Pariz u brojevima (3)

Subota – 3. dan

Danas idemo u Pompidou centar. Vise volim ime Beaubourg ali ga mnogo smesno izgovaram i klinka dobija napade smeha. S druge strane je rec ‘centar’ od koje mi dolaze misli na ludnice, a ne svidjaju mi se ni politicari koji svoja imena kace tamo gde im nije mesto ali je Pompidou tako smesno pompezna rec, cak se i slaze uz vodovodne cevi kojima je ova galerija moderne umetnosti obmotana, pa ko sta voli. Slucajem smo po izlasku, na par koraka od naseg ulaza otkrile jedan od zatvorenih pasaza Pariza. Sve, ali bas sve radnje u njemu su bile zatvorene. Vladala je potpuna tisina. To je islo jako lepo uz arhitekturu i ambijent prolaza – kao da je spavao, ili sporo disao, citao …bilo je to mesto sa dugim zivotnim iskustvom. Pasaz su cinile galerije, antikvarnice namestaja i knjiga, i mi smo lepile noseve na zamracene izloge ne bi li videle sto je dalje moguce unutra. Pa ih onda podizale da gledamo svod, izvijene lampe, intarzije, sve u savrsenom nizu. Izmedju radnji je tanak komad ogledala, svaki narusen vremenom, i u njemu se ogledale. Znamo da je to cudno (iako ne znamo zasto) ali jos uvek nam je neverovatno da smo u Parizu. A eto nas u ogledalu. Ili iza? Prekrasno mesto.

Nastavile smo zatim prema Beaubourg-u. Ja se dobro snalazim, pa i kad se izgubim brzo se opet pronadjem i tako smo, misleci da idemo u dobrom pravcu, naisle na jedan deo Rue de Rivoli ulice koji je pun mesanog maloprodajnog evropsko-americkog korporatnog prijateljstva. Aaaaaaa! – jaukao je opet moj unutrasnji glas. Dalje smo zalutale u Rue St. Denis. Tu se turizam rascvetao kao alge po moru, i da me je neko pitao zasto mi sve to smeta i kakve to veze uopste ima sa mnom kad se sami Parizani ne ljute, ja ne bih umela da odgovorim. Jedna lepa impresivna fontana – Place des Innocents – je izgledala kao istackana muvama, a to su bili ljudi umorni od shoppinga. Srecom da je klinka videla nesto zanimljivo, pa su njeno zadovoljstvo i uzivanje i meni pricinile zadovoljstvo i uzivanje. Kad smo izasle Beaubourg je bio odmah tu, ispred. Nije mi jasno kako ga nisam videla. Mase ljudi oko njega nisu ukazivale na dobro – ako je pola njih unutra… Nije ih bila ni desetina unutra. Muzeji savremene umetnosti ne privlace toliko guzve. Valjda je dovoljno da zagledamo jedni druge, i eto savremene.

Upisala sam datum i ime na svoju muzejsku propusnicu, kupljenu za sest dana, sa vrlo skromnim planom da obilazimo dva muzeja na dan (deca ulaze besplatno u skoro sve muzeje), i krenule smo sa razgledanjem. Prvo smo obisle galeriju sa pobednicom Marcel Duchamp nagrade za 2007. godinu. Tatiana Trouvé i njene umetnicke instalacije u dve velike sobe. Volim umetnicke instalacije iz dva razloga. Prvi su velike sobe u koje su smestene. Toliki prostor posvecen jednoj fokalnoj tacki. Ljudi zive u manjim ili vecim sobama, i njihove kuce im puno znace, ali je prostor posvecen svemu osim njima. U ljudskim sobama ljudi nisu fokalne tacke. Obicno je to televizor. Nekad je namestaj. A ljudi u tim sobama najcesce i nema.
Drugi razlog su same instalacije. Ne uvek, ali najcesce ima u njima humora, ponekad i strave, i tako fokusirane u velikim sobama bas te zamisle.
Klinka je bila odusevljena jednom rupom u zidu iz koje neprekidno sipi i istice crni svetlucavi pesak i pravi sve vecu gomilu na podu. Na drugoj strani zida ista takva rupa i pesak sipi. A onda smo shvatile jednu igru ogledala i prostora i kako se sa lakocom stvaraju iluzije. Zaista je lako pobrkati ljudska bica – to je bila umetnicka instalacija sa puno strave, ali smejale smo se odusevljeno.
Jean Gourmelin i retrospektiva njegove karijere. On je ilustrator i humorista. Crtezi i posteri neverovatne gustine i tenzije; koristi nadrealizam, apsurd, a nedvosmisleno kaze sta ima na umu. Ni mracnijeg humoriste, ni jasnije slike o svetu. Strava. Klinka se malo mucila sa takvim pogledom na svet, ali nije dugo trajalo. Otisle smo i u deo muzeja posvecenom deci, za malo interaktivnog igranja, i onda smo izasle napolje. Svakoj po palacinka, pa dalje u Le Marais.

