The Sum of One

Tramvaj 501 ima rutu dugačku skoro 25 kilometara. Ušla je u brojne turističke preporuke kao vožnja koju ne treba propustiti (ako se nađete u ovom delu sveta). Sve dok onaj ko uđe na jednom kraju ne žuri, dok stigne do drugog kraja videće raznovrsne i živopisne klipove ovog grada. I proći kraj nekih od mojih omiljenih mesta, i ne samo mojih. Queen Street ima šarma.

Nekoliko blokova severnije je Dundas Street i puno kraća ruta 505. I ona ima svojih slikovitih delova. Recimo, prolazi pored jednog zatvora, pogled na grad sa istočne strane reke je lep (reka se ne vidi), i proći će kroz ne jednu već dve Kineske četvrti za svojih deset kilometara vožnje u jednom smeru. Restorani, svaštarnice, pekare, crkve, skloništa za beskućnike, skloništa od beskućnika, hipsteri, barovi, parkovi… i grad se sklapa i raspliće pod prozorima u pokretu. Automobili i tramvaji su stari neprijatelji koji obnove poznanstvo svakog dana; automobili ne trpe antikvarni prevoz koji blokira pola ulice, a tramvaji sa svojom elektrikom koja je nekada bila čisti primenjeni modernizam bude radost samo u deci i turistima. Vozači tramvaja su, kažu, vrlo ponosan klan.

Subota je verovatno najbolji dan kad se vredi naći u tramvaju. Subota u tramvaju u Kineskoj četvrti (iako imamo bar tri, zna se na koju se misli pod tim imenom) znači da tramvaj 505 kao Guliver zakrčen u Liliputu krene pa stane, zatim neodređeno dugo stoji zapleten, opet krene, i  stane, i krene, i polako se probija duž ulice koja je zakrčena svime što se miče, od automobila do ljudi i biciklista, kučića, beba u kolicima… i to će isto ponoviti kad se vrati istim putem nešto kasnije, i opet, i opet…  Pa još ako je dan lep, ali i kad nije lep, subota je i sve što može da izađe u tom kraju i iz udaljenih krajeva se slije u Kinesku četvrt. Nemoguće je zamisliti da u drugim krajevima grada ne vlada pustoš dok se posmatra košnica kroz prozor tramvaja. Kineska kultura je verovatno još jedina misterija preostala na svetu. Ne postoji važnija stvar od razmene koja se odvija na sličan način na ulicama svih Kineskih četvrti sveta. Tako je bilo oduvek, i trajaće dok je brojanja vremena. Pet hiljada godina civilizacije, kažu, verovatno da bi istakli kako smo svi mi ostali napravljeni tek prošle sezone. Samo ne znam od čega; Kinezi nisu rasipni, oni ne bacaju ništa. Teško je reći šta je šarenije – ulica, prizemlje i sutereni napunjeni robom i ljudima, prvi spratovi zgrada, drugi… tek pokoja zgrada ima treći sprat. Pogled ka nebu je kao duboki uzdah, pročisti mentalni sklop.

