Vintage

Ove godine postala sam 30% pametnija.
Bila je to jako dobra godina.
I dobrih 45% tužnija.
Ponosna sam na onih prvih trideset posto.
Toliko ponosna da kad dodam ponos, procenat dostigne 55.
Što zaokruži celu stvar na 100.
To je daleko najbolji deo.
Gotovo. Radnja je zatvorena, i godina završena.

Iza zatvorenih vrata počinje svođenje računa.
To obično potraje. Ja izbegavam i odlažem, ali ne dalje od 30. aprila.
Tada se polažu računi državi na ime poreza.
Stvari su puno fleksibilnije u realnosti, kao i u svakom režimu.
Ja sam režim. I znam puno o fleksibilnoj prirodi realnosti.
Kao i o neophodnosti završnog datuma – kraj aprila, kraj decembra, i slično.
U suprotnom, novi početak nikada ne bi dobio šansu.
Korupcija režima je nesaglediva.

Prvi deo godine je bio naročito pogodan za porast pameti. Postala sam pametnija u post-eksplozivnom rasulu nastalom oko jedne dobre ideje, naročito kad sam sagledala koliko toga ne znam. Ne pamtim kad sam poslednji put bila tako uzbuđena oko nečega. Nebrojeni sati su prerastali u dane, oni u nedelje, gubila sam na težini, oslabio mi je vid, ali pamet je rasla kao deca u igri, i život pod suncem.

Tuga nije imala omiljeni mesec ili period. Raširila se bila kroz celu godinu, prilegla kao korozivna potkošulja, parazit koji me neće ubiti. I ona ima svoje erupcije, koje zalepim što pre mogu, u nadi da će lava pod tankom kožom biti strpljiva još neko vreme – ovo nije dobar trenutak.

U međuvremenu je svet gurao dalje svoj teret. Kamen za svakoga će se sigurno naći.
Sa svog mesta, uzdignuta par centimetara akonto onog prvog procenta, posmatrala sam pokrivenih očiju.
Nikada nije bilo više ljudi na svetu, to je činjenica.
Nikada većeg masiva neznanja. I to je činjenica.
Kakva neverovatna prilika za rast pameti je neznanje.
Početak nesagledivih mogućnosti.
Ali nije pamet. Ne, neznanje to nije, čak ni kad se preruši, uplati za VIP sedišta, i viče glasnije od svih. Odnosno, da neko ustane i kaže pred ovako velikom publikom ‘Ja ne znam. Praktično ništa. I zbunjuje me, brine i straši sve ovo što vidim. Mora da postoji način da razumem nešto od toga,‘ bio bi to dobar početak. Još nisam naišla na jedan. Umesto toga, svaki od bezbroj glasova koji se nadmeću na bezbroj kanala svakodnevno je stručnjak. U materiji slomljenog srca do ljudskih prava i kozmičke istine.
Planeta hrli kroz Svemir, i na njoj sedam+ milijardi stručnjaka. Zenit znanja, svaki pojedinačno.

Napisala sam bila jedno pismo pre par meseci. Zatim još jedno. Nisam godinama i odjednom dva pisma zaredom!
Treće, nenapisano, je bilo upućeno meni, i u njemu je bilo sve što nije stalo u prva dva. Zaboravila sam bila da je to slučaj kod pisanja pisama – jedno se pošalje i ostane kopija od svega nedorečenog. U ostatku vremena nova pisma će izneti na površinu, i smestiti u reči, deo toga nedorečenog, i tako će se graditi most između dve tačke koje Pošta posećuje. Most je pre toga postojao kao crtež, ili je stajao tek započet, malo urušen vremenom. Iz nedorečenog, iz neznanja, i uvek između samo dve tačke u jednom trenutku, može se nešto stvoriti. Nijedan most nije završen, ničije znanje nije permanentna struktura. Niti svrha. Tek put kojim se može proći.

Bila je ovo jako dobra godina.

