Odliv reci na ulice

Od nedavno citam knjigu ‘The Savage Detectives’ Roberta Bolanja (Roberto Bolaño), koja sledi naraciju dnevnika, i menja naratora sve cesce kako odmicem,  a odvija se, bar na pocetku, u Meksiko Sitiju sredinom 70-tih, u raznolikom drustvu pesnika, kojima je izmedju 17 i 23 godine, koji su mozda dobri pesnici a verovatnije je da nisu ali su ideji svog i zajednickog pesnistva posveceni od srca, i kroz neprekidnu pricu o pesnistvu oni slikaju sliku jednog drustva, jednog vremena i jednog jos-necega cega trenutno ne mogu da se setim jer je rano jutro a ja sam jedva spavala zabrinuta da kao majka nisam nista drugo nego zrno peska na plazi naguranoj majkama – znaci, nista narocito – i posto sam shvatila negde oko 5 da je materinstvo od mene stvorilo goru osobu umesto bolje,  ustala sam i resila da je bolje da olaksam svom mozgu odlivom reci na mrezu za koju nikako ne mogu da razumem da postoji oko celog sveta, i okay i da postoji ali zasto to vec nikako ne mogu da uhvatim i vezem za neko drvo.  Knjiga ima izvesnu vrstu otvorenosti koja ocekuje da joj se posveti paznja,  neku vrstu nerobne razmene koja kaze da je fer da ona kaze to sto ima, ali molim vas budite pazljivi citaoci. Osvojila me je bila samim naslovom, takva vrsta otvorenosti i nepretencioznosti joj sluzi na cast pa su cak i pesnici u njoj simpaticni iako nigde ni traga poeziji, medjutim u tome i jeste stvar, knjiga je sama poeticnost jednog drustva, jednog vremena i jednog jos-necega koje sam vec opisala. Autor, Roberto Bolaño, je ziveo zanimljiv zivot za jednog pesnika, pesnicko-vagabondski, sto u sustini znaci da je vecinu zivota proveo gladan a kako mu je bilo u glavi to mogu da nagadjam iako radije ne bih, i umro je mlad, namucivsi se pre toga sa nekom bolestinom. Ovaj roman se smatra remek-delom a on najvecim latino-americkim piscem od tamo nekih, da ne nabrajam, iako me nista od tog smatranja nije nateralo da knjigu kupim. Naslov i tragican zivot njenog autora su bili za to odlucujuci.

Nedavno sam u jednoj galeriji videla izlozbu sa neobicnom tehnikom fotografije – positivi koji lice na negative na celicnoj ploci velikog formata, ili tako nesto – i bilo je vrlo zanimljivo. Vecina ih je prikazivala Meksiko Siti. Iako nikada nisam bila u njemu, i videlo se i na tim neobicnim plocama sa metalno-delikatnim prelivima duginih boja da je grad dobro-drzeci, sa svim obelezjima grandiozne arhitekture koja obicno ima za cilj da se gradjani osecaju bolje, ili bar veruju da su postojala vremena bolja od ovih, sto bi trebalo da znaci, iako vrlo sumnjivom logikom, da negde u buducnosti mozda opet naidju neka bar pristojna, a u sustini sluzi jedino kao pozadina za slikanje eliti i turistima, e pa takav jedan grad obradjen cudnom tehnikom mi je sa tim mojim divljackim detektivima odjednom bio blizak. Sve mogu da prezivim, ali kad osetim da mi je nesto ili neko blizak, tu je kraj mojih sposobnosti racionalizacije, i ja zamislim da sam na vrhu grebena, rasirim ruke i bacim se u ambis veselo, sama od sebe. To obicno prolazi pod pridevom ‘ljudski’, ali meni se najvise dopada onaj veseli deo.

Te veceri, nakon male ekskurzije po Ciudadu od 20 miliona ljudi, videla sam opet Alda, Meksikanca sa vrlo finom linijom ramena, udova, zadnjice i vrlo belih zuba, i on rece u jednom trenutku da je iz Meksiko Sitija. Mozda sam na to trebala da kazem nesto o Robertu, i celicnim plocama, i jos ponecemu, jer cinjenica je da umem da slozim pricu kad se potrudim, ali sam sasvim zaboravila na sve njih, i nisam uopste povezala da njegovi misici i Robertovi pesnici imaju iste ulice u sebi, i da su na istim uglovima pojeli nesto s nogu usred noci, i sa kojom decenijom razlike sve je to sigurno jos uvek isto. Prosto se nisam setila. Razmisljala sam o tome kako sada svi izbeljuju zube, i da bih mozda i ja trebala.

Instalacija

Na sajtu Njujorkera, u najnovijem broju, imaju audio podcast u kome Aleksandar Hemon cita pricu Bernarda Malamuda i razgovara o njoj sa njihovim editorom. Ovo je redovna rubrika u kojoj sadasnji autori koji objavljuju u Njujorkeru iskopaju iz njihove arhive pricu objavljenu unazad u nekoj proslosti, i pricaju o tom autoru i samoj prici. Aleksandar Hemon je izabrao pricu “ A Summer’s Reading“ od B. Malamuda, objavljenu u septembarskom broju magazina 1956. godine. On u uvodu kaze da je prvi put citao Malamuda kao tinejdzer u Sarajevu, i da ga je tek nedavno ponovo otkrio. Bernard Malamud je bio vrlo popularan 50-tih godina, ali je vremenom pao u zaborav. Pisao je o jevrejskim imigrantima u Njujorku, i zivotu koji je poznavao. Ms. Tiesman, fiction editor magazina, najavljuje Aleksandra Hemona kao jednog od njihovih autora kome je pre par meseci izasao novi roman.

