Ekspresionizam

Bolnica se zove St.Joseph’s
Irski svetac, mozda poljski
Pod zastitom Svetog Josifa sklopite vedje
ili ruke
i prigrlite sebe
svi nesveti
Vozac u tramvaju daje upustva gde da izadjem
U masivnom lavirintu povezanih zgrada
dominira braon cigla iz 50-tih
Huk vetra orkestrira ambijent drugog vremena
Jeza se hvata za prste, lice i ulazi ispod kaputa
Imam instrukcije u notesu
ali svejedno u hodu trazim upustva od prolaznika
Stara navika
Volim da gledam u lica stranaca kad podare malu ljubaznost
domacice, ubice, prezaposleni trudbenici svacijih zivota
Vrata na ulazu se otvore automatski
i nalegnu slucajno na moja pluca

Martin je danas imao operaciju
Minorna stvar, objasnio mi je sinoc
i znaci da posle par sati
neko – odrasla osoba – ja
treba da ga odvede kuci
uz uputstva za negu i par recepata za analgetike i laksativ
Kako ce se tamo snaci sa sveze isecenim organizmom
stepenicama, krevetom, odlaskom u kupatilo..
Snaci ce se
Niko ne pretpostavlja da zivi sam
Ni-koga ne zanima

Ulazim u prostor veliki kao sportska hala
U istoriji sportskih hala one odvise cesto sluze za
slaganje ostecenih ljudskih tela na gomile
U sredini montazni zidovi odvajaju prostor za osoblje
Oko njih u sirokom preglednom luku leze pacijenti
svi sa iseklinama na telu
i razlicitim stadijumima mamurluka od anestezije i analgetika
odvojeni teskim gumiranim zavesama
koje kad se navuku ponude malu privatnost – od cega?
Tudjeg bola?
Niko ne gleda ni u koga

Vidim Martina
blede i plave koze
ruke miruju na belom carsavu koji ga pokriva
Kraj njega se vesto vrzma medicinska sestra
u zelenim pantalonama bolnicke uniforme
i kosulji u deset neuskladjenih boja
sa nacrtanim karakterima koji se bece
Kralj Lir
nasminkan kao cir
glumi veselog klovna
Niko ovde nije veseo
Pacijenti leze zatvorenih ociju
Kraj ponekih sede drugi ljudi i gledaju da nista ne vide
Za minorne operacije
svima je na licu smrtno ozbiljan izraz

Martin me sada vidi i upucuje slab osmeh
Donela sam mu kroasan
I jedan sebi
Braon kesa iz pekare se zgrcila
na stolici kao pacov zalutao u asepticnu komoru
Nikome se ovde ne jede
Osim meni
Martin je visok i snazne gradje
Smanjen hirurski precizno
drhtavih prstiju i zbunjenih ociju
izgleda kao starac i dete
Ohrabruje me iscrpljenim osmehom
Drago mu je da me vidi
a meni je drago da ga ne volim vise od ove blage tuge
I bes osecam
a najvise strah
Isekla bih sitno veselu kosulju
rasirila ruke medicinskoj sestri da joj pokazem – ovako
nek’ ih privije sve na mesnate grudi
pevusi ruske balade, ili poljske, moze i irske
spusti svakome ruku na celo
Na zbirno sakupljen jad kao prljav ves
mi, posetioci, zasadicemo drvece
Naici ce jednom neka deca ovuda jureci za loptom

Sestra sa zakopcanom kosuljom
proverava poslednji put – mozemo da krenemo
Pomazem mu da ustane
Oblaci se okrenutih ledja
Kroz otvorenu bolnicku haljinu
podrhtava dlakava zadnjica kao par zgurenih zivotinja
Glas dopire sa prednje strane i kaze da nije stidljiv
Mozda zna u sta gledam
Ili prica o svom strahu
I mom
Pomazem mu sa carapama i patikama
pakujem ostatak stvari i kesu sa kroasanima u ruksak
on seda u stolicu sa tockovima
Guram je do izlaza
Osecam zatezanje misica
i povratak vazduha u pluca
taksi je pred vratima
Napolju je vazduh hladan i svez

Njegova kuca je blizu
Penje se uz stepenice cetvoronoske
U sobi je pripremio sve na dohvat
elektricni kotlic za caj, vodu, osnovne namirnice
i kliznu polugu iznad kreveta uz ciju pomoc
ce ustajati i spustati se u krevet
najtezi i najbolniji poduhvat do sada
Analgetici ga napustaju i bol nadolazi
Ne da mi da pomognem
morace sve sam
Pijemo caj
pojela sam kroasan pazljiva da ne ostavim mrvice
Lezi na krevetu sa naslaganim jastucima i pricamo
Za sve godine prijateljstva prvi put ga cujem
bez cinizma i pirueta
IQ testova i bravura
Kao iznenadni mir posle dugogodisnjeg rata
osetim da ga volim
vise nego ikad pre
ili sto cu u buducnosti
Ovaj trenutak u bednoj sobi
na spratu sumorne kuce
u sporednoj ulici
je najlepsi koji cemo ikada imati

Vec je 6, moram da krenem
Ustao je da me isprati do vrha stepenica
Napolju je vazduh hladan i svez

Mesec dana kasnije

Idemo da gledamo film u pola deset ujutro
Ljudi zure na posao i da nije ovako hladno
dekadencija takvog cina bi me inspirisala na nesto bolje od
trenutne mrzovolje sa kojom
gledam tmurno u druge ljude u autobusu i izdvojim medju njima
zenu koju poznajem
Autobus vibrira i giba se kao umorni gorostas
Na stanicama spusti jedno koleno da olaksa uspon i silazak
i iskrivi sve putnike u desno
Kaputi isparavaju parfeme, proslogodisnje snegove
i hemijsko ciscenje
Posle deset stanica izlazim i prekinut razgovor
ostaje da visi nad nepomirljivim svetskim pitanjima
kao galeb koji odbija da sleti na ledeno jezero
Pogledam u decembarsko nebo
istovremeno se probije zrak niskog sunca i obasja
dve ptice u letu rumeno-zlatnim bogatim tonom
Prekrasne su, glorifikovane ptice i bestezinska obmana
njihovog savrsenog sklada
Izgleda tako lako
Verovatno su golubovi
oni isti koji se guraju uz vrata moje terase
oko cijih ivica probija toplota
i oni ostavljaju grumuljice izmeta odmah na pragu
Nestao je zrak sunca i ptice su sada crne

Srecemo se ispred auditorijuma
Studenti sede na niskim sofama sa podignutim nogama
nemarno oslonjenim na sto u sredini
Buducnost pocinje nevaspitanjem a kultura je davno zavrsena
Martin izgleda lose
Smestamo se u zadnji red skoro praznog auditorijuma
Mladi profesor najavljuje nemacki ekspresionizam
i Marlenu Ditrih u ‘Plavom andjelu’
Taj film i celu crno-belu kinematografiju
drzi moja majka u ruci kao svezanj karata za voznje u luna-parku
Ne znam da li sam ovaj gledala
ali kao da jesam jer su svi sliveni u film nasih veceri
pred televizorom kad je ona plakala, smejala se ili pevala
ocarana
a ja pod neizbrisivim utiskom ekrana i njenog performansa
upijala iskustva koja ce me
sa dobrim i sa losim
dovesti do ovde

U zadnjem redu sedimo cutke i gledamo okolo
Ispruzeni pogledi nasih ociju pipaju ljude ne stedeci
I nikoga nema zbog koga bih se odrekla ove udobne mizerije
Samo
negde daleko ispred i sa strane
uocim nejasnu liniju jednog profila
Koliko mogucnosti u silaznoj liniji nosa, usana i brade
kojima necu saznati broj
ni oblik
ni-sta

Pocinje projekcija
Nemacka 1930-te kao poslednja stanica buducnosti
Prljava
Siva
(Nije trebalo poverovati hiper-erotizmu Fasbindera)
Marlen Ditrih lici na glamur verziju sebe
jedino u majstorski oblikovanim jagodicama
koje su kasnije privukle americke fotografe
Podseca najvise na posrnulu sluskinju iz bogatije kuce
procvetalu u zvezdu vodvilja
Obucena u dugacke cipkane gace do polovine butina
i golih misica
zavodi zgoljave studente i uhranjenu gospodu
Na dijeti od Sekspira, krompira, kupusa i svinjetine
oni emituju svoje erekcije, emocije i poglede u svet
Ni groteskno sivilo ni muzika od koje preskace srce
ne mogu da stvore dramu od osnovne farse
Sudbina sredovecnog muskarca ciji se libido razmahne
pred 20-godisnjom devojkom i ozeni je da bi ubrzo
propao u pakao nemastine, ponizenja i ludila
moze biti tragicna samo drugim muskarcima
Ne svima
Martin je zaspao
I opet kralj Lir inkognito
kao tuzni klovn
zonglira na vrhu nosa mog nestrpljenja
Golicava patetika – prasnucu u smeh
‘Plavi andjeo’ je birtija u kojoj golisave devojke vrte guzicama na sceni
pevaju raskalasne pesme i prodaju pivo
Dobra stara racunica zbog koje vlasnik dovodi umetnost
u zabaceni grad na obali Severnog mora
Od tada su jedino filmove ofarbali
Jos samo minut crno-belo-sivog i odgrizla bih sopstveni prst
za kap crvenog