Jedan takav pogled, sa sedišta u tramvaju, uhvati vrh drveta iza prvog niza kuća na ulici. Drvo štrči kao da viri preko krovova i gleda u nas na ulici, a na njemu se žute plodovi. Ovako kasno, u novembru? Ovde?  Nepoznati plodovi, vide se samo kao žute lopte tik ispod neba; jabuke, sigurno. Ili dunje, kad bi ovde bilo dunjâ. Na ovoj, najpohlepnijoj od svih ulica gde sve što se ponudi neko će kupiti, i nikada ničega ne nedostaje, voće je ostalo neobrano. Čak ih ni veverice nisu dostigle, te jabuke, ili dunje, male žute lopte tik ispod neba … i Guliver se pomerio par metara dalje. Sada prozor gleda u zgradu vertikalno presečenu. Uz nju je neko izgradio veću i višu; zbijene su zgrade kao što su zbijeni ljudi, svi pomalo naduti, od viška. Samo na vrhu, samom vrhu presečene zgrade, ostala je polovina kosog krova i poslednjeg sprata, oštra ivica i rez sveži i posle mnogo godina. Invalid od zgrade, stoji visoko istegnut koliko može jer ovde, na ovoj ulici, nema praznog prostora, i to što mu je ostalo je sve što još uvek ima. Nije čak više ni u prvom redu; neko je izgradio ne samo pored već i ispred, da iskoristi svaki inč prostora. Tramvaj gura dalje. Na zidu, između prvog i drugog sprata je nešto što liči na logo i reklamu. Slova su u luku iznad crteža. Ne ide dobro sricanje. Možda zato što je ispod luka slika debelog nasmejanog čudovišta, čitam luv sumo – ok, ali imaju viška jedan slog: ne. Gledam i gledam, iskrivila glavu, zagonetka prilična za zakrčenu subotu u Liliputu, i konačno pročitam: luvsumone.  Nije reklama, ni logo – ovo je grafit. I to kakav. Posle jabuka i zlatnih dunji, pa amputirane kuće, završni čin a dan je tek stigao do ranog popdneva i tramvaj još koji metar do Spadina avenije. Na stanici će ući armija sitnih ljudi sa rukama punim kesa, a kese pune proizvoda, i glave pune misli, i usta puna jezika i reči, biće i turista; ja gledam unazad u šareni grafit i luk od slova: luvsumone.

Citadela

Sedim na kauču. U sobi smo samo tišina i ja, Flojd je nestao duž hodnika. Gledam u svoje ruke. Svetlo pokriva sobu i zidove u nejednakim krugovima; između krugova su nejednaki slojevi tame i senki. Moje ruke su bele. Čini se da imaju sopstveni izvor svetla, belina tako jasna u polumraku sobe. Život u njima, sigurno. Dlanovi su crveni. Ne znam da su takvi uvek, večeras su crveni. Vrlo bele ruke i vrlo crveni dlanovi. Prelazim jednom rukom preko dlana druge ruke – toplo i glatko, dlan na dlanu. Ugasila sam radio nešto ranije; on mi opet pravi društvo poslednjih nedelja. Čuje se povremeno potmuli zvuk spolja, i tišina se lako oporavi. Ne čuje se ni dlan koji klizi preko drugog dlana. Možda ja ne čujem. Ali osećam toplinu, i osećam boje.

U ovoj sobi sam provela najbolji period svog života. Nisam znala da će ispasti najbolji, nije ličilo. Bilo je radosti, bilo je tuge, puno brige, najviše oko klinke i para. Možda su to jedine stvari oko kojih vredi brinuti. Bila je ovo moja citadela, u kojoj sam živela sama. Klinka nije uvek bila tu, i kada jeste, njeno zeleno prisustvo najprirodniji deo ovog neprirodnog doma. Nisam znala tada, sada znam. Da sam sebe čuvala u ovoj sobi. Možda za specijalnu priliku, iako verovatno ne bih tada priznala. Prilike sam redovno propuštala; one koje su me pronašle same, nisu uvek bile dobre. Ali ja sam uvek mogla da zatvorim vrata za njima.

U ovoj sobi, koja nema tajnih uglova ni dobru akustiku, pronašla sam bila svoj glas. Odavde gledala u nebo kao ravnopravna pred Golijatom, i sklopila prijateljstvo. Videla ptice, puno puta.

Zatim sam izašla. Napolje, u svet i među ljude, koji liče na mene. Pre četiri godine. Pojavila se bila prilika koju nisam smela da propustim.

Napolju, u svetu i među ljudima, izgubila najbolji deo sebe. Možda je to prilika na koju svako čeka.

Ovo više nije citadela. Ja sam ruševina, i ovo jedna obična soba. Tišina propušta zvuke, Flojd se pojavio iz mraka. Zaustavila sam ruke.

Nijedan kao ovaj dan

Drugarica mi je pisala danas. Izgubila je nekoga. Nije poslala bila vest ni pitomo, ni tužno, ni uljudno; vest je pronašla put sâma. I na obodima, vibracije njenog gubitka potmula buka i eho, udaljena grmljavina. Takve oluje postaju česte.  Pročitala sam jednom, i još jednom. Akupunktura reči, kratkotrajne terapije i neprolazne posledice. Jednom ćemo biti slobodni i od bola i od straha, ali ne još. I u bolu i u strahu, tu su naši dani najsigurniji.

