Odliv reci na ulice

Od nedavno citam knjigu ‘The Savage Detectives’ Roberta Bolanja (Roberto Bolaño), koja sledi naraciju dnevnika, i menja naratora sve cesce kako odmicem,  a odvija se, bar na pocetku, u Meksiko Sitiju sredinom 70-tih, u raznolikom drustvu pesnika, kojima je izmedju 17 i 23 godine, koji su mozda dobri pesnici a verovatnije je da nisu ali su ideji svog i zajednickog pesnistva posveceni od srca, i kroz neprekidnu pricu o pesnistvu oni slikaju sliku jednog drustva, jednog vremena i jednog jos-necega cega trenutno ne mogu da se setim jer je rano jutro a ja sam jedva spavala zabrinuta da kao majka nisam nista drugo nego zrno peska na plazi naguranoj majkama – znaci, nista narocito – i posto sam shvatila negde oko 5 da je materinstvo od mene stvorilo goru osobu umesto bolje,  ustala sam i resila da je bolje da olaksam svom mozgu odlivom reci na mrezu za koju nikako ne mogu da razumem da postoji oko celog sveta, i okay i da postoji ali zasto to vec nikako ne mogu da uhvatim i vezem za neko drvo.  Knjiga ima izvesnu vrstu otvorenosti koja ocekuje da joj se posveti paznja,  neku vrstu nerobne razmene koja kaze da je fer da ona kaze to sto ima, ali molim vas budite pazljivi citaoci. Osvojila me je bila samim naslovom, takva vrsta otvorenosti i nepretencioznosti joj sluzi na cast pa su cak i pesnici u njoj simpaticni iako nigde ni traga poeziji, medjutim u tome i jeste stvar, knjiga je sama poeticnost jednog drustva, jednog vremena i jednog jos-necega koje sam vec opisala. Autor, Roberto Bolaño, je ziveo zanimljiv zivot za jednog pesnika, pesnicko-vagabondski, sto u sustini znaci da je vecinu zivota proveo gladan a kako mu je bilo u glavi to mogu da nagadjam iako radije ne bih, i umro je mlad, namucivsi se pre toga sa nekom bolestinom. Ovaj roman se smatra remek-delom a on najvecim latino-americkim piscem od tamo nekih, da ne nabrajam, iako me nista od tog smatranja nije nateralo da knjigu kupim. Naslov i tragican zivot njenog autora su bili za to odlucujuci.

Nedavno sam u jednoj galeriji videla izlozbu sa neobicnom tehnikom fotografije – positivi koji lice na negative na celicnoj ploci velikog formata, ili tako nesto – i bilo je vrlo zanimljivo. Vecina ih je prikazivala Meksiko Siti. Iako nikada nisam bila u njemu, i videlo se i na tim neobicnim plocama sa metalno-delikatnim prelivima duginih boja da je grad dobro-drzeci, sa svim obelezjima grandiozne arhitekture koja obicno ima za cilj da se gradjani osecaju bolje, ili bar veruju da su postojala vremena bolja od ovih, sto bi trebalo da znaci, iako vrlo sumnjivom logikom, da negde u buducnosti mozda opet naidju neka bar pristojna, a u sustini sluzi jedino kao pozadina za slikanje eliti i turistima, e pa takav jedan grad obradjen cudnom tehnikom mi je sa tim mojim divljackim detektivima odjednom bio blizak. Sve mogu da prezivim, ali kad osetim da mi je nesto ili neko blizak, tu je kraj mojih sposobnosti racionalizacije, i ja zamislim da sam na vrhu grebena, rasirim ruke i bacim se u ambis veselo, sama od sebe. To obicno prolazi pod pridevom ‘ljudski’, ali meni se najvise dopada onaj veseli deo.

Te veceri, nakon male ekskurzije po Ciudadu od 20 miliona ljudi, videla sam opet Alda, Meksikanca sa vrlo finom linijom ramena, udova, zadnjice i vrlo belih zuba, i on rece u jednom trenutku da je iz Meksiko Sitija. Mozda sam na to trebala da kazem nesto o Robertu, i celicnim plocama, i jos ponecemu, jer cinjenica je da umem da slozim pricu kad se potrudim, ali sam sasvim zaboravila na sve njih, i nisam uopste povezala da njegovi misici i Robertovi pesnici imaju iste ulice u sebi, i da su na istim uglovima pojeli nesto s nogu usred noci, i sa kojom decenijom razlike sve je to sigurno jos uvek isto. Prosto se nisam setila. Razmisljala sam o tome kako sada svi izbeljuju zube, i da bih mozda i ja trebala.