Iz sveznja proslosti zasija odjednom ‘Plinska svetlost’
jedan od omiljenih moje majke
Mene je za sva vremena odbio
od nauljenih muskaraca sa urokljivim ocima i izrazenim zaliscima
Zenska prijemcivost na muski seksepil ostaje neizleciv apsurd
Ingrid Bergman je strasno izgubila u mojim ocima tih dana
I Greta Garbo
Nad Anom Karenjinom sam sklopila knjigu i bacila je
Od tezine Tolstoja se moglo izvesti jedno savrseno ubistvo
na primer, nad okorelim modelom romanticne ljubavi

I opet Marlen Ditrih peva na nemelodicnom nemackom
‘Falling In Love Again’
i ja prodrmam Martina
‘The star was born’ kazem mu
U smesnim spilhoznama i sa prestarim glasom
za tek mladu starletu
Marlen je bila moderna zena
Sve vreme filma njoj je dosadno
U njenim ocima nema praznih mesta – sve je vec videla
I ja, i ja!
Sve vreme ovog zivota meni je dosadno

Napolju je vazduh hladan i svez
Martin izgleda lose
Izvlacim se iz zagrljala nestrpljivo
rastajemo se
Hodam ka istoku
dobro raspolozena
i pevusim
‘Falling in love again
never wanted to..’

Testament kratkih haljinica

Listam veceras kroz album slika iz detinjstva. Najveci deo zivota uhvacenog na njima uopste ne pamtim. Mogao je da se desi bilo kome, ili su mogli da me slazu i daju mi neciji drugi. Pored mene na fotografijama su najcesce i moji roditelji. To je mnogo vise bio njihov zivot, moj otac se svega seca. Puno kasnije naucila sam da je memorija kao plastelin, svi od nje naprave nesto drugo.

Devojcica na fotografijama izgleda srecna. Na vecini nosi haljinice koje su joj prekratke, kao da ih je nasledila od mladje sestre kojoj se zurilo da odraste. Pozira nasmejano, oblo, u masnama i sa razdeljkom po strani. Drzi odraslu ruku kao da ona nju vodi kroz zivot. Sve u sto gleda je pod njenim ocima ispalo blistavije nego sto je moglo biti u prirodi. Gledajuci u nju i tudje haljinice uvidjam da sam nasledila i svoj zivot. Od te devojcice, i jedne malo vece, pa jos jedne… Neko ce, po tom redu stvari, dobiti i ovaj od mene. Jos koliko sutra prepusticu ga jednoj novoj zeni. Kao da, hodajuci ulicom jednog dana, naidjemo na nekoga kome treba bas nas zivot, i mi ga damo. U sustini bivstva privatna svojina ne postoji.

Na fotografijama moji roditelji su lepi. I oni izgledaju srecni. Naucila sam kasnije da nisu bili. Mozda su se smesili tada jer su hteli da za izvestan broj godina pogledaju u svoja srecna lica i vide u njima sve sto je moglo biti. Ili su mislili da će i oni zaboraviti i da će po tim osmesima moci ispricati sebi jednu sasvim novu pricu.

Ja trazim pricu koju sam izgubila. I u najsporija vremena, neki od nas ne umeju da se spakuju za buducnost. Mogla sam da naucim da citam i racunam i par godina kasnije, da je neko umeo da mi pokaze kako da prebirem po slikama koje cu poneti sa sobom i šta ostaviti iza. Zaboravila sam srecnu devojcicu u prekratkim haljinicama, ali sam spakovala sivu rolnu filma koju nikako da izgubim u nekoj od bezbrojnih selidbi. Izvadila sam i nju veceras, uvek znam gde sam je sakrila. Ako isecem celuloid na kadrove i napravim kolaz na debelom papiru sa nesto lepka, sa epizodama i protagonistima, pa u sredinu svakog stavim lice sa fotografija iz albuma mog detinjstva, ili bilo kog detinjstva, iz svake price smesice se po jedna bezazlena nevinost. Kakav god bio zaplet i epilog u slikama oko njih, početak je uvek isti: oci velike kao kuca u kojoj zivi radost gledaju u tebe, svog naslednika. U testamentu kratkih haljinica i okracalih pantalona postoji samo jedan uslov: ne zaboravi me.

Budimo stranci

U mojoj zgradi na devetom spratu
zivi jedan muskarac koji mi se dopada
Zgoljav je, i iz meni neznanog razloga zagubljenog
po detinjstvu, podsvesnom i slicnim mestima desava
mi se povremeno seksepil u zgoljavim muskarcima
Mozda je to pitanje feminizma –
krupni muskarci izgledaju ponekad kao da bi
zapoceli dan tako sto bi prvo mene pojeli i da
ih u tome sprecava samo fino vaspitanje ili zakon
Iako mogu da zamislim da bi to moglo biti
uzbudljivo prvih par puta, ja u sustini ne volim
ni impliciranu ni alegorijsku pretnju mom
integritetu – a mozda i nije nikakvo pitanje
vec slucajna raspodela seksepila medju ljudima
Ni seksepil nije neki narociti cak je verovatno
u pitanju misnomer
Ni premlad ni prestar deluje kao da je ziveo
dovoljno da ne zuri sa ostatkom
Ni to nije nesto narocito atraktivno – mozda je
depresivan, ili lenj, naporan, mrgudan…
U stvari, cinjenica je da o ovom muskarcu
ne razmisljam ni puno ni cesto
ali kad ga sretnem u liftu ili na ulazu u zgradu
mi se nasmesimo jedno drugom i to bude lepo
na trenutak – dva
Sto predstavlja problem jer sada oboje znamo
da se tu uguralo nesto seksepila
Seksepil u mojoj zgradi? Mozda to ima izvesnih
prednosti, po vertikalnoj osi kretanja seksepil ume
da bude zanimljiv – ja sam na vrhu –
samo nisam ubedjena da seksepilu ne treba napraviti
spomenik u dvoristu zgrade ili ga skloniti negde drugo
Ovo je zgrada bez vecih problema

Nedavno, u jednu subotu dosta rano, nisam imala
mleka i otisla sam u prodavnicu u sledecoj zgradi
neumivena, neocesljana, moguce i neopranih zuba
U prodavnici sam naisla na zgoljavog muskarca
Kad sam usla on je upravo zevao, opusteno, subotnje
neumiveno, neocesljano, moguce i neopranih zuba
Bila je to simpaticna situacija, u nedostatku bolje,
i oboje smo se nasmejali
Seksepil se sada osecao ugodno i u drugoj zgradi
Odnosno, osecao bi se da je bilo samo do zuba
Muskarac, koji je pokazao sasvim pristojno definisane
misice pa nije u redu zvati ga nadalje zgoljavim, je nosio
majicu bez rukava koja se ovde zove po Marlon Brandu
pretpostavljam: wife-beater
Prethodno sam lek (ili placebo) za moju seksualnu starvaciju
vidjala samo obucen, i nisam obracala paznju
Osim majice koja bi eventualno uspela da rastegne i prilagodi
i tako jedan naporan senzibilitet kao moj, muskarac sa seksepilom
je bio skoro kompletno oslikan. Ilustrovani covek. Tetoviran.
Toliko je to bilo neocekivano i on prakticno go
pred mojim ocima da se nisam setila ni da pogledam
sta je naslikano mukotrpnim ubodima obojenom iglom
po slobodnoj i vrlo nepreciznoj proceni 50% njegovog tela
Mozda je death-metal fan, ili planira da pliva sa ribama kao
covek-knjiga, mozda je to mapa sveta kakav bi on voleo
ili auto-umetnost, grafiti, mozda je avangardni pesnik,
seksualno mastovit, zivi tajni zivot u slikama…
Sve je to gledao the shop-keeper, dobrocudni i flegmaticni
Pakistanac, koji vidi neoprane ljude u najruznijem izdanju
svakog jutra
Moj ilustrovani covek je pustio da prva platim i posmatrao
je sa strane. Ne znam sta je video, nista dobro, verovatno
Mozda linije jastuka na obrazu. Ostatak je pokrivao mantil
jer napolju je bilo sveze jesenje jutro i ja sam nosila odrpane
pantalone koje ilustruju moj karakter kao i njegov
oslikana koza – omiljene pantalone nosim do njihove
smrti, i tada se tesko i dugo rastajemo
Imam osecaj da se to njemu ne bi dopalo. Ne dopada se ni meni
Tetovirani muskarac i zena u pocepanim pantalonama
– bio bi to dobar naslov jedne ilustrovane knjige
Mozda ga nikad vise necu videti, ko zna, u ovakvim zgradama
promaknu celi zivoti nevidjeni, ali ako ga budem srela
predlozicu: Budimo opet stranci, molim Vas

