Romanticni filmovi

Mario & Aneta je moj omiljeni romantican film. Njih dvoje nisu nista narocito, ne sigurno u onom smislu savrsenih protagonista jedne lepe price, jer priznajmo, sve te lepe price sa savrsenim zavrsecima imaju izrazitu naklonost ka savrsenom i savrseno slepilo prema svemu ostalom, ali ovo dvoje igraju na onu suprotnu kartu: tako nesavrseni, vagabondi sudbine takoreci, oni dobiju ono sto zele, i jos bolje – ono sto zasluzuju. To je poenta price. Da se ljudi zasluzuju, uz happy end. Imam neizrecivu slabost ka takvom konceptu. Sve slabosti koje sam ikada srela bi se podvrgle dobrovoljnoj lobotomiji samo da stignu do audicije za taj koncept, pa i moja sa njima. Postoje i razlicite vrste sitnih idiosinkrazija u trazenju koncepta, ili audicije, ili premijere, ili billboard-a, bilo cega ali neko sigurno zna o cemu govorim – neko uvek zna i tu se krije ogromna kriska utehe kao zrela lubenica pobednica takmicenja medju lubenicama – jer na kraju tog trazenja ceka jedno zadovoljstvo, ili armija zgodnih zadovoljstava u zgodnim uniformama, i zbog svih njih vredi traziti.  Neophodno je naci u publici nekoga zbog koga vredi proci kroz celu predstavu svake veceri. Ili svakog zivota. Ista stvar vazi za romanticne filmove.

Iz male kolekcije u mom DVD-orijumu, svake veceri premisljam da li medju njima lezi spas za jos jedan dan koji sam mogla da poklonim onima koji nemaju vise od jednog ili dva pa bi i takav umeli da cene, cakstavise napravili bi od njega celebration, ali to je jedan intiman ples i iza njega treba zatvoriti vrata. Srecnim slucajnostima, neki reditelji jos uvek umeju – neki ljudi bi bilo lepse reci – jos uvek umeju da napisu romanticnu pricu i od nje naprave romantican film, i ja se tome neizmerno radujem.

Nedavno, iz necije riznice dobre volje naisao je film ‘Sibirski berberin’. Nemoguce je naci ga u Severnoj Americi, bar meni nije uspelo, ali ga je neko iz iste vrste slabih ljudi kao ja postavio na google video, koji ima svojih izazova, medju njima losu rezoluciju, ili je prosto moj monitor mali medju divovima sadasnjice, i slika je bila ocajna. Od onih koje se u razlomcima pravougaonim i kvadratnim preklapaju jedne preko drugih, lome se – otud razlomci – i slazu kao puzzle na licima i predelu koje su kamere daleko vernije snimile, ali nije smetalo. Nije bilo ni titlova za ruski, a pola filma prica meko, slovenski – i nista nije smetalo. Sve sam razumela. Feelings, you know. Nije smetalo.

Posle mnogo romanticnih filmova, i jednog od koga sam samo pola razumela, ustala sam sa stolice ukrucenih ledja, i vrat mi je davao signale, ali desilo se nesto. Nisam razumela ruski, uz sve simpaticne srodnosti sa mojim jezikom, ali jesam nesto daleko vaznije. O ovome niko ne pise, i niko se tako necemu ne bi smejao, kao sto se redovno smeju zenama koje vole romanticne filmove. Ne, ovo nije smesno.

Zasto zene vole romanticne filmove? Zato sto su u njima muskarci dobri. Sa izuzetkom Hitklifa, romanticni filmovi donesu na platno muskarca koji ako i nije znao na pocetku, do kraja dvosatne price pronadje pravi put i pravi nacin, ne samo do srca junakinje, koja je njegova jer je zasluzuje, sto nije mala stvar jer vecina muskaraca ne zasluzuje svoje junakinje, i jednom kad ih je pronasao – put, nacin i srce svoje junakinje – on zna da su to prava kozha i pravo odelo za njega, do nedavno poslednjeg bednika bez igde icega i bez krpe na sebi u hladnom svetu. Zato zene vole romanticne filmove. A mi, marioanete svakodnevice, ustanemo kad muzika svira, romanticna muzika naravno, i osetimo na tren da je ovo koreografija koju je napravio neko ko nas poznaje, ali bas nas, i bas poznaje, i na tren ili cak nekoliko minuta, uzivamo u predstavi kao svako ko zna pravu stvar kad se sa njom susretne.

Za sve daleko vaznije ljude od slicnih meni sa ukrucenim ledjima i vratom koji zhiga ostaje pitanje na koje odgovaraju vec nekoliko milenijuma i nije neophodno odglumiti dramu i veliku neizvesnost, ni sleganje ramenima – za sta zaista ne treba narocita ni gluma ni kurs u ucenju iste – ali pitanje nije malo i cak bi se moglo reci da mu je ceo ovaj svet mali: zasto je tako malo dobrih muskaraca?