Instalacija

Na sajtu Njujorkera, u najnovijem broju, imaju audio podcast u kome Aleksandar Hemon cita pricu Bernarda Malamuda i razgovara o njoj sa njihovim editorom. Ovo je redovna rubrika u kojoj sadasnji autori koji objavljuju u Njujorkeru iskopaju iz njihove arhive pricu objavljenu unazad u nekoj proslosti, i pricaju o tom autoru i samoj prici. Aleksandar Hemon je izabrao pricu “ A Summer’s Reading“ od B. Malamuda, objavljenu u septembarskom broju magazina 1956. godine. On u uvodu kaze da je prvi put citao Malamuda kao tinejdzer u Sarajevu, i da ga je tek nedavno ponovo otkrio. Bernard Malamud je bio vrlo popularan 50-tih godina, ali je vremenom pao u zaborav. Pisao je o jevrejskim imigrantima u Njujorku, i zivotu koji je poznavao. Ms. Tiesman, fiction editor magazina, najavljuje Aleksandra Hemona kao jednog od njihovih autora kome je pre par meseci izasao novi roman.

Aleksandar (kome se ona obraca sa Sasha) ima topao, mekan glas, i govori engleski sa vrlo slabim naglaskom neodredivog porekla. On prvo objasnjava da junak price, George Stoyanovich, nije Jevrejin vec poreklom najverovatnije iz Srbije, Bosne ili Hrvatske, jer to je tipicno juznoslovensko ime i on ne tvrdi izricito da se ne javlja u drugim zemljama Istocne Evrope jer ne zna zasigurno, ali posle 50 godina objasnjava da iako su svi mislili da je Malamud iskljucivo koristio Jevreje za svoje likove, ovog puta nije. Dopada mi se kako ne namece svoje poznavanje materije, vec radije objasnjava ono sto zna kao pozadinu koja ce lakse uvesti u pricu. Pocinje da cita.

Dok slusam kako George Stoyanovich provodi dane besparice jednog davno proslog leta, odlazim na google da potrazim informacije o tom romanu Hemona. Medju prvim izborima je njegov sajt, .com. The Lazarus Project je predstavljen na sajtu kao mixed media projekat, sa uvodom u pricu koji objasnjava jedno nerazjasnjeno ubistvo nekog jadnika iz Istocne Evrope pocetkom 20-og veka u Americi. Stotinak godina kasnije jedan drugi lik, isto iz tog maglovitog i tragicnog dela Evrope, postaje opsednut njegovom pricom, i odlucuje da sledi njen trag, do Evrope i nazad, i gde god drugo bude vodila. U pozadini Sasha Hemon i dalje cita pricu Bernarda Malamuda o George-u Stoyanovichu. Sashin sajt je jedan crni zid prekriven bezbrojnim fotografijama, crno-belim, i kad se pritisne na pocetak, brzim putovanjem preko ekrana posetioc je doveden pred prvu fotografiju, koja istupa iz mnostva i zapocinje pricu. Tekst od par redova ispod ima hyperlink u jednoj reci ili frazi, koji vodi do sledece fotografije, sa novim tekstom i novim linkom. Istovremeno pocinje muzika, i odjednom sam zatecena, jer ne znam odakle ona dolazi. Iz Njujorkera, u kome Sasha cita onu pricu, ili sa njegovog sajta na kome ja citam njegovu pricu? Trenutak kasnije shvatam da nije iz NJujorkera, i to samo zato sto sam slusala i ranije te audio prezentacije. Shvatam odjednom i da sam posve neocekivano usla u zacarani svet. Nista u ovoj improvizovanoj instalaciji ne odaje prisustvo bilo koga drugog, nesklad ili skripu civilizacije. Ja sam ovde potpuno sama. Tek poneku rec cujem iz Sashinog citanja, ali njegov glas je u savrsenoj harmoniji sa muzikom i ritmom teksta koji ja citam, i fotografijama koje se smenjuju, kao da ga on meni cita. Obe price ko-egzistiraju simultano u tom periodu od nekoliko minuta, sa razmakom od pet decenija, nadovezuju se jedna na drugu, i slike iz Sashinog romana bi mogle da budu i slike iz zivota George-a Stoyanovicha, koji je ionako vec fiktivan karakter. I sam George bi mogao da bude jedan od karaktera iz Sashinog romana koji je isto fikcija. Ali njegov glas nije, i muzika je stvarna u mojim usima dok me fotografije vode gore, dole, levo, desno, i dijagonalno po sahovskoj tabli Lazarus Projekta, i ja sticem vrlo realan utisak da ono sto citam je u stvari ono sto Sasha govori, iako se tu i tamo pomene George. Pravi pravcati magicni nadrealizam. Fuzija fiktivnog i realnog u jedan intenzivan dozivljaj. Pripovedanje je prekrasan dar, i ako se Sasha doseti da na sajtu dopuni projekat svojim glasom mnogo ljudi ce u tome uzivati, ali ovo danas ostaje slucajem otkopano blago na koje sam samo ja naisla.

