Među nama

Zašto nećeš kao mi?

Zato što neću kao vi.

Ali ti si ista kao mi.

Neka sam ista kao vi.

I nećeš kao mi?

Neću kao vi.

 

Advertisements

Dream Bright

The Great Hall u Torontu je postao moje omiljeno mesto za performanse, i početak ove naklonosti ide unazad nekoliko godina, ali pun razvoj se desio u poslednjih par meseci. Za to su dobrim delom odgovorni José i Saul. Međutim, samo mesto ima finu atmosferu kao što neki ljudi imaju finu atmosferu – oseti se i dok samo stojiš kraj njih na crvenom pre nego što kreneš preko ulice. Tako sam godinama prolazila kraj zgrade na uglu Queen West i Dovercourt ulica i uvek naslonila pogled na nju, naročito kad sam dolazila sa zapada. Odatle se bolje vidi kako stoji na uglu, skladna i lepa. Istorija zgrade je prilično duga – sagrađena 1889. – bila je dom YMCA organizaciji (kaže u kratkom opisu da su se tu odigrale neke od najranijih košarkaških utakmica u istoriji, jer kao što ceo svet verovatno zna, košarka je izmišljena u Kanadi), zatim nekim od onih udruženja vitezova koji se upinju da održe tradicije čojstva i kad je rok trajanja prevaziđen za koji vek, pa su dalje u njoj poljski imigranti štampali svoje novine, i poslednjih decenija umetnici iz raznih polja zakupljuju prostor. Bilo je u tim periodima uspona i padova, ne samo za vlasnike i zakupce prostora, ali izgleda da  zgrada doživljava svoju renesansu – ili jednu od mnogih – i to je dovoljno da me obraduje. Kad sam početkom marta videla tu Joséa, osetila sam dah tih novih vetrova dobre energije i bilo je to lepo veče na više načina.

Zatim sam pre nekoliko nedelja, u petak uveče oko 7, saznala da je u toku Canadian Music Week. Događaj se odvija četiri dana tokom sada već zavidne tradicije od 30 godina, ali ja sam čula tako što me je David zvao i pitao da li sam slobodna da izađem, predložio Gladstone, i tako pomenuo CMW. Prvo sam otišla na sajt Gladstone-a da vidim ko tamo nastupa, zatim pritisla na link za festival, i tu bukvalno i bez jednog jedinog zvuka doživela blast energije – CMW happening samo te večeri se odvijao na 60 mesta u gradu! Sajt je bio odlično organizovan i za svaki nastup je bilo objašnjeno ko kada nastupa (svako dobije po sat vremena), kada počinje, šta se dešava, koliko košta… previše da bi se izabralo, naročito kad niste među obaveštenima, ali ja sam zato izabrala po mestu: The Great Hall nije mogao da promaši kao izbor.

Tako smo David i ja koji sat kasnije ušli u zgradu, popeli se uz stepenice, platili ulaznice, i odmah se osetilo da je nešto novo u vazduhu. Već kod Joséa sam uočila da su drugačiji likovi u publici, a ovde je sada sve bilo još puno intenzivnije. Prvo sam se zagledala u jednog tipa sa bradom jer je bio neverovatno poznat, a jasno mi je bilo da ga ne poznajem. Malo kasnije sam shvatila da liči na Jeremy Irons-a, ali zaista liči, i to je bilo dovoljno da se zastidim jer ta zevanja u ljude nisu prijatna, ali daleko je bilo zanimljivije da je ovaj tip izgledao kao zanimljivija verzija Džeremija. Koliko je ljudsko lice platno i eksponat duha iza njega, recimo.  Tu sam se već nasmejala, i nastavila sa gledanjem u ljude, jer prostor je bio potpuno ispunjen šarenim svetom koji je bio drugačiji od onoga što viđam ulicama kojima hodam svakodnevno. Gde se samo kriju, i zašto, pitala sam se, jer svakome treba nešto inspiracije u licima prolaznika, a pre ili kasnije mi svi možemo da sortiramo face koje srećemo u nekoliko kategorija, i ništa ne ostane viška. Te nove boje u paleti su bile veliko iznenađenje i ja sam mu se vraćala cele večeri, jer su se uporno pojavljivale nove. Na kraju sam zaključila da je najveće iznenađenje ležalo u mojoj reakciji. Da me ništa ne iznenađuje je loše, to znam; da me je tako nešto iznenadilo, podiglo, inspirisalo… samo pokazuje da sam obična nadobudna klinka koja naseda na sve što je šareno. To je bilo mnogo lepo.

Stigli smo na vreme da vidimo nekog momka iz Južne Afrike (koji sada boravi u Njujorku) i njegov nastup pun energiije uz bend iz skoro podjednako udaljenih delova sveta (koje je sve okupio Njujork, jer kako bi inače vežbali i nadali se svom velikom trenutku). Taj komad nade u torti životnih izbora, truda, i kakvog takvog balansa između uspeha i poraza samo je dodao pozitivnoj energiji. David mi je kupio piće, pa još jedno. Obično to radimo naizmenično, ali ja sam platila ulaznice i on će uvek probati na svoj opušteni način da održi finu ravnotežu kao još jednu ravan u finim vibracijama između nas. Kako je to lepo, podsetim se svakog puta kad izađem sa njim. Njegova pitoma otvorenost, promišljeni komentari, smeh koji ne štedi, priznanja svakodnevnih poraza kao i onih sezonskih ili kapitalnih, podržavanja oko teških izbora, bistrina koja oplemenjuje njegovu inteligenciju…. postoji jedan pridev u engleskom, ali je bolji kao prilog, koji znači jedno idealizovano stanje koje ja volim kao što neko voli ovaj ideal ili onaj – ja volim ovaj: effortless. Na vrh gomile iskustava sakupljenih kroz život – a motley crew, u najboljem slučaju – postavila sam jednu mudrost koja odoleva. Sve što zahteva blood, sweat and tears – nije bilo vredno.
To ne znači da ne treba truditi. Znači da se ne treba truditi na pogrešnom mestu. Neko će potapšati sebe zbog uloženog truda, neko da je uštedeo nepotreban trud. Ja sam od ovih drugih. Trud ne poseduje vrednost sam po sebi, i niko ga nema u neograničenim količinama. On je valuta koju štampamo sami. Gorak hleb, težak put… nije moja vrsta pirinča. Tvoj put – tu delim sve što imam. Biće težak, verovatno, ali ne zbog tebe. Ti si na pravom mestu.
Ideal, kažem. Ističem.
Možda je dobro da ih nema previše. Možda nije.