Advertisements

The People You Meet

Black love
White love
What colour’s
Your love?
——
Festivalska guzva. Desno, ‘Swing Rosies’ pevaju harmonicno Cole Porter style, u ljubicasto-crvenim haljinama, sa magnolijama u kosi. Stolovi su zauzeti u basti, alejom promicu ljudi. Izvan guzve, po strani, s leva, stoji jedna crnkinja, kao sto nikad niko nije stajao pre nje. Oslonjena je blago na zid. U visini njenog vrata pocinje prozor koji se uzdize pet metara iznad i zavrsava sirokim lukom, a svuda oko njega je gusto zbijena crvena cigla iz devetnaestog veka. Mocan zid, napravljen da izdrzi nevolje. Sto pedeset godina je cekao da se ona na njega nasloni – i da je drzi. Ali ona se naslanja vrlo lako, ovlas, pusta ga tek da je oseti. Sicusna kraj tolikog zida, nezametljiva u tolikoj gomili, ona stoji kao sto nikad niko nije stajao pre nje. Koza boje karamele, glatka, zategnuta preko finih kostiju lica. Kratko osisana kosa naleze tesno na lepo zaobljenu lobanju. Uzani udovi, stopala u japankama, oko vrata nizovi ogrlica, na licu smiren osmeh. Ona ne ide nikuda.
——
Uzanih kukova, dugacke plave kose, sa bolesnom nogom, veteran raka kostiju, devojka sedi za stolom u letnjoj basti. Prica, smeje se i oslanja na sto sa lakocom, pokrece ruke i gestikulira. Kad hoda, drzi noge vrlo blizu, i hramlje.
U narandzastoj majici, uz nju hoda momak sa crnim naocarima na nosu, bez stapa i pomagala, ali vidi samo deset incha ispred sebe.
Na pozornici, udaljenoj od tog stola, bend svira blues.
——
Za sledecim stolom sede cetiri sredovecne zene – dve bele i dve crne. Belkinje ustaju, pozdravljaju se i odlaze. Crnkinje se premestaju i sedaju blize jedna drugoj, obe okrenute pozornici. Priskocili su dvojica muskaraca, sa Bliskog Istoka, misleci da ce sto biti slobodan. Vrte se malo okolo i na kraju pitaju da li mogu da podele sto sa njima. One pristaju, oni sedaju. Ubrzo jedan ustaje, odlazi i vraca se pracen dvema zenama i jednim parom. Muskarci dovlace jos stolica, crnkinje ih gledaju. Oko stola se napravila guzva od invazije tela i stolica, i razbila krug. Ubrzo crnkinje ustaju i odlaze – dosljaci se veselo razmestaju i zauzimaju sto.
——
Kuca otvorenih vrata, sedi se na tremu ispred, ljudi ulaze i izlaze, sa casama pica. Unutra zidovi su beli i drvo je tamno. Sobe su radijalno poredjane oko hodnika, kao komuna jednakih koji se redovno susrecu u sredini.
——
Vece je toplo, lagano, dobrocudno i toliko lepo da svi o njemu govore i smese se jedni drugima, srecni sto su izdrzali sve nevolje, bolesti i neraspolozenja da bi doziveli jedno takvo vece.
——
U klubu.
——
Dvoje crnaca u zagrljaju, krecu se kako je crncima dato da se krecu. Njoj su ruke ukrstene iza njegovog vrata i ispruzene, istegnutih prstiju od zadovoljstva. On je drzi i naizmenicno razmenjuju pitanja i odgovore, spojenih ramena, priljubljenih kukova, u ritmicnom razgovoru.
——
Bucmasta Filipinka i mrsavi Indijac su nezgrapni u hvatanju ritma, ali smese se jedno drugom i ljube strastveno a srca otkucavaju nepogresivo ti-ja-ti-ja…
——
Crnac u leprsavoj beloj kosulji iznad koje mu se lice smesi a nad njime njegov ‘fro (i on se smesi), okrece se sam, malo povijenih kolena, blago nagnut napred, a oko njega sporo putuje vitka belkinja, glatke crne kose i glatke crne suknje. Kad se susretnu licem u lice, zagrle se i ljube.
——
Cokoladna crnkinja sa sitnim pletenicama plese bez mnogo pokreta, i svaki salje sitne talase u vazduh oko nje. Uz nju, priljubljen spreda ili otpozadi, obgrli je pa je onda okrene sebi, krece se jedan belac, resen da se svaki njen talas razbije o njegovu hrid.
——
Slatka plavusa sa slatkim osmehom i golim ramenima gleda slatko u visokog belca, koji gleda u nju, i ona mu kaze da ona moze duze, ali ne, on moze duze.
——
Grupe fino rasporedjenih belaca, i grupe fino rasporedjenih crnaca, grupe drugih boja izmesanog ili izmrvljenog pigmenta – fino rasporedjena tela u pokretu.
——
Sponzori ovako jednog finog okupljanja: Smirnoff, Budweiser i Corona.

Samo par reci, ili recenica

Zapitam se povremeno gde je jedna devojka na ciji sam blog naisla slucajem prosle godine, za koju znam da je nekad hodala ulicama Zagreba, i nekim drugim ulicama, i stizale bi je teskobne misli redovno, a ona je umela da tu teskobu opise na nacin koji je meni pevao u usima i u grlu a nekad bih izmrvila to pevanje i prstima, ali bila je sklona otvaranju blogova i njihovom zatvaranju nedugo zatim, i sada priznajem da pomalo brinem o njoj. Ne zato sto ne verujem da ona nema nekog blizeg da o njoj brine, pa i proveri da i dalje redovno hoda ulicama Zagreba ili nekim drugim ulicama, vec zato sto je bilo neceg u tom pevanju, i hodu ulicama Zagreba i nekim drugim ulicama,  za sta znam da moze da se nastavi i traje decenijama, ili se prekine jos koliko danas.

Damage

Those we love
walk in freely
through the gates
of our walled cities
They seem to carry
with them everything
These beautiful people
who make a pattern
all their own
in the fabric
that covers and drapes
our hiding place
Where they touch
the new growth begins
Where they rest
the new shape forms 

But when they tear away
they take more than
what was theirs

Prica o Banetu

Ovo je prica o Banetu. Vazno je rascistiti to na pocetku, zato sto ce se sigurno desiti u toku price da citaoc pomisli kako je prica u stvari o meni. Ali kad se budu obrisali svi delovi za koje sam se zalepila, ostace prica o Banetu. Zasto je to na kraju price vazno? Videcemo. Na kraju.