http://www.newyorker.com/online/2008/07/21/080721on_audio_hemon?xrail

http://www.aleksandarhemon.com/

U julu

Brojna leta su prosla kroz ovaj grad a da ja nisam uspela da uhvatim na kom mestu se krije granica izmedju ‘celo leto je pred tobom, baby’ i ‘leto je skoro gotovo – tough luck, my ungrateful friend’. Mozda je nesposobnost u pitanju, ali uvek mi se cinilo da se ne trudim dovoljno. Potrositi leto na misice, je bio moj san oduvek. Ponekad pronadjem stare sezonske, ambijentalne tekstove, sto ih je vecina, od onih koji su vezani za vremenske prilike do muzike sa radija. Letnje price su uvek slicne. Moje dete je u Otavi u julu, i ja ne radim nista. Moje dete je u julu u Otavi i mene drzi egzistencijalna depresija uzrokovana zvanicnim ukazom da sam slobodna, i sramnom spoznajom da sloboda nije ono sto zelim. U julu moje dete je u Otavi, i nikad mi nije bilo gore. U julu u Otavi je moje dete i umesto da ja potrosim njega, jul potrosi mene. A u avgustu, jul je zavrsen i leto samo sto nije otislo u godove u stablima drveca, ali dete vise nije u Otavi, i meni je opet standardno lose. Da li cu ikada izaci iz kruga, pitala bih se tako ne jednom ni deset puta, dok hodam bez zurbe kroz grad. Volim da hodam bez zurbe kroz grad. Od svih aktivnosti u jednom gradu, najvise volim kad hodam bez zurbe. Siroke ulice su kao reka a sa rekama otice i gore djubre od tog sitnog mentalnog jada kojim teretim svoj emotivni sistem. Najlepse ideje dobijam dok hodam bez zurbe kroz grad. Ponekad se setim necega. Jednom je to bilo, kad mi je neko opisao kako me voli, i upotrebio reku kao metaforu. Siroka, mocna reka. Dunav, Misisipi, ili Amazon, na primer. Ima vode da traje zauvek. Hteo je da ostari voleci me, i racunao je da ce mu jedna takva reka – ja – trajati do kraja. Lepa ilustracija i stari slatkorecivi lisac. Posvadjali smo se nedugo zatim. Oko zenskog pitanja, cega drugog. Nismo mogli da se posvadjamo medju sobom, jer bih ga ja udavila i najmanjom pritokom. I te mirne, ravnicarske reke. Verujem da je izbegao na neku planinu ili slicnu uzvisinu posle toga. Tamo je pricao o pecinama, ili vrhu koji bode nebo u krsta, ko zna; ja sam vec bila daleko nizvodno. Nije mi vise zao. Od necega se mora umreti. Ljudi, ljubav..

U julu je moje dete u Otavi. U junu sam se bojala dolaska jos jednog jula. I u maju sam ga se vec pribojavala. Imam negde na telu duboki oziljak od julova. Kukavica kakva jesam, da sam mogla da pobegnem negde od jula ja bih to uradila vec oko 15. juna. Ali bas kao sto reka uvek plovi kuda treba da plovi jer joj je jasno da se ploviti mora i ona se oko toga zasto tako mora ne zamara, tako sam se i ja ulila u jul. Zmurila, i zapusila nos, istezala vrat, okretala glavu, ali ulila se.
I – za cudo jedno – nije bilo lose. Isla sam u setnje cesto. Uzivala u julu kao da je maj, ili nesto jos bolje. Negde sam izgubila krug. I znam da on to nije tako mislio ali ja sada razumem – ne znam otkud mi uopste krug, nisam nikada bila krug. Ej, reka.

Disco vs. Punk

U ovom uglu imamo:

Punk = angry white boys’ music, tj. osveta mrguda.