Na takve me stvari David podseti kad ga vidim, i ja se uvek smešim, sve i kad ne pričamo o veselim stvarima. Mislim da se dobro razumemo.

Imamo različite ukuse u muzici. Kad je bio najavljen Saul Williams, glavni nastup te večeri, ni on ni ja nismo znali ko je ili šta je Saul. Ali kad je nastup krenuo, David je bio blago zainteresovan; ja sam i u zadnjem redu publike, onom gde stoje nezainteresovani, ili nađu koje mesto da se odmore neinspirisani, osetila elektricitet. Nije bio u pitanju samo dobar showmanship, što nije mala stvar, nije ni samo harizma, koja se i zvanično ne sme stavljati uz pridev ‘samo’, pa ni taj kvalitet panka koji za mene znači sazreo bes koji kao projektil traži i pogađa u stomak, što retko ko ume iako se mnogi trude – ne, bilo je svega od tog izvanrednog, i neočekivanog, i ne treba raščlanjivati jer prolazi kao mala doza magičnog. Ja ću uvek uzeti čašicu takvog otrova.
Da nisam za njega nikad čula prethodno nije važno. Čula sam sada. A Saul ume da govori, i vredi ga čuti.

Ilustracije:
Saul na ulici u Torontu.

Intervju na popularnom programu CBC stanice.

List of Demands. (Dream bright, writing on the wall)

Tražila malo na youtube-u, pa naišla na ovaj slatkiš zvani Janelle Monáe:

Ludizam

Moj posao je zanimljiv. Kad sam pokušavala jednom prilikom koju godinu unazad da to smestim u sloganski okvir, nazvala sam ga creative science. Sigurno nisam prva koja se toga setila, i termin nije neprecizan ali jeste naduvan pomalo. Zato što  ‘kreativnost’ ide mnogo dalje i šire i dublje od obožavanja na koje je svedena. Sve što ljudi rade će uključiti neku dozu kreativnosti, jer ona je neodvojiva od ljudskog procesa razmišljanja i opstajanja. Uopšte je sklonost ka biranju tima antipatična u ljudskim zajednicama, i mnogo je zla nanela. Moj posao ima dosta elemenata slagalica, gde je rešavanje problema svakodnevna stvar, a ujedno se sa svakim novim primerom nešto novo nauči. To je odlika nauke, to je odlika svake aktivnosti, to je odlika koja nas čini ljudima u najpozitivnijem smislu.

Bavim se njime već dugo, i izabrala sam ga na samom početku kada nikome to nije imalo nikakvog smisla i ja sama nisam imala uzore već je prosto to bila jedna od onih ideja koje naiđu u trenutku kad se odluke moraju doneti a nama se ne sviđa nijedna od ponuđenih. Mala je neobičnost da tu odluku nikada nisam zažalila. Velike odluke su ipak velike odluke, i biranje profesije nam usmeri živote. Vremenom sam spoznala da je za mene pitanje profesije možda nešto drugačije od onoga što se pod tim podrazumeva, u smislu da je imati profesiju nešto čemu se posveti život van porodice. Ja bih se rado posvetila i drugim stvarima, i ni jedna među njima ne mora da se zove profesija. Sve što od pojedinca zahteva da mu posveti najveći deo života miriše na gadnu doktrinu a u realnosti je zatvor.
Ono što je verovatno najzanimljivije u celoj stvari je da me moj posao i dalje angažuje. Postavi izazov, i ja se primim.

Na ovoj poziciji gde sam poslednjih godinu i po, naučila sam jako puno. To sam i očekivala, jer iako u istom polju, bavila sam se drugačijim stvarima. Znala sam da ću se dobro snaći, i drago mi je zbog toga. Ne samo zato što je to pozitivan rezultat puno uloženog truda – a ja znam kako je teško nositi se sa negativnim rezultatima nakon puno truda i zalaganja – već ima u tome jednog suštinskog kontinuiteta koji se zove uspeh. Uspeh u najelementarnijem obliku. Da ljudima vrlo često ne uspevaju projekti u koje su uložili sve od sebe nije neodvojiv deo života; on je njemu prikačen i gura se u lice svakome kao još jedna od onih sumnjivih dogmi, doktrina i sličnih pošalica na račun ljudi. Uspeh je osnovna jedinica samopoštovanja, samopouzdanja, samosvesti… i taj fin prefiks ‘samo’ ispred tako velikih reči je ruka koja vodi svakoga ko postoji u jednini. Opstaju ljudi i sa puno poraza, neki nikad ne nauče da uspeh nije kad se dokažu kao ‘bolji’, ili dobiju po svome, ali prilagođavanje nije izbor. Prilagođavanje je gorki sedativ.

