Rodosa se prekida na ivici desne strane, usred Atlantika, saceka okret lista, prelazi na sledecu stranu i nastavlja ka donjem desnom uglu Evrope. Prst je nesrazmerno veliki prema svetu zbijenom na stranice jedne knjige.  I sam kao da je izasao iz neke knjige, i pokazuje velicinu poduhvata.  Ni komercijalni letovi ni nebo izukrstano avio linijama ne umanjuju velicinu, prst istice.  Vazne su takve perspektive. Velicina sveta i velicina pojedinih poduhvata zahtevaju malo tisine i refleksije s vremena na vreme.

Na Rodos smo isle na poziv jedne kolosalne Grkinje. Mozda bi Rodos bio predaleko i mi ne bi prihvatile poziv da se na hiljadu kilometara od njega ne nalazi Srbija, sto nije dugo putovanje prstom, a ni avionom, ali pozivi takve vrste otvaraju vrata koja su najcesce zatvorena, i propustiti priliku je nalik praznim rukama koje grade kule u vazduhu i one im stalno padaju.

Nisam vise sigurna, nije ni vazno sada, ali mislim da smo na Rodos stigle umorne – ja jesam. A nismo tu dosle da bi se odmarale. Naravno da na Rodos nismo dosle da bi se odmarale. Mi smo dosle.

Rodos je najvece ostrvo u najjuznijoj grupi grckih ostrva – Dodekaneska ostrva, na kojima i onako dugo grcko leto traje jos duze – najduze. Na Rodosu se nikad ne prica o vremenu, uputila me je bila kolosalna Grkinja pred put – jer je uvek lepo! Meni je ta njena izjava prostrla veliki osmeh preko lica vec u Torontu a imala je isti efekat i na moju klinku kad sam joj prenela sta sam cula. Rodos na ostrvu Rodos je grad koji je nama koji smo fascinirani slusali o svetskim cudima Starog Sveta na casovima istorije bio poznat po Kolosu sagradjenom u anticka vremena (koga sam, priznajem ovde, zamisljala kao egipatsku Sfingu) – jos jedan od megalomanskih projekata tipicnih za period, iako se od tada revnosno sledi primer ’kad su mogli oni sto ne bi i mi’ svuda po svetu.  Turizam ga je davno otkrio, da li zbog pomenutog Kolosa, plaza, hrane, sunca i svega sto u razlicitim epohama prolazi kroz rec ’provod’, i vazi uz Santorini i Mikonos za najpopularniju ostrvsku destinaciju u Grckoj. Sta sve znaci rec ’turizam’ razlicitim ljudima pocela sam da shvatam kad sam naisla na sajt izvesnog Matt-a koji jeposvecen Atini ali ima informativni deo i o ostrvima. On je naime prvi put posetio Rodos kao srednjoskolac u periodu dok je ziveo sa roditeljima u Atini, dete diplomatskog osoblja americke ambasade. U ’70-im, uz muziku Pink Floyda, duvanje trave i jedinu ali zato gigantsku misao u glavi – seks – Rodos je isao kao mitologija uz…pa, seks. I Rodos nije izneverio tih razuzdanih godina kada su srednjoskolci iz grckih i turskih gradova sretali skandinavske boginje zeljne provoda. Matt sve to priziva vrlo simpaticno, i mada bi voleo da je on i njegov libido odgovoran za navalu turista koja je usledila, veruje da su glavni krivci Lawrence Durrel i Henry Miller uz dvojicu gorostasnih Grka – Seferisa i Katsimbalisa – koji su pred pocetak kataklizme Drugog svetskog rata napravili malu turu po ostrvima. Red mitova, red legendi… – formula je neunistiva.

Uz malo citanja o istoriji ostrva i grada, jasno je da je vec prva polovina 20-og veka videla procvat turizma, a nema razloga za sumnju da su u dugim periodima istorije pre toga, Rhodians i njihovi tlacitelji umeli da uzivaju i sami u lepoti ostrva usred toplog, plavog mora. U stvari, Rodos ima dva mora. Sa severne strane ga zapljuskuje Egejsko a sa juzne Mediteran.