Bane i ja smo skolski drugovi. Ispravnije bi bilo reci da smo isli zajedno u razred, jer se ja ne secam da smo se druzili. Ako cu biti dosledna, priznacu i da se ja u stvari malo cega secam. A evo i zasto.

Na samom pocetku gimnazije, nakon intenzivne i razorne bolesti koja je odbacila izigravanje analiza i lekova i pokazala svoje pravo lice nesto ranije te godine, umrla je moja majka. Sve se tu zavrsilo, i price i pesme i muzika i ples. Za ilustraciju – ovo sto koristim svih godina nakon te porodicne tragedije nisam ja, niti su ovo moje ruke i lice, nego trake isecene iz jedne krpe. Krpa nije bila ni krpena lutka pa da se tu traze neke alegorije, vec prosto dvodimenzionalna krpa, a trake se razmestaju nekad ovako nekad onako, i nikad da se sastave u nesto trajno.

U Boru, gde se sve ovo odvijalo, i Bane se rodio, ja sam se nasla sticajem okolnosti. Moja majka nije nikada zavolela Bor, i njen zivot u njemu je bio jedna preduga poseta, tragicno okoncana. Medjutim to nije bio razlog sto ga i ja nisam volela. Moj otac se, na primer, odlicno snasao u Boru. Stekao je prijatelje, bio zadovoljan poslom, i nije se tako lose ni zivelo. Ja sam od nas troje imala najvece sanse da iskreno zavolim grad. Odrasla u njemu, prve ljubavi, prijateljstvo za ceo zivot, seks… sve se to desilo u Boru, ali dzaba. Bor je bio neoprostivo nelep. Bilo je u njemu lepe dece, i lepih dana, itekako lepih ljubavi, ali toga ima svuda. Da sam ga volela oprostila bih mu bila hendikep nelepote. Da je bio lep mozda bih ga i zavolela, ali ostajem neubedjena. Od sve dece koja su tamo rasla, neka su znala da ce otici iz Bora, neka o tome nisu razmisljala, ili nisu zelela – ja sam morala. Boru nije bilo najgore sto nije bio lepotan, van turistickih ruta to nije bilo bitno, i mozda on zaista nije uopste bio kriv, ali ja u Boru nisam mogla da disem. 

Posle brojnih upetljanih i iskidanih traka koje cu ostaviti za druge price, uspela sam u svom naumu. Ne samo iz Bora nego i iz zemlje u kojoj se on nalazio sam otisla. Ispostavilo se da mi je disanje bilo otezano i van Bora, sto je moguce bio obican slucaj hipohondrije, ali svako koga je snasao i najobicniji slucaj te muke zna da u njoj nema niceg obicnog. I tako se desilo da sam otisla u svet. U Bor nisam nameravala da se ikada vratim, a i svracanje mi nije padalo na pamet. Jedino bi se desilo ponekad da sanjam da sam opet u Boru, i probudila bih se oznojena, guseci se.

Odlaskom iz Bora desilo se jos nesto. Pocela sam da zaboravljam. Ne odmah, niti je bilo planirano, i dugo nisam znala kako se desilo. I sta je tu toliko cudno – pitala sam sebe jednog dana. Spustila se zavesa na jednu predstavu, pozoriste je pokupilo krpe, trake i zakrpe, i preselilo se negde drugo. Ali ja sam sasvim ozbiljna. Brisanjem iz memorije, moj zivot u Boru – i bilo gde osim ovde, u ovom trenutku – ne samo sto nije postojao, vec je podjednako mogao da se desi i nekom drugom. Izolovane slike i detalji koji bi se pojavili povremeno su bili izvor razmisljanja, emotivnih epizoda, ili samo izmamili blagi napad melanholije, i sve je obavio oblak cistog misticizma. U takvom izdanju Bor mi vise nije smetao. U takvom izdanju zivot i ljudi mi svuda manje smetaju.

Svratila sam nekoliko puta – moj otac jos uvek zivi tamo – ali samo na dan-dva. Razmaci izmedju tih svracanja su se brojali u godinama.

Tokom jednog od svracanja desilo se nesto neocekivano. U gimnaziji sam, uprkos svezem mirisu zemlje sa groblja na 7. kilometru (sve se u Boru iz nekog razloga zvalo u kilometrima), pronasla utehu u gomili srednjoskolaca kojima sam bila okruzena i koji su grupno udahnuli malo zivota u moje nesrecne trake. Paradoksalno, periodi iz gimnazije spadaju u najlepse borske uspomene. Kojih je malo. I lepih, i uopste, uspomena. Bilo je dobrih ljudi u mom zivotu u Boru, kojih se ja samo maglovito secam.

Pre sedam godina, vest o mom dolasku je stigla do Radmile, pa od nje krenula dalje i sire, i okupila grupicu skolskih drugova. Zeleli su da me vide. To me je jako iznenadilo. Iako sam retko, ili skoro nikako, razmisljala o Boru, vremenom se stvorilo ubedjenje u meni da su i drugi ljudi ostvarili uspeh u zaboravljanju, ako ne bas jednak mom, onda blizu. Susretu sam se iskreno obradovala. 