Podsećala sebe tokom dana da ne zaboravim da kupim sijalice. Već nedelju dana kupujem sijalice. Lampa je gubila jednu po jednu mesecima, zatim je stajala u mraku godinu dana, dok je nisam spazila prošle srede. Prvo sam isprobala sijalice koje imamo povrh frižidera. Nisu prave veličine. To sam i očekivala ali sam problemu prišla temeljno. U subotu sam svratila do prodavnice koja prodaje sve – ne i lokomotive, njih prodaje jedino Bombardier – i stajala pet minuta zbunjena ponudom. Izabrala vretenaste. Kod kuće sam otvorila pakovanje, spustila se na kolena, zavukla ruku ispod pirinčanog papira i pokušala da zavrnem prvu vretenastu sijalicu. Bilo je jasno da ne ide, ali sam ja svejedno pokušavala i zavrtala dok sam našla snage da ustanem nakon takvog promašaja. Navlačenje staklene cipelice i vretenasta sijalica u ruci – ništa ne pripremi za situacije kad ispadneš glupa, u bajci, javno, ili u intimi sopstvenog života. U nedelju sam se vratila u prodavnicu, koja je otvorena svakog dana od jutra do večeri. Gledala opet u izbor. Vretenaste dolaze sa uzanim zavrtnjem, sa širokim, i jednim koji je, izgledalo je, bio negde između. Nisam ponela bila one promašene da uporedim. Uzela one između. Kod kuće sam otvorila pakovanje, spustila se na kolena, zavukla ruku ispod pirinčanog papira i pokušala da zavrnem prvu vretenastu sijalicu. Bilo je jasno da ne ide, i da je ova vretenasta potpuno iste veličine kao i prva vretenasta.

Pričala sa ocem. On zove sve češće. Ako nisam kod kuće, zabrine se. Zove opet i ostavlja poruke – gde ste! Zna da klinka nije ovde, ali to je topla slika, ona u kojoj smo nas dve ovde skupa. Kad ga pozovem, detaljno se raspituje da li sam zdrava. Veza je loša, i on ne čuje više dobro kao ranije, ali jednom je čuo bio nešto u mom glasu, i sada ga svaki put analizira, moj glas, u strahu da ne govorim, ili se nešto loše krije u njemu. On je uvek dobro, kaže za sebe.

U ponedeljak sam shvatila da je vrlo mali broj mesta u okolini koja prodaju sijalice. Kao što više nema radnji koje prodaju školske i kancelarijske potrepštine. Ni drugih nema. A bilo ih je ranije. Uništile su ih mega prodavnice i ove svaštarske, koje prodaju džank. Računala koliko ću morati da putujem do najbliže mega prodavnice. Pre nego što krenem na dalek put preko metropolisa, vredi obezbediti pravu informaciju – koja je veličina sijalice potrebna? Ali kako? Džo! On ima nešto slično, pirinčano; i da nema, on će znati, muškarci znaju takve stvari. Pred spavanje se spustila na kolena, zavukla obe ruke ispod pirinčanog papira, i pogurala pažljivo naviše, još malo, i još malo… – i napipala vretenastu sijalicu. Zaboravljena na nepristupačnom mestu, izgorela sijalica je sačekala ovu priliku i susret, dok se onim niže izgubio trag. Odvrnula je pažljivo, trijumfalna u dokazanoj upornosti. Izvukla jednako pažljivo ispod izgužvanog pirinčanog klobuka. Vretenasta, sa uzanim zavrtnjem. Gledala je u čudu. Nikad ne bih poverovala; bila sam ubeđena da je ona prva, pa za njom i druga vretenasta bila tek za nijansu preširoka. Zapisala da ne zaboravim da svratim sledećeg dana u svaštarsku radnju po nove sijalice. Sve zaboravim dok sam na poslu.