Prevara na glavnoj ulici

Na ulici Yonge, koja prolazi i prolazi kroz sredinu grada, odmah tu pored nas, bila je jedna video radnja kraj koje sam prosla nebrojeno puta, i nikad nisam u nju usla. Ja verujem u podrzavanje malih biznisa i trgovaca u svom kraju, ali ne na ustrb svog komfora, bar kad je u pitanju iznajmljivanje filmova – treba se vratiti sledeceg dana, do odredjenog sata, i tako dalje, to mi prosto nije odgovaralo. Izgledalo je kao da su tu bili jako dugo, i to mi je bilo drago. Vrlo je tesko opstati na glavnoj ulici. I sve teze. Kad jednog dana spazim da zatvaraju biznis. Bas mi je bilo zao, iako je tesko reci zasto. Mozda su zatvarali jer hoce da se penzionisu, sele se na jug, da se bave slikanjem ili prave muziku – to sto meni uvek prvo padnu crne misli na pamet ne znaci da se drugim ljudima ne smesi ruzicasta buducnost. Svejedno, ako se izuzmu ekstremne okolnosti nasledstva ili nekog slicnog hira sudbine, vlasnici malih biznisa se u principu ne penzionisu. Oni izgaraju, otvaraju, zatvaraju, bore se i maltretiraju svoje podredjene i familiju do poslednjeg daha. Very Video nije bio generican – u izlogu su uvek imali klasicne filmove, engleske serije snimljene po klasicima literature, humoristicke serije sa kojima sam rasla, i zaista je bilo puno razloga zasto sam trebala da udjem bar da malo lutam okolo, ali valjda sam mislila da ako su bili tu do sada, trajace jos. Trajanje je prilazilo kraju -zatvarali su krajem meseca. Pisalo je na vratima da prodaju sve sto imaju unutra. I ja sam usla.

Izbor je bio dosta proredjen, pretpostavljam da su redovni posetioci kupili sve sto je vredelo. Ili se tako cinilo na prvi pogled. Kad sam prisla blize videla sam da imaju klasike kao ‘Casablanca’, ‘Roman Holiday’, ‘Great Gatsby’ i svasta jos za ispod $10 po disku. Bilo bi dobro da klinka otkrije vreme kvalitetnih scenarija, glume i produkcije u kojima se ne psuje, govori se dobar engleski i hipokrizija nije brend kojim se svi ponose, sto sve sada prolazi kao TV, i o cemu je ona vrlo dobro informisana iako to ne gleda kod kuce. Bas sam se obradovala takvom jednom spontanom programu uvodjenja klasika u nas zivot. Probrala sam to sto se naslo, i onda sam malo dodala raznolikosti, za sebe: jedan primerak nekog francuskog trilera sa Monicom Bellucci, i jos jedan francuski, sa nazivom ‘Tolerance’, oba sa ‘R’ rejtingom. U ovom drugom je glumio Ruper Everett, nasminkan, kostimiran, kao i svi oko njega, radilo se o moralnoj prici iz 18-og veka. Ni za jedan ni za drugi nisam cula ranije, ali jesam za kombo Jean de Florette/Manon of the Spring, koje sam i gledala ali ih se ne secam vise dobro, i bilo bi lepo pogledati ih tako jedan za drugim; oni sada spadaju u klasike savremenog filma. Kad sam prisla kasi racun je ispao preko 100 dolara. Nisam na to racunala, samo sam prolazila ulicom, ali setila sam se da zatvaraju radnju i neka im ti moji dolari pomognu u penziji, i posluze kao izvinjenje sto nisam usla ranije. Bas sam se ozarila bila takvom humanom razmenom dobara i vrednosti. Ljubazni sredovecni muskarac za kasom mi je objasnio o filmu ‘Tolerance’ da su ga oni distribuirali u Severnoj Americi, sto je objasnilo zasto imaju desetak primeraka a od ostalih jedva po jedan. Bas steta, tako angazovani ljudi koji su uvozili opskurne filmove evropske produkcije, ocito neuspesno, ali pokusaj je bio hvale vredan.

Prvo sam odgledala francuski triler. Nije bio ni los ni dobar, pre bi se reklo los sa izvesnim momentima atmosfere i nadobudnosti, sto je dobro, a to, ili nesto drugo, me je dalje inspirisalo na ideju za jednu igru  – anonimni ljudi bi slali jedni drugima film da ga odgledaju i svako bi se upisao negde na omotu gde je film bio pre nego sto ga posalje dalje, i posto nije dovoljno dobar da bi neko hteo da ga zadrzi za sebe, ni toliko los da se ljudi naljute sto im je neko nepoznat poslao takvo djubre, film bi, teoretski, obisao svet za koju godinu. Kad sam presla na deo ‘kako’ entuzijazam je spao drasticno; setila sam se da ja vec imam dovoljno neorganizovanih stvari koje cekaju. Ideje su jeftine.  

Posle tog nezapocetog eksperimenta sela sam da gledam ‘Tolerance’. Film se zove po glavnoj junakinji (nije Rupert), koja je mlada, socna, ciste duse i tena, i udata za ruznog bogatog aristokratu koji je dobrano stariji i od njene majke, za koju sam prvo mislila da mu je zena, a nisam shvatila da mu Tolerance nije cerka, ali srecom te je konfuzija dobila na novim dimenzijama sa novim karakterima, bojama kojih je izgleda u baroku bilo bar tri puta vise nego danas, i pojavom Ruperta, koji je mladoj Tolerance isporucen na poklon u sanduku. Iz sanduka je izasao smrdljiv, prljav, pocepan, neobrijan – Bozji covek. Neko divljanje, veranje po drvecu i slicno asketisanje je usledilo, da bi se odjednom Rupert predomislio i resio da testira cistotu i toleranciju junakinje kroz preobrazaj u dendija, sto je u ta vremena znacilo puno brokata, sminke, perika… jedan kompletan vizuelni trip ali tanak scenario, i sve to uz beskrajne gozbe na racun gastronomski naklonjenog domacina. Perverzije su postajale sve apsurdnije, kad je odjednom film stao. Prvo je doslo crnilo, i onda se disk vratio na pocetak, onaj gde kaze ‘play the movie’. Zinula sam – sta je ovo? – pritiskala dugmice na daljinskom, ustala pa pogledala kutiju filma, pogledala i iza televizora, pritisla na play pa forward-ovala, i nista. Pomislila sam u jednom trenutku da je mozda naziv filma sadrzao tajnu poruku tipa vrlo lose umetnicke instalacije – koliki bullshit cete tolerisati – ali mora da nije to. Stvar je bila u tome da nisam znala sta jeste. Film je prosto bio presecen na pola. Caput. Finito. Nema vise. Od onolikog eksesa sam se vec umorila bila, i bilo mi je svejedno u koje su se kostime presvukli u sledecoj sceni, a ni vazno da vidim kako se film zavrsio, ali ipak, to nije bilo u redu! Resila sam da odem sutra do video radnje i vratim taj osteceni dvd uprkos zvanicnoj polisi svakog zatvarajuceg biznisa – kupujes na sopstveni rizik.

Nisam otisla do par dana kasnije (postojao je dobar razlog zasto nisam kod njih ranije iznajmljivala filmove). Iako su imali jos par nedelja do kraja meseca i bilo je tamo jos uvek puno robe onog dana kad sam usla, vrata su bila zakljucana, police su stajale prazne i bilo je malo djubreta na podu. Ptice su odletele, na jug ili ko zna gde. Distribucija, film za koji nisam cula, crnilo polovine diska – zagonetka me je kopkala, osecala sam da ima tu neceg vise. I onda sam se setila da imam jos gomilu filmova kod kuce. Nisu valjda… Nisu sigurno.

Ne znam da li su, nisam jos nasla vremena da sednem sa klinkom i pogledam klasike. Osim sto sam juce ubacila ‘Jean de Florette/Manon’ u player. Kaze u uvodnoj spici ‘double feature’. ‘Jean’ je jako dobar film, kompleksan, ima vrhunske glumce, prica je bas probrala ljudske osobine da ih izlozi pod suncem juzne Francuske. I kad je trebala da krene ‘Manon’ – disk se vratio na pocetnu stranu. Opet sam pritiskala dugmice, pregledala kutiju, tresla je, odvajala noktima, gledala i tragala, ali Manon nije bila tu. Prevarili su me, prosto, obicno, svakodnevno, kao sto trgovci, neki, varaju ljude od pocetka trgovanja. Pomalo mi je bilo smesno, pomalo tuzno. Testiram sopstveni karakter – necu da se nerviram. Prevara na glavnoj ulici, sta da se radi. Ako su i ‘Casablancu’ isekli, ‘Roman Holiday“ prodali, naci cu ih negde drugo; ideja da klinka upozna klasike je svejedno dobra. A i ja ih nisam dugo gledala. Ali strasne su te kutije u kojima came ljudski karakteri kao kolonije onih gamizavih iskonskih strahova koji su lepili mitove k’o postere po istoriji i pergamentu, i posle tako dugog vremena su kao i Rupert iz sanduka – prljavi, smrdljivi, neprepoznatljivi, istekao im je rok…prljavi.