Zivot, svet ili sudbina, nije bio naklonjen Boru u medjuvremenu. Raspad i dezorijentacija celog jednog drustva i njegovih vrednosti, bombe, inflacije i strahovi su od nelepog grada napravili tuzan, zapusteni grad. I kad me je najvise gusio, Boru nisam zelela nista ni nalik na ovo. Bilo bi mnogo lepse da je napredovao u medjuvremenu i postao velegrad, ali ni ja nisam postala velelepna institucija hodajuci svetom u lose smestenim trakama, pa smo nas dvoje mozda pronasli nesto zajednicko, konacno. 

Bilo je leto; susret je bio dogovoren u basti jedne kafane za koju svi znaju, kao sto je to obicno slucaj sa kafanama. Ja sam ipak pitala gde je, sto je bilo pametno – zavrsila bih na drugom mestu. Kako i prilici, dozivela sam sok odmah na pocetku – nisam mogla da im se setim imena! Nekih jesam, ali neka ni uz najsurovija uvijanja mozga nisu dolazila. Mislim da niko nije uocio – nadam se da nije – ali se u meni neocekivano probudio stid. Moj savrseni plan zaborava se na delu pokazao kao surov, sebican i nelep. Nije bilo u pitanju sto godina samoce, ne znam sta jeste, i prekasno je bilo za izgovore. U tih prvih sat vremena susreta jedino je bilo vazno da se setim imena ovih ljudi koji su dosli da me vide. I doneli mi poklone, njih dvojica. Na ivici emotivnog preobrazaja koji postidjenost ume da donese, popila sam par pica, i raznezila se. Nastavljajuci svoje zivote u Boru, moji drugovi su u svojim kucama ostavili jednu sobu samo za uspomene. Ja sam ponela malo kad sam krenula, i veci deo toga kasnije dodatno i utopila. Malo sam pricala, slusala, posmatrala i prisecala se uz njihovu pomoc. Nakon sto sam se provukla kroz situaciju sa imenima posvetila sam se analizi efekta vremena na jednu generaciju. Oni su gledali mene, i ja njih. Nista nije bilo kao pre, ali tu nije bilo iznenadjenja.

Bane je dosao te veceri. Iznenadio me je. Nisam ga ocekivala, i njegovog imena sam se setila. Nije bio topao. Sa drugog kraja stola, i kroz naocare, Bane je posmatrao sa otvoreno seksualnim nabojem. Licio je na glumca u francuskom filmu. Oni su retko kada zgodni, ali se ponasaju kao da je najnormalnija stvar na svetu da je kamera bas na njima, i sledi ih, robuje im ili sta vec kamera radi da bi postigla zeljeni efekat, i tako iz filma u film. Od komedije do drame, i izmedju. Sedeo je, pio, oslanjao se na sto i sklanjao od stola, upucivao komentare, sa dozom samozadovoljne nonsalancije koja je vukla, cimala i ukazivala na sebe. Sporim razgrtanjem pokusala sam da se setim Baneta.

Nije imao u gimnaziji to sto ima sada, u ovo odelo je izrastao. Ali je imao verziju za decake. Samopouzdan, svojeglav, i sklon lakonskim odgovorima sa dahom cinizma, Bane je bio kompetitivan, odlican djak. U krugu njega, mene i nekolicine drugih, birao se najbolji djak u generaciji. (Ne, sigurno bez mene. Ja sam samo zelela da odem iz Bora.) Bane je, iz ovog ugla gledano, prosto bio bezobrazan. Nije bio jedini – generacija dece sa kojom sam rasla je imala eksplozivnu mesavinu ambicije, inteligencije i britkog jezika, ali posle toliko godina visprena deca su samo oble, vece ili manje glave u razredu, okrenute tabli ili pozadi, redu klupa iza njih – zamrznute u lepoj slici. Posle toliko godina Bane nije vise bio decak ali je zadrzao nesto od te bezobrastine kojom odise mladost. Na kraju susreta mi je poklonio tri tanke knjizice, i poljubio na nacin na koji me je i gledao.

Sa tim knjizicama pocinje prava prica o Banetu. 

Uzivala sam u citanju. Ako i zaboravimo gimnaziju (posto ja jesam, najvecim delom), dobila sam neocekivano priliku za jedno novo poznanstvo – sa svojim drugom iz razreda. Kroz njega, neocekivano bar tri puta vise, poznanstvo je obuhvatilo i Bor. Jer Banetov Bor je bio lepo mesto za odrastanje, glupiranje, zaljubljivanje, radjanje dece, i druge zivotne nepodobnosti. Efekat njegovog dozivljaja, istovremeno blizak i stran, je bio u tolikoj meri neobican da je postao uzbudljiv. Nije to bilo prvi put da sretnem nekoga ko je voleo Bor. Jasna ga i dan-danas voli, ali njoj bih oprostila i gore stvari. Bane je, slicno maniru za tim stolom pre sedam godina, svoj posao izveo mangupski lukavo. Kroz price i pesme iz svoje intime Bane nije pricao o Boru, nego o sebi. Neko manje samopouzdan i francuski bi me odbio i ja bih vec kod trece strane sklopila knjigu broj 1. Ali Bane je odrastao onako kako je obecavao.

Putem prirodnog protekcionizma – zbog tih zajednickih godina i povlastica stecenih na taj nacin – sve sto je Bane pisao bilo je i moje. Moje, kao vlasnistvo. On je ostao u Boru, kao sto ljudi koji grade svoj zivot od uspomena, stabilnosti, malo brasna i vode, grade i sve drugo. Ja sam otisla, bez igde icega, ili ikoga, i da ne bih bila nigde, osim u ovome sada. 