Istorija je duga i uredno pribelezena, ali Rodos je savremen grad. Kolosalna Grkinja ima moderan stan u modernoj zgradi, sve u okolini se uklapa u modernizam, pa su cak u nekoliko poslednjih godina neimari nabacali veliku gomilu zemlje u more, napravili od toga siroku ulicu, nesto kao magistralu kojom se brzo vozi tik uz obalu. Bila sam pripremljena unapred da Rodos nije pitoreskno selo na obali mora sa gomilom fotogenicnih rusevina, ali bilo mi je pomalo zao. Ovako je vreme bilo prekratko. Sledeci kolosalnu Grkinju koja je poznavala ulice, znala kuda svaka vodi u bilo koje doba dana, pricala nam o njemu kao sto moze da prica samo neko ko se tamo rodio, i mi je sledile u stopu kao verna pratnja sve sto sam od Rodosa videla bili su fragmenti.

Uroniti u strani jezik je neobicno iskustvo. U takvim prilikama se najbolje cuje muzika jednog jezika, i moguce je slusati besede ili demagogiju sa jednakim blagim interesovanjem freske. Oni pricaju, ti slusas nasmesena i svima je svejedno.  Grcki je doneo neka iznenadjenja. Sa recima anthropos, kosmos, morphos… zvuci kao da se prisustvuje intelektualnoj debati medju filozofima i kad se prica na pijaci. Ali sam jezik nije lep. Kao jedan od najstarijih jezika Evrope, preziveo je previse, gurali su se i silili razni uticaji i on je ostao jedan ambivalentan primerak arhaicnog, nevoljnog prilagodjavanja ulozi zive legende i matorog cangrizala. Latinski je to izveo elegantnije – prosto je umro i od tada se pojavljuje kao sveprisutni duh.  Ne valja sto prebrzo pricaju – svuda ljudi prebrzo pricaju. Ni to ne daje celu sliku. Iznenadilo me je koliko grckih reci ima u makedonskom. Izmedju razlicitih polimorfizama i makedonskih korena, cinilo mi se da pola razumem a kad smo posle nekoliko dana i klinka i ja glasno sricale i citale skoro bez greske sve sto smo videle, nastala je prava pometnja u lingvistickom smislu – sva filozofiranja su slicna, i sve pijace su slicne, pa shodno i jezici. Ako nisam bas sve razumela, jesam dovoljno, i bilo je u tome nekog neobicnog tihog zadovoljstva.

Rodos ima svoj Stari Grad i Novi Grad. Stari ili Novi, Rodos je izuzetno cist grad. Kad ljudi zive u neprekinutom nizu na jednom mestu vise hiljada godina, i to je pre svega cisto, moze da znaci vise stvari ali jednu sigurno – kultura se prvo gradi, a potom cuva. Ako je to jedino sto su od silnih civilizacija sacuvali, Rhodians imaju pravu stvar.

Klinka je imala svojih problema sa ocekivanjima. Dovoljno je postera videla u magicnoj kombinaciji belo-plavog pa je ignorisala upozorenja da verovatno nema toga bas svuda po Grckoj. Ne, bila je ubedjena, videce izbliza blistavo bele kuce sa plavim kupolama. Rodijanci imaju svoj stil, kao i oni sa Santorinija, i nije dzaba stara Grcka bila sastavljena od nebrojenih gradova-drzava, ovde svako voli da radi svoju stvar. U Novom gradu Rodosu ima starih kuca, neke su napustene i stoje prazne vec decenijama jer ostrvski zivot je bez sumnje jedan od tezih, i onih blistavo novih, belih ili zutih. Iz svih onih koje su nastanjene buja cvece. Ulice su dekorisane oleanderima, koji su toliko stari da su postali drvece. Preko ograda oko kuca ili se naginje niz terase u gustim zbunovima raste jasmin. Po njegovom delikatnom zelenilu nagurani su beli cvetici koji bucno mirisu i osete se vec iza ugla. Slobodno se moze ubrati koji i staviti u kosu – klinke su to radile cesto. Kolosalna Grkinja nam je pokazala jos jedan cvet, njen omiljeni, fine arome koja asocira na bergamot, koji raste na prekrasnom tropskom drvecu tamnozelenih listova. Sa svakim udisajem arome cvet gubi svoju zivotnu energiju, i susi se, objasnila nam je. To je bila cista magija, poverovale su klinke, koje je tesko ubediti u bilo sta jer magija rapidno nestaje iz sveta u kome rastu. Svega par puta smo udahnule aromu, i to vrlo sudrzano, da ne naskodimo necem tako lepom. Ruza Rodosa – crveni cvet hibiskusa – je svetski poznata, objasnila nam je i to. I ona raste svuda. Rodoske baste su prepune rastinja, kao i terase, prozori – svuda gde ima i malo mesta nesto raste i cveta. 