Pariz u brojevima (10)

Subota – 10. dan

Nismo doruckovale i zurimo ovog jutra da krenemo ranije, imamo ambiciozne planove. Kisa je stala i izgleda kao da ce danas biti najsuncaniji dan otkad smo pristigle. Prvo Marché des Batignolles u 17-om arondismanu, jedan od brojnih marketa u Parizu (ima ih 80). Uz piknik u pariskom parku, poseta pariskom marketu tj. pijaci je jedna od onih stvari koju nikako ne treba propustiti, pise svuda. Svaki ima nesto po cemu se razlikuje od ostalih, radno vreme i dane poslovanja, sa krovom ili na otvorenom, na ulici, pod uzdignutim tracnicama metroa…ali zajednicko im je da nijedan nije otvoren ponedeljkom. Zvuci kao da ponedeljkom ljudi odmore od drugih ljudi, articoka, zemlje, sunca, gravitacije… Ja volim pijace oduvek, i mada ih ima i u Torontu, ali obrnutim redom – uvode ih sada kao da su se probudili iz amnezije, uspavane visibabe korporatne zemljoradnje – prosto su stvar trenda i prestiza, a i politike, sto sa pijacama ne bi smelo da ima ikakve veze. Problem je jedino sto mi nijedna nije blizu, inace bih isla stalno. Da u Parizu postuju, neguju i posecuju redovno svoje pijace je prosto potvrda da ovi ljudi znaju stvar ili dve o zivotu. Dobrom zivotu.

Marché des Batignolles je posvecen bioloski uzgajanoj hrani, pri cemu ni izraz bio ni organic nisu primereni, cak su smesni, jer je hrana, osim soli i vode, uvek i organska i bioloska, sto verovatno najbolje ilustruje grotesknu parodiju savremene kulture, koja nije nimalo smesna pocev od toga da niko ne poznaje osnovnu hemiju sveta. Kako sam negde procitala nedavno, pita jedna zena zagovornik zdrave hrane ne bas retoricki – kako smo mi kao vrsta dosli do toga da se zdrava hrana smatra elitnim hirom privilegovane manjine, maltene perverzijom. Sramotno, zaista. Ovaj marché nam nije bio nesto narocito vazan po toj svojoj specificnoj odrednici jer ne planiramo da kuvamo niti bi isle po spanac toliko daleko, ali je najzgodnije smesten do Monmartra po linijama metroa, a on je sledeci na listi. Market je na ulici, u sredisnjem delu jednog sirokog bulevara, i mada ga organizuju samo subotom izjutra, izgleda kao da je stalno tu. Sve vrvi od ljudi, proizvoda dobre zemlje i vrednih ruku. Francuski nam melodicno puni usi, probijamo se sporo kroz guzvu, zagledamo, citamo nazive na komadima kartona, posmatramo prodavce sa njihovim stilovima od karizmaticnog do revnosnog i domacinski toplog, ljude sa decom, kerovima, ili same sa sobom, i jasno se vidi da niko nije sam u ovakvom jednom okruzenju. Gledajuci svu tu ljudsku aktivnost pitala sam se zasto subotom klinka i ja kod kuce ne odemo cesce na St. Lawrence Market, koji je isto slikovito mesto. Nismo velike spavalice i tamo je uvek zabavno. Moracemo da ga uvedemo bar jednom mesecno. Uocila sam jos jednu stvar – postala nam je najnormalnija stvar na svetu da se zaputimo u nepoznati deo grada, i istrazujemo; nista veliko, ne, mi smo (avan)turistkinje malih stvari.

Monmartr smo zapocele od Pigala. Obicna ulica, drvece, semafori, klupe kao i na onoj sa koje smo dosle, ali ovde svuda – horizontalno, vertikalno, dijagonalno, i svuda gde staje – reklamiraju seks. Klinka je vec uocila da u svakom novinskom kiosku imaju i publikacije sa golim slikama zena. U Torontu te publikacije moraju da budu postavljene visoko, i sklonjene delimicno iza nekih drugih, tako da nisu na dohvat i u vidnom polju deci. Ismevali su zagovornike tog merila kao poludele feministkinje, cenzoriste i slicne kojima je sledece da spaljuju knjige. Uvek svi zavrse kod spaljivanja knjiga. Valjda hoce da kazu da je vredelo stvarati civilizaciju hiljadama godina kroz krv, suze i znoj da bi se na kioscima i u izlozima lepile slike golih devojaka kao nagrada najvisoj karici evolucije. Ponestaje mi price i odgovora na pitanja – zasto, kako, i sta? Objasnjavam joj sturim recima jos jedan vrlo rastegljiv koncept – consenting adults – koji uvek zgodno zaboravi najefikasniju od svih prinuda: ekonomsku. I onda brzo zavrsim poentom, o kojoj necu sada, a i klinka je ionako prestala bila da slusa. Cim smo skrenule odatle Monmartr je poceo da lici na brdo, i odmah nas je osvojio.

U rukama nosim mapu i sledimo manje ili vise uspesno preporucenu setnju po brdu iz turisticke knjige, sto klinka iz nekog razloga ne voli. Clotildu obozava, ali joj je Frommer’s neinspirativan. Sve sto ima veze sa turama, ogranizovanim grupama za gledanje u vis ili okolo, ona prezire. Ona je za slobodno lutanje, ili entuzijasticno traganje za ciljem zbog koga smo dosle. Sto je ovde za nju Sacre Cœr. Ne znam otkud joj to ali ako primeni takav kvalitet uspesno i na neke druge stvari, mozda cu moci i da prestanem malo sa brigom za koju deceniju. Ja ipak neometeno pratim mapu, a ona nema kud vec da prati mene. Ulice su krivudave, idu gore-dole, racvaju se, otvore povremeno na neko zelenilo, ili se tek tako razdvoje, i sa svakim korakom nam se sve vise svidja. Uz jedan kratak uzlet, dosta strm, vidi se nesto gusto zeleno, idemo da vidimo sta je. Izmedju zgrada, sakriven, zelen i tih, otvorio se jedan lep park. U njemu je na klupi sedeo jedan par, jeli su sendvice za rucak i delili flasu vina. Piknik u parku, pariska stvar kao iz najboljih vodica. A malo dalje su se igrale dve devojcice. Jedna mala, druga malo veca, u letnjim haljinicama. Park, iako mali, je imao tri igralista, i na svakom je pisalo za koji su uzrast najbolje sprave u tom delu, sve je bilo cisto, uredjeno, i one devojcice su cesto trcale do cesme, zahvatale vodu u nesto plasticno pa trcale nazad da poliju nesto u pesku, i onda ih je pozvala mama s jednog prozora. Klinka je otisla do drugog dela igralista, svratila je i do cesme da opere ruke, i gledale smo se povremeno i smesile jedna drugoj. Cini nam se da smo ovde opet dotakle srce Pariza.

