Memento

Imala sam pre nekoliko godina jednu radnjicu u Torontu, na glavnoj ulici. Dovoljno je vremena prošlo da mogu da posetim te uspomene kao što bih putovala na bilo koje lepo mesto – u Italiju, recimo. Bila je to jedna vrlo lepa radnjica, i posebna, po svedočenju ljudi koji su u nju svraćali. Desila se uprkos mnogim razlozima, a naročito uprkos razumu, i danas mi izgleda zaista neverovatno da sam tako šta stvarno i pomislila a kamoli izvela, ali ona je bila prosto odraz žarke želje da se izdignem iznad pro & con lista i uradim nemoguće. Čini mi se da je to pravi pridev za nju: ona je po svim merilima prosto bila neizvodiva – nemoguća – a desila se.

Činjenica je da je to bio jedan poveći promašaj, ali sjajna je osobina uspomena da sačuvaju lepe slike kao razglednice, i ovu vredi posetiti. 

Inspirisane Mediteranom, boje zidova su bile duboko narandžasta i neodoljivo topla žuta, na stucco teksturi. Verujem da je bilo nemoguće ući unutra i ne osetiti toplinu tog prostora. Police od drveta i gvožđa, izložbeni orman koji nije bio pravi tajlandski antikvitet ali je to vešto imitirao, izlog je bio veliki i lepo uređen, i… – u toj radnji nije bilo puno nameštaja, ni puno robe. Slusao se džez, i kad nije bilo posla – a većinom nije – ja sam pisala poeziju. Da podignem sebi duh, i zato što mi je u suštini tamo bilo lepo. Postojali su oni redovni bolovi oko plaćanja računa, i zašto ljudi ne ulaze, ali ako bi se to zanemarilo, meni je u toj radnji bilo sasvim dobro. Bio je to jedan starinski osećaj pripadanja gradu, glavnoj ulici, esnafu, čemu god, i ja sam sa time bila zadovoljna. 

Ljudi koji su ulazili u radnjicu su bili raznorodni (jednom me je pokrala jedna žena, a jedna me je ozbiljno prepala svojim urokljivim očima), i svima se dopala, ali neki su u nju ulazili kao da izlaze iz gradske vreve i stupaju u svetilište. Topli zidovi, meka muzika i fine arome su bile za to zadužene. Ja sam, pretpostavljam, bila neophodni dodatak, i nisam smetala. Malo priče o svemu, ponekad i malo posla, pa skoro nakon otvaranja Steve koji mi je prao izlog svake nedelje i njegovi topli pogledi i još topliji pozdravi ‘hey, my love’, Bruce, UPS delivery man i njegov neodoljiv šarm… dan po dan, nedelja za nedeljom, i sve je u vezi te radnjice poprimilo osobine rituala. Put kojim sam dolazila ujutro kroz sporedne ulice u kraju, okružena baštama i drvećem sa njhovim različitim sezonama, otključavanje staromodne kvake koju je John ulaštio do finog sjaja, svetla, muzika, obaveze ili samo gledanje kroz izlog, čišćenje snega lopatom zimi i svet koji prolazi uz i niz ulicu. Iskreno rečeno, meni nije mnogo smetalo što ljudi ne ulaze. 

Od samog njenog začeća, radnjica nije bila samo moj projekat. Niti sam ja mogla da platim sve te ljude da urade sve što je trebalo uraditi, niti bih se usudila da tražim usluge oko onoga što su sami ponudili, i učinili – ne verujem da ću ikada zahvaliti kako treba i jednom od njih, ali Rick, John, Brian, Renée, i još neki kojima sada i ne pamtim imena a došli su sa njima, su kačili slike (Brianove fotografije), kupovali pa nameštali platna, afrički ćup i stolice, štampali plakat, pozivnice, i sve doveli u red pred otvaranje radeći do kasno u noć, Darko je svirao satima na otvaranju predat svojim mislima i muzici, i… – mislim da su oni prosto znali da je sve bila jedna ludost, i hteli su da budu jedan mali, neobavezujući deo nje. I tako ostaje za sva vremena da sam im beskrajno dužna, a njima je pričinilo zadovoljstvo. 

Reza je dolazio redovno, praktično svake subote. Sedeo bi satima i gledao me dok radim. Pričali smo ili nismo, nekad bi sedeli kraj izloga, ja sam gledala napolje, on je gledao u mene, i prolazilo bi popodne. Neobična je ta potreba usamljenih muškaraca da posmatraju ženu kako sedi, radi svakodnevne poslove, priča, pije čaj, i pronađu u njenim pokretima i glasu i erotiku i mir istovremeno. On bi po navici predložio da spavamo zajedno, ja bih samo odmahnula glavom, i nastavili bi dalje sa pričom tamo gde se završila prethodna misao. Reza mi je rekao verovatno najlepše reči koje sam ikada čula od jednog muškarca. Mora da je to bilo zato što mu je bilo dobro u tom žuto-narandžastom prostoru. Kad god bi ušao, širok osmeh mu se razlio po licu, i disao je bolje. Imao je sigurnost, i dovoljnu dozu senzualnosti da opravda sebi svoj dolazak svake nedelje; ja sam pažljivo slušala njegove priče, o detinjstvu, poslu, majci, sestri, časovima gitare. I ja sam njemu pričala, ali ne previše. Nisam volela svoje priče o svakodnevici. 

Jednom je Tijana došla u posetu. Bila je subota i moje dete je otac doveo u radnju, Tijana se vratila iz obilaska jednog finog kraja, i ostalo nam je još par sati do zatvaranja i planova za veče. Bilo je tako lepo sa njihovim veselim licima u blizini. Pustila sam muziku za ples – funk selection, disc 1. Njih dve su odmah skočile, i nastavile da skaču i vrte se, ciče, dugačke kose su se vijorile, ruke podizale gore, spuštale dole, hvatale jedna drugu ili se pružale ka meni, tik uz izlog, u subotu popodne, i ja bih im se rado pridružila ali nisam mogla da se pomerim od miline, opijena tom radošću uramljenom narandžasto-žutim, i sećam se jasno, shvatila sam tada – zbog ovoga je sve vredelo.

Advertisements

3 thoughts on “Memento

  1. Odlična priča, zaista jedna od najzanimljivijih koje sam u skorije vreme pričitao! Ta magija duboko žutih zidova kao da se širi i postaje stvarna… Nenametljiva posvećenost detaljima… jako lepo.

  2. Povratni ping: Najdosadniji muškarac na svetu « Proza neuroza

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s