Da bi se bolje razumeo sklop senzacija koje je citanje tankih knjizica izazvalo, treba zamisliti svetlu ucionicu u gimnaziji sa tridesetak srednjoskolaca, podnosljivom grajom, profesorkom engleskog koja im je i razredna, uz to vrlo lepa mlada zena, koja predsedava nad oblakom erotizma sto svuda neizbezno prati sedamnaestogodisnjake, po pravu prirode sebicne do bolnog egzistencijalizma, i u takvom jednom gnezdu biohemije i nadobudnih mislilaca, sudariti dva paralelna sveta. Ili tri, pet, trideset. Cija je klupa davala najbolji pogled? 

Nigde se nisam pronasla u Banetovim pricama i pesmama. A trudila sam se, skoncentrisana na uspomene koje ne pamtim, i imena kojih se ne secam. Vredelo je probati, tesila sam sebe, ipak smo isli u isti razred. Daleko gore je sto nisam prepoznala ni bilo koga drugog. Bilo da je menjao imena ili ne, sigurno nije menjao aktere i dogodovstine. Izopstena iz Bora svojevoljno, ili tacnije, izopstenjem Bora, ja sam neocekivano pronasla  Baneta i njegove reci, i racunala na njih da je sve bilo tako kako je on ispricao. Neugodna situacija. Ili bi takva trebala da bude. Ali nije. Sedeli smo u istoj ucionici kroz godine skolovanja, trpeli iste profesore, i jedni druge, i stvorili jednu trajnu familijarnost. Da sam sve zaboravila o Banetu, on je moj skolski drug. Da Bane nikada vise nije cuo o meni nakon sto sam istrcala iz Bora na svoj zivotni maraton, ja sam bila jedna od nekoliko devojcica u III-5. Skupa, mi smo prosto deo istorije sveta. Ili jednog malog grada.

Posle jos jednog susreta i dve druge knjizice, mnogo filmova odgledanih u medjuvremenu, i secanja na stranputici, pronasla sam ono sto sam trazila. Sa kratkim izletima van, Bane je ceo svoj zivot proveo u Boru. Sa ili bez Banetovih prica, Bor nije lep. Ali Bor ovde nije vazan, samo je otezao prevod. Bane mozda zna francuski, a mozda i ne.
Medjutim
ako je ovo prica o estetici
metafizici uporednih svetova
egoizmu prezivljavanja
kinematografiji i jos kojecemu
kako objasniti da u jednoj rupi u svemiru
decak odraste voljen u tesnom stanu
upozna i oseti znanje
uspeh
emotivne uspone i krize
pikanje lopte
basket i majcinu kuhinju
price iz starina
sviranje gitare
zakone mehanike
gradjenje puteva
socijalizam i krah socijalizma
rat
nemastinu
ljubav i ocinstvo
knjizevnost
kritiku
i jednu esencijalnu potrebu
kao sto je stvaranje neceg trajnog
i pretopi sve to u lep zivot?

Work of art
Skulptura
I da je niko ne dira.

ДОКТОР РУС: Једна биографија

Gost autor: MuadDib  

У овој причи ће се можда поткрасти покоја ловачка лаж, али све остало је истина, часна пионирска.. 🙂

Сви су га звали Рус а био је Украјинац. Всеволод Леонидович Ромасјуков, (1898-1999), ловац и лекар. Познавао сам га готово четири деценије а увек ми се чинио истим: стасит и поносно усправан, бледог издуженог лица са мало седе косе, дечије упитног погледа, занесен у своје мисли као многе наглуве особе. Озбиљан израз се појављивао једино када би говорио о лову или начину лечења некакве тегобе.

Одрастајући у царској Русији уживао је привилегију статуса и образовања, а зет, спахија, га је одмалена водио са собом у лов – често ми је, увек са сјајем у бистрим светлозеленим очима, причао како су са хртовима и на коњима ловили зеца. Био је премлад за ратовање, али су га, као ‘белог’, ратни цунами и октобарска револуција довели преко Крима на ове просторе. Краљевина једна-па-друга је многима белима пружила уточиште и били су увек утицајна група, али то није била његова cup of tea..

Уписао је и завршио медицину у Београду током 1920-тих, а онда је, све бежећи од политике, спојио љубав према лову са послом и отишао да службује по Санџаку.  Учио је и изучио занат лекара на најбољи начин, искуством – не једном је јахао окружен чопором вукова до удаљеног села како би обавио порођај. До своје 40-те био је печени  general practitioner, од оне старе гарде која није правила разлику међу пацијентима. Из другог великог рата је изашао као мајор ЈНА, али се одмах демобилисао и наставио праксу по забаченим крајевима.  И лов, јакако!!

До тада је већ освојио и најдражи му трофеј (тетреба) мада се шалио како је до њега дошао непрописно. За разлику од свих осталих птица које се искључиво гађају док лете, у лову на тетреба мајсторство је у прикрадању док овај пева на грани (више је то клепетање него пој), а у истој секунди када клепетање престане ловац се мора потпуно умирити, макар остао на једној нози. А његов тетреб га је осетио и полетео, те је оборен у лету.

***

Доктора (ми смо га тако звали) смо упознали 1956. у Звечану. Био је већ ожењен бабушком Олгом, ћерком полковника која је  у Швајцарској похађала царски љицеј, иначе удовом која је из претходног брака имала сина у Загребу.  Доктор и бабушка су живели у двособној, рецимо вили са омањим двориштем, у асфалтној улици . На поду дневне собе је доминирала медвеђа кожа, наравно, а имали су и ТВ, бабушка би уздисала: ‘как красни баљет‘..