Krenule smo dalje, naisle na joj jedan parkic na uzvisini ali ovaj je bio pun turista i kestenova sirokih krosnji, a kad smo nastavile malo dalje naisle smo na pravu vetrenjacu. Jednu od dve koje jos postoje na Monmartru. Zaista izgleda kao jedno slikovito selo, sa fino kaldrmisanim ili asfaltiranim ulicama, i mirnim prolazima. Kad smo se umorile od hodanja uzbrdo krenule smo niz brdo. Tu smo se malo zagubile i usle u jedan bulevar osencen drvecem kestenja. Morale smo opet uzbrdo ako cemo potraziti Sacre Cœr. Nije to islo bez gundjanja, ali se vrlo cesto naidje na male seoske idile, od onih patricijskih, sa bastama i balkonima punim raznobojnog cveca, zidovima opasanim rezidencijama kojima pise na bronzanim tablama da je tu nekad ziveo i slikao ovaj ili onaj, kojima sada vise ne mogu da se setim imena, ali jasno je da je svako trazio mir ovog brda, dalje od ekstrema palata i plebsa blize Seni, osim sto je sigurno bilo jeftinije ziveti ovde medju vetrenjacama i bastama. I danas verovatno zive ovuda oni koji ne silaze u grad odvise cesto.
Tako smo gurale uporno uz strme ulice, ja napred, i sa recima ohrabrenja vukla klinku, jos malo, samo jos malo, evo vidi se nesto na vrhu – kad smo se odjednom, bas bez ikakvog upozorenja nasle usred neverovatno guste mase turista. Nije bilo jasno otkud su toliki ljudi dosli, jer iako je prilaza bilo sa razlicitih strana, nigde nije bilo guzve, ni bilo cega sto bi moglo da ukaze na ovo. Izgledalo je najvise kao da ih je nesto – helikopter, cepelin – donelo do vrha i izbacilo tu sve odjednom. Prizor je bio vrlo simpatican. Sokaci su bili bas pravi 19-vekovni, ili jos stariji, tesni, krivi, bilo je i cveca, kuce nisu izgledale kao su bile gradjene da traju ovoliko dugo, ali nisu imale kud sada sa tolikim turizmom i drzale su se najbolje sto su mogle, i sve je licilo na vasar – vrlo veselo i vrlo sareno. Spazile smo jedan stocic isped kafea koji je upravo bio oslobodjen i dovukle se do njega sto smo pre mogle. Oko nas, i kroz ostar ugao susreta dve ulice i sa pritokama drugih ulica, prolazile su mase ljudi, neki su se i ocesali o nas, a sam stocic je stajao malo nakrivljen, jer ni ulica nije bila prava, ni basta tog kafea, a tek tako stesnjena, kao pramac broda u talasima, drzala se kako je znala i umela. Kelnerica je bila dobro raspolozena, cvrkutavog glasa i neumorna u prilazenju stolovima, koji su svi izgledali nakrivljeni, ali ne na istu stranu. Na nas su stali tanjir sa palacinkom za klinku, tacna sa limunom i secerom, a moja topla cokolada se stisla u jednoj omanjoj solji. Cokolada nije bila losa, ali odjednom mi se islo kod ‘Angeline’ opet.
Kad smo krenule dalje vasarska atmosfera se samo jos pojacala, i sa njom gustina mase. Ljudi hodaju, ljudi sede, artisti, portreti, slike Pariza, graja, porodice, mladi parovi, turisticke grupe, korneti sa sladoledima, aparati, suveniri, mimici izbeljenih lica, performansi, ukljujuci jednu pravu muzicku kutiju i Parizanku koja je izgledala kao projekat ozivljavanja proslosti. Svakom detetu koje bi ubacilo neku paru u sesir dala je po bombonu a da nije prekinula navijanje mehanizma iz koga je izlazila muzika starog Pariza, a ona je pevala, pevala, namigivala zgodnim mladim muskarcima, ignorisala one starije, odbijala da pozira ako joj neko ne ubaci koji euro, pozdravljala one koje tek pristizu i one koji odlaze, pozivala publiku da pevaju sa njom i onda bi jednom rukom dirigovala a drugom okretala tocak i dalje, i sve to sa toliko sarmantne energije da smo mi odstajale tri pesme. Ostale bi i duze ali turisticki su nas bolele noge. I tu je, iza ledja, bila Sacre Cœr. Blistavo bela, velika, ambiciozna, na vrhu brda i sirokih stepenica…sve kako je klinka ocekivala. Bas joj se obradovala. Od ulaska unutra nije bilo nista – guzve na ulicama su jedna stvar ali zagusene crkve ljudskim telima, to je vec previse. Nije se bunila, i onda je spazila jedan beli vozic na tockovima, koji je reklamirao velikim slovima na sebi da vozi odatle do Pigala i opet nazad. Odmah je otisla da pita koliko kosta, i – molim te, molim te, mama – kasnije, popele smo se. Ona je isla okolo, gledala, slikala, vracala se, opet izlazila, ja sam bila zadovoljna da samo sedim, posmatram i uzivam. Razmisljala sam kako se ja nikada ne bih setila da udjem u vozic. Izgleda da svakome zakrzlja veci deo mozdane mase nakon sto poraste. Cim je krenuo bilo nam je jasno da je vozic bio fantasticna ideja. Vozac je bio i vodic, i pricao je na cetiri jezika, pri cemu nijedan nije bilo moguce razumeti jer je pricao neverovatno brzo. Sto je bilo sasvim razumljivo, vozic je leteo nizbrdo vratolomnom brzinom i drzale smo se kako smo mogle i za sta smo mogle u sredini sedista da ne ispadnemo, sto su sve pratile velike kolicine smeha. Veci deo Monmartra ne bi videle da smo nastavile da hodamo. Cak smo prosli kraj jedne padine brdasceta obrasle vinovom lozom, i tu smo razumele da na jesen lokalni ljudi imaju festival branja grozdja, pa se sa tog poljanceta napravi nesto malo vina, i to je najskuplje vino na svetu. Prodaje se na aukciji za ogromne sume, i posle je rekao jos nesto, valjda da novac ode u dobrotvorne svrhe, ili smo mi tako pretpostavile. Stigli smo na Pigal za nekih dvadesetak minuta. Sada je klinka htela da vidi Moulin Rouge. Malo sam joj pricala o njemu, opet smo prolazile kraj onih izloga i ponuda od ranije, i moj savet se ovog puta sveo na: gledaj negde drugo – u drvece, ili ptice, vidi kakvo je nebo danas… i najveca ljudska gadost ipak ima limite, to je dobro zapamtiti. Drugi ljudi isto tako hodaju i ne obracaju paznju. Moulin Rouge sljasti i usred dana. Gledala je postere, vrata iz bliza i sve koliko se moglo videti iza i uprkos debelim zavesama i zakljucila da je fascinantno kako opstaje toliko dugo, i pitala opet kako je Toulouse-Lotrec slikao igracice i prostitutke i… ne znam kako objasniti ekonomski sistem, ljubavi, zaista ne znam, klase, siromastvo, pohlepu, prinudu i izmedju svega toga ljudske zivote koji zablistaju na kratko, i onda presahnu. Imas ceo zivot pred sobom za razmisljanja na tu i slicne teme; to je neizbezan put svakog inteligentnog bica.

Na putu do metroa vidimo veliku grupu ljudi okupljenu oko necega, izgleda kao da je predstava. Bila je u pitanju ventilaciona resetka iznad metroa iz koje je duvao topao, jak vetar, i na nju su se peli i deca i odrasli da im leti kosa, kape pa cak i delovi odece u vis – jedan klinac je skinuo jaknu i ona je poskakivala u vazduhu malo iznad njegovog dohvata, pa je i klinka odmah skocila na resetku, i fantasticno su se svi zabavljali, u krug oko tog jednog izduvnog otvora kao da su astronauti u cirkusu, prosto se videlo da bi oni hteli da dune jos malo jace i podigne ih skroz, da lebde tako iznad Pigala na Monmartru. I ta zivotna radost.

Po povratku kuci smo se odmorile i pregledale planove za to vece. Idemo prvo na veceru, iako je rano za Pariz. Odlucile smo se za mesto preko puta, u nasoj ulici, ‘L’Emile’. Tek sto su otvorili i prvi smo gosti za to vece. Kelnerica u japankama i suknji malo iznad kolena, i sa konjskim repom, na kojoj zaista ne bih mogla da opisem sta je odavalo veliku zalihu one vec pomenute zivotne radosti ali odavalo bi je i da je bila sakrivena iza paravana, e pa ta kelnerica nas je odmah uvela u pariski state of mind te veceri. A kad je klinka videla na meniju da imaju Ratatouille, radost je izasla i na ulicu, do onog bara malo nize koji se vrlo namrsteno zvao ‘Od Voltera do Rusoa’ i dalje, jos dalje. Nisam se tada setila da je naziv L’Emile mozda imao veze sa Zolom, jer je to izgleda bila ulica puna literarnih uticaja, ali to je bilo nemoguce, jer ovako dobro mesto nije moglo da ide uz negov surovi realizam. Nisam se setila i ne znam i dalje, ali ostaje da mi nismo nista morale da radimo u tom restoranu, vec smo se nauzivale, eto tako je bilo dobro biti tamo. Ratatouille je bio fantastican, a i sve ostalo, sto nas nije iznenadilo.