Aleksandar (kome se ona obraca sa Sasha) ima topao, mekan glas, i govori engleski sa vrlo slabim naglaskom neodredivog porekla. On prvo objasnjava da junak price, George Stoyanovich, nije Jevrejin vec poreklom najverovatnije iz Srbije, Bosne ili Hrvatske, jer to je tipicno juznoslovensko ime i on ne tvrdi izricito da se ne javlja u drugim zemljama Istocne Evrope jer ne zna zasigurno, ali posle 50 godina objasnjava da iako su svi mislili da je Malamud iskljucivo koristio Jevreje za svoje likove, ovog puta nije. Dopada mi se kako ne namece svoje poznavanje materije, vec radije objasnjava ono sto zna kao pozadinu koja ce lakse uvesti u pricu. Pocinje da cita.

Dok slusam kako George Stoyanovich provodi dane besparice jednog davno proslog leta, odlazim na google da potrazim informacije o tom romanu Hemona. Medju prvim izborima je njegov sajt, .com. The Lazarus Project je predstavljen na sajtu kao mixed media projekat, sa uvodom u pricu koji objasnjava jedno nerazjasnjeno ubistvo nekog jadnika iz Istocne Evrope pocetkom 20-og veka u Americi. Stotinak godina kasnije jedan drugi lik, isto iz tog maglovitog i tragicnog dela Evrope, postaje opsednut njegovom pricom, i odlucuje da sledi njen trag, do Evrope i nazad, i gde god drugo bude vodila. U pozadini Sasha Hemon i dalje cita pricu Bernarda Malamuda o George-u Stoyanovichu. Sashin sajt je jedan crni zid prekriven bezbrojnim fotografijama, crno-belim, i kad se pritisne na pocetak, brzim putovanjem preko ekrana posetioc je doveden pred prvu fotografiju, koja istupa iz mnostva i zapocinje pricu. Tekst od par redova ispod ima hyperlink u jednoj reci ili frazi, koji vodi do sledece fotografije, sa novim tekstom i novim linkom. Istovremeno pocinje muzika, i odjednom sam zatecena, jer ne znam odakle ona dolazi. Iz Njujorkera, u kome Sasha cita onu pricu, ili sa njegovog sajta na kome ja citam njegovu pricu? Trenutak kasnije shvatam da nije iz NJujorkera, i to samo zato sto sam slusala i ranije te audio prezentacije. Shvatam odjednom i da sam posve neocekivano usla u zacarani svet. Nista u ovoj improvizovanoj instalaciji ne odaje prisustvo bilo koga drugog, nesklad ili skripu civilizacije. Ja sam ovde potpuno sama. Tek poneku rec cujem iz Sashinog citanja, ali njegov glas je u savrsenoj harmoniji sa muzikom i ritmom teksta koji ja citam, i fotografijama koje se smenjuju, kao da ga on meni cita. Obe price ko-egzistiraju simultano u tom periodu od nekoliko minuta, sa razmakom od pet decenija, nadovezuju se jedna na drugu, i slike iz Sashinog romana bi mogle da budu i slike iz zivota George-a Stoyanovicha, koji je ionako vec fiktivan karakter. I sam George bi mogao da bude jedan od karaktera iz Sashinog romana koji je isto fikcija. Ali njegov glas nije, i muzika je stvarna u mojim usima dok me fotografije vode gore, dole, levo, desno, i dijagonalno po sahovskoj tabli Lazarus Projekta, i ja sticem vrlo realan utisak da ono sto citam je u stvari ono sto Sasha govori, iako se tu i tamo pomene George. Pravi pravcati magicni nadrealizam. Fuzija fiktivnog i realnog u jedan intenzivan dozivljaj. Pripovedanje je prekrasan dar, i ako se Sasha doseti da na sajtu dopuni projekat svojim glasom mnogo ljudi ce u tome uzivati, ali ovo danas ostaje slucajem otkopano blago na koje sam samo ja naisla.