Моји родитељи су радили у ‘Трепчи’, где је Рус био фабрички лекар. Убрзо је и ћале кренуо у лов – поред Руса, било је у тој групи још пар искусних ловаца са добро дресираним керовима, а ловиле су се углавном јаребице камењарке, пловке поред Ибра и зец.  Имали смо и ми, као и сви службеници, двособну приземљушу са лепим двориштем, па потом и немачке птичаре: прво Трефа, потом Лору, расне и добре ловачке керове – али ниједан ловац није имао керушу какву је имао Доктор.

Дијана, енглески сетер, је била дресирана на француске команде. Као дете нисам је гледао у лову, мене би ћале понекад водио у своје усамљене ловачке излете радним даном после ручка (и сада понекад сањам да идем у такве шетње) – у прави лов је ишао недељом са одраслим ловцима. Али сам Дијану упознао онда када је Доктор отишао за Русију и оставио је нама на чување, тамо неке ’64-те…

Мој ћале га је претходно убеђивао да се преко Црвеног Крста повеже са родбином, пошто није имао никаквих флека из младости – међутим, потрајале су те провере тамо неке Службе више година, ипак је имао етикету ‘белог’, те је први пут  отишао тек 46 година по изгнанству, а свега месец дана пре тога му је умро отац.. Провео је тамо читаво лето а ми смо се преселили, Дијана са нама.

Шетао сам је једног преподнева, онако лепо васпитану и фину, када ми се одједном дивље отела са повоца и отрчала ка једном мотоциклу. Доктор се вратио у Звечан, сео на свој ‘Томос’ и дошао по њу у Приштину, осетила га је готово на километар. Тако се привила уз њега, потом села у корпу коју је за њу припремио, нисам је више видео.

***

..крај 1960-тих је, поред ослобађања огромне енергије и уклањања многих верских и осталих до тада друштвено прихватаних стега, на просторима тадашње Србије донео и слободу многима да подробно размисле куда ће са собом и својим најближима: нагли успон шиптарског насиља на Космету помогао је и моме оцу да нађе посао у Београду и пресели нас тамо (овамо) крајем октобра ’68-ме; а већ у новембру су у Приштини, која није имала ни гарнизон ЈНА, избиле насилне демонстрације о којима се није уопште писало. Да би се исте потихо угушиле, тенкове су довлачили чак из Скопља..

***

..и тако нас је, доласком у стан на Бановом Брду, живот поново спојио са Доктором Русом. Од скромне уштеђевине, он и његова Бабушка су купили једнособан стан на свега парсто метара од нас, на првом спрату солитерчића преко пута цркве св. Ђорђа, мој отац и он су одмах поново кренули у лов на теренима Макиша код Железника.

Бабушка је умрла ’76-те а њему је пар година потом заједница преосталих ‘белих’ (са којом ипак није раскинуо баш све везе) нашла Тоњу, удовицу са два поодрасла сина из претходног брака. Е, та је била права баракуда! Смислила је да му исиса и коштану срж, натерала је и нас да њеним синовима ископамо онај одавно цркнути црно-бели ТВ из Звечана, који је доктор похранио у наш подрум (у она времена се ништа није бацало). Проблем гђе Тоње је био у томе што у браку са Доктором није поживела дуже од две године, те је он опет остао слободни удовац Ловац.

Од тада onwards, Доктор би се сваког четвртка предвече препознатљивом мелодијом огласио на динг-донг звону нашег стана на петом спрату (лифта њет било!), сео и ваљало га је забављати. Ћале је тих година поред свог редовног посла доста радио и хонорарно, сарађујући у стручним часописима, па је дужност да забави Доктора почесто западала доконог студента који је волео да га слуша, без потпитања – матори је био прилично наглув, мада је умео да чује све што не треба, видео бих то по лукавом смешку.

А имао је шта да прича, и умео: тих година је почесто одлазио у Русију, донео би нам претходно једно прастаро коферче на чување док је на путу. Моји су претпостављали да ту чува некакво злато или оружје, ја само знам да га је једном преда мном отворио, извадио стару свеску-дневник и показивао ми прекрасне цртеже козака и војника са опремом и наоружањем од пре 60 година: на питање чији су цртежи насмешио се, али сам предобро познавао рукопис око цртежа, знао сам га са рецепата још од детињства.

Рекох бежао је од политике, али је под те старе дане умео да изрецитује презимена свих чланова Лењиновог политбироа, као песмицу, а потом и њихова стварна презимена. Тврдио је да једино Стаљин (Грузин) и Лењин (чуашко неко племе) нису били евреји, али је све то причао без икакве примесе остраћености. Међутим када се причало о лову, е ту би већ прштало од страсти, присећања доживљеног, било и подоста понављања, али је умео да прича тако живо да бих одслушао у пакету и нове и старе доживљаје..

***

Почетком ’73-ће и ја сам добио дозволу и кренуо као млађан ловац са њима, после пар година се и научио па и успевао да подоста тог утрефим, имао сам тада добре рефлексе и оштро око. А Доктор је увелико зашао у своје осамдесете и држао се мене пошто је јако волео и да уловљено понесе кући и припреми – ја нисам, па бих му наравски уступио фазана, јаребице.. Понекад би се нашалио и како је припуцао реда ради, само да се чује да је учествовао. Али имао је кера, тада је његов епањол-бретон Боби био једно племенито чудо од лепоте и бољи ловац од свих нас. Маркирао би, после пуцња без грешке доносио рањену дивљач, у случају промашаја би окрену своју отмену главицу ка нама и прекорно нас погледао.