Mesto je tek pocelo da se puni kad smo krenule dalje. Padao je mrak i mi smo isplanirale voznju brodom po Seni. Metroom smo otisle do stanice Alma-Marceau odakle polaze Bateaux-Mouche. Guzve su velike ali i brodovi su cesti. Klinka nam je nasla odlicna mesta na vrhu, uz ogradu. Voznja traje oko sat vremena, smrznucemo se, sto nije samo moja paranoja, italijanska nona pored mene je ponela cebence da prebaci preko sebe, a i jos jedna pored nje. Klinka me uopste ne slusa nego samo isteze vrat, nestrpljiva da krenemo. I shvatimo odjednom obe da oblak svetlucavih iskrica uz samu ivicu ograde nije neki cudni efekat vazduha i izduvnih gasova iz motora nego stotine i stotine, hiljade svitaca. Svetlucave tacke koje kao da odskacu na duseku toplog vazduha su u stvari lude male svetlucave bube koje neobjasnjivo leprsaju tik uz brod. I Pariz je bio osvetljen kao i svici koji su svetlili tik uz nas – bez razloga, vec eto tako, jer je lepo. Odnosno, mogu da razumem ekonomsku racunicu iza grada koji je ziva iluminacija lepote evropske civilizacije, ali iza svega toga je ipak samo obicna ludost u pitanju. I kako smo krenuli to se samo sve vise potvrdjivalo. Velelepne strukture uz reku obasjane bezbrojnim kilovatima su bile naprosto prekrasne. I mlado I staro na tom brodu je bilo omamljeno a sedeli smo stisnuti, bilo nam je i toplije tako, i cudno je kako te zaskoci ljudskost kad joj se najmanje nadas. Kraj nas su prolazili drugi brodovi. Na jednom je bila svadbena proslava, i mlada zena u belom nam je mahala i slala poljupce, i mi smo svi njoj mahali i culi su se uzvici dobrih zelja na razlicitim jezicima. Na drugima su ljudi sedeli za stolovima i vecerali, na nekima je glasna muzika isla dobro uz koktele i gola ramena mladih zena, na trecima je bilo puno turista sa decom i uvek bi se nasao neko da mase. Mostovi ispod kojih smo prolazili su bili puni ljudi, i odozgo su nam mahali, dovikivali veselo, pozdravljali nas, i mi njih, a neki bezobrazni tinejdzeri su prosuli limenku piva po nama, sto je uglavnom palo na drugu nonu od mene. Njena reakcija je bila da obrise cebencetom, i promrlja nesto dobrocudno na italijanskom. Na kejovima sa obe strane su setali ljudi; i oni su mahali, ponekad su sedeli na ivici, gledali u reku, i nas. Ajfelova kula je blistala i slikali smo je svi, i slikali, kao da cemo zaboraviti to vece i svu lepotu, njenu i svega drugog. Kad smo dosli do najdalje tacke, prosli smo kraj Statue Slobode, dosta manje, koja podseca da su onu veliku poklonili Francuzi, poklonili i napravili, kad su se zaneli bili idejom liberté, egalité, fraternité. Na Levoj obali, jedan dugacki deo keja je rezervisan za ples subotom uvece. U razlicitim sekcijama, a jedni uz druge, sakupili su se Parizani u velikim brojevima, mozda i turisti zavedeni primerom, i plesu. Jedni sa drugima, mozda i sa nepoznatima, ko zna, ples je magicna stvar. U jednom delu plesao se argentinski tango, u drugom salsa, parovi predani plesu i jedni drugima su se kretali uz reku, osvetljeni viseznacno, rekla bih sa mog tihog mesta. Bilo je i sekcija sa drugacijom muzikom, za svakoga ponesto, ovo izgleda kao duga i redovna tradicija. Mi smo klizili po reci kraj njih i gledali kao omadjijani u sve, s tisinom poleglom po glavama. Slab glas iz zvucnika koji je objasnjavao na dva-tri jezika kuda idemo i kraj cega prolazimo se mesao sa bukom motora. Klinka i ja smo se pred svakim novim prizorom pogledale, da overimo jedna drugoj da smo tu zajedno, i da belezimo sve negde gde se nece nikad izbrisati.

Nismo mogle da zavrsimo vece bez svracanja u Luna park, i nekoliko voznji na ringispilu. Ne znam zasto ali pristala sam da i ja idem jednom. Prvi minut je bio okay, u pravom omeru strasan i uzbudljiv, i bila sam spremna da sidjem zadovoljna sobom i iskustvom. Ali je ringispil nastavio da se vrti, i vrti, pri cemu je svaki neverovatno dugacak minut posle toga samo dodavao na stravi a uzbudjenje je davno iscilelo. Nije uopste pomoglo sto je jedno ne bas malo dete koje je sedelo iza mene sve vreme vristalo iz sve moci visoko-naponskog grla. Da sam bila hrabra, kao sto nisam, mogla sam bar da okrenem glavu i vrisnem ‘shut up!’ cisto da sebi udovoljim ali posto sam bila ubedjena da cu se onesvetiti ako samo pomerim bilo koji misic, ostala sam ukocena do kraja. Klinka je morala da me utopli zagrljajem i pomogne mi da ustanem kad je cudovisna naprava stala.
Setnja kroz dvorista Luvra me je povratila. Saksofonista je opet tu. One prve veceri ovo je sve bilo fantasticno otkrice i izuzetno lepo; ove poslednje je intimno, poznato i podjednako lepo. Verovatno i lepse, jer ovo su nam poslednji koraci Parizom, a mi smo tek jedva nesto malo videle. I uopste nam se ne ide kuci. Klinka su snuzdila do krajnjih granica neprihvatanja tuzne sudbine, neki momci su na rolerima pravili osmice i druge figure na parcetu betona preko puta Luvra, i ja sam pogledala na sat. Prosla je bila ponoc. Jedino sto se moglo reci je – vidi, ljubavi, prosla je ponoc. Mi smo nas poslednji dan potrosile do poslednjeg minuta, sekunda, ma iscedile smo mu sav juice! Kakav je ovo bio dan…To je imalo nesto efekta, ne puno. Prosle smo kraj Voltera i Rusoa, pa jos nekoliko drugih barova, svaki je bio pun ljudi, stajalo se i na ulici, a L’Emile je bio pun dobre atmosfere i Parizana koji su lezerno sedeli za stolovima na trotoaru, stajali u malim grupama, pricali, smejali se, ona kelnerica puna socne zivotnosti je lezerno prolazila medju njima kao da ih sve dobro poznaje, i ko zna, mozda i jeste, a u meni se stvorio bio jedan impuls da povucem dete preko ulice i pridruzimo im se. Kratak impuls, kao bljesak, lepa slika, ili iluminacija.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pariz u brojevima (9)

Petak – 9. dan

Bilo je verovatno neizbezno da posle razlicitih pesnickih, sarmantnih, kosmicki-bljesak prolaznih susreta sa pariskom kisom stigne i ona prava. U petak ujutro je pogled u nebo pokazao invaziju oblaka koji drze do tradicije – padace kisa sve dok je njih na nebu, casna oblacna. Pocela je negde tokom noci, i trajace bar celog dana, nedelje, meseca… Sa kisom stojimo vrlo dobro, kod kuce u nasem gradu i klinka i ja volimo da izadjemo kad su ulice mokre i njen tihi zvucni zid utopi gradsku buku, ali nemamo obucu za kisu u Parizu. Kisobran imamo jedan, neveliki. Od sest pari obuce koje sam ponela na put, jedan jedini nije ni polovicno resenje. Sa klinkom je situacija jos gora. Njoj ce stopala biti mokra cim se spustimo na ulicu. Zrtve su cudna stvar u ljudskoj psihi – izabrala sam svoje omiljene sandale za sljapkanje po lokvama, ne bez logike i neophodnosti. Sve u svemu, nije se imalo kud, idemo u kupovinu. To je bio laksi deo odluke. Gde ici u kupovinu u nepoznatom gradu po tako specificne stvari, to je vec bilo teze. Tu smo se setile da nam je najbliza Rue de Rivoli sa onim omrazenim prodavnicama od pre neki dan, pa ce se valjda naci nesto iole pristojno. Ako nam to ne uspe…toliko daleko nisam htela da mislim. Izlazak na ulicu je bio lep, jer kisa se treba doziveti napolju, na ulicama, ili u prirodi, kad se svetlost spusta u proredjenim zracima izmedju vertikalnih linija vode i obasja narocitim efektom ceo mokar svet – svima jednako pod jednim nebom. Klinki sam se vec do ugla popela na glavu sa brigom oko mokrih nogu, i da se ne prehladi, i da ne staje u lokve, i… a dete je uzivalo kao da nam je kisa bila deo plana.

Nasle smo prvo kisobran, pa njoj patike, zatim i meni cipele, i sa svakim uspehom mi se raspolozenje vidno popravljalo. Ulice su bile podjednako pune ljudi kao i svakog dana. Nismo ni primetile kako nam je proslo prepodne. Verovatno zato sto sam se setila negde usput da je najbolji deo takvog jednog ili bilo kog iskustva – raditi sve zajedno, a bez zurbe. Vratile smo se kuci da ostavimo staru obucu, medju kojima moje propale omiljene sandale, pojele po salatu iz nase boulangerie za rucak i krenule svaka sa svojim kisobranom prema Notre Dame. Usput smo posmatrale manje i vece grupe turista kako se dovijaju da izbegnu kompletnu promocenost, i zakljucila sam da kisa zblizava ljude, ili bar mene njima. Uopste su turisti poprilicno izmucena vrsta. Obicno vuku na ledjima rance koji cak i kad imaju samo par stvari unutra verovatno posle vise sati teze kao betonske cigle iz mafijaskih filmova. Da ih bole noge, to je vec kodirano u samom nazivu ‘turisti’. Ako putuju u grupama, obicno moraju da trpe nekoga ko se stalno zali, ili nekog drugog ko generalise, a cesto oba tipa. Od sveznalica se nigde ne moze pobeci, ma kako pristupacan bio air travel. Obavezno ce ispasti glupi, ili jos gore, i to vise puta, a najgore ih ceka kad se vrate tamo odakle su dosli – po mandatu obaveznom za turiste morace da pricaju fenomenalne price o svemu sto su videli i kako im je bilo lepo, dok je svako putovanje u stvari putovanje u sebe, i slike iz aparata pokazuju ono sto se ne moze ispricati. Po tim merilima nas dve smo bile vrlo srecne; imale smo kisobrane i pristojne cipele, ja sam nosila minijaturnu tasnicu u kojoj je uvek nesto falilo ali nije bila teska, i obicno bi se brzo dogovorile oko resenja za vece i manje probleme. ‘Touristing’ je povremeno bio ozbiljno naporan, ali mi smo se dosta dobro snalazile.

