Radni naslov: Lift

Od dva lifta u našoj zgradi, ne znam da li se jedan ističe nečim u odnosu na drugi, i ja ih ne razlikujem drugačije od levog i desnog, a najčešće ih ne razlikujem uopšte – samo uđem i izađem – ali činjenica je da su oni idealni setting za kratke filmove kojima naši životi obiluju (plural uključuje i moju klinku jer je ona još kao sasvim mala uočila da liftovi služe kao svojevrsne kapsule, iako tada nije imala predstavu niti je znala za takvu reč). Zvanično se vode kao cabin 1 & cabin 2. Neke od susreta i situacija u njima sam opisala tokom godina (a šta nisam), ali vrlo je verovatno da pre njih nisam nikada potpuno shvatila koncept kratkog filma koji otvara velika vrata. Ili nešto slično tome.

Od poslednjeg puta kad sam bila na projekciji jednog takvog filma desile su se dve situacije, što nije puno i mislim da je kvalitet filmske produkcije u ovoj zgradi u definitivnom opadanju, ali ove dve su bile nešto posebno.

Jednog ranog jutra, a jutro je ove godine dobilo poseban status u mom postojanju, u lift je na nešto nižem spratu od mog u kabinu stupila jedna žena. Visoka, vitka, u ranim 40-im. Poželela mi je dobro jutro, što je uvek lepa stvar, jer ne dešava se redovno. Imala je lep osmeh i zračila je, ako se tako nešto uopšte može reći tako rano izjutra.

Napolju smo nastavile svaka svojim ritmom koraka, u pravcu parka koji dalje vodi do metroa a ovaj je od naše zgrade udaljen tačno sedam minuta brzog hoda. Kod ulaza u park, ona je oklevala u mraku još nerazbuđenog dana, i okrenula se bila ka meni – nije bilo nikog drugog. Da li znam put do metroa? Naravno, i ja idem u tom pravcu. Dalje smo nastavile zajedno. Elizabeta je Brazilka, nova u zemlji, tek je mesec dana bila tu. Njen engleski je bio milozvučan, njen osmeh još topliji, i ona je tako rano bila puna energije i šarma. Ja nisam namćor izjutra (doba dana ne utiče na moje raspoloženje), osim toga brzi hod je idealni lek za sve nevolje, ali tako smo se fino uklopile bile Elizabeta i ja tog jutra, iako je priča bila sasvim opšta, ne pamtim ništa više od nje, prosto smo osetile ritam tog jutra i puls jedna drugoj, i kad smo ušle u metro i ja joj objasnila da ne treba da brine i da će lako stići kuda je krenula (neprevaziđeno dajem dobra uputstva i direkcije, i mora da iz tog razloga u gomili ljudi nepoznati jadni i izgubljeni izaberu uvek baš mene za takva pitanja) te joj poželela sreću sa novim životom u Kanadi, ona me je odjednom zagrlila za ‘goodbye’ i ja sam malo poletela od sreće, sasvim iznenada. Neočekivan je bio taj njen zagrljaj, ali i nije, ne znam kako bih to objasnila, prosto kroz otvorena vrata nekim danima prođu samo dobri ljudi i dobre vesti, i to je baš kako treba, ali ja sam ipak poletela malo, ili se bar pridigla od poda, jer kako drugačije reagovati na tako nešto lepo što je započelo kao samo ‘dobro jutro’ u liftu. Levom ili desnom.

Zatim se nedavno, skoro nakon povratka sa puta ovog leta, desio jedan drugi susret. Muškarac, neodredivih srednjih godina, koji se kad je ušao nasmešio i klimnuo glavom. Par spratova niže komentarisao je moj kišobran i pitao poluzabrinuto da li sam spremna za kišu. Uvek jesam, jer je volim. Nasmešila sam se za uzvrat. I zatim je on rekao nešto, za šta još uvek nisam sigurna kako se prevodi na jezik običnih smrtnika, što ja jesam i svojim najboljim danima. Video sam Vas nedavno, započeo je, ne sasvim siguran u svom delu lifta, sa Vašom ćerkom na ulici, i moram Vam priznati da nikada nisam video takvu bliskost između mame i ćerke, i… ne, zatresao je bio glavom, nisam nikada video tako nešto slično… I tu je stao. Bilo mu je neprijatno, i nije znao kako da odgovori vrhovnom kontroloru šta mu je to trebalo, bilo je očigledno. Ja sam ga gledala razrogačenih očiju, i bez reči. Različite kriške mozga su se nosile sa različitim pitanjima adresiranim baš za njih: 
Bila sam ubeđena da ga nikada nisam videla ranije.
Šta je to video i kada (klinka i ja smo se posvađale bile baš prethodne večeri), možda je uhvatio bio jednu od onih situacija kada je obgrlim oko struka i hodamo, smejemo se, mora da je to.
On nas je posmatrao, krenuo je unutrašnji alarm, možda je neki perverzan tip, ili se nabacuje, ili…

A on je stajao u svom uglu, naslonjen na ogledalo i deo zida u tesnoj kutiji lifta, duplo veći od mene, ali nesiguran kao dečačić koji nije više tako siguran da je hrabrost odlika koja zaslužuje ime vrline, i čekao je moj sud. Nisam ga namerno mučila, molim da se to razume, ali dok lift nije stao u prizemlju i vrata se otvorila moja otvorena usta nisu ispuštala nikakav zvuk. Oh, bila sam svesna da mi je ovaj stranac poklonio nešto retko i izuzetno, ali nisam znala šta sa time da uradim (ponekad skript iskorači, i zahteva od aktera da urade isto). Zakoračila sam ka izlazu – što je neizbežno i bez skripta –  a u liftovima znači da sam već napolju i odjavna šica se uveliko vrti, i zahvalila se uz uobičajeni osmeh koji je otvarao i vrata koja nisu uvek tako automatski naštelovana ali ovog puta uz milion tona emocija iza njega koje nisam znala da ću deliti tog dana: Thank you. This means a lot.
Ne znam ni da li je izašao za mnom, a morao je. Ali takva je sudbina kratkih filmova. Završe se.
Samo retki među njima dobiju status klasika.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s