http://www.newyorker.com/online/2008/07/21/080721on_audio_hemon?xrail

http://www.aleksandarhemon.com/

U julu

Brojna leta su prosla kroz ovaj grad a da ja nisam uspela da uhvatim na kom mestu se krije granica izmedju ‘celo leto je pred tobom, baby’ i ‘leto je skoro gotovo – tough luck, my ungrateful friend’. Mozda je nesposobnost u pitanju, ali uvek mi se cinilo da se ne trudim dovoljno. Potrositi leto na misice, je bio moj san oduvek. Ponekad pronadjem stare sezonske, ambijentalne tekstove, sto ih je vecina, od onih koji su vezani za vremenske prilike do muzike sa radija. Letnje price su uvek slicne. Moje dete je u Otavi u julu, i ja ne radim nista. Moje dete je u julu u Otavi i mene drzi egzistencijalna depresija uzrokovana zvanicnim ukazom da sam slobodna, i sramnom spoznajom da sloboda nije ono sto zelim. U julu moje dete je u Otavi, i nikad mi nije bilo gore. U julu u Otavi je moje dete i umesto da ja potrosim njega, jul potrosi mene. A u avgustu, jul je zavrsen i leto samo sto nije otislo u godove u stablima drveca, ali dete vise nije u Otavi, i meni je opet standardno lose. Da li cu ikada izaci iz kruga, pitala bih se tako ne jednom ni deset puta, dok hodam bez zurbe kroz grad. Volim da hodam bez zurbe kroz grad. Od svih aktivnosti u jednom gradu, najvise volim kad hodam bez zurbe. Siroke ulice su kao reka a sa rekama otice i gore djubre od tog sitnog mentalnog jada kojim teretim svoj emotivni sistem. Najlepse ideje dobijam dok hodam bez zurbe kroz grad. Ponekad se setim necega. Jednom je to bilo, kad mi je neko opisao kako me voli, i upotrebio reku kao metaforu. Siroka, mocna reka. Dunav, Misisipi, ili Amazon, na primer. Ima vode da traje zauvek. Hteo je da ostari voleci me, i racunao je da ce mu jedna takva reka – ja – trajati do kraja. Lepa ilustracija i stari slatkorecivi lisac. Posvadjali smo se nedugo zatim. Oko zenskog pitanja, cega drugog. Nismo mogli da se posvadjamo medju sobom, jer bih ga ja udavila i najmanjom pritokom. I te mirne, ravnicarske reke. Verujem da je izbegao na neku planinu ili slicnu uzvisinu posle toga. Tamo je pricao o pecinama, ili vrhu koji bode nebo u krsta, ko zna; ja sam vec bila daleko nizvodno. Nije mi vise zao. Od necega se mora umreti. Ljudi, ljubav..

U julu je moje dete u Otavi. U junu sam se bojala dolaska jos jednog jula. I u maju sam ga se vec pribojavala. Imam negde na telu duboki oziljak od julova. Kukavica kakva jesam, da sam mogla da pobegnem negde od jula ja bih to uradila vec oko 15. juna. Ali bas kao sto reka uvek plovi kuda treba da plovi jer joj je jasno da se ploviti mora i ona se oko toga zasto tako mora ne zamara, tako sam se i ja ulila u jul. Zmurila, i zapusila nos, istezala vrat, okretala glavu, ali ulila se.
I – za cudo jedno – nije bilo lose. Isla sam u setnje cesto. Uzivala u julu kao da je maj, ili nesto jos bolje. Negde sam izgubila krug. I znam da on to nije tako mislio ali ja sada razumem – ne znam otkud mi uopste krug, nisam nikada bila krug. Ej, reka.

Disco vs. Punk

U ovom uglu imamo:

Punk = angry white boys’ music, tj. osveta mrguda.

U drugom uglu:

Disco = music for mama’s boys’ night out.

Punk je prirodna progresija rocka. Od kamena postao, kamen ostao. Za kotrljanje kamena bes je najbolji talenat. I gle, mikrofon trpi svasta. Gle squared – i publika trpi svasta. I struja je tada bila jeftina.

Saturday night  je fundamentalna kategorija  u staleskom drustvu. Okupas se, obuces cistu odecu i izadjes medju svet koji se isto tako okupao i presvukao. Topla voda je davno izmisljena.

Protest? Sta – svet ne valja? Dajte mu srednji prst, od toga ce svima biti bolje. Marie-Antoinettes postmoderne.

Disco je morao da pukne kad je muski dekolte dosao do pupka. Dr. Kinsey je nesto slicno rekao: ili tesne pantalone ili visoke stikle – i jedno i drugo ne moze! Za to trebaju siri kukovi.

Punk je kao sport – za momke koji nisu dobri u drugim sportovima. Da i oni izbace energiju, i nadju devojke. Darvinizam bi to objasnio, ali nije pevljiv, i nema melodiju.

Disco je kao usecerena lepljiva bombona. Ili recima tetka Zorke, svacije komsinice: zivot je, sine, k’o kafa. Zasladi kol’ko hoces, i dalje gorchi.

Jasno je posle svega da poliester i pljuvanje nisu mogli da opstanu u istoj sobi, ili ringu, jer bi tu doslo do eksplozivne lancane hemijske reakcije izmedju te dve materije i… pop! goes the weasel.

Lj.P.