U drugom uglu:

Disco = music for mama’s boys’ night out.

Punk je prirodna progresija rocka. Od kamena postao, kamen ostao. Za kotrljanje kamena bes je najbolji talenat. I gle, mikrofon trpi svasta. Gle squared – i publika trpi svasta. I struja je tada bila jeftina.

Saturday night  je fundamentalna kategorija  u staleskom drustvu. Okupas se, obuces cistu odecu i izadjes medju svet koji se isto tako okupao i presvukao. Topla voda je davno izmisljena.

Protest? Sta – svet ne valja? Dajte mu srednji prst, od toga ce svima biti bolje. Marie-Antoinettes postmoderne.

Disco je morao da pukne kad je muski dekolte dosao do pupka. Dr. Kinsey je nesto slicno rekao: ili tesne pantalone ili visoke stikle – i jedno i drugo ne moze! Za to trebaju siri kukovi.

Punk je kao sport – za momke koji nisu dobri u drugim sportovima. Da i oni izbace energiju, i nadju devojke. Darvinizam bi to objasnio, ali nije pevljiv, i nema melodiju.

Disco je kao usecerena lepljiva bombona. Ili recima tetka Zorke, svacije komsinice: zivot je, sine, k’o kafa. Zasladi kol’ko hoces, i dalje gorchi.

Jasno je posle svega da poliester i pljuvanje nisu mogli da opstanu u istoj sobi, ili ringu, jer bi tu doslo do eksplozivne lancane hemijske reakcije izmedju te dve materije i… pop! goes the weasel.

Lj.P.

Kumbia Queers su devojke iz Meksika i Argentine koje sviraju, i pevaju veselo, neku mesavinu punk kumbije. Kumbija je folk dance iz Kolumbije, koji se javlja u razlicitim oblicima sirom Latinske Amerike, i tradicionalno je vezan za jadne i bedne na dnu drustvenog bunara (lestvica kao metafora za drustvo je skroz promasena jer asocira na uzdizanje do neba a to je cisti bullshit, po mom misljenju; bunarenje je mnogo blize pravom smislu i znacenju zivota u bilo kojoj ljudskoj zajednici), ali je van te Amerike dosta popularan na razlicite nacine, a i u samoj toj juznoj polovini ove zemljane mase je isto popularan, pa se samo na tom primeru da zakljuciti da je popularnost cudna stvar. Tako sam negde procitala. Devojke na sceni su bile komicno-arhetipske i to me je odmah osvojilo: jedna u helankama sa leopard printom, jedna debeljuca u mornarskoj majici i mornarskoj kapi, jedna sa kaubojskim sesirom, jedna zgoljavica u baseball kacketu za bubnjevima koju je zaklanjala ona debeljuca, i jos jedna rock’n’roll chick sa cupavom kosom, visokim cizmama i Stratocaster basom koji me je strasno podsecao na kaktus iako nisam puno kaktusa videla u zivotu, sigurno ne onih koji podsecaju na Stratocaster. Kako su izasle na scenu u lepoj Luli, sve je odjednom imalo smisla jer su one znale gde se to kupuje. Posto i pevaju i pricaju na spanskom, mogla sam samo da nagadjam gde se smestio punk. Sex Pistols-i su mogli da pevaju „God Save The Queen“ ili onaj nepodnosljivo nepodnosljiv „My Way“, Kumbia Queers su izabrale da urade spansku verziju „These Boots Are Made For Walking“ i tradicionalne muzike sa svog parceta zemlje. I one su to odradile zabavno i energeticno. U pauzi izmedju pesama devojka-mornar se obraca publici iskljucivo sa ‘chicas’ tj. ‘devojke’. Ko se ne oseca tako veceras, ili nema jednu da obuce, neka se izgubi. A u publici ne pamtim kad je poslednji put bilo toliko krsno gradjenih momaka. I mame i tate su dosli sa svojom decom koja su queer, i neke devojke su dosle same, i sve je izmesano i sareno. Dobro sam raspolozena pa mozda zbog toga umisljam kako mi se svidjaju marginalci. Oni se ponekad okrenu umetnosti kao jeftinom nacinu da se zabave, ili se ne ubiju. I mainstream je okay u nekim pogledima. Sve dok ne tuku i jedni i drugi, ili ne pocnu da se ozbiljno interesuju jedni za druge. Kad to bude doslo, neki kraj ce doci, samo jos ne znam koji. A i ne moram da znam.