Pročitala još jednom. Oh, draga moja… Ne postoje reči utehe. Oluje dolaze, pirinčani papir naših skloništa premazan zaštitnim slojem beskorisnog laka iz svaštarske radnje. Ne koristi u slučaju realnosti, piše na nekoliko jezika, dovoljno da niko ne razume. Sećam se prethodnih vesti i priča. Svaka za sebe, i sličnost nepromašiva, neodvojiva od one prethodne, ili sledeće. Na periferiji tuđeg bola, ni učesnik, ni posmatrač, ja imam svoje mesto. Stojim kraj malih vrata. Kroz njih ponekad prođu prave reči, nadam se; ponekad mislim da čujem prirodan tok. Ne znam gde bih bila drugo.

Devojka u svaštarskoj radnji je uočila da često kupujem sijalice. Ja sam vrlo zadovoljna. Između 25w, 40w i 60w, izabrala zlatnu sredinu. Pamtim da pirinač ne može da podnese visoke temperature usijanih sijalica; pamtim svašta. Kod kuće sam otvorila pakovanje, spustila se na kolena, zavukla ruku ispod pirinčanog papira i pokušala da zavrnem prvu vretenastu sijalicu. Ide kao podmazano. Zatim sam pogurala pažljivo naviše pa zavrnula još jednu. Zadovoljstvo raste uporedo sa ispravljanjem leđa, koja pokušavaju da sapienski pristupe onom sada praznom, teško pristupačnom mestu na vrhu. Odozgo, naravno! I bi odozgo. Sagnula se da upalim okićenu lampu: 120w u zenice = krik zenica. Okrenula glavu na drugu stranu. Zenice odbijaju da gledaju, hodam po strani, pređem u krajnji ugao, gasim druge lampe u potrazi za malo mraka, brinem za drvo iza trijumvirata vretenastih sijalica, ne znam da li gori, verujem da i ono ima na sebi lak. Svi smo volšebno lakirani, i svi gorimo. Sagnula se da ugasim okićenu lampu, zatvorenih očiju tražim prekidač. Olakšanje u mraku. Sutra ću kupiti nove sijalice. Šta inače raditi. Magične delatnosti, pronaći sebi izvor svetla i izvor mraka svakog dana.

Kakvo plodno tlo za besmislice

Pomenula sam nedavno svoja prva iskustva na Internetu i pretnje koje su izazvali ekavica i apeli na humanost i toleranciju. To nije dugo trajalo. Saint Iv nije bio pravi poziv za moju prirodu. Sledio je period intenzivnog življenja koji se prelio iz tesnog prostora jedne male osobe u mišljenja, sećanja… I dobar deo svega toga je vrlo lako i brzo krenulo put Interneta, koji je zgodno bio tu, u istoj sobi. Taj susret sa svetom je bio drugačiji. Iako se i dalje ponosim na svoje prve reči u elektronski vetar, naročito što nisam ubeđena da bih ih uspešno i jednako iskreno ponovila danas, ta sledeća faza je bila zanimljivija, i dužeg trajanja. Dok sam ja sâma bila potpuno zavedena eho efektom sopstvenog glasa koji je tih godina rešio bio da je punopravni učesnik svakog iskustva, uočila sam bila u čudu da je tako intimna konverzacija (namerno iako ne vrlo promišljeno bačena u e-tar) privlačila pažnju brojnih entitetâ koji su prolazili kao individualne osobe sa često vrlo neobičnim imenima. Iako neverovatno stvarna samoj sebi, neretko nepodnošljivo stvarna, ne e-tru sam instanto postala objekat čiste imaginacije. Drugima, naravno, kao što su i oni meni, uostalom. Kakvo plodno tlo za besmislice, razmišljala sam bila. Jedan dobar deo se opirao. Ali je onaj lošiji pretegao. Ja ću govoriti ono što mislim, rešila sam bila da zaposlim strategiju koja je uvek najlakša, što je još jedna odlika mog esencijalno lenjog karaktera. Nije trebalo da čudi da su i drugi ljudi radili to isto. Razlika (mala) je bila u tome da su moje misli pokazale začuđujuće odsustvo netrpeljivosti i vulgarnosti, iako prisustvo svega nije trebalo da začudi nikoga. Bile su to godine ozbiljnih lekcija o ljudskoj prirodi.