Rodos je star. Anticki Rodijanci su vec uveliko pricali svoju verziju grckog u 5-om veku pre nove ere u svom gradu sa stubovima. Akropolj na brdu iznad grada (koje danas nosi ime Monte Smith po engleskom admiralu ciji je posao bio da odatle budno prati kad ce se pojaviti Napoleon) ima ostatke hramova, Stadiuma i omanjeg amfiteatra pa Gimnaziuma, oko kojih se vrtela tada cuvena Rodoska skola retorike. Rodos jemedju prvim gradovima antike  imao vodovod i kanalizaciju. Cevi od terakote ugradjene u podzemlje su stvarale kompleksnu mrezu koja je efikasno sluzila celom gradu.  Kao vazna luka i mornaricka sila, na Rodosu je stvoren prvi pomorski zakonik u istoriji. Kasnije su ga prihvatili Rimljani i neki njegovi delovi opstaju do danas. Cuvena Nika od Samotrake, krilata lepotica kojoj se svet divi u Luvru, se smatra delom rodoskog vajara Pythocritos-a. Posto je Rodos blizu Egipta a obala Turske se vidi golim okom, na Rodosu su se mesale razlicite religije sve od vremena kad su izmisljene, od istocnjackih kultova do preseljenih egipatskih bozanstava Izis i Ozirisa. Pronadjene su tajne kripte i svetilista posveceni Ozirisu koji su istrajali sve do 12-og veka, a uporedo sa svim tim opstajali su i opskurniji  kultovi. Arheoloski muzej u Starom gradu, u kome je lepo samo prolaziti kroz unutrasnje dvoriste i ulaziti u dvorane zbog same arhitekture gradjevine, je prepun eksponata od samih pocetaka ljudskog prisustva, ukljucujuci lepo sacuvanu statuetu Rodoske Afrodite, a nedaleko od nje je jos jedna, bezglava, koju su pronasli na dnu mora i pretpostavlja se da je bila centar nekog tajnog kulta stare ere.

Kolos po kome je Rodos cuven je obavijen u vise legendi nego cinjenica. Pisali su o njemu u detalje silni savremenici, ali osim da je trebao da bude gigantska reprezentacija boga Heliosa nakon uspesno rasturene opsade Demetriusa, nekog od susednih nadobudnih kraljeva, i ciju je gradnju egipatski kralj Ptolemi dobrim delom finansirao kao saveznik, niko ne zna ni gde je tacno stajao niti je ko opisao kako je zaista izgledao. Sto jedino moze da znaci da ga ti vredni beleznici nisu nikada videli. Danasnje predstave podsecaju na vasarskog misicavog coveka. Tvrdi se da je bio visok 30 metara – jedna od najvisih gradjevina antickog sveta – i pretpostavlja se da je stajao u luci Mandraki, ali ako je i stajao, posle nekih 60 godina srusio ga je jak zemljotres (kojih ne fali ni u savremenom dobu). Cak i nekih desetak vekova kasnije se o njemu pricalo, pa i o tome da su poslednje njegove tragove prodali Arapi – tadasnji vladari ostrva – jevrejskom trgovcu iz Edese kao gradjevinski materijal i tolika je to masa bila da je trgovcu trebalo 900 kamila da materijal odvuce. Kako kamile nisu mogle preko mora sve i da nisu bile pretovarene, verovatno su hteli da kazu da su one cekale na drugoj strani kad su istovarili galije, ali i sa nekim kljucnim delovima koji fale, ukljucujuci kompletno odsustvo fizickih dokaza, legenda se neprekidno obnavljala tokom vekova.