Posle devojaka dolazi izmesano drustvo iz Montreala, Psychotropical Orchestra, ciji ih promocioni materijal opisuje kao ‘Manu Chao on acid’. Ja sam taj shit probala jednom i zakljucila da droge treba iskoreniti ljudima iz mozga po svaku cenu makar i lobotomijom ali mene niko ne slusa, pa me takav opis nije impresionirao, medjutim ostatak opisa je bio bolji pa sam zato dosla. Krenuli su bucno i zestoko i posle onih kumbijansko-pankovskih safistkinja morali su da se ekstra potrude. Duvacku sekciju – trombon i truba – cine dve devojke. Go, chicas! Devojke duvaju kao da su dvaput vece, bosonoge na sceni, u lakim letnjim haljinama. To bi Tijana narocito umela da ceni, a oni koji ne znaju kako se takve stvari cene – bosonoge devojke, duvacki instrumenti i letnje haljine – neka zaobidju ovaj deo. Frontman je jedan celavko koga bi verovatno vecina devojaka zaobisla na ulici ili u svakoj drugoj prilici, ali sa takvim srcem on vodi svoj bend, i skace na sceni u svom teatralnom kostimu, usred zaglusne buke latinsko-psihodelicnog sound-a, te redovno proverava da nismo zaspali jer takva je legenda u Montrealu, da smo mi Torontonians dosadni i pospani vec oko 11 (ja jesam) ali veceras je izuzetak, i za nas i za njih.
Oh, I love my life, poslala sam sebi ljubavno pismo negde oko 1, i krenula kuci da spavam.

U metrou

U metrou jutros stojim kraj dvoje ljudi koji su mogli samo da glume ljude jer im je neko tako rekao, ili im za to platio, mozda ih cak doneo tamo u kamionu punom slicnih njima kao i svakog jutra i napunio njima vagon – ko zna, sa ljudima i onima koji ih glume ili ih razvoze okolo u kamionima nikad nisu cista posla. Kako bi inace neko opravdao sebi svoju egzistenciju, pitam se tako kod mnogih zivota na koje naidjem. A pitam se zato sto je to fundamentalna ljudska delatnost – postavljanje pitanja, narocito o smislu, a sva pitanja o smislu su besmislena po definiciji i smisla i odgovora i tako ljudi nastavljaju da delaju, fundamentalno, i besmisleno. To dvoje mogucih glumaca kraj mene se nisu gurali, disali su svoj vazduh, i pricali. Posto sam usla na pola price i moje usi, dosta mrzovoljne izjutra, nisu odmah registrovale pricu svi smo propustili uvod. U razradi je zenski deo glumackog tandema postavio neko pitanje (o smislu, kako ce se kasnije ispostaviti) i muski deo je na njeno, a moguce i svoje, iznenadjenje na pitanje odgovorio. I opet odgovorio. Pa jos jednom…  
Pitanje je bilo o tome sta da zenska osoba radi sa sobom. Premisa se oslanjala na dobre pocetne uslove – ona nije morala nista da radi, njoj je samo trebala nova profesija, pa shodno tome i novi zivot, tj. svrha. Momak je bio posve neosetljiv na retoriku tako jednog pitanja o smislu, pa je rekao: Otvori restoran. Ona je tu nesto promrljala, nezadovoljna bilo predlogom ili sto on odstupa od skripta. Pravi filmove, nastavio je. Produciraj ploce.
Jednom kad je krenuo on nije umeo da stane. Prvo se zagrejao, pa se onda upustio u brze improvizacije. Jedan za drugim, predlozi su sipali kao masina za zetone u Vegasu koja je pljuvala metalne plocice, tako je on otvarao vrata njenih mogucih zivota pred tom zenom koju nisam videla negde iza mojih ledja, i koja, sasvim moguce, uopste nije bila zena nego ko zna sta, tako jednog ranog jutra u metrou. Upisi se opet u skolu i postani maser (ovde je za profesionalnog masera potreban fakultet), zavrsi medicinu (za ovo su potrebna dva fakulteta) – na to je ona promrmljala da joj se ne postaje lekar kao sto joj se ne postaje ni pekar, po glasu sudeci da joj vec ide na nerve, ali nista on nije uocio, tako jedno neosetljivo gumeno nista rano ujutro glumeci bolje nego sto bi smeo – advertising, predlozio je sledece kad je odustala od medicine, modni dizajn, graficki dizajn… I glas je postajao sve veseliji, decacki dok je slao svoje odgovore u rashladjeni vazduh vagona, iznad glava i u lica i usi drugih ljudi za slucaj da i oni traze odgovor na tako jedno fundamentalno pitanje o smislu, i meni je poceo da se smesi brk, jedan pa jos jedan, i obrve jedna za drugom, i obrazi su se bas zadebljali i zubi su vec poceli da se pojavljuju kao jedine gole kosti koje se pojavljuju za zivota i svi vole da ih vide, i svoje i tudje, kad on rece: zasto ne pocnes da pises?  I ona na to odgovori: vec pisem. Po glasu joj se moglo zakljuciti da je konacno zadovoljna da je rekao nesto pametno. Ostatak vise nisam cula jer mi se smrklo i u usima i po zubima, i stegla sam slobodnu ruku u pesnicu a onu kojom sam se drzala za metalnu sipku stegla jako, jako, da ne skinem sopstvenu glavu sa ramena i sutnem je  po gusto napunjenom vagonu glumcima i pogodim mrezu po sredini, jer i ja pisem. A pisanjem se bave lenje mrcine kojima ne lezi da rade produktivne stvari, ili ucenje korisnih vestina – ne, nikako, nije to za njih.
Polumrtva, izasla sam na stanici odjednom bez smisla, i takvu su me pronasli radnici metroa.