Једнога дана нас није ишло (бива тога) па је Боби преузео и из једног дворишта донео петла: истрчали Цигањи, кукају као да им је придавио краву-хранитеља фамилије. Мој ћале се извини, понуди новац, они затражише отприлике за половни ауто, ћале их отера у 3 лепе (ипак смо ми имали пушке :-)..

Имао сам привилегију да бринем о Бобију током Докторових боравака у Русији – бака би му давала храну и воду, а он је, мукица једна, чекао да се пробудим (ноћу сам учио) и да га одведем да се олакша. Свукао би ме као муња са петог спрата и било би ухх! Једном сам Бобија готово удавио повоцем пошто му се комшијска авлијанерка потурила онако сама, он јадничак кренуо али ја сам сматрао да власник то не би одобрио, и тако би..

Временом се Доктор жалио да га ноге слабије служе и смањивао је кретање, да би се до краја довезао са нама у ловиште под пуном опремом и са Бобијем на повоцу, а онда преседео у колима док ми ловимо.

***

Живот је чудо, те тако и околности натераше Доктора да се договори са Бабушкиним потомцима да га чувају – продао је станчић и отишао њима у Загреб. Иронично се пре рата нашалио Украјинац на тему српско-хрватских односа, спаковао свој бућор и повео оматорелог Бобија са собом. Послао је оданде док га је вид служио пар писама, исти онај лекарски прецизан фини рукопис…

Из Загреба смо добили у коверти парти-цедуљу да је преминуо у 100-тој години.

 

 

 

Jedan most i deset kilometara

Hodajuci na zapad duz Danforth avenije oko pola sest popodne zatekla me je jedna misao: ne znam da sam u Torontu ikada presla jedan most, svojim nogama, peske. Bila sam ne malo iznenadjena tim otkricem, jer most kojim se avenija zavrsava nije daleko odatle, a ja sam u tom delu grada provela godine. Od mozda pet-sest mostova u gradu koji nisu jako daleko od mog kraja, jedan jedini da nisam presla za tolike godine? Ocito mi prelazenje mostova nije nikada bilo vazno ranije, ali ipak – cudna stvar. Mostovi su divni, prekrasni, i ja volim da ih gledam – ma, cudna stvar. Ucinilo mi se to kao veliki propust dok sam koracala prema suncu u ponedeljak popodne i tako se desilo da sam po prvi put stala na Bloor Street Viaduct, koji zvanicno nosi ime Prince Edward Viaduct. Princ o kome se radi je 1918. bio Prince of Wales  a kasnije Edward VIII, onaj koji je abdicirao u ime ljubavi.  Iako se pricalo za njega da je bio nezreo za bilo kakvu odraslu duznost a svakako za vladara Britanske Imperije (nisu ga zanimale princevske i kraljevske duznosti, vec daleko vise zabavljanje i obozavanje starijih, i udatih zena) , princ je bio pametan – oslobodio se bede kad se oslobodio krune (da se ne pominje rat koji je tek predstojao) i proziveo zivot iz bajke, kako i dolikuje jednom princu. Da li je ikada uopste dosao u Toronto, to mi nije poznato.

Kad je u Torontu izgradjen metro, most je prosao kroz rekonstrukciju da bi u svom srednjem delu poneo sine i vozove linije koja spaja istok i zapad grada. Kada je postao popularan izbor samoubica – toliko popularan da je sredinom 90-ih bio na drugom mestu svetske liste, odmah posle nenadmasnog Golden Gate-a u San Francisku – donesen je bio plan i nadjen tim arhitekata da napravi barijeru. Barijera je izazvala dosta kontroverze, i iz daleka ne izgleda narocito lepa. Dali su joj poetican naziv – Luminous Veil. Prozracni veo. Mozda kao omaz svim tim jadnicima koje nije uspeo da zaustavi svojim delikatnim ali neprelaznim celicnim nitima. Iz bliza je vrlo lep taj veo zastite i humanosti. Podseca na sitne, tanke, izduzene kosti jednog masivnog krila koje se pruza duzinom celog mosta sa jedne strane, pa jos jedno sa druge strane, i jednog od ovih dana poletece, zajedno sa automobilima, pesacima i tuznim samoubicama koji su se zatekli na njemu.

Iznenadjena sam koliko ljudi hoda preko mosta. Ovo je vreme posle zavrsetka radnog vremena, dan je lep, nesto preko 20 stepeni, sunce se krije iza visokih zgrada ali je nebo cisto tek sa nekim oblackom, i sa mosta se vide visoki vrhovi gradjevina kako strce iz gustog zelenila. Grad je pun zelenila i sa ove tacke to izgleda kao hrabar urbanisticki stejtment. Bravo! Jako sam zadovoljna sobom i uz jos jedan uzlet inspiracije shvatila da nikada nisam otisla kuci peske, nikada, ali nikada za sve ove godine, i ne znam zasto. Pa kad su premostili reke, zalive i kanjone, zasto ja ne bih ovim tempom, ni prebrzo ni presporo, hodala, hodala, sve dokle me noge nose? Ima oko 10 kilometara. Osecam kako rastem, puna sebe. Ali ovaj hod bez muka je vise iskupljenje.

