Kad bih bila junak

U bliske susrete sa ljudima se uvek upustam sa manje ili vise strave. Verovatno je to glavni razlog, uz nesto okolnosti, sto zivim u mehuru, koji na engleskom bolje zvuci – bubble. Kad moram da se sretnem sa ljudima, ja stegnem zube i stomacne misice, i izguram sa vojnickim stoicizmom. Posle godina stezanja zuba oni su mi se duboko uvukli u desni, a stomacni misici su zavidno jaki i bez dodatnog vezbanja. Iako ne volim da gresim, kao ni vecina ljudi, umirem od zelje da se pokaze da nisam u pravu. Posto sam u svoju bubble uvukla milion stvari, medju kojima prednjace opazanja, zakljucci, iskustvo i slicni specijaliteti, ja u njoj jedva disem. To je pozitivan spin. Sustina je da se gusim. Kad bi se dokazalo da su pogresni, ocekujem da bi oni svi pukli od muke – ne ostecujuci moju bubble – i tako bih ja dobila vise mesta.

Nedavno, cak sasvim sveze, u jedan dan su se smestili saznanje da se skora buducnost priblizava u obliku tenka kome ne fali goriva i pred kojim moj mehur izgleda smesnije nego obicno, da je jedan dosta bedan ljudski primerak neizbrisiv deo mog zivota pa i mog deteta i njene familije sa one strane, ciji teret najteze podnose njena sopstvena deca, i meni (opet!) puche srce, koje se usled svakodnevnih pucanja bavi jedino sakupljanjem svoje srche pa sve to ugura u vrecicu tu negde po sredini i ponekad se zaboravi sta mu je duznost u bdenju nad tim komadicima koji nikad vise nece biti celi,  i evo razmisljam kako mi je do nedavno velika preokupacija bila kako da odspavam pristojno bar jednu noc, a sada se ozbiljno brinem oko ovog organa u grudima, jer bez spavanja manje-vise ali sa srcem u komadima…

Elem, sa takvim stanjem stvari, naidjem opet na Michael-a Dirdu, koga sam pominjala nedavno i koji je knjizevni kriticar u Americi i ja volim da citam njegove kritike ako i ne znam nista o knjigama o kojima pise. Nasao se tako Michael u nekoj katolickoj skoli za devojcice na maturi – pozvali su ga kao uvazenog gosta da odrzi nadahnuti govor i inspirise devojke, i tu se iz mnostva podigne jedna ruka i devojcica ga pita sa duznim postovanjem i intelektualnom radoznaloscu: koji bi junak iz literature on voleo da bude. Michael nije oklevao: Bond, James Bond.
Devojcice su vristale od smeha, odusevljene, i ja sa moje strane, u stolici, ispred monitora, isto tako, kao da sam i sama nadobudna klinka. Odmah potom shvatila sam da bih i ja volela da budem James Bond!

Michael je posle u svom clanku dodatno objasnio zasto bi on ozbiljno voleo da bude James Bond, i ja sam sve vreme klimala glavom, chekirala da je u pravu jer bih i ja bas zbog toga volela: i licence to kill, i skupe automobile, i garderobu, i sve one fantasticne igracke koje ga cine nepobedivim, velelepne i komplikovane lepotice u nekomplikovanim vezama (ovo u muskom izdanju za mene, please), neoboriv cool, prihvatanje ugovora ali ne i autoriteta, osecaj zadovoljstva kad spasis svet od samog sebe i zlog mastera… jednom recenicom: primerak kome je ceo svet comfortable bubble a ne jedan bezvezni apartman u centru ovog grada u kome je zimi hladno a leti vruce.

Ostatak dana nisam vise razmisljala ni o tenku ni o bednoj rodjakinji, vec o Jamesu (sto se u ostatku price tj. mog zivota moze pokazati kao pogresno, ali prijalo je). Filmove o Bondu nisam nikada volela, iako sam dobar deo njih odgledala. Za one legendarne sa Connery-jem nisam sigurna oko celog kompleta, ali svejedno, taj sex appeal je bio savrsen za moju mamu, meni je bio pomalo smesan. Lepotice koje izgovore par reci i surove su i opasne, iako nisam razumela zasto, sto je prihvatljivo za jednu klinku, da ne razume, ali ja ovako velika i dalje ne razumem. Bond je u ta vremena bio muskarac, a meni su se svidjali decaci – okay, to je objasnjenje – ali kad je trebao da mi se svidja muskarac, nijedan Bond nije bio to. Sve do ovog poslednjeg. Apsolutno mi je neznano poreklo tog dopadanja, medjutim, trenutno vladajucem Bondu verujem da je sve bas tako kako je bilo na ekranu. I kod njega nemam zelje da budem Bond umesto Bonda. (Mozda, malo). Za razliku od prethodnih, koji su svi bili sa paznjom birani, ovoga je izabrao pravi genije. Za razliku od prethodnih, koji su izgledali kao da im je pomalo dosadno, ovaj je intenzivno ziv, nesto nalik na Carlita, samo drugacija verzija, drugaciji arhetip. Sa takvim arhetipima, vredi se probuditi i nenaspavana. 
Uprkos svim nedostacima i individualnim ukusima, James Bond je postao moderni mit u kolektivnoj psihi sveta, i sa jednog kraja na drugi tog sveta, nema drugog da mu moze prici i blizu.