Moje iskustvo nije ništa kapitalno iako sledi ovako izloženu veliku skicu ljudskog dostojanstva. U realnosti, dugački sati koje provodim na poslu brzo prolaze, nije mi dosadno, i ja se baš založim da uradim najbolje što mogu to čime sam zadužena. Čak malo i preterujem ponekad – bitno mi je da razumem šta mi se isprečilo i zašto nešto ne ide, i obično posle nekog vremena shvatim o čemu se radi, ponekad uz savet nekog iz tehničke ekipe snabdevača, ili kolege… prave slagalice, kako rekoh. I meni sve to pruža zadovoljstvo.

Ne zaboravljam ni da mi je Big Boss (mala žena i osrednji tiranin) dala šansu. Verovatno zato što sam joj se dopala, možda su svi drugi kandidati bili puno gori, ili je impulsivno istupila iz obrasca pa rešila da zaposli nekoga ko se nije sasvim uklapao u njihov profil… ko zna, ali ostaje da je ona to uradila i ja cenim. Direktno iznad mene u hijerarhiji je menadžer koja mi se dopada, i ja njoj, i fino funkcionišemo. Dobro se slažem sa ljudima u svom okruženju, i tamo gde ne ide, dam im malo vremena. Iako sam nedavno pomenula stvaranje neprijatelja, u suštini se retko dešava. Nedopadanje uglavnom sledi jednu vrlo pravu liniju zdrave distance, koja se nikome ne prelazi jer najčešće nije vredno truda. Ništa od toga ne znači da su stvari solidne, nepromenljive, ili bilo kako drugačije pouzdane, ali realno nisu loše.

Od loših stvari, u mom primeru i većini drugih, one su našle svoju finu elokvenciju i mudrost u citatu na koji sam naišla nedavno i koji je upravo rekao kako jeste:

In order that people may be happy in their work, these three things are needed: They must be fit for it: they must not do too much of it: and they must have a sense of success in it—not a doubtful sense, such as needs some testimony of others for its confirmation, but a sure sense, or rather knowledge, that so much work has been done well, and fruitfully done, whatever the world may say or think about it.

W. H. Auden

Ja sam sebi dala slobodu da citat izmenim utoliko što sam imenicu ‘a man’ zamenila sa ‘people’. Mimo te male modernizacije, ne verujem da je moguće jasnije reći recept za srećne ljude u srećnom društvu. Nekome ko to voli tj. mrzi bi citat zaličio na komunizam, ali taj neko se ne bi mogao overiti kao srećna osoba i razumljivo bi imao problema – u početku – sa srećnim društvom. Ovo nije ideologija, nije ni čas mudrovanja – ovo je prava stvar.

Mogla bih da pričam dalje o svom primeru – kao što hoću, jer taj najbolje poznajem.

Uporedo sa učenjem i finim osećajem ličnog napredovanja koji kroz to dolazi, nije dugo prošlo dok sam shvatila da je unutrašnje poslovanje u toj korporaciji organizovano na jedan jako ružan način. (Nema razloga za sumnju da je ona izolovan primer). Naime, to što ja volim svoj posao se verovatno ne bi moglo reći baš za svakoga ko radi to što i ja (rade ga predugo, ili nisu za to… pogledati definiciju iznad), ali i bez tog faktora i nadzornika koji ih besomučno gone, ljudima osećaj odgovornosti i dobro obavljenog posla puno znači, i oni će se većinom potruditi da baš tako i bude. Međutim, kraj prekratkih rokova koji postaju sve kraći, i cilja da se iz ljudi izvuče maksimum – što je milozvučna reč za nerazblaženu brutalnost – dobro obavljen posao se ne doživi kao takav. Jer se ni pola trenutka nakon njegovog završetka jasno ukaže da se već kasni sa sledećim. Ako je projekat kompleksan, zamera se onome ko ga izvodi. Ako nije kompleksan, zašto ne radi istovremeno tri? Ako je zbrda-zdola odrađen u roku, ali se kasnije ispostavi da nije urađen kako treba, zamera se. Ako je završen i u roku i dobro izveden, naći će se neka druga zamerka dalje u lancu, jer je prosto nemoguće ne naći ih kad ih neko traži…
To, recimo, nisam znala ranije. Da je ovaj sistem koji deifikuje lična dostignuća i privatnu svojinu evoluirao u spiralnu stazu ka ludilu na kojoj ljudi neprekidno ispadaju na okukama zbog prebrze vožnje. Od sposobnih, posvećenih pojedinaca, oni postanu neadekvatni, nikada dovoljno dobri, brzi i produktivni; ako bi da odu kući nakon dugog radnog dana, nisu odani kompaniji; ‘hvala’ se čuje jedino kad neko od direktora naiđe za photo op koju će iskoristiti da ih podseti da u sledećoj turi koja je krucijalna za kompaniju poguraju samo još malo više…
Da svi rade previše je kulturna norma. Drugim kulturama koje gaje drugačije kulturne norme se podsmevaju, ili se aktivno zalažu da ih preobrate. Pojedince koji se ne uklapaju u normu snađe ono što se redovno dešava pojedincima koji se ne uklapaju. U tom silaznom stampedu, svi se puno trude, i produktivnost je sve veća. Rezultat je sve više robe,  a delovi koji otpadnu usput se zamene drugim delovima.
Cele gradove izgrade da bi se negde smestila sva ta roba. Da ona nikome ne treba je kompletno irelevantno. Ali će je svejedno nekome prodati. Nakon što se proda, trka prestane, sve se stiša, i ona postane samo mrtav predmet među nebrojenim mrtvim predmetima. Jedina stvarna vrednost iza svih predmeta je trud i umeće uložen u njihovo stvaranje. Značaj koji će im pridati kupac nije vrednost već subjektivna mera sebe, i može se promeniti u svakom trenutku, ali ono prvo ne; to je bio i ostaće neophodan uslov za postojanje svih predmeta.  Celokupna ova trka… ka mrtvim predmetima.
Kakvo ludilo, kakav ludizam.