Iako i Stari i Novi grad sede na osnovama helenistickog Rodosa, koji je i po merilima naseg vremena bio veliki grad, Stari grad unutar svoje impresivne tvrdjave sadrzi magican svet. Zasticen kao deo svetske kulturne bastine, on je najstariji jos uvek nastanjeni srednjevekovni grad Evrope. Nimalo ne smetaju gomile turista i prodavnice suvenira, restorani – naprotiv, lepo je videti svu tu guzvu lica i tela na tako jednom prekrasnom mestu.  Ko voli malo tisine, treba samo proci iza, ili skrenuti sa glavne ulice, i videce se otvorena vrata kuca, stolice na kojima ljudi sede i zavese kako se nadimaju na vetru. Grad koji zivi i danas – nije mala stvar nadziveti istoriju. Mi smo se pridruzile gomilama turista tokom par veceri i uzivale u lepo osvetljenim zidinama, prevrtale suvenire i probale japanke u hiljadu varijanti, zagledale mozaike i kaldrmu i divile se dozivljaju tako jednog blistavog prizora, a jednog vrelog dana oko podne ja sam se uputila sama da malo prodjem Starim gradom.  Na Rodosu je vrlo vruce u avgustu uprkos neprekidnom vetru. Vazno je hodati bez zurbe, drzati se senke iako je u podne ona najmanja, i prisetiti se da je ovo jug i Mediteran. Vrlo je malo mesta sa kojih se ne vidi ili more ili neka druga lepota. Narocito sam zastajala pored starih kuca. Nove su lepe, ciste i nezanimljive, kao jednak osmeh duz cele ulice. Nekad je samo fasada nova, sveze okrecena, obnovljena. To deluje kao izraz ljubavi. One stare su kao infuzija caja. Procesi sazrevanja, fermentacije, desikacije ce od pocetnog materijala stvoriti jedan potpuno razlicit, i u dodiru sa svetloscu ili okom slucajnog prolaznika on daje uvek drugaciju aromu. Proces starenja – ili zivljenja – je nista drugo do jedna neprekidna reinvencija materijala. Devojcice su otisle na plazu sa kolosalnom Grkinjom.

U Stari grad se moze uci kroz jednu od sedam kapija. Okruzen je neprobojnom tvrdjavom, koja ima debele spoljne zidove, debele unutrasnje zidove, izmedju njih siroki jarak koji je nekada bio pun vode a mozda i neceg sto grize i vatru bljuje, i sve to je bilo tu da bi grad zastitilo od najezde Turaka. Ne samo grad, niti ostrvo, vec vasceli hriscanski svet.  Vitezovi Svetog Jovana su osnovani kao monasticki red posle Prvog Krstaskog rata i imali su zadatak da zbrinu i pomazu bolesnim, povredjenim i izmucenim hodocasnicima u Jerusalimu – otuda im ime Hospitalci. Vrlo brzo su postali i ratnici i uz Templare najmocniji viteski red. Dolazili su iz redova najvise aristokratije i nije dugo proslo pre nego sto su stekli moc i bogatstvo. Od ranog 12-og veka kad su bili osnovani do 1309. kad su preuzeli Rodos (ne narocito miroljubivo), burno se zivelo. Padom Jerusalima su se povukli u Tripoli pa na Kipar i konacno se skrasili na Rodosu gde su izgradili mocnu tvrdjavu. Odatle su odolevali napadima Turaka. Tokom vise od dva veka koliko su opstajali pao je Konstantinopolj, i ostali su samo vitezovi kao trn u oku turskim sultanima, koji su ih i bukvalno gledali sa azijske strane. Sulejman Velicanstveni je 1522. godine dovukao dvesta hiljada ratnika na 400 brodova pred Rodos, koji je branilo njih sedam hiljada. Odolevali su (navodno su zrtve na turskoj strani bile preko 60 hiljada) i kad su se predali, Sulejman im je na ime pokazane hrabrosti garantovao slobodan prolaz uz bogatstvo koje su mogli da ponesu. Sa vitezovima su mogli da odu i svi hriscani koji su ziveli na ostrvu, a sultan se zavetovao da nece proganjati one koji ostanu. Mnogi su ipak otisli. Oni koji su ostali su bili iseljeni iz Starog grada i zapoceli su sa gradnjom Novog. U Stari grad su usli Turci, nesto srusili, nesto prilagodili svojim potrebama, izgradili dzamije i vreme se nastavilo. Vitezovi su u medjuvremenu presli na Maltu da se odatle opet tuku sa Turcima i drugima koji su nailazili tim putem, i tu postali poznati kao Malteski vitezovi. Verovatno su i sami znali da su poslednji izdanci jednog starog sveta, ne pocetak novog. I to ne zbog nastupajuceg mira u svetu vec brzorazvijajucoj tehnologiji ratovanja nece biti neophodni vitezovi. Zvanicno se red hospitalaca zvao Red Vitezova Svetog Jovana od Jerusalima, Rodosa i Malte. I danas postoji, i deo je katolicke crkve. Sa dolaskom protestantizma, red je u raznim oblicima opstajao u drzavama unutar Evrope. U Engleskoj je u 19-om veku osnovan po ugledu na njih red vitezova Svetog Jovana sa zavetom pomoci bolesnima i jadnima, i traje i danas vrlo uspesno; postoji i u Kanadi, a narocito je dobro znana St. John’s Ambulance koja pomaze svima. 