James je u stvari utesni izbor. Prvi je Modesty Blaise. Nisam znala da su napravljeni filmovi o njoj, i bolje da nisu. Od prosecnog junaka stvoriti magnetican mit kao sto je Bond su se zaista potrudili, a takvu jednu neponovljivu herojinu su upakovali u tri pateticna celuloida. Nisu jos vremena dosla ali nadam se da hoce jednog dana kada ce Ms. Blaise zaziveti na filmu kao erupcija kakva jeste i strucni rusitelj patetike, i da ce to finansirati neka ekscentricna bogatasica uprkos otporima sa svih strana i nepodrzavanju javnosti, i politickoj krizi, i pretnjama od strane religijskih, zemljoradnickih i advokatskih udruzenja, i da ce ih ona sve priterati uza zid samo pomeranjem jednog prsta i reci – bice onako kako ja hocu – pa ce buduce klinke imati vise izbora nego da budu samo James Bond.

http://chronicle.com/free/v54/i41/41b02001.htm

14 thoughts on “Kad bih bila junak

  1. znas, to sa pucanjem srca i komadicima…nema bas monogo ljudi kojima je srce ostalo „celo“ i nikad ne promenjeno…svi ti delovi su ipak i dalje delovi istog, a dal ga spojimo ovako ili onako, pitanje umeca lepljenja, kvaliteta materijala i sto da ne, maste…te tako spojeno ono dobija novi oblik, ali to niposto ne znaci da je taj novi oblik losiji od prethodnog, naprotiv. On je samo drugacijeg oblika. Ionako je sve promenljivo u svemiru ovom, pa sto bi srce bilo izuzetak? Mozda i treba da se menja…ma koliko bolno bilo sve to.

  2. ŽENO BOŽJA! ŽENSKI BONDE! HEMINGVEJU! AMAN! UMEŠ LI TI BAR JEDNU OSREDNJU REČENICU DA NAPIŠEŠ!!! 😯

  3. Majke mi, Ivana, ubiće me jednog dana neki tvoj post. Samo ću da se skljokam na tastaturu i nikad nećeš saznati da ti si kriva što imaš ridera manje. 😀

  4. Znam da ih nema. I u tom procesu lomljenja i zaceljivanja se sakupila verovatno najveca kreativnost ljudske vrste. A ipak… I promena je okay, ali ipak… Isto je a nije.
    Moguce je da ja prosto odbijam da prihvatim neke stvari. Nisam jos ni fakultet zavrsila bila kad sam mislila da mi je previse. Vise od pola od ovoga sto sada znam bih apsolutno bacila, ili bar utopila za nesto bolje. I tako dalje. Puno razmisljam na tu temu.
    Ne kazem da nije tako kako predlazes. Sve ce propasti pa tako i srce. Ali svako bi da nesto sacuva. Neko porodicno blago, neko porodicni ponos, ili sta vec, a ja bih rekla da treba cuvati samo srce.

  5. atajlo, sta ja sad da kazem? :))
    Nemoj, molim te. 🙂
    Recenice su samo zezalice. Sa njima je bar lako. Da mi ide tako glatko i sa drugim zivotnim pojavama, mozda bih stvarno i konkurisala da budem Bond. Objave oni u GQ magazinu casting call za novog Bonda, i ja se prijavim. Ili neko drugo zensko bice. Ili MILION zenskih bica? Jer svaka bi da bude Bond. Hm, ima neceg u tome 🙂