Naslov stiže

Knjigu ’The Film Club’ mi je preporučila Sanja. Ukratko je objasnila o čemu se radi: otac dopusti sinu da odustane od škole (srednje) pod jednim uslovom – da sa njim gleda filmove koje će otac izabrati. Premisa je neobična, i povrh toga, priča je istinita. Kad mi je rekla ime autora, zapitala sam se da li je… jeste. Autor je ovdašnji novinar, kritičar koji je jedno vreme vodio program o filmu i umetnosti na CBC televizijskoj stanici, što je kanadska džavna radio i TV kuća. Sam program nije bio loš, i pratila sam ga dosta redovno, ali on je ostavljao utisak snoba, i posle nekog vremena bilo mi je dosta. Kasnije sam uočila da je emisija skinuta sa programa. U tom periodu sam ga i sretala povremeno u kraju u kom sam živela, par puta sa ćerkom, tinejdžerkom u to doba. Posle toga više nisam čula o njemu. Do pojave knjige.

Knjigu sam čitala drugačije nego što normalno čitam, ali bilo je neizbežno pretpostavljam. Ipak sam ja imala predrasude  o autoru. Nema veze što ga nisam poznavala, bilo je to prilično jasno definisano mišljenje o njemu. Mišljenja se menjaju, i nova knjiga je novi početak, za svakoga. Nije bilo samo to: iako pisca ne znam, ja sam ga poznavala. Slušati nečiji glas, posmatrati manirizme, kako sedi, koji osmeh ima za kameru… to se ne može zvati ništa, i kad je gluma. Kao vrlo površni jednosmerni poznanik, knjiga me je praktično uvela u kuću i privatni život osobe koja je na to očito pristala samim izdavanjem knjige, ali nešto tu nije bilo sasvim u redu. Meni je, u svakom slučaju, bilo nelagodno. Daleko veća nevolja je bila sličnost koju nije lako preskočiti ni kad ti knjiga razlistana leži na podu u dnevnoj sobi: moja klinka je uzrasta njegovog sina kad knjiga počinje. To je previše sličnosti za ovako neurotičnu majku. Kad su nam (roditeljima) pre par godina, kad je klinka bila u 8. razredu, organizovali prezentaciju šta nas i decu očekuje u srednjoj školi, informaciju da u Torontu svako četvrto dete ne završi srednju školu su rekli brzo i odmah prešli na bitnije stvari i grafikone. Meni je instantno zazvonilo u ušima, i zamaglilo se pred očima i… Ček, ček – podigao je na tom mestu ruku jedan otac sa australijskim naglaskom – šta ste to rekli? pitao je prezentatora. Četvrtina dece ne završi srednju školu? Da, odgovorila je ona ozbiljnim glasom jer tema je bila ozbiljna, ali tu su uračunata i deca koja se odsele, ili pređu u privatne školeJa za tako nešto nikad nisam čuo, nije se dao ovaj tata. Odakle ja dolazim, za to niko nije čuo, nastavio je on, za koga sam ja mislila da je zaslužio medalju za građansku hrabrost i budnost u ovom svetu gde se sve premaže lakom koji se brzo suši, i instantno poprimi privlačan sjaj kome niko ne može da objasni poreklo ni šta je tu stvarno privlačno, ali se privlačnost ne može poreći. Ja sam vremenom zaključila da je to specifična privlačnost praznine. Vakuuma. Prezentator se složila da stvari jesu ozbiljne, i školstvo je u krizi i svi smo u krizi ali zato nam ona i daje tu prezentaciju, da ne bismo mi bili roditelji čija će deca postati statistika i otpasti od sveta sa tim odsečenim delom drveta. Tu smo svi zamukli i gutali posvećeno sve što je dalje rekla. Kad sam kasnije baš Sanji ispričala za tu epizodu, ona se polunasmejala. Bilo je svako treće dete unazad nekoliko godina, obavestila me je, pa sada čestitaju sebi na velikom uspehu.

Najlepši deo knjige je opipljiva, bezrezervna ljubav oca prema sinu. I dečak je najbolji karakter knjige. Dejvid je samog sebe prikazao kao slabog, nesigurnog; majku svog sina kao i trenutnu ženu kojom je oženjen opisuje isto sa puno ljubavi i poštovanja, i sve da je ponešto od toga bilo našminkano, šminka je samo ulepšala već dobru stvar. Da je on, ili neko, u stanju da istovremeno bude i snob i slabić i okleva oko izlaska u svet svakog dana, i… – je deo ovog ne naročito privlačnog landscape-a zvanog ljudski život, i imati sreće u takvom  getu je prava pravcata pobeda na lutriji.