Kumbia Queers su devojke iz Meksika i Argentine koje sviraju, i pevaju veselo, neku mesavinu punk kumbije. Kumbija je folk dance iz Kolumbije, koji se javlja u razlicitim oblicima sirom Latinske Amerike, i tradicionalno je vezan za jadne i bedne na dnu drustvenog bunara (lestvica kao metafora za drustvo je skroz promasena jer asocira na uzdizanje do neba a to je cisti bullshit, po mom misljenju; bunarenje je mnogo blize pravom smislu i znacenju zivota u bilo kojoj ljudskoj zajednici), ali je van te Amerike dosta popularan na razlicite nacine, a i u samoj toj juznoj polovini ove zemljane mase je isto popularan, pa se samo na tom primeru da zakljuciti da je popularnost cudna stvar. Tako sam negde procitala. Devojke na sceni su bile komicno-arhetipske i to me je odmah osvojilo: jedna u helankama sa leopard printom, jedna debeljuca u mornarskoj majici i mornarskoj kapi, jedna sa kaubojskim sesirom, jedna zgoljavica u baseball kacketu za bubnjevima koju je zaklanjala ona debeljuca, i jos jedna rock’n’roll chick sa cupavom kosom, visokim cizmama i Stratocaster basom koji me je strasno podsecao na kaktus iako nisam puno kaktusa videla u zivotu, sigurno ne onih koji podsecaju na Stratocaster. Kako su izasle na scenu u lepoj Luli, sve je odjednom imalo smisla jer su one znale gde se to kupuje. Posto i pevaju i pricaju na spanskom, mogla sam samo da nagadjam gde se smestio punk. Sex Pistols-i su mogli da pevaju „God Save The Queen“ ili onaj nepodnosljivo nepodnosljiv „My Way“, Kumbia Queers su izabrale da urade spansku verziju „These Boots Are Made For Walking“ i tradicionalne muzike sa svog parceta zemlje. I one su to odradile zabavno i energeticno. U pauzi izmedju pesama devojka-mornar se obraca publici iskljucivo sa ‘chicas’ tj. ‘devojke’. Ko se ne oseca tako veceras, ili nema jednu da obuce, neka se izgubi. A u publici ne pamtim kad je poslednji put bilo toliko krsno gradjenih momaka. I mame i tate su dosli sa svojom decom koja su queer, i neke devojke su dosle same, i sve je izmesano i sareno. Dobro sam raspolozena pa mozda zbog toga umisljam kako mi se svidjaju marginalci. Oni se ponekad okrenu umetnosti kao jeftinom nacinu da se zabave, ili se ne ubiju. I mainstream je okay u nekim pogledima. Sve dok ne tuku i jedni i drugi, ili ne pocnu da se ozbiljno interesuju jedni za druge. Kad to bude doslo, neki kraj ce doci, samo jos ne znam koji. A i ne moram da znam.

Posle devojaka dolazi izmesano drustvo iz Montreala, Psychotropical Orchestra, ciji ih promocioni materijal opisuje kao ‘Manu Chao on acid’. Ja sam taj shit probala jednom i zakljucila da droge treba iskoreniti ljudima iz mozga po svaku cenu makar i lobotomijom ali mene niko ne slusa, pa me takav opis nije impresionirao, medjutim ostatak opisa je bio bolji pa sam zato dosla. Krenuli su bucno i zestoko i posle onih kumbijansko-pankovskih safistkinja morali su da se ekstra potrude. Duvacku sekciju – trombon i truba – cine dve devojke. Go, chicas! Devojke duvaju kao da su dvaput vece, bosonoge na sceni, u lakim letnjim haljinama. To bi Tijana narocito umela da ceni, a oni koji ne znaju kako se takve stvari cene – bosonoge devojke, duvacki instrumenti i letnje haljine – neka zaobidju ovaj deo. Frontman je jedan celavko koga bi verovatno vecina devojaka zaobisla na ulici ili u svakoj drugoj prilici, ali sa takvim srcem on vodi svoj bend, i skace na sceni u svom teatralnom kostimu, usred zaglusne buke latinsko-psihodelicnog sound-a, te redovno proverava da nismo zaspali jer takva je legenda u Montrealu, da smo mi Torontonians dosadni i pospani vec oko 11 (ja jesam) ali veceras je izuzetak, i za nas i za njih.
Oh, I love my life, poslala sam sebi ljubavno pismo negde oko 1, i krenula kuci da spavam.