Ali da prvo predstavim Clotildu. Ona nas vec danima upucuje u tajne Pariza. Otimamo se za vreme s njom. Pise o njoj da je izdala neku knjigu kojoj se popularnost otela kontroli, ali ‘Clotilde’s Edible Adventures in Paris’ je kao slikovnica puna cuda, u kojoj i mladi i stari izgube dodir sa realnoscu, odnosno izgube se u Parizu. Ako nije slikovnica puna cuda, onda ja mapa za ostrva s blagom u Parizu. Kako god, Clotilde pise sa neverovatnim sarmom o jestivim avanturama u Parizu, objasnjava nazive, kulturu ishrane, ophodjenja pa i manire za stolom, deli recepte koje su pariski majstori pristali da izloze javnosti a sve njoj za ljubav, sve to ilustrovano izuzetno provokativnim fotografijama za pljuvacne zlezde. Njena fotografija na naslovnoj strani joj pristaje kao sto nekome ko ima sve sto joj treba, zivi u najboljem gradu na svetu i bavi se poslom koji voli pristaje njen zivot – savrseno. Mi smo tog jutra zapisale u beleznicu mesta koja ona preporucuje – od cololade, do pekara, bistroa, marketa pa sve sire – koja ce nam biti u kraju kojim cemo ici tog dana, jer deo nase avanture u Parizu postaje i zelja da negde naletimo na Clotildine tragove. Na Clotildu u stampanom izdanju sam slucajem naisla u jednoj knjizari pred put, kad sam kupila jednu od onih turistickih knjiga koje pricaju o svemu po malo, i pune su prakticnih saveta, takoreci su prijatelj u stranom svetu. Knjiga je nemastovita, i vidi se da je to sve odradjeno previse puta (nova edicija svake godine). Citam je kad dete cita Clotildu, i dok nju dozivljavamo kao pravu, pravcatu prijateljicu Parizanku, zbog koje se treba vratiti i napraviti jednu avanturu hodajuci iskljucivo njenim tragovima po gradu, moj turisticki vodic me samo zbunjuje. Ovo je prvi put da dete i ja posecujemo ovakav jedan grad, sa dovoljno vremena da obilazimo, setamo, uzivamo, i u mnogo cemu je sve na ovom putovanju prvi put. Uvidjam koliko je svako iskustvo jedinstveno, oblikuje se po tebi i onima oko tebe, narocito putovanja, koja uz mirise, ukuse i vidike, imaju plastican oblik na koji utice i vreme, svetlost na ulicama, i ja pokusavam da budem odrasla i napravim od naseg vremena ovde najbolju mogucu menazeriju iskustava i uspomena, ali nisam sigurna kako se to radi, osim da se ponekad desi. Hocu da kazem da me je ta knjiga podsetila da mi planiranje nije jaca strana. Ali zato menjanje planova jeste.