Ali jedine zaista dobre lekcije bile su o meni. Reakcije koje sam izazvala na e-tru su varirale od ekstremno vulgarnih (retke) do snishodljivih (skoro ekskluzivno od strane muških karaktera) i netrpeljivosti, na jednoj strani spektra. Na drugoj su vladale široke varijante pozitivnog i prepoznavanja. Ja sâma uvidela sam da su feminizam i feminine moje dominantne crte sa kojima se guram u redu, ili, često, preko reda. I da je to tada bila zanimljiva smeša, verovatno je i danas, ali nema više one svežine novog. Bilo je oduvek pametnih žena, čudila sam se bila reakcijama, ali one – reakcije – su bile najviše na svežinu, ne nužno ili specifično vezane za mene. Brojni likovi su istupali iz mraka, sa svojim darovima otvoreno ponuđenim, ili nevešto prikrivenim, i izgledalo je da je to jedina i prava suština e-tra – ma kako privijali kamuflažne listove širokolisnate podvrste, pazarni dan je uvek bio otvoren za biznis, i u biznisu se sve vidi. Razmene misli, zamišljenih dodira, mahnitih strasti… želje, želje, prodajem želje!…  I ja sam, kao i svako, probala od ovoga, uzela od onoga, ostavila svoju tezgu usred dana i otišla iza ugla da izmerim rastojanje između kratkih brzih udisaja, ostavila i više od toga, pronašla, izgubila, i platila uredno kao što svaki ulazak u zabavni park mora da se plati – na izlazu. I sećam se jasno razgovora sa jednim Albancem koji je živeo daleko od zemlje koju svi znamo, i jezika koji nas drži blizu kad ništa drugo ne drži, i pamtim kako je bilo teško objasniti suprotnosti i u tako neutralnim uslovima. Ja nisam mislila da pisac treba samo da piše, čak ni prvenstveno, već da živi, punim, raznovrsnim životom iz koga će se preliti – manji deo – u reči i ritam. On je mislio da je pisanje posvećenost kao isposništvo, u pročišćenom vazduhu izolacije, i da će se tu iskaliti jedini pravi izraz istine i trajanja. Nešto ga je izvuklo bilo iz takvog samostana i privuklo meni, i on se toga verovatno stideo, ah, čuj! možda je samo bilo dosadno u njegovoj ćeliji idealnog stanja minimalnog životnog zalaganja, ali ja sam zaista pokušavala da objasnim nešto suštinski, i bolelo je da nisam imala prave reči, ili ih nisam jasno čula, možda sam žuljala sebe na previše obzira (poslednja prepreka pred smrt svakog dobrog umetnika). I jesam poslala jednom nešto nalik na vrisak u e-tar tog davnog dana, uz smiley, naravno, i razgovori su konačno presušili uz obostrano olakšanje. Radila sam puno gore stvari od tog nesporazuma, ali bilo je iskrenog pokušaja sa moje strane. Kao i uvek uostalom. Kad čujem glas iz mraka, ja zastanem. I kad on zaćuti, ja nastavim da stojim još malo. Čujem ga duže nego što je trajao; odjekuje ili mi se čini, i ja ga pratim, pitam se šta je video i kuda će me odvesti. A možda samo volim da zastanem na putu.
Ja nemam svrhu, volela bih da mogu da mu kažem danas, nemam ništa. Samo pokušavam da se popnem do postojanja.

L’Impressionnisme

Park Tiljerije u Parizu, 31. oktobra. Temperatura oko 20°C.Vidi se umor na turistima, ali dan je tako prekrasan, i svetlost oko 4 popodne jesenjim danom naročito lepa. U to doba dana rastvori se nerastvorljivo, otvori uvek sakriveno, zastane večiti tok, i svetlost se čak zagleda u nas. Izmakne se malo, i spori zraci prođu kroz gustu masu i iskustva, kroz laži, obmane, i predele koje niko još nije video. Ceo svet je obasjan. Zamisli.

IMG_4732

IMG_4733

IMG_4735

IMG_4736

IMG_4737

IMG_4741

IMG_4745

IMG_4747

IMG_4748