U metrou

U metrou jutros stojim kraj dvoje ljudi koji su mogli samo da glume ljude jer im je neko tako rekao, ili im za to platio, mozda ih cak doneo tamo u kamionu punom slicnih njima kao i svakog jutra i napunio njima vagon – ko zna, sa ljudima i onima koji ih glume ili ih razvoze okolo u kamionima nikad nisu cista posla. Kako bi inace neko opravdao sebi svoju egzistenciju, pitam se tako kod mnogih zivota na koje naidjem. A pitam se zato sto je to fundamentalna ljudska delatnost – postavljanje pitanja, narocito o smislu, a sva pitanja o smislu su besmislena po definiciji i smisla i odgovora i tako ljudi nastavljaju da delaju, fundamentalno, i besmisleno. To dvoje mogucih glumaca kraj mene se nisu gurali, disali su svoj vazduh, i pricali. Posto sam usla na pola price i moje usi, dosta mrzovoljne izjutra, nisu odmah registrovale pricu svi smo propustili uvod. U razradi je zenski deo glumackog tandema postavio neko pitanje (o smislu, kako ce se kasnije ispostaviti) i muski deo je na njeno, a moguce i svoje, iznenadjenje na pitanje odgovorio. I opet odgovorio. Pa jos jednom…  
Pitanje je bilo o tome sta da zenska osoba radi sa sobom. Premisa se oslanjala na dobre pocetne uslove – ona nije morala nista da radi, njoj je samo trebala nova profesija, pa shodno tome i novi zivot, tj. svrha. Momak je bio posve neosetljiv na retoriku tako jednog pitanja o smislu, pa je rekao: Otvori restoran. Ona je tu nesto promrljala, nezadovoljna bilo predlogom ili sto on odstupa od skripta. Pravi filmove, nastavio je. Produciraj ploce.
Jednom kad je krenuo on nije umeo da stane. Prvo se zagrejao, pa se onda upustio u brze improvizacije. Jedan za drugim, predlozi su sipali kao masina za zetone u Vegasu koja je pljuvala metalne plocice, tako je on otvarao vrata njenih mogucih zivota pred tom zenom koju nisam videla negde iza mojih ledja, i koja, sasvim moguce, uopste nije bila zena nego ko zna sta, tako jednog ranog jutra u metrou. Upisi se opet u skolu i postani maser (ovde je za profesionalnog masera potreban fakultet), zavrsi medicinu (za ovo su potrebna dva fakulteta) – na to je ona promrmljala da joj se ne postaje lekar kao sto joj se ne postaje ni pekar, po glasu sudeci da joj vec ide na nerve, ali nista on nije uocio, tako jedno neosetljivo gumeno nista rano ujutro glumeci bolje nego sto bi smeo – advertising, predlozio je sledece kad je odustala od medicine, modni dizajn, graficki dizajn… I glas je postajao sve veseliji, decacki dok je slao svoje odgovore u rashladjeni vazduh vagona, iznad glava i u lica i usi drugih ljudi za slucaj da i oni traze odgovor na tako jedno fundamentalno pitanje o smislu, i meni je poceo da se smesi brk, jedan pa jos jedan, i obrve jedna za drugom, i obrazi su se bas zadebljali i zubi su vec poceli da se pojavljuju kao jedine gole kosti koje se pojavljuju za zivota i svi vole da ih vide, i svoje i tudje, kad on rece: zasto ne pocnes da pises?  I ona na to odgovori: vec pisem. Po glasu joj se moglo zakljuciti da je konacno zadovoljna da je rekao nesto pametno. Ostatak vise nisam cula jer mi se smrklo i u usima i po zubima, i stegla sam slobodnu ruku u pesnicu a onu kojom sam se drzala za metalnu sipku stegla jako, jako, da ne skinem sopstvenu glavu sa ramena i sutnem je  po gusto napunjenom vagonu glumcima i pogodim mrezu po sredini, jer i ja pisem. A pisanjem se bave lenje mrcine kojima ne lezi da rade produktivne stvari, ili ucenje korisnih vestina – ne, nikako, nije to za njih.
Polumrtva, izasla sam na stanici odjednom bez smisla, i takvu su me pronasli radnici metroa.

Obojena

Prekrasno jutro medju spomenicima. Visoko negovano drvece stoji u opustenom dremezu. Pokoja grana se strese od slatke jeze i prospe tanak niz svetlucavih kapi. Arboreal Vista Social Club. Volela bih da im se pridruzim. Ima velicanstvenih primeraka, listopadnih, uvek zelenih, visokih, niskih, sirokih, tankih, robustnih i neznih, raznovrsnost ko-egzistira pod rukama negovatelja, svako ima svoje korene i prostor.

Primecujem da zene koje se zovu Muriel dugo zive. Prebirem po memoriji – na staro-galantnom ‘Muriel’ znaci ‘back off!’. I u taj klub se treba uclaniti. Dvojica decaka u bronzi se polivaju vodom. Jedan je ostavio sveze cvece. Mozda je i majka, ili sestra, braca se retko sete takvih stvari. Niz vijugavu asfaltnu stazu dolaze dve zene jos zadihane od trcanja. Pricaju glasno i ruzno. Gde su macke koje vole jezik u aspiku kad ti zatrebaju? Sada se svi guraju po garantovano pravo na srecu, i nikada nije bilo vise mizernih ljudi. U trenutku kad prolaze kraj mene i najtananiji list je prestao da treperi, najgladniji ptici su zacutali, huka auotmobila se udaljila kroz tunel izolacije i ja sam se zaustavila. One nisu nista primetile. Prosle su naizgled bezbolno kroz vrata svoje buducnosti. Prekasno je, sada ih sreca nikad nece stici! Mozda sam mogla da ih upozorim ali ja idem u suprotnom smeru. Gledala sam malo za njima sa olaksanjem i onda pogledala u nebo. Kada je ovako plavo oboji mi misli, i lice i kozu, a kad sam plava sve je moguce.

Kasnije ovog dana proci ce karneval dugackom ulicom kraj jezera i pratice ga milion ljudi svih boja, nimalo nalik dvrecu. Ucestala su ubistva u gradu. Suska se da strasti uvek zavrse u nekom obliku ubistva, ultimativno posedovanje i trijumf. Sve su objasnili i sve razumeju, ovih dana se vredi suprotstavljati samo reda radi, ipak je polarizacija prirodna geometrija. Odrzava nas napetost vode, magnetnih polja i volje.

Sada mi u susret dolazi jedna druga zena. Hoda sporim tuznim korakom. Ona ne zuri na rasprodaju srece. Mirise kedar i ja se okrecem da vidim koji je. Njemu cu zavestati i poslednji gram svoje neorganske materije; neka mirise na mene svet ovako jednom. Ona mi u prolazu pozeli ‘good morning’. Ah, ne, kedar je bio za nju! Kakva je zver ta sreca, nikad nisi spremna kad te zaskoci. Opet se okrenem i sa zakasnjenjem otpozdravim od pozadi i vidim, ona sada hoda sporim srecnim korakom.