Marais je kraj grada koji se prostire u 3. i 4. Arondismanu, u njemu je smesan jedan mix uskih ulica, butika, gay zivota, Jevrejske cetvrti, galerija, i palata iz XVII veka. Tu se nalazi i muzej Picasso, koji je drugi muzej na spisku za taj dan. Iako ja sve vise uvidjam da je Pariz daleko kompaktniji nego sto mapa ukazuje, hodom se vise vidi alI brzo se umore noge. Narocito decije. Negde na pola puta obecala sam da necemo u muzej, ali nastavljamo prema jednom trgu, najlepsem u Parizu, na cijem zelenilu cemo se izvaliti da se odmorimo. Naisle smo tako na jednu kapiju, a ona je vodila u jedno dvoriste koje je bukvalno izgledalo kao zacarano sa stubovima, bastom, naslaganim ostacima stare arhitekture u jednom kraju, koji i tako izlomljeni deluju veci od najveceg coveka. To je bio Musée de l’Histoire de France. Ili mozda Musée Carnavalet. Zbunjenost verovatno razume svako ko je sledio mape, hodao i gledao okolo istovremeno, pritom prelazenje ulica u Parizu zahteva budnu paznju. Prosetale smo, sele na stepenik da se odmorimo, i bilo je to jos jedno lepo lice Pariza. Nastavljamo i ulazimo sve dublje u Marais. Ulice su sve uze, fasade sve starije, pri cemu su one od pet vekova najmladje, ili bar tako izgledaju, vek manje-vise, i cesto ulazimo u radnjice koje imaju lepu ponudu mode, parfema, dizajna razlicitih vrsta. Neka mesta su zatvorena, ali ovde ima puno turista i prisnost samih ulica je tako lepa da se to vise ne oseca. Ili smo se prosto navikle. Trotoari su najuzi na svetu, i napredujemo polako ka Place des Vosges, koji nikako da se pojavi. Utom iza nas cujemo neke Amerikance. Ljudi iz Severne Amerike su dodatno zbunjeni u Evropi malim prostorom izmedju ljudi. Ovde se treba navici na tesne ulice, ali i da se one dele sa drugim ljudima, i to niko ko nije osetio ne moze da razume, kad ti se suzi prostor, neobicna stvar. Dakle, ti Amerikanci iza nas su radili sto i svi drugi turisti, hodali, gledali, gubili se usput i pronalazili, i u trenutku kad su bili tik iza nas zena kaze muzu: „Da li je moguce da su im sve palacinke slatke? Pitam se kako saznati da li imaju i slane?“ Jadna zena je verovatno toliko bila zbunjena svime, mozda su tek pristigli pa i neispavana, da je takva jedna glupost bila i razumljiva, ali ona je u tom trenutku naslikala najzivopisnije moguce tipicnog turistu, karikaturu kojoj se svi podsmevaju, i klinka i ja smo prasnule u smeh koji smo pokusale da prigusimo, pa smo se tresle od smeha i napora, a gledajuci jedna drugu jos i vise. Oni su to mozda i razumeli, a verovatnije je da nisu, jer zbunjenost je vladala njihovim izmucenim turistickim telima. Treba malo objasniti palacinke u Parizu, pretpostavljam. Ima ih bukvalno svuda, i Clotilde nam je dodatno ispricala da one spadaju u jednu od retkih opcija hrane s nogu u gradu. Svako mesto nudi dve glavne kategorije ‘crêpes sucre’ i ‘crêpes salée’, pa ispod svake od njih se izlista sa cime sve dolaze. Cak i sa nepoznavanjem sveta i jezika van neke americke bestragije, Bagdad Café, recimo, izgleda neverovatno da bas nista na meniju bezbrojnih mesta u gradu ne bi objasnilo nasim sapatnicima po turizmu da su im opcije mnogo sire od slatkih palacinki. Ta sludjena zena ce, bojim se, ostati u nasoj dualnoj memoriji zauvek naslikana kao negativni efekat turizma na ljudska bica. S tim sto je vrlo lepo i sluzi im na cast da su se iz svoje zabiti zaputili u svet. Ko zna kakva zelja vodi ljude ka Parizu. Verovatno bi bilo lepo popricati sa svakim i pitati ih tako nesto. Ali ko bi se time bavio.
Posle susreta sa njima obodrene smo i nastavljamo prema trgu, koji je sada blizu sudeci po sve vecim grupama ljudi na ulicama, i tipicnim korporatnim lancima koji znaju da je lokacija prva najvaznija stvar u biznisu.

Place des Vosges, ili Place de Louis XIII, ne ide uz turizam i korporacije, ali ni uz Marais. Rasiri se odjednom iz onih tesnih ulicica velika povrsina sredisnjeg zelenila, sa drvecem, travom, statuom kralja na konju a oko nje drze svoje mesto i eleganciju hôtels particuliers, velelepne rezidencije aristokratije iz 17. veka. Marais znaci mocvara, sto je ovaj kraj bio do 14-og veka kada je potraznja za sirim prostorom za palate primenila najsavremeniji injezering isusivanja, i izgradise ih. Paviljoni oko Place des Vosges su gradjeni planski: visina fasada je jednaka njihovoj sirini, a visina trouglastih krovova je polovina visine fasade. I evo ih drze strazu vec cetiri veka vremenu koga vise nema. Pod kolonadama su galerije i radnjice razlicitih vrsta, medju kojima neke imaju vekovnu patinu. Mnoga poznata imena francuske istorije su zivela u ovom kraju, medju njima Descartes i Victor Hugo. Ovaj poslednji ima muzej tu negde, a ponegde se moze uci u unutrasnje dvoriste. Nemoguce je odupreti se zamisljanju kako je to tada izgledalo. Nestvarno je da su ljudi ziveli tako raskosno dok su se na tesne ulice prosipale nocne posude; nestvaran je veci deo istorije kad vec stojim na granicama sopstvene maste. Na travi leze ljudi u razlicitim pozama. Kestenovi su zasadjeni kasnije uz veliki kontroverzu – kvarili su perspektivu, zalili su se starosedeoci. Dobro je da se Parizani ne daju lako promenama, ali lepo je sesti u hlad.