Ispred Notre Dame je uvek velika guzva. Stale smo u red i usle unutra sa stotinama drugih ljudi. Dvanaesti vek je vrlo dalek od sveta koji poznajemo, i uprkos uredno pribelezenim vremenima za nas u buducnosti, ova gradjevina kao i mnoge iz pre-industrijske proslosti je naprosto nestvarna. Po njoj su ispisane price skulpturama i rozetama, portalima, potpornim krilima koja bi podjednako mogla od nje da naprave vasionski brod za let ka Orionu, groteskni likovi strce kao osobenjacki detalji na njenoj kruni, ili upozorenje, tornjevi, i sveopsta carobnost je cine vrednom nepodeljenog obozavanja. Impresivna je iznutra, ali tamo se sve vrti oko Isusa, biskupa i strogih pravila, a spolja… spolja ona zasluzuje svoje ime. Notre Dame. Kakav fantastican, mazestican simbol zenskog prisustva.
Tokom duge istorije dozivela je da je revolucionarno-pomamljeni tipovi skrnave i nadmecu se ko ce u tome biti gori, i u tako je losem stanju u 19-om veku da se ozbiljno razmisljalo o njenom rusenju. Victor Hugo je napisao svoj roman ‘Zvonar Bogorodicine crkve’ delom kao pokusaj da se probudi svest Parizana kakvo blago imaju u samom srcu grada, i kako je roman doziveo ogroman uspeh, verovatno je velikim delom zasluzan za pokretanje kampanje za restauraciju koja pocinje 1846. Proces je trajao 25 godina. Zaista je neverovatno koliko toga visi o dobroj ili losoj volji pojedinaca, i uvek se iznova potvrdjuje ona stara sizifovska – besmisleno je gurati kamen uzbrdo, ne zbog gravitacije vec zbog ljudi. Ali neko mora.
Spreda je uvek najveca guzva, to je njeno zvanicno lice, ali kad se to zaobidje polako se stice utisak njene velicine i najlepsa je sa zadnje strane, gde je arhitektura istovremeno nesputana I strogo kontrolisana. Ta dva principa – nesputanost i kontrola – iako naizgled kontradiktorni jedan drugom su fundamentalni i u oblastima van arhitekture i umetnosti.

Prelazimo pesacki most, i sada smo na manjem ostrvu, Ile Saint Louis. Planski izgradjene rezidencije su sve iz 17-og veka, ulice su uske, tihe i pune antikvarnica, restorana, galerija – i svuda prodaju sladoled. Berthillon sladoled, cija kuca je locirana na ostrvu. Prodaje se na mnogim mestima po gradu I sire, ali na ovom ostrvu svi podrzavaju svoje. Sladoled je fantastican, i pravi se iskljucivo od prirodnih sastojaka. Svi ce za ovo ostrvo reci da je oaza usred grada. Jeste. Mir koji se ovde oseti je pravo uzivanje, i odjednom se pojavi svest da su nam uprkos posvecenom turistiranju dani bili poprilicno stresni. Atmosfera je prosto idilicna, i neopisivo je zadovoljstvo lutati bez cilja ili zurbe, ulaziti u sve sto je otvoreno da se vidi sta nude unutra, pa shvatiti da i oni koji borave unutra ilustruju taj isti mir i opustenost, nepripadanje haosu civilizacije vec samo civilizaciji u najboljem smislu. A imaju sve, od galerija i butika sa zanimljivim kreacijama, do gurmanskih radnji, cokoladnih artistickih galerija, radionica za nesto sa drvetom sto je izgledalo vrlo lepo, restorana koji odisu elegancijom i ljudi koji se uvek nasmese, pozele ‘bon jour’. Okolo protice Sena, mutna i zelena, i sve je sa druge strane, ove, ili one, svejedno, dovoljno smo daleko. Sve vreme je padala kisa.

Pariz u brojevima (8)

Cetvrtak – 8. dan

Izuzetak od muzejskog veta je Musée Grévin, muzej vostanih figura. Klinka je radoznala da li je isti kao onaj sa slavnijim imenom – Madame Tusseaud – on obiluje poznatim facama, ali njega nema u Parizu. Za ovaj lokalni tvrde da je vrlo zabavan. Otvoren 1882. na jednom od Grands Boulevards, sa ocuvanim originalnim dekorom i prezentacijom svetla, iluzija i zvucnih efekata s prelaza vekova (19-og u 20-ti), pored istorije ima i dovoljno savremenika da bi bio zanimljiv svima. Madame Tusseaud muzej u Londonu je stariji nekoliko decenija. Osnovala ga je Francuskinja, Marie Tusseaud, koja ja naucila zanat od lekara kod koga je njena majka radila, i koji je sredinom 18. veka uradio portret Madame du Barry, kraljeve miljenice, i serijom poznatih likova osvojio Parizane. Mlada Marie je svoj debut objavila sa vostanom figurom Voltera kad joj je bilo jedva 16 godina. Tokom Revolucije obradjuje sve slavnije glave, od kojih mnoge nisu dugo ostale na ramenima kojima su pripadale, a tvrdila je u svojim memoarima da je za glavama tragala medju lesinama giljoitiniranih i izradjivala po njima posmrtne maske. Tokom cestih ratova iz tog perioda, zatecena na turneji u Egleskoj sa svojom kolekcijom ona ne moze da se vrati u Francusku, pa tako London dobija njen muzej, a Pariz nesto kasnije svoj Grévin. Iako je bila stvar prestiza pojaviti se kao figura u ovom pariskom muzeju (verovatno je i danas), veliki deo je posvecen istoriji sa scenama koje su ili kraljevske ili krvave. To je stoga sto istorija uglavnom znaci asasinacije, i raznorazan teror, i to sa prigodnim osvetljenjem i vrlo, vrlo zivim vostanim figurama rangira ovaj muzej u kategoriju strave I uzasa. Ubistvo kralja Henrija IV, Jeanne d’Arc, ali zanimljiva je jos jedna zena, Charlotte Corday. Ona ubija nozem Marat-a u kadi, u kojoj on boravi veci deo vremena da se ne bi cesao do kostiju jer boluje od neke gadne kozne bolestine, i odatle otrovnim perom zagovara mase na ubistva i progone, u pravo imenovanom Dobu Terora koji je vrlo brzo usledio nakon Ravolucije. Hrabra Charlotte se nadala da ce se sa njegovom smrcu ljudi prizvati pameti te prestati sa klanjem i giljotiniranjem. Takav previd joj se moze oprostiti, obzirom da se tada jos uvek o ljudskoj prirodi mislilo da ima veze sa bozanskom, iako nije bas bilo jasno kakve veze. Nekoliko dana kasnije je zavrsila na giljotini, a istorija se nastavila jos zesce. Kad se nisu otimali oko vlasti i masovno ubijali, ljudi su se bavili kulturom. Imaju pravu pozorisnu dvoranu, sa poznatim licima u gledalistu i na sceni, a nadju se i holivudski likovi. Zaista je morbidno kako realno izgledaju. Kao lesevi postavljeni vertikalno, nasminkani i obuceni prigodno. Ali vrlo je vesto izvedeno, ne moze se poreci. Rodin je tu, i Picasso. Obojica su niski, bas malecki. Manekenke su vrlo visoke. Pariski intelektualci stoje za barom ili sede za stocicem kafea, kako su proveli najveci deo vremena. Klinka je razocarana da nema vise Holivuda, ali se ipak dobro zabavila.

Izlazimo na bulevar i ubrzo pronalazimo jedan pokriveni pasaz, pun svetla i zanimljivih izloga. Nismo puno odmakle kad smo shvatile da smo opet izgubile dzemper. Brzom kalkulacijom kapiramo da nam je ispao negde u muzeju, valjda od straha. Vracamo se brzo, molimo da ga potraze, da bi nas ubrzo pustili unutra da ga same trazimo u uglavnom polumracnim prostorijama i lavirintima. Srecom eto ga u prvoj sobi, opet su ga neke ljubazne ruke prebacile preko naslona klupice da nas saceka. Kad smo izasli napolje, svo troje, ja sam krenula sa ‘Slusaj, mali..’ odlucna da mu pokazem ko je gazda u ovoj porodici, i podsetim ga da u nasoj pariskoj rezidenciji imam makaze i ne libim se da ih koristim, ali mi ga je klinka mudro sklonila s ociju.