To je bio kratak pregled duge istorije, ali deo koji se meni najvise dopao je taj prilicno herojski otpor uz nikakve sanse za pobedu, i plemeniti gest turskog sultana.Vitezovi su bili oholi ali i hrabri; Turci su imali svoje junake i svoje ciljeve i neka pravila igre su postovali; hriscani, muslimani, ovi ili oni, otimali su se svi oko zemlje, kamena, mora a svi su mogli da prodju i sa mnogo manje.

U Starom gradu vecinom ulice nemaju imena. To mi je izgledalo kao direktan poziv na gubljenje vremena, sebe, i osecaja za realnost. One koje imaju nose imena antickih filozofa i pisaca. Kaldrma je vrlo specificna, podseca na neku vrstu mozaika i napravljena je od pljosnatih oblutaka slicnih po velicini i obliku vertikalno smestenih u vezivni materijal, koji malim delom vire iznad. Izgledaju kao minijaturna pesadija u besprekornom nizu koja ceka svoja naredjenja. Na jednom mestu smo videle kako prave novi mozaik, istom tehnikom, i to je manuelni posao, na kolenima, sa kojim se ne zuri.

Medju fragmentima o Rodosu dominiraju paradoksi. Univezalna rec starogrckog porekla, paradoks izgleda kao prava bastina njihove velelepne, krvave civilizacije i nesavladiva lekcija. Ljudi sporo zive i brzo voze. Svako je u necemu izgubljen – sopstvenim brigama ili istoriji. Na putevima svakodnevno stradaju, lokalni ljudi i turisti. Modernizam u starim gradovima je kao hronicni bol. Zateci se tu gde si rodjen je pomalo kletva pomalo blagoslov, mozda u Rodosu nesto vise nego u drugim gradovima.  

(nastavice se)

Rodos Novi grad

Novi grad

Image013_13A

Pred kapijama Starog grada

Zidine i more

Stari grad

Mediteran

1

Trazi se pesnik
Da napise pesmu
Obezbedjujem intimne detalje
Trazi se slikar
Da naslika portret
Platno je razapeto i stid otpusten
Inspiraciju ne garantujem
Postujem autorska prava
Stopiram isplatu ako sam nezadovoljna
Razmatram samo ozbiljne ponude
Preporuke neophodne
Od kandidata se ocekuje profesionalna indiskrecija
Suvenire iz budoara odbijam od nagrade
Pozicija je privremena
Ponovno angazovanje moguce
Otvorenost ka sugestijama pozeljna
Promena poze neizbezna
Subjekat podlozan menjanju misljenja
Fleksibilno radno vreme
Nastup i stil prema sklonostima
Kreacija potrebna za naucni rad
Nauka je licne prirode
U slucaju remek dela, nagrada suvisna