Rue des Rosiers, ulica ruzinih zbunova, je najzivopisniji ostatak starog Jevrejskog kvarta. Izbledele Davidove zvezde na fasadama, hebrejska slova, africki Jevreji i evropski izmesani, couscous i kupus. U jednoj pekari/kafeu sinovi posluzuju kupce, otac porodice sedi na stolicici za kasom i naplacuje. Okolo se muva ostatak familije, posluzuje, uredjuje, i guzva je – tesan je zivot u Evropi, i mnogo nam se svidja. Ispred jednog prozora je dugacak red, ceka se na falafel. Stale smo i mi. Jedni drugima turisti daju upustva gde da plate, gde da naruce, zagledaju jedni drugima kad dobiju narudzbinu sta su ovi dobili pa da i oni sami uzmu… fin osecaj deljenja i ucestvovanja u zivotu. Jedan falafel za klinku, jedan za mene. Izgledaju kao da su u njima sadrzane sve boje spektruma, od ljubicastog kupusa, crvene marinirane papricice, pa do beline sosa, i ukus je fantastican. Sele smo na stepenik ispred jednog zatvorenog studija, noge prakticno na ulici, pa ih uvlacimo kad prodje neki automobil. Provlaci se sporo u tesnoj ulici. Zamisljam Pariz tokom rata, i ove iste ulice. One ne izgledaju mnogo drugacije, sigurno, i sta je uopste drugacije, pitam se. Golubovi nam se priblizavaju, prosto kljucaju vrhove cipela, traze svoj deo – udelite, milostive, ni gladni ni siroti, ali losa navika. Iz te perspektive deluju pomalo zastrasujuce. U ulozi zastitnice teram ih mahanjem jedne ruke. Vazno je ne pokazati strah, narocito sebi, ucim klinku o bitnim stvarima u zivotu. Cim padne neka mrva oni salecu sa svih strana. Verovatno u golubijem predanju nema nijedne price koja kaze da su ljudi ikada tamanili golubove pa se ne boje. Izuzetak je Hemigvej i drustvo iz nekih gladnih pariskih godina, kaze Fodor’s. Ali oni su ih hvatali u Luksemburskom parku; to je na drugoj strani reke, podalje odavde. Umazale smo se kao da smo se valjale u kazanu sa falafelima.

Uvece smo otisle do reke. Pont Neuf, objasnila sam klinki, je najstariji novi most u gradu, verovatno i na svetu. A u reci je ostrvo, u stvari dva ostrva. Kakvo ostrvo, pita, njoj se reka cini vrlo neimpresivnom nakon Mediterana, potonulo bi joj ostrvo. Ile de la Cité i Ile St. Louis, tu je zapoceo Pariz. Tu je i Notre Dame. Ima jedno mesto ispred nje odakle se meri Francuska, tu joj je srce oduvek, u Parizu. Ile de France. Esmeralda i Kvazimodo, priseca se crtanog filma. Da, to je ta Notre Dame, a originalna prica nije tako vesela. Hodamo po keju sa druge strane, uzdizu se palate, sada kao i tada podrzavaju vlast i administraciju, i dete je inspirisano da napravi pesmu o Parizu. Pevusi uz poznatu melodiju, i vec ima pocetak. Peva i zamahuje teatralno, i onda spazi da se taj deo keja zove po Korzici. Obradovane smo, i nostalgicne. Guzve su opet sve gusce. Ulazimo u parkic kraj Notre Dame. Imaju i igraliste za decu, a klinka je bas klinka, obozava igralista narocito ona na stranom jeziku. Potpuno je ocarana uticajima razlicitih kultura na klasckalice, ljuljaske i slicnu arhitekturu. Odmah pored je klupa. Ovde nije guzva. Razredjeni, turisti sede, posmatraju, sredjuju utiske. Ne vidi se reka, ali tu je ispod, protice, a iza ledja je mocna gradjevina. Ne znam kako ljudi u ovom gradu zive sa svim ovim – guzvama, kontrastima, presijama, istorijom. Neki se naviknu, neki gledaju gore, u fasade, ili dole, pred svoje noge, ko zna. Ljudi se snalaze.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Pariz u brojevima (3)

  1. Prelepe slike, kao i jos jedan dan u Parizu s vama dvema.
    I u Beogradu su velike guzve, preterane, na sve strane, ne znam kako vise zivim ovde.

  2. Nedavno sam pricala sa jednom devojkom koja je zivela neko vreme u Turskoj. Njeni opisi guzve na ulicama tamo su zastrasujuci. Ilustracija: njena svekrva ima malo kuce i nikad ga ne izvodi napolje jer ce ga ljudi izgaziti, takva je guzva. Za razliku – nikada nije videla tako prazne ulice i toliko prostora kao ovde. I zaista, nisam ranije razmisljala o tome, ali drugacije je svuda. U Evropi negde u sredini, verovatno. Ovde je sve to razredjeno, iako ima i guzve, ali prosto je osecaj sirine uvek prisutan. Ja zaista ne volim guzve. Tesne ulice da, ali zbijeni ljudi, to me baca u lose misli.

    Drago mi je da ti se svidjaju pricice.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s