Taj štos sa filmovima nije bio neki veliki plan, više je na njega naišao kao slamčicu koju je spazio dok je hodao pognute glave. Ni dečak se nije zagrejao odmah; poneki su mu se sviđali a dobar deo nije. Otac je sve vreme sumnjao u sebe, izbor filmova, najviše odluku da mu dopusti da napusti školu. Ali koncept je apsolutno revolucionaran, u smislu onih lampica u životu koje kao Ikea započnu kao dobra ideja i čak mogu da završe na dobrom mestu (što se retko dešava idejama).  Knjige i filmovi su verovatno najpopulističniji, i ujedno, najbrži, način da se uradi više stvari: komunicira ko si (donekle), prenese poruka a da ne bude predavanje, započne konverzacija o bilo kojoj temi s tim što bilo koje teme mogu i bez konverzacija ali jako važne ih retko dobiju, izađe iz bilo kog dana u nedelji, zaboravi na sve muke ili se one svedu na smešnu hrpu … zaista se mnogo može sa tim i takvim jezikom. I svaka čast Dejvidu Gilmoru da se toga setio, i izdržao, jer to gledanje filmova je trajalo nekoliko godina. Započeo je sa Trifoom, pa dalje Basic Instict, Elia Kazan, Woody Allen…. imao je i tematske periode, pa je zatim pričao i o intervjuima koje je radio sa pojedinim režiserima, a ponekad je dobio što ovde zovu jackpot – glavni zgoditak – i pravo interesovanje i punu pažnju sa one druge strane. U međuvremenu je dečak odrastao, došao i u bliski kontakt sa čudesnom vrstom zvanom devojke, što je budno pratio pimp zvani Seks, i tata je prolazio kroz svoje krize, i bilo je ujedno nelagodno i blisko, to petljanje u tuđu privatnost kroz ovako intimnu knjigu, koja nije bila toliko iskrena koliko je htrela da joj poverujemo, ali je svejedno prikazala puno više nego što je bilo neophodno. Happy end nije izneverio. Dečak je rešio da završi srednju školu i zatim je krenuo na fakultet. Šta će on dalje, a i njegov tata, je ostalo neizrečeno.  Sasvim dovoljno za jednu mamu koja se ne boji da će njena klinka odustati od školovanja – ona se boji svega.

Bilo je delova koji se nisu uklapali. Recimo, Dejvid nijednom nije pomenuo svoju ćerku. Na kraju knjige jeste, u odjavnoj špici, ona je tada već bila na fakultetu i verovatno živela van zemlje. Njena majka je njegova prva žena, od kojih on izgleda ima bar tri. Ni nju nije pomenuo. Iako posvećen dečaku, nije se moglo zaključiti da je on, mimo tog filmskog kluba, ikada bio zaista odgovoran za bilo koje od tih klinaca kojima je otac. Na omotu piše da je knjiga dobila nagradu našeg Generalnog Guvernera za fikciju.
?
Well, nobody’s perfect, kaže kliše. Knjiga ima gomilu lepih momenata (i teških). Kraj svega toga, čitaoc dobije i listu preporuka za filmove.

Tako se desilo da smo klinka i ja rešile da gledamo American Grafitti. Odnosno, ja sam rešila i potom ubedila klinku. Ja sama ga nisam zapamtila kao naročito zanimljvog – tinejdžeri se vozaju okolo nekim gradom u američkoj nedođiji – i u međuvremenu bih ga skroz zaboravila da se ne pojavljuje redovno kao referenca kult(ur)no dobrog filma kome following ne bledi, pa ako je došao sa ovom poslednjom preporukom i bavi se tinejdžerima – a tu dobrih filmova nema puno – vredi pogledati. Neke važne poruke su se tu smestile nesumnjivo, iako su meni promakle, i ne smemo ih propustiti.

Film ima efektivan naslov. Samo na tome je mogao da zaradi brojne milione. Džordž Lukas je bio odgovoran za scenario i režiju, i on je jako dobar u zaradi i milionima a film je kultni u smislu u kome je mladost kult – neuhvatljiv ideal onima koji više nisu mladi, i realni shit onima koji jesu. Da je film uspeo da prikaže tinejdžere kao matrice iz kojih će se svakog jutra buditi njihove starije verzije – nezadovoljne, isprazne, okorele – je možda bio cilj uspešnog Džordža, a možda i nije, ali se svejedno jasno vidi. Kriza srednjeg doba u ranom uzrastu, je mogao da bude podnaslov filma. Klinka to nije mogla da razume, ali ono što smo zajednički uočile je koliko se ružno svi ti mladi ljudi odnose jedni prema drugima. Samo ophođenje – između devojčica i dečaka, pa unutar samih grupa, prema starijima… – je kultivisano divljaštvo prema kome je Gospodar Muva elitni stroj čistog impulsa kome složno treba podariti jedno gromko ’ave!’. U moralnim pričama dno figurira kao literarno sredstvo i zaključci te prosto salete kao… well, rojevi muva. U pričama gde je dno norma, i koje se projektuju na društvo lakoćom jutarnje magle, jedini zaključak do koga može doći jedno iole misleće biće je – šta ja tražim ovde? Da su mladi ljudi divljaci high na hormonima i vrednostima društva koje ih proizvodi ne zaslužuje titulu kulta, sigurno ne kad se promoviše kao realnost, i na filmu i van filma. Za status kulta neophodno je biti bar malo opskuran, ali to nije američki način. Film je odličan promotivni materijal za američku automobilsku industriju. U kakvu je frenziju zavisti zapao ostatak sveta gledajući te metalne čamce u blistavim bojama kako mile širokim ulicama u veštačkom gradu koji ima sve što veštačkoj civilizaciji treba – dajner, benzinsku pumpu, policiju i po koji autoritet koji ne zaslužuju ni podsmeh… – moguće je videti i danas, kad se efekti slogana ’imati’ osećaju kao neprekidna sezona monsunskih vetrova širom sveta.

Ako mi Dejvid nije bio simpatičan u početku, pa mi se malo približio, sada sam raščistila sa njim za sva vremena. Da je dobio priliku da učini nešto dobro za svog sina… – to i jeste uloga oca. Dobro je i da je napisao knjigu, ali za kritiku filma nije.