Advertisements

Nova poznanstva – nastavak

Tefi u sećanjima putuje od Moskve do Kijeva i dalje do Crnog mora usred Revolucije. Sigurno je namerno izabrala bila pisanje u prezentu, kao poruku u budućnost, jer svaka rečenica se uzdigne sinematično u scenu koja se odvija upravo sada. I publika nije odvojena ničim što se ne bi moglo srušiti jednim lakim potezom istorije. Usred rasula koje se odvija u prezentu, ona pominje košnicu zbunjenosti i omena, od otvaranja novih pozorištâ i osnivanja magazinâ jednog dana, koji nove vlasti zatvore sledećeg, do pesničkih večeri punih emocija kojima niko ne sme da dâ ime, sa mladim ljudima željnim da polože živote za stari svet, i starim u bekstvu ka novom životu. Sto godina kasnije i ja sam bila na jednoj pesničkoj večeri, dok je daleko širi svet u pokretu, gonjen dugim nizom nepravdi koje počinju da liče na aristokratske titule. Što duža lista nepravdi, uzvišeniji lik/narod je u pitanju.

U mom životu, prošlo je deset godina od poslednjeg susreta sa pesnicima. Nisam očekivala da će se sećanja vratiti tako sveža, i da je sve manje-više isto. Ima talentovanih, i onih drugih. Debeli sloj taštine na svakome. I godinâ, bar kod većine. Miks konformista i outsajdera, iako bi bilo teško videti razliku među njima i sa debljim naočarima. Izuzetak je jedan mladi autentično ludi pesnik. Nije jasno da li više krvari u sudarima sa mekim zidovima udobnog pesništva, ili među neprobojnim zidovima sopstvenog uma. Mlada besna crnkinja i njena borbena epika – zaista sjajno, ali isto to sam čula pre deset godina od jedne vrlo slične Amazonke. Danas ‘Amazon’ znači nešto sasvim drugo i operiše sa neprobojnom sigurnošću plaćanja. Bio je i jedan pesnik koji je počeo naraciju kao žena a završio kao trans, vrlo vešt u izvođenju i zeitgeist-u. Jedini zaista zanimljiv karakter je ličio na ostarelog britanskog glumca kome nisam mogla da se setim imena, i oko koga se osetila aroma intelektualne perverzije, i još pet-šest drugih. Dopao mi se bio još više zato što je pesnik sa kim sam došla osećao duboku averziju prema njemu. Do kraja večeri bilo mi je drago da ih ostavim sve za sobom.

Od tada razmišljam o povratku. Jedina misterija među ovim ljudima je – šta ih okuplja? Talentovani trpe netalentovane, crni bele, mladi stare – i obrnuto. Jasno je da su netrpeljivost i divizije bar toliko duboke koliko i one koje su nekada vodile ka revolucijama, ili ove svakidašnje, uprkos zatrpavanju kojima nas guše ‘progresivne’ administracije. Ali svi su redovni. Niko to ne bi morao da trpi iz ljubavi prema poeziji. Daleko bolja će se naći na stranicama knjigâ lako dostupnih (naročito putem Amazona). Verovatno je nešto sasvim prozaično u pitanju, kao što uvek jeste sa ljudskom psihologijom. Ponekad nije. Misterija nije vredna Šerloka, i meni je tek blago pikantna zagonetka koja može da ostane nerešena, kao što jeste i pre deset godina. Strah koji je gonio Ruse da se okupe oko poezije, ili teatra i literarne reči, strah da će se u revoluciji izgubiti puno više od poretka i materijalnog dobra, možda nije puno drugačiji od straha ovog samozadovoljnog sveta. Milion puta urgentniji, i neuporediv, strah u Revoluciji koja je trebala da bude bolni i biološki realan ekvivalent rađanju Utopije, i strah u nazovi-ostvarenoj Utopiji udavljenoj slatkišima u jeftinom preticanju, su možda istog porekla – o gubljenju nečeg esencijalno humanog. Da se oko tako nečega okupe pesnici, i talentovani i netalentovani, je tek jedan od pokušaja da se ublaže efekti straha tako golemog.