Nebo i drvece drze Svemir na sigurnom rastojanju bez vidljivog napora, poslednja Muriel kraj koje sam prosla zivela je 95 godina, po mojim golim rukama setaju suncevi zraci vrelim stopalima.

Ovde (11)

ili Slucaj Maslacak.

Ovde, kao i svuda u svetu, slave se primeri kada underdog tj. neko od koga su svi digli ruke i nema jednu jedinu sansu pod nebom, istraje i pobedi. Bravo! Ovde je to upisano u Ustav, nevidljivim mastilom doduse, ali ga svi citaju bez problema, i kad ne znaju jezik. Zbog toga su dosli! Velika je potraznja za takvim pobednicima. Kad se pojave u novinama ili na TV-u, smeskaju se zbunjeno, kako i prilici. Pobednik nesvikao da pobedjuje, takvog svi vole. Moze se zameniti vec sutra (pre nego se navikne), ili za 15 minuta, sa jednim istim takvim, niko nece primetiti. Masina uspeha je masina poredjenja. Izmedju gubitnika (koji su svi hronicni) i pobednika, makar i takvih jednokratnih ‘iz naroda’, sta biste vi izabrali? Za sebe, svoju kcer, ili svog kucnog ljubimca? Takvim pricama se obicno zavrse vesti, da im malo poprave ukus. Te ukrasne vinjete –  konfete natopljene vinjakom, po Miriam-Webster recniku – su afterparty ‘n’ aftertaste. Svi im se raduju.

Maslacak iz betona je takav jedan pobednik za jedan dan. Fali mu pola latica. I lisce je iskrzano. Zatrpan je otpacima. Iz rupe nocu izlazi nesto, i strasno je. Uvek je na putu nekome ko ga moze zgaziti, ili iscupati, taman kad pomisli da je pregurao najgore. Maslacak koji raste do njega samo grabi svoje sunce i svoj prostor (kao sto je i sam prethodno). Tesko se seca svrhe svega ovoga jer ga sve boli. Uspeh je usamljen. I poraz je usamljen. Radost je skoro podjednako sugava kao i mizerija, ali traje krace. Svi drugi maslacci su sigurno zaboravili na njega – jesu – i lepo im je sada na nekoj livadi, medju svojima.

Ovde, kao i svuda u svetu, sve kljuca od zivota. Niko ne zna zasto je tako, ali svi na to racunaju.

Ogledalce, ogledalce..

Procitala sam jednom u kritici nekog filma opasku o Richard Gere-u u kojoj je kriticar rekao da je on emotivno neiskren glumac. Iako je Mr. Gere bio vise nego zadovoljavajuce kompenzovan za svoje sposobnosti tokom godina i decenija svoje karijere, to je teska optuzba. Ali tesko da se medju odraslima moze naci neko ko bi mogao da potvrdi (i ne slaze) da je on ili ona nemaju, i nikad nisu. Emotivnu neiskrenost. I poslednja baraba veruje za sebe da cuva dzepic na grudima u kome su slozene sve njegove verne emocije, ciste kao voda planinskog potoka, suze deteta ili tako neka univerzalna cistota. Ljudima mnogo znace njihove emocije. Igraju se sa njima kao da su Lego kocke, grade kule i avione, i onda sve poruse. U medjuvremenu, u savremenom drustvu i u ovom delu sveta, od tudjih pa i sopstvenih emocija ne mozes da odes ni da piskis a da te neko ne poprska, zamaze, zalepi, umota debelom cebadi od viseslojnih emotivnih vlakana, smisla i metafora. Ali niko da upotrebi golu referencu i nazove stvari pravim imenom: emotivna neiskrenost. Mozda oni na to misle onim ‘pronaci sebe’ samo ja nisam razumela. Nije uvek lako preci kulturne i jezicke barijere.

Sasvim slucajno, ako neko u to veruje – ja, na primer – pogledala sam sinoc dokumentarni film kanadske produkcije „Lovable“, koji je zablistao kao dobar primer emotivne neiskrenosti (nekoliko sati nakon sto sam napisala gornji uvod). Sve osobe intervjuisane u filmu su zene, osim rezisera, koji govori u svoje ime ali se zgodno desilo da je muskarac medju tolikim zenama. On gleda u ogledalo dok govori posto je njemu, po opisu posla, mesto iza kamere (iako one vec dugo dolaze i sa stalkom).

U filmu se govori o ljubavi u savremenom svetu, konkretno o nalazenju partnera, i koliko je ta zelja velika, duboka i siroka – sve u svemu zapreminski oduzima sav prostor u zenskom bicu i ostavlja ga sa malim kapacitetom disanja, a smanjen dotok kiseonika ima dobro znane posledice.