Klinka i ja smo se sve češće zgledale oko polovine, i kako je ona mislila da je meni fim važan a ja nisam htela da na nju utičem ako joj se nešto u njemu dopada, odmakle smo daleko više nego što smo htele, pa kad smo se složile da pritisnemo ’stop’ dugme obe smo se glasno nasmejale od olakšanja i ’hi-five’ jedna drugu za tako dobro odluku.  Njoj je ’Dazed and Confused’ već dobar primer filma o kraju srednje škole, sa karakterima i miljeom koje razume – potvrdila je da uopšte nije ukapirala o čemu se radi u filmu koji smo upravo isključile osim da se vozaju okolo (videti iznad referencu o srednjem dobu), i ja nisam imala puno da dodam – i uz još nekoliko primera ’starih’ filmova (Say Anything, 16 Candles) ona ima i svoje savremene favorite. Sasvim dovoljno. Ja sam zaključila da to što povremeno pogledamo neki film koji preporučim zato što je meni važan je jedina vrsta film kluba koji ćemo nas dve imati, i to je sasvim okay. Neki koncepti su dobri za knjige, neki za filmove, neki za život; nonkoceptualnost je jednako dobra, ili još bolja.

Pregled nedelje

Napravila jednog neprijatelja. Napravila još jednog. Jedan od ta dva je ozbiljan kandidat za nevolju. Drugi, ako ikada bude u prilici, će me koštati previše. Iz tog i sličnih razloga, jako je dobra stvar da vežbam već neko vreme kako se uzdići iznad situacija (vežbe nisu lake). Po prirodi karaktera i stvari koje se nude karakteru, pridajem značaj svemu. Hoću da kažem – i pri tom ne paničim – razumem kako u situacijama koje se pojave u životu a niko ih nikada nije uzimao ozbiljno, recimo kao apstraktnu mogućnost, ja bih bila na listi eksterminacije tom liku, a i nekolicni drugih, ne sumnjam.
Takva vrsta mudrosti se pojavila pre koju godinu, kada sam izvršila vrlo jednostavnu projekciju: ako se ratovi dešavaju ljudima i ‘zla’ strana ljudske prirode tu procveta do mučnog prezasićenja, stvari su u suštini dosta jednostavne. Pogledaj u svom okruženju ko bi se kvalifikovao za ulogu tvog ličnog dželata. Nije nemoguće pogrešiti. Ali mi se uglavnom nepogrešivo prepoznajemo po svakoj osnovi.

Uz dva neprijatelja, imala ozbiljnu krizu sa klinkom. Kojoj se vrlo brzo priključila još jedna. U paru je sve bolje. Ili gore.

Poraze doživela više puta. Svaki je ličan.

Dokazala sebi da nikada ne treba uzimati ozbiljno bilo šta, samo ja nisam još ovladala tom veštinom.

Bilo je i dobrih stvari, nisu zanemarljive, jedino što one imaju tendenciju da izgledaju upravo tako. Ne znam zbog čega, ali dešava se prilično redovno. Ne verujem da je to prirodni fenomen.

Felt like shit, otprilike milion puta. Podeljeno na broj sati u nedelji… – nezanemarljivo.

Uz dva sveža nepijatelja, podsetila se – ne, to treba u pasivnom obliku – bila podsećena da neprijatelji koje već imam nikad ne praštaju. Iako im nisam nanela zlo, oni ne praštaju zato što je definija neprijatelja da zlo nikad ne izneveri, imaginarno, nacrtano, i sl. – nije neophodno uraditi ništa loše da bi se stekli neprijatelji. Najčešće je dovoljno samo biti.

Kod susreta sa drugim ljudima uvek se zapitam da li je moguće da sam ja jedina koja ovako jasno vidi stvari. Ako jeste, treba me žrtvovati odmah, ne oklevati. Možda malo, zbog klinke. Njoj će trebati mama jako dugo. Ne znam kako ću se tu izvući. Kad pomislim da se još nekome ovo dešava, bude lakše. Zaista. Kompletno nemušta reakcija, sigurno van opisa.

Daleko sam stigla u odnosu na jednosobni stan blizu bolnice u kome su iskustva jednog detinjstva počela da poprimaju oblik. Sada živim u dvosobnom stanu. Počeci i jednog i drugog izgledaju podjednako udaljeni. Da me neko pita, upravo bi to bio moj izbor.
Čista sreća.

I dalje, svakog dana, zaprepašćena lakoćom sa kojom se krećem. Prirodna gracioznost koju moje telo poseduje je neobjašnjiva. U ovom sklopu, uredno zavedenom u svim državnim knjigama, ima više mudrosti, i vedrine, nego u bilo čemu što sam ikada uspela da osmislim.

U petak uveče bila na perfieriji očajnog kruga, odozdo, na dnu; u subotu se našla koji stepenik više, a da ne znam kako. Na mene se ne može računati.

Every Good Boy…

Subotom, kod kuće, uključim džez radio. I dalje se povremeno setim vremena kad sam to radila stalno, svakog dana. Nije radio bio bitan, već ono što sam tada imala a više nemam, ali sve se to uredno i neminovno relocira u prošlost odakle će se povremeno javljati kao nostalgični telegrami. Ja ću tada mudro zaključivati ovo ili ono – što je moja česta aktivnost – i nikom ništa. Prošlost je tamo gde joj je mesto, i sadašnjost isto tako, a mene niko ne pita.