Obojena

Prekrasno jutro medju spomenicima. Visoko negovano drvece stoji u opustenom dremezu. Pokoja grana se strese od slatke jeze i prospe tanak niz svetlucavih kapi. Arboreal Vista Social Club. Volela bih da im se pridruzim. Ima velicanstvenih primeraka, listopadnih, uvek zelenih, visokih, niskih, sirokih, tankih, robustnih i neznih, raznovrsnost ko-egzistira pod rukama negovatelja, svako ima svoje korene i prostor.

Primecujem da zene koje se zovu Muriel dugo zive. Prebirem po memoriji – na staro-galantnom ‘Muriel’ znaci ‘back off!’. I u taj klub se treba uclaniti. Dvojica decaka u bronzi se polivaju vodom. Jedan je ostavio sveze cvece. Mozda je i majka, ili sestra, braca se retko sete takvih stvari. Niz vijugavu asfaltnu stazu dolaze dve zene jos zadihane od trcanja. Pricaju glasno i ruzno. Gde su macke koje vole jezik u aspiku kad ti zatrebaju? Sada se svi guraju po garantovano pravo na srecu, i nikada nije bilo vise mizernih ljudi. U trenutku kad prolaze kraj mene i najtananiji list je prestao da treperi, najgladniji ptici su zacutali, huka auotmobila se udaljila kroz tunel izolacije i ja sam se zaustavila. One nisu nista primetile. Prosle su naizgled bezbolno kroz vrata svoje buducnosti. Prekasno je, sada ih sreca nikad nece stici! Mozda sam mogla da ih upozorim ali ja idem u suprotnom smeru. Gledala sam malo za njima sa olaksanjem i onda pogledala u nebo. Kada je ovako plavo oboji mi misli, i lice i kozu, a kad sam plava sve je moguce.

Kasnije ovog dana proci ce karneval dugackom ulicom kraj jezera i pratice ga milion ljudi svih boja, nimalo nalik dvrecu. Ucestala su ubistva u gradu. Suska se da strasti uvek zavrse u nekom obliku ubistva, ultimativno posedovanje i trijumf. Sve su objasnili i sve razumeju, ovih dana se vredi suprotstavljati samo reda radi, ipak je polarizacija prirodna geometrija. Odrzava nas napetost vode, magnetnih polja i volje.

Sada mi u susret dolazi jedna druga zena. Hoda sporim tuznim korakom. Ona ne zuri na rasprodaju srece. Mirise kedar i ja se okrecem da vidim koji je. Njemu cu zavestati i poslednji gram svoje neorganske materije; neka mirise na mene svet ovako jednom. Ona mi u prolazu pozeli ‘good morning’. Ah, ne, kedar je bio za nju! Kakva je zver ta sreca, nikad nisi spremna kad te zaskoci. Opet se okrenem i sa zakasnjenjem otpozdravim od pozadi i vidim, ona sada hoda sporim srecnim korakom.

Nebo i drvece drze Svemir na sigurnom rastojanju bez vidljivog napora, poslednja Muriel kraj koje sam prosla zivela je 95 godina, po mojim golim rukama setaju suncevi zraci vrelim stopalima.