Pre neki dan sam usla u lift u zurbi, nisam stigla da nista pojedem, i drzim u ruci komadic cokolade. Unutra je vec jedna mlada zena, nosi korpu za ves i silazi u vesernicu. Ja mrzim da jedem u hodu, pa bila to i cokolada, pre cu umreti gladna nego sto cu nesto jesti na ulici, ali danas mi se ne umire, naprotiv, ocekujem da vece bude lepo. Polako uzivam u cokoladi, pitam se da li da joj ponudim komadic, imam dovoljno nece mi zafaliti ali ne poznajem je i ne treba ljude zaplasivati cokoladom u liftu, grizem polako i utom mi ispadne cokoladna mrvica iz usta i padne na pod. On je vec prljav i ima daleko vece komade djubreta po sebi, ali ja vidim onaj moj komadic cokolade, i osecam da ga gleda ispod oka i devojka u uglu, iako se cini da gleda samo ispred sebe. Bolje da sam i umrla od gladi nego da sada premirem od stida. Normalno bih se sagnula i pokupila svoje djubre. Ali cokolada je vec polu-otopljena, prva korpa za otpatke je na 5-10 minuta hoda, istopice mi se skroz u ruci, nemam maramicu u tasni, a moracu da pojedem jos cokolade ako bih da trajem sledecih 3-4 sata jer necu stici da ista pojedem pre toga… i tako sam ja stajala, i stajala je ona devojka, i moja cokoladna mrvica medju djubretom, i bilo me je stid.

Sa druge strane mosta sam ocekivala najmanje zanimljiv deo moje eskpedicije. Ali svuda ima drveca, bujnog drveca koje su ponekad uznosi ka nebu, a nekad naginje ka ulici i baca senku, i neprekidno zujanje automobila ne smeta, i svuda ljudi hodaju. Sa desne strane zgrade su u visini ociju, a pocele su daleko nize, jer ispod postoji jos jedan nivo ulica i automobili i tamo prolaze, i tamo ima ljudi.  Sa leve strane zgade su kao monoliti – stoje na maloj uzvisini i odatle pocinje njihovih 20-ak spratova put neba. Graditi gradove zahteva pravu ingenioznost; ljudi koji u njima zive to najcesce zaborave. Laka sam na nogama, osecam se kao da sam napravljena od jakog celika, slicno rebrima onog krila na mostu, i ne sumnjam da cu stici do kuce bez iskusenja da usput udjem u metro.

Iskupljujem jos jedan greh. Ruzne misli i ruzne reci. Svako ih ima, znam, ali sta to znaci – da ih treba propustiti ispred sebe, kao ljude sa malom decom, ili one u kolicima? I kad su zasluzene i kad nisu, ruzne reci su samo snapshots, moje prirode, tvoje prirode – nema tu umetnosti. Umetnosti zivljenja, o tome govorim.  Od svih umetnosti, ja tu najvise volim. Slikala sam danima jednu osobu iz jedne realnosti koju redovno posecujem, i hvatala je u ruznim pozama, i dok hodam ovako oslobodjena tereta, pocinjem da se smejem, jer sada na svim fotografijama vidim samo sebe. Cackam nos, i zube, mrstim se, becim, cesem se na mestima koja nije pristojno pominjati…casna umetnicka, nikad vise necu birati manekene iz svog okruzenja. Neproziran veo cu izgraditi i smestiti ga duz mosta kojim prelazim do ljudi.

Stigla sam do glavne gradske raskrsnice – Yonge & Bloor. Zagradjen je deo ulice i trotoara na sve cetiri strane. Sagradice na najskupljem komadu zemljista najskuplju zgradu, ili mozda nece. Jedan veliki buldozer stoji parkiran usred poveceg kvadrata zemlje, i oko njih visoka ograda. Najskuplji komad zemlje, svasta.

Ovde skrecem desno , na sever. Do sada sam isla po ravnom, sada dolazi blagi uspon sve do kraja. Ne smanjujem tempo, malo me bole stopala, ali dobre su cipele, ravne, i nece mi biti nista, treba samo naci pravi ugao i pritisak. Neprekidni niz fasada, ljudi, automobila, sve isto i sve je drugacije. Disem ujednaceno i prisecam se da sam pre nekoliko meseci imala problema sa disanjem. Pitala sam moju lekarku, i ona kaze da je udahnuti duboko – istupanje iz uobicajenog ritma – prirodan refleks koji svi cinimo vise puta u toku jednog minuta, ali smo ga uglavnom nesvesni. Nakon toga, kad nije uspela da mi da dijagnozu i nije imala sta drugo da kaze – ja sam jedna od retkih pacijenata koja je posecuje i ne fali joj nista, ali je ona azurna i uvek sve proveri – dosla sam sama do odgovora: zadrzavala sam dah. Kao kad se gleda strasni film. Pitala sam se koliko dugo se ja to ne usudjujem da disem, i zbog cega, za ime Gospino? Zadovoljno sam proverila sebe hodajuci uz brdo – disem kako treba. I drzim ledja uspravno, sitne kapi znoja se slivaju pod majicom, i ja grabim napred. Uhvatila sam korak sa jednom zenom koja u skupim cipelama i skupim naocarima mase ljudima u automobilima da prodju, sve ih propusta, jer joj to pricinjava zadovoljstvo. Gledala sam je malo, propustila sa njom par automobila. Ona je ostala na toj strani ulice da ih i dalje propusta, ja sam presla dalje.

Na domak kuce sam shvatila da mi je zao da sam vec stigla. Ni sat i po mi nije trebalo. Tamo odakle sam krenula sve je i dalje isto, i kod kuce me ceka sve kako je bilo, a tih 10 kilometara je kao novi put u starom svetu – nista nije promenio. Uprkos svemu tome, osecam se jako mocno, kao najjaca zena na svetu. I sve sto je trebalo je jedan most i deset kilometara.  Na vrhu puta, na kraju muka, iza duge, ispod neba, uvek nesto ceka. Vredi krenuti.