Prvo sam mislila da je krenuo sa zenama pa ce vrlo brzo ubaciti i muske likove. Posle nekih pola sata prihvatila sam da je Mr. Zweig tako hteo – sebe kao jedinog muskarca u svom filmu. Zene intervjuisane u filmu su razlicitih godina, od dvadesetih do ranih 60-tih, i vrlo razlicite, ali sve iskreno govore o ocaju, nadi, praznini, iskustvima, zalosti, pritiscima i odnosu okoline, i neke medju njima su zaista fantasticne zene po svakom merilu, bar koliko se to na osnovu jednog dokumentarnog filma moze zakljuciti. Film je vrlo sporo krenuo tj. trebalo mi je neko vreme da se snadjem sa time sto sam slusala. Za nekoga ko je feministkinja otkad zna za sebe, ja zacudjujuce malo poznajem zene. Mozda zato sto one koje poznajem, ili sam poznavala ranije, nikad ne mogu da stanu ni u jedan film ili knjizevni lik na koji sam naisla.
Dokumentarac je zapoceo sa mladjim zenama (sve lepo izgledaju, i one mladje i one starije, od vrlo lepih do negovanih i pristojno atraktivnih), koje su ogorcene, nervozne, i izgleda zive u neprijatnom stanju permanentnog alarma oko toga sto nisu udate. Jedna glava tog cudovista je zelja i bioloska presija (koju osecaju i one u 20-tim) da imaju porodicu, a druga je poredjenje sa nekadasnjim devojkama iz svoje generacije koje su sve srecno udate. Ili ‘srecno udate’ ali svejedno, udate. Ova druga glava je izgleda daleko prozdrljivija. Starije zene imaju filozofskiji pristup celoj stvari posle brojnih poraza, i one su daleko zanimljivije kao sagovornici.  Nijedna ni u jednom trenutku nije bacila krivicu na muskarce za bilo sta.

Prica za pricom, sa slicnostima i razlikama, pokazuje da je vrlo moguce da od svih puteva kojima se moze krenuti u zivotu vrlo je verovatno da su svi pogresni. Ili prosto vecini ljudi su na izboru pogresni putevi. Ili tako nekako. To je zanimljiva tema, ali film se njome ne bavi. I uticaj viska vremena, materijalne sigurnosti/nesigurnosti na izbore u zivotu je vrlo zanimljiva tema, medjutim ni time se film ne bavi. Njegova namera je da pokaze da zene zele muskarce, a njih nema pa nema. Zasto se to uzima zenama za zlo je meni dosta nejasno. Zasto je smesteno u kontekst gde se vidi da te zene osecaju da je to njihova krivica – i da zele partnera i zasto ga nemaju – mi je jos manje jasno. Zasto toliko puno zena nema samopouzdanja je tek velika muka za mene. Doduse ja sam se zbunila bila pre par dana oko toga sto su mi sise malo porasle, i sto ne umem da razbijam noseve koji zasluzuju razbijanje, ali nikako ne treba pomisliti da bih se libila da nerazmrsivom cvoru pridjem sa ostrim makazama. Ili da ne mogu da ponesem i daleko vece sise.
I tako sam tokom sat vremena konacno pocela da hvatam vajb ovog filma i odjednom popizdela tu negde oko sezdesetog i petog minuta. Film je prava ljigavstina na jedan specifican duboko mizogin nacin.

Reziser, koji se vrlo cesto pojavljuje, puno prica. Daleko vise od svih zena. Njegova prica je o tome kako bi voleo da voli i neko njega voli, da ima i partnerku i decu, kako je pravio greske, zeleo da ima nekoga da ga zagrli i utesi kad mu je umro otac pa posle i majka, i da bi tada sigurno mogao da place, a ovako nista, sve mu je to sasuseno u jednjaku, toliki plac. Prakticno, on je uspeo da ubedi drzavu da mu finansira poruku licne prirode, i zene u filmu su posluzile kao garnir. Mr. Zweig je ruzan muskarac, od onih za koje govore od davnina da bi samo majka mogla da voli, ima oko 60 godina, i ocigledno je imao puno veza sa zenama, a i tokom samog filma radi na nekoliko pokusaja (ne treba zaboraviti ni ceo taj harem likova koje je intervjuisao). Da sam ja Mr. Zweig, pala bih na kolena svakodnevno i zahvaljivala Bogu za takvu srecu. Ne i Mr. Zweig. Ne bih ni ja, doduse, jer u Boga ne verujem, ali mora negde da se povuce crta i ogledalo posluzi za sagledavanje realnosti (iako i ja sebi posaljem povremeno samozaljubljeni cmok tu i tamo). Posto se pojavljuje jedino u malom ogledalu, on dodatno brise ogledalo, valjda zamrljano od neisplakanih suza ili kakvu je vec metaforu to trebalo da predstavlja (edituje snimke sa zenama ali sebe snima dok shprica ogledalo i brise ga krpom – mozda da pokaze kako je uredan?). Sve u svemu, zakljucila sam oko onog istog sezdeset i petog minuta, u pitanju je jedna pogana, narcisoidna rugoba, i bukvalno i opet bukvalno, i negde pola sata pred kraj mi je vec izlazio i kroz nos i kroz usi, a i nekolicini zena u filmu sam pozelela da uradim nesto sto nije lepo, pa sam prekinula sa gledanjem.