  6. Ivana, ne bi SVAKA.
    Prvog dana u školi, učiteljica je pitala svakog ponaosob šta bi voleo da bude kad poraste. Azbučnim redom. Prezivala sam se na Š. Poslednja prozvana u I/IY, Milica Š. tom prilikom izjava „Ja ću da budem Aleksandar Ranković!“
    😕
    Na stranu što su moji roditelji potpuno pošandrcali, i što je učiteljica do kraja prvog razreda zazirala od mene (čak je i predložila da me prebace u drugi razred ili drugo odeljenje ili gde god, samo da me njene oči ne vide), a čim smo se raspustili, otišla je u prevremenu penziju (JA ZNAM da je zbog mene, mada postoji mišljenje i da je to bila starosna penzija. BTW, muž joj je proveo izvesno vreme na Golom otoku)… uh, gde sam stala… a da… Dakle, SVE to ne bi bilo strašno da se nije dogodilo najstrašnije, pa je i ovo postalo strašno zbog toga.
    Pričali su sa mnom, kao „Otkud ti to, kad si čula da se u kući pominje Aleksandar Ranković, blahblah…“ nisam čula, možda, ne znam odakle mi to, ali sam klimala glavom, a kad padne mrak, smišljala u krevetu kako ću sve da ih pobijem i osvetim muke kroz koje prolazim.
    Elem, neko vreme niko nije pominjao A. Rankovića, a onda je drug Tito prolazio kroz Čačak, i mene je moj tata stavio na ramena da ga bolje vidim, i tako smo mi čekali Tita, a dežurni pandur u uniformi, jedan od milijardu što u civilu što u uniformi, je stajao pored nas, i u jednom trenutku me pomilovao po kosi i rekao „Kako je slatka. Šta ćeš da budeš kad porasteš, kaži mi“, a ja sam rekla „Aleksandar Ranković“, a moj tata je mene tresnuo o zemlju i okrenuo se bez zbogom, a pandur nije mogo da veruje, a ni ja, jer sam se tek tad setila da ne smem da kažem nikom šta ću da budem kad porastem, nego da samo ćutim i da čekam dok porastem… e nema više, duži moj komentar od tvog posta. 🙂

  7. Da dodam još samo ovo. Kad je posle nekoliko godina „pao u nemilost“, mojima bila veća frka kako to da mi saopšte nego… e sad, da ne odajem porodične tajne. 😐

  8. Vidis, kad se vec prisecamo, ja se secam da sam uvek bila ubedjena (ali ono najdublje uverenje ubedjena) da je n_e_o_p_h_o_d_n_o nauciti vestine kao pilotiranje, macevanje, pucanje iz pistolja i slicnih uzasa, letenje sa ili bez krila, skakanje sa svega i svacega, i iskakanje iz svega i svacega i tako redom, jer sam mislila da cu da budem junak. Ili bar vitez. Ali i ovaj tvoj Aleksandra Rankovic je bas zavidan primer buduceg zanimanja. Svaka cast 🙂
    Nisam nista od toga naucila, verovatno ni ti nisi isla stopama vec-pomenutog, ali ostalo nam je valjda nesto od toga, jel’ da? 🙂

  9. pa upravo sam htela staviti naglasak bas na to, na tu kreativnost, sve sto sam napisala trebalo je zvucati ipak optimisticki (mozda nije tako ispalo :).naravno da ga treba cuvati, samo cesto to ne uspemo.

  10. E, kad bih ja sad krenuo da nabrajam sta sam sve zeleo da budem i zasto, potrajalo bi, ali, suvise volim ljudski rod, pa odustajem. 🙂
    Dobar post. 🙂

  11. iskro, fino si ti to rekla, i optimizam je nabujao iz tvog odgovora, vidi se, i ja sam se trudila da ga ispostujem – optimizam – jer za njega treba navijati, i uopste za dobru stvar treba navijati. Samo sto meni optimizam ne ide lako, bar ne uvek. Ali volim da slusam o njemu 🙂
    Oko cuvanja – mozda se i to uci, da, pretpostavljam da se uci. Vredi probati, u svakom slucaju.

    portoscuti, ovo sa Bondom mi je uletelo neocekivano. iako je verovatno sve ukazivalo na njega i ranije, ja se nisam setila eto dok nisam procitala clanak 🙂
    Pitala me je jednom moja klinka za neki domaci sta sam htela da budem kad sam bila mala, i ja sam joj rekla: avanturista. Ona se poprilicno impresionirala 🙂

  12. Tako zelim neki najobicniji zivot. Bez avantura,bez trzavica,sa malo slabijim trbusnim misicima.Uvek su mi bili „aha,kako da ne“ filmovi o Bondu. Evo,ja sam potvrda Atajlove tvrdnje da ne zele sve da budu Bond.

  13. I ja sam mislila da mi treba miran zivot, samo priroda i nista vise. Medjutim, odjednom se sve to srusilo i pojavile su se moje prave sklonosti, iste kao i kad sam bila klinka. I Bond je za sve to kriv 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s