Pariski bulevari su lepe ulice, model urbanizma. Za preobrazaj ovog grada zasluzan je Baron Haussmann, od koga je Napoleon III zatrazio da grad modernizuje. Do sredine 19-og veka Pariz je u mnogo cemu jos uvek bio srednjevekovni grad, sa uskim ulicama, prljavstinom, bolestima, kriminalom, i verovatno i ponekom sarmantnom crtom, ali izgubljenom u haosu. Baron Haussmann kao gradski planer se ozbiljno baca na posao, trosi ogromne sume, ispremesta 60% grada, rusi, gradi, prosiruje, dodaje, grade se i obnavljaju mostovi, vodovod, kanalizacija, i siroki bulevari. Iza ovih poslednjih stoji i jedan vrlo pametan potez za politicki vrh. Posle revolucije iz 1848. kada su na svakom sokaku pravljene neprolazne barikade, Napoleon III uvidja da gradu trebaju sire ulice, koje je tesko, ili nemoguce blokirati. Ne moze se reci da je bio van dodira sa narodom. I eto Pariza, lepog, isplaniranog, ulastenog, kad je krenula Komuna 1871. Nisu dugo trajali, razbila ih je vojska ocas. Prisecam se da su u 19-om veku revolucije bile ceste, slavljene i promovisane kao obecanje novog veka i novog nacina zivota. U Rusiji Dostojevski pise o silnim anarhistima i izgladneloj omladini punoj zarke zelje da razbije svet. Revolucije ostvarene u 20-om su bolne tacke raznim nacijama, ali su Parizani zavrsili svoje u prethodnom veku, a novi svet… pa, u novom svetu niko vise ne govori o revolucijama. Svi trpe jer smatraju da je kapitalizam kraj istorije, i cekaju kad ce nas prodati nekom vaseljenskom korporatnom olosu. No, u njegovo vreme Baron Haussmann je bio i slavljen i omrazen, a suskalo se i o proneveri fondova, medjutim grad jeste lep.

Hodamo ulicama, tu i tamo iskrsne neka crkva ili druga gradjevina pred kojom mi se otme uzdah, gledamo malo izloge, ponegde i udjemo unutra. Uocljiva je razlika izmedju starih pariskih butika, koje vode Parizani, i ovih novih koji imaju bar pedeset istih takvih rasutih po najpopularnijim mestima u gradu, i sire, i vode ih korporacije. Drugacija je kultura. U onim prvim rade stariji ljudi, u njima su proveli zivot. Ovi drugi zaposljavaju vrlo mlade devojke. Oni prvi ce pomoci oko izbora, ponude da probate to sto ste zagledali, i ubedjivace vas da vam dobro stoji i ako je preveliko. Prosto vam je neprijatno da kazete da ipak radije ne biste potrosili eure na taj komad, mozda onaj drugi, ali u stvari se ne usudjujete da pitate da probate jos jedan, pa vucete dete i izlazite napolje, uz obavezan ‘au revoir, merci’. U onim drugim se na vas uglavnom ne obraca paznja, ali mozete da pitate, i probate sami koliko hocete i sta hocete. Niko vam nece reci da vam nesto lepo stoji. U onim prvim ima lepsih stvari.

Sledeci na redu je Parc Monceau. U svakoj knjizi o Parizu preporucuju piknike kao parisku stvar, izuzetan dozivljaj, i uopste autenticno uzivanje. Ja ne volim da sedim na travi i ne volim piknike, Iz dva razloga. Trava je uvek mokra, ali bas uvek. I sedenje bez naslona za ledja potire bar pola svrhe sedenja, ako ne i celu. Mozda se u doba razularene aristokratije, kakva je ovdasnja bila vise vekova, to sve radilo drugacije – sa jastucicima, potpiracima za ledja, masiranjem stopala, i cime ne – ali ovaj savremeni metod mi uopste nije privlacan. Spustila sam se na klupu a klinka se bacila na travu iza mojih ledja, da pojede sendvic i pravi ogrlice, narukvice i slicne vilinske rukotvorine od vlati trave. Komunicirale smo cestim pogledima, i kod svake provere videlo se da smo obe srecne.

Park je osnovao jedan od onih Filipa Orleanskih pomenutih nedavno. Ovaj je voleo sve englesko, nakupovao je brojne hektare zemlje i narucio da mu se park napravi po uzoru na engleske. Francuzi su bili vrlo striktni kad se radilo o arhiteturi parkova, a ovaj ima krivudave staze, statue i strukture razbacane naokolo. Egipatska piramida, kineska trvdjava, korintski stubovi, mostici i slicna cuda su trebala da upute svemiru i radoznalima znake da je Filip osim kraljevske krvi pripadao i masonima, jer je to, pretpostavljam, bilo vrlo vazno. Filip nije umro prirodnom smrcu, sto nije bilo neobicno krajem 18-og i u prvoj polovini 19-og veka, pa je i park osetio previranja takvog jednog vremena. Na kraju ga je spasio Baron Haussmann (koji nije bio baron, ali mu se prastalo), i Napoleon III poklanja park gradjanstvu 1861. godine. To nije sprecilo pokolj komunara 1871. za sta je ovaj kao i svaki drugi park u gradu bio narocito zgodan.

Neverovatno je lako zaboraviti na istoriju i druge gadosti u tako lepom okruzenju. Zanimljivo je posmatrati ljude. Narocito one starije. Prosao je jedan pariski dzentlmen od oko 80 leta obucen u svetle pantalone i sako sa sitnim, geometrijski preciznim dizajnom, belom kosuljom i svilenom maramom. Ali kako je samo hodao. Malo je poskakivao, ne previse, ni premalo, i bilo je toliko veselosti u njegovom koraku, kao da je znao nesto nedostupno, zurio necem lepom u susret, ili se setio Gene Kelly-ja, ko zna. Bilo je pravo zadovoljstvo otpratiti ga pogledom. Onda je naisao jedan par – ona sa negovanom pundjom, nasminkana, u lepo skrojenom kostimu i elegantnim cipelama, on u finom odelu, drzi njenu ruku pod svojom i hodaju polako, odmereno, kroz ovaj dan, ili zajednicku memoriju jednog vremena. Na drugim klupama sede ljudi, pricaju glasno ili tiho, prolaze majke sa kolicima, deca veca ili manja, i ljudi mladi i stari, klinka meri povremeno da li je narukvica dovoljno velika za moj zglob, i ostala bi na toj mokroj travi do mraka, ali mi imamo planove za to vece.

Presvukle smo se kod kuce, obukle najbolje sto smo mogle obzirom da nam je garderoba neprikladna za pariske temperature, i preko Novog mosta presle na ostrvo u Seni. Kad se hoda duz reke vide se gradjevine – nekadasnje palate, svaka sa dugackim rodoslovom i istorijskom ulogom, ali sve stoje sa identicnom porukom da nista ne traje osim ljudskih ludosti i grandomanije u kamenu i slicnim materijalima. Mozda zbog toga, odjednom je grad te veceri izgledao kao iz bajke. Ne sarmantan, ni diznijevski zasladjen, vec zaista kao zacaran sa svim tim tornjevima, kupolama, fasadama, stubovima i ornamentalnim iskazima o nenadmasnom ljudskom duhu i njegovim vrednostima, sto je sve kompletna besmislica jer niti ko postuje ljudski duh niti su njegove vrednosti ikada bile podrzane osim zapisane u kamenu, ali eto, napravise gradove i gradove u kojima se sanjaju slicni snovi, i ulice kojima noge vole da hodaju, pune se glave svakakvim mislima, i u redu je diviti se onima koji su sve to sagradili. Ljudski duh.

Sainte Chapelle je izgradjena u 13-om veku, u dvoristu tadasnje kraljevske palate na Ile de la Cité, sa svrhom da cuva brojne relikvije koje je Louis IX kupio od vizantijskog cara za silno zlato, ukljucujuci Hirstovu krunu od trnja i deo krsta sa Golgote. Izgradjena tokom vrhunca gotskog stila, kapela jedva da ima zidove. U visinu, visinu od koje boli vrat, podizu se vitrazi koje smatraju najlepsim na svetu. Veceras cemo tu slusati Vivaldija. Jos nije pao mrak napolju, i kroz obojena stakla sa bezbrojnim scenama hriscanskog zivota i legendi ulazi svetlo dana. Na muzicare ispred nas sijaju zuta scenska svetla, sa onim posebnim efektom koji je Caravaggio uveo u slikarstvo i koji naglasava i svetlost i senke do fascinantne preteranosti. Koncerti se odrzavaju svakog dana, i turisti popune stolice do poslednjeg mesta, muzicari su opusteni – ovo je letnji raspust – ali i ta profesionalna opustenost proizvodi neopisivo intiman i mocan osecaj u ovom prostoru. Muzika mi je u usima, oci na vitrazima, i mozak vibrira nekim pozitivnim talasima, telesno rekla bih da lebdim, dete kraj mene se malo vrpolji radoznala da pita ovo i ono, ali se suzdrzava i tek tu i tamo nesto sapne. I ona lebdi. Na ovakvim mestima i sa ovom muzikom nije tesko prihvatiti ljudima da veruju u Boga, ali je nerazumljivo da nista od te vere ne postuju, nikada.