Otisla sam na spavanje i, gle opet slucajnosti, sanjala Mr. Zweig-a. On je u tom snu bio donekle sarmantniji, nosio je vesele boje i leprsave kosulje, i vodio nekoliko biznisa na Queen Street-u. Majka mu je bila ziva. Ispovedio mi se dok sam zagledala letnje haljine u jednoj radnji da je on samo ljudsko bice, sa mnogo mana, oh, kako se on rastuzio nad svojim manama, ali eto, voli mlade zenske guzice, voleo bi i decu, sto vise dece, i da ga sva ta deca vole, vole i zabavljaju – zaplesao je Mr. Zweig sa velovima posred Queen Street-a kao mlada devojka. Postidela sam se bila malo svog sinocnjeg besa, i pozelela mu svako dobro, jer sta drugo uraditi u takvoj jednoj situaciji nego biti emotivno neiskren.
Kad sam se probudila, setila sam se filma sasvim jasno, i san mi je bio jos uvek svez, i zakljucila sam da je on jedna pogana, narcisoidna rugoba, ali da nema smisla da ga osudjujem ili bilo sta o njemu mislim jer ga ne poznajem, ne zelim da ga poznajem, i ne postoje sanse da ga ikada upoznam pa mi je tu malo laknulo, i najbolja stvar bi mi bila da ga zaboravim. I to bih odmah uradila, ali nije bilo lako tako lezeci u krevetu, jos uvek spora, jer trebalo je prvo odbaciti prekrivac, pa onda sve ostalo. I tu naidje jedna prosvetljena misao. Treba mi kupiti bic. Eto sta meni treba.

Ljudi pricaju

Jednom sam u Portorozu upoznala dvojicu Slovenaca. Posle nekog vremena i price ovakve i onakve rekao mi je bio jedan od njih da su oni odrasli u kucama gde se za Srbe govorilo da su svinje. Njih dvojica su bili iz Kranja, ili tako neke civilizacije. Ispovest su saopstili u svetskom stilu kulturnih momaka koji kazu malo ali svaka im je kao ledeno hladna vodka-martini. Grey Goose, svp. Taj stil bi u prevodu zvucao nesto slicno ovome: vi ste krivi sto smo odrasli slusajuci matorog za stolom svakog dana kako pljuje po vama. Umesto o Kafki i metamorfozi uma, mi smo proveli godine slusajuci o tamo nekim jebenim Srbima kao svinjama. Boli nas p….k za vas. Ipak, ne znam zasto su mi to rekli. Verovatno su bili radoznali da vide moju reakciju. Ja se sopstvene reakcije u stvari ne secam. Mora da sam nesto rekla, no secam se samo shoka i zelje da cutim. Uglavnom cutim. Cula sam za takve sentimente i ranije. Oni nisu bili retki u jednoj lepoj zemlji na brdovitom Balkanu. Steta.
Nisu me svinje kao pridev toliko sokirale, vec odsustvo mere, prisustvo nekulture. Na obali mora, uz bikini i speedo, videlo se golim okom i sa Triglava da ja nisam svinja. Nigde cekinjave dlake, bila sam probirljiva u tome sta jedem, i svinje koje sam prethodno vidjala su uvek delovale poprilicno opasno, a ja to nisam bila, toliko je bilo jasno. Poklonili su mi na kraju narukvicu kakve su pravili i prodavali tog leta. Ali to je verovatno bilo zbog seksa, on nije tako probirljiv. Mozda i nije bilo razloga, oni nisu bili losi momci.

Kasnije sam shvatila da jezik cesto obogacuju vrlo siromasni ljudi. To je losa kombinacija. U engleskom su se, recimo, poslednji nasi ratovi jedva i zavrsili kad se vec pojavila rec balkanization. Evo znacenja: to break up (as a region or group) into smaller and often hostile units. Koriste je obrazovani ljudi, koji su uvek u toku sa napretkom jezika i kulture. Zanimljivo je da ne postoji rec britannization – brutalna eksploatacija drugih regiona, obicno kroz ekonomsku, kulturnu i vojnu diktaturu i dominaciju. Oni su to nazvali kolonizacija, pa i celi svet za njima. Ali nije isto. Zalazem se  ovom prilikom za uvodjenje reci britanizacija u jezike sveta.

Ja sam verovatno tokom susreta sa njima prvi put pomislila da iz zemlje u kojoj neretko ljudi podizu svoju decu uceci ih da su drugi ljudi svinje treba otici.

Oni koji odrastu sa konceptom svinja ce verovatno nastaviti da vidjaju svinje svuda. U zemljama sve manjim i manjim, to vise nece biti sugradjani na drugoj strani mape, to ce postati njihove komsije, ili pojedinci unutar porodice.

Povredili su me bili tom svojom otvorenocu, ili okoreloscu, ne znam sta je bilo u pitanju. I znali su da ce me povrediti, racunali su na to. Tako mi bude ponekad zao, narocito kad se setim nekih situacija, sto imam najgoru od svih naravi – pitomu. Mogla bih na primer da smislim scenario u kome su mi oni rekli to o svinjama, a ja:
1. Vrisnula da mi se nose s ociju, sa svojim prostackim mentalitetom prezivelih i prezvakanih fasista.
2. Da im bez reci zabijem obe pesnice u nos – jednu po nosu. (Ovo mi je omiljena varijanta).
3. Gurnem cigaretu u ugao usana (uzmem je jednom od njih u tu svhu) i kazem kao cool-freakin’ Dirty Harry – ‘Ajde momci, tutanj. Ako ste jos tu kad izbrojim do 1.5 zalepicu vas na zid kao zvaku. (Uh, i ova mi se svidja). 
4. Pokupim svoju prostirku bez reci, prostrem je podalje od njih, i zaboravim da postoje.

Svejedno, ne pamtim ih kao lose momke. Samo kao upozorenje.

Ljudi pricaju. A ne bi trebali.