Subotom i nisam često kod kuće, ali ne samo zbog toga, radio uključim kad se setim. Tako sam uočila da i oni tamo znaju za promene. To zovu ‘programming’ ali činjenica je da samo slede ono što svi slede, milom ili nevoljno. Neki tip zvani Džejmi, Britanac, vodi vrlo popularan radio program u Engleskoj i ovdašnji menadžment je otkupio prava pa emituju subotom sredinom dana tu njegovu emisiju. Dobar potez. Džejmi osim britanskog naglaska – koji je vrlo seksi – ima puno energije u svom nastupu, i mada je muzika koju pušta široka i raznorodna, i sveža, on sâm je razlog za popularnost programa, nema sumnje. Prosto se oseti polet i ako ste slušalac, uopšte vam nije žao da podelite svojih mukom stečenih slobodnih sat vremena subotom sa njim. Džejmi vas žustro ubeđuje da je sledeća stvar koju će pustiti najbolja koju je čuo u poslednje vreme (što može da bude i poslednjih sat vremena, jer očito, u opisu njegovog posla je da sluša puno muzike) i vi zastanete da je odslušate, pa se složite – ne uvek – da je stvar baš dobra. Sasvim pristojan međuljudski odnos, rekla bih. Uopšte su radio voditelji, naročito muzičkih programa, zanimljiv fenomen. Klinka se izjutra budi satom koji je namešten da se gromoglasno uključi na radio stanicu pop muzike, i u taj rani sat dvojica tipova ćaskaju međusobno, uglavnom tračaju o pop personama ili lokalnim skandalima, pridružuje im se i publika pozivima, stanica šalje u radio prijemnike popularne hitove, i ona na taj način (jedan od mnogih) polako uči o svetu kome pripada. Ovu dvojicu reklamiraju i u metrou u sličnom stilu. Jedan je seksi i nosi taman dovoljno pohabanu kožnu jaknu i tesne jeans pantalone, a ovaj drugi je sidekick. Vidi se na posterima i da su im stavili debeo sloj šminke za poziranje, ili je sve to photoshop. Nije lako biti lep kad ti je to posao.

Meni se Džejmi neuporedivo više dopada, iako je moguće da po Londonu kače njegove postere jednako našminkane, ali što da ne – seksepil je seksepil:  uvek dobra roba i ne treba ga traćiti dok je vruć. Juče je Jaimie pustio obradu pesme Sreamin’ Jay Hawkins-a, i posle ubacio par detalja o tako jednom živopisnom karakteru. Recimo, da se za njega priča da je otac 57-oro dece. Ovde moram ja da ubacim da engleski izraz ‘to father children’ precizno kaže o čemu govori a bez slikovitih detalja, dok srpski izraz ‘praviti decu’ osim što sa preciznošću nema veze, je dodatno premašio rok trajanja otprilike kao i geocentrični koncept. Ni majke ‘ne prave’ decu iako se to može lako oboriti iz izvesnih uglova; posao pravljenja dece je sebi autoritativno prigrabila kultura. Da to nije fer i kultura o ‘svojoj’ deci brine koliko i o ‘svojoj’ majci Prirodi, ili nekoj Pandori budućnosti, je besmislena priča.

Nazad na kutiju iz koje me Džejmi zabavlja ponekad subotom: muškarce neverovatno fasciniraju takvi podaci, uočila sam. Baš zavide kad čuju za tako vrednog tipa. Naravno, da je veseli Džej ostavio svoj genetski materijal tolikim potomcima je prilično patetičan broj u odnosu na to koliko je mogao. Međutim, da je Džej podigao samo jedno od te dece, on bi verovatno bio među glasnijim pobornicima kontracepcije, abortusa i planiranog roditeljstva. Ali Džejmi se toga nije setio. I ne osuđujem ga – program traje samo sat vremena, i u pitanju je muzički entertainment.

Daleko zanimljiviji je jedan drugi fenomen: ja sama, a čula sam i od drugih, naiđem dosta često na muškarce koji posle razvoda podižu decu. Majke nisu netragom nestale, ali očevi su staratelji i deca uglavnom žive sa njima. (‘Dosta često’ je relativan pojam i čvrsto stoji u odnosu na prethodno stanje ‘nikad čula’. Statistike će dati verniiju sliku, ali i bez statistika jasno je da ‘dosta često’ znači da daleko najveći broj dece u situacijama jednog roditelja i dalje podižu solo mame – izraz ‘samohrana’ je još jedan čije brisanje iz jezika predlažem). Kako sam i sama upisana u školu života , odsek ‘podizanje dece’, očevi su mi stalno pred očima, iako otkad klinka sama ode kod svog, tog konkretnog retko viđam. Druge koje srećem ne poznajem puno, i ovaj uvod pokušava da objasni da su mišljenja izneta niže kompletna manufaktura ovog uma, stvorena u okvirima ove kulture, na malom primeru i u sumnjivim uslovima, što bi trebalo da im da otprilike jednaku težinu koju poseduje većina teorija i dogmi, o apsolutnim istinama da ne govorim.

Ti i takvi očevi su puno mekši muškarci. Dok u brakovima mačizam ne vene, ili ne uvek, kod solo tata njega nema. Dosta je jednostavno naći uzrok tome u činjenici da i najotporniji tipovi odrastu skupa sa svojom decom, ako nisu pre toga. Naravno, ovde se govori o posvećenim očevima. Oni drugi su arhetip koji istrajava, kao i gomile drugih, svaki gori od prethodnog. Čak i sa njima mogu se detektovati promene, ali one se obično javljaju u obliku kajanja, jer dok je teško biti dobar roditelj, oni koji nisu pre ili kasnije to shvate, i krivica te vrste nije jednostavna stvar, kako god se neko nosio sa njom.

‘Mekan’ nije pridev koji lako ide uz imenicu ‘muškarac’ iako ja ne vidim da mu nešto fali, ali postoji još jedan – pitom – i on je baš dobar. Postoji velika briga oko takvih slagalica, jer iza brige stoji veliki problem: da li su pitomi muškarci seksi?
Kako kome. O ukusima nema svrhe pričati još od vremena prve manipulacije istih. Niti su se pitomi muškarci pojavili kao novi evolutivni oblik tek sa pojavom solo tate. Standardi seksepila kao i štampanje para i pravljenje dece su i dalje svojina kulture koja je na izvesnoj teritoriji postavila svoj domen, i ako do sada nisu uključivali pitomost moraće da se prilagode, jer nema kulture koja će otrpeti da njeni muškarci nisu seksi.

Uloga oca je izuzetno uticajna na decu iz razloga od kojih se dobar broj razume a ostatak izučava. Jedan među njima se retko pominje: bilo da se kultura u kojoj živimo zove patrijarhalna ili postmoderna, muškarac je model po kome je oblikovana. Kultura se ne usteže da tome priloži mušku decu kao i žensku decu, ali nema sumnje ko joj je miljenik. Kao što se na novom terenu vrlo brzo uhvati osnovna orijentacija, klinci kao novi u društvu vrlo brzo spoznaju ko je glavni, i kako stvari stoje. I keva može da nosi pantalone i ćale bude papučar, to je samo materijal od koga će se praviti lične traume – svet napolju je onaj koji bira i pušta projekciju. To može da se prihvati, ili kritikuje, ali poenta nije u moralnosti, fer distribuciji moći, ili koji pol treba onom drugom da sedi na glavi (ovo poslednje u okviru individualnih porodica ume da bude prilično jednako distribuirano) – ne, poenta je u sledećem: u tom i takvom svetu muškarci su zanimljiviji. Oni se bave mnogo širom lepezom profesija, pojavljuju se na naslovnoj strani i kad su ružni, ćelavi i stari, postaju seks simbol posle 40-e, poštuju se i kao prijatelji i kao neprijatelji, oni otkrivaju nove horizonte, oni su hrabri, slika uspeha, slika moralnog, slika nemoralnog… slika za slikom, primera je nebrojeno, i svaki pogađa cilj.

Sve to ne znači da je zanimljivost kod žena ignorisana. Sigurno ne da ne postoji. Ona je dobila daleko gori tretman – smatra se za pikantnost, začin uz seksepil, ili smetnju i zakeralost kad seksepila nema. Kad postoji van toga, za nju nema mesta. Ali može da sedne u publiku, stisnuće se svi malo, i nastaviti da gledaju the greatest show on earth.

Dakle, ovi solo tate su interesantni višestruko. Svako ko istupi iz obrasca, bilo kakvog, zaslužuje pažnju. Ako su to situacije gde je važno isprsiti se, onda zaslužuje i poštovanje.
Ne znam da li su seksi. Da li su solo mame seksi? Ne kao kategorija, ali ima mama i ima mama. Jednakosti nema nigde, pa ne verujem da je ovde vredno tražiti je. Dvojica koju sam srela nisu bili seksi zato što nisu bili seksi, i te i takve priče nisu za decu niti imaju veze sa njima, ali jako mi se dopalo kako su pričali o svojoj deci. Muškarci se ponose kod dobro obavljenog posla. Ne znam da li žene umeju. Neke sigurno da. Ali žene uvek misle da su mogle bolje. Neke sigurno da.

Sve ovo me je podsetilo na jednog muškarca koga sam upoznala pre više godina i koji je bio pun priča, pa je jednom pomenuo i to kako je ozbiljno razmišljao kad je bio vrlo mlad da plati nekoj ženi da mu rodi dete, a da ga on podiže sam. Prava preteča, baraba iz Pančeva, ali kasnije kad jeste postao otac, u standardnoj varijanti, bio je dobar. Svakakve ljude srećem, i to mi je drago. Kad bi se izmišljali svetovi – kao u science fiction pričama – jedan u kome bi mame rađale a očevi podizali decu bi bio zanimljiv koncept. Ja sam (nevezano za ovu priču) razmišljala neko vreme o jednom svetu, ne baš takvom, ali čisto malo uzbudljivijem od ovoga, gde je sve jedno te isto unazad dugo vremena. Zašto bi takav koncept bio zanimljiv? Osnovna stvar je u tome da kad nešto učiš, najbolje je učiti od onih koji su u tome dobri. U svetu koji zovemo našim, muškarci nisu samo model, oni se bolje snalaze, i pravila im ili leže ili se guraju da ih promene. Žene nemaju ni približno dobru šansu sa svetom. Zato je dobro da science fiction postoji.

Kako su te mame mogle da ostave decu tatama, ne znam, ali imale su svoje razloge, u to ne sumnjam. Osim toga, porodica ima svakakvih, i mada se izvesni modeli guraju u izvesnim periodima – kao automobili – svet je mnogo širi i raznovrsniji od onoga što se podmeće. Mnogi problemi nastanu kad ljudi u svetu probaju da uguraju sebe u modele, bilo automobila ili porodica, i to im ne ide. Naišla sam nedavno na još jednu ilustraciju principa 20/80. Naime, on tvrdi da ono što prolazi kao trend, kulturna klima i sl. u suštini znači da se nekih 20% ljudi tako ponaša a ostatak sedi i gleda. Nije ni samo da gleda – trudi se, jer kad 20% postane norma, svi bi da budu u normi, samo što to očito ne ide, jer kad bi išlo ne bi bilo samog modela. Tih 20% su dovoljan uzorak da preobrate stvari. To jeste zanimljivo. Problem je da do promene najčešće dođe zato što dovoljno galame. Ili imaju para. To nije naročito inspirativno na ime promene i budućnosti. Galamdžije su neretko bullies, a pare su pogan koncept dokazan nebrojeno puta do sada.

Ako su deca zbrinuta, to je najvažnije. Ali proći će neko vreme dok se u ovome desi 20/80. Tada će, recimo, naslovne strane slaviti solo tate koji podižu decu dok mame zarađuju, možda podižu nove piramide, dizajniraju nove automobile, or they are simply bad. Every good boy deserves a little bad. Krajnje je vreme da podizanje dece postane seksi.