Jednog prošlog leta

Često se setim našeg putovanja na jug prošle godine, i najpre zato što je bilo lepo. Setim se i drugih stvari. Ali nakon skoro punog celogodišnjeg kruga, iskustvo tog leta je bogato, zrelo. To je neobično donekle jer se putovanje desilo početkom jula, a to je mlad period leta, penušav…

Volela bih da ga opišem.
I odustala.
U prethodnim pokušajima da uskladim vreme i pogodno stanje duha, nisam daleko stigla.
Kad god sam probala, shvatila bih da se moja percepcija promenila od poslednjeg puta. Ono što jeste počelo da poprima oblik nije putopis već razumevanje da je doživljaj neuhvatljiv. Ne sâmo to letovanje – svaki doživljaj. Dešava se da se pojedina iskustva prenesu na intenzivno živopisan i veran način u naletu inspiracije, ali čak i pod tim uslovima, to je prosto fermentacija, malo pijanstvo. Uhvati se malo praha prolaznosti, komad svežeg iskustva, izmrve skupa u nešto aromatično, novo…  ali ta autentičnost intimnog doživljaja  – ona je nedodirljiva.

Sazrevam i ja. Klinka više nije mala i ova leta su naša, zajednička. Prošlog leta išle smo same; poslednji put desio se bio četiri godine pre toga. Sada je ona ravnopravni putnik. Sebe smatra važnom, i nameće se, računa sebe kao partnera u avanturi, što je sve dobro. Ima i lošeg – ponekad nisam spremna i podsećam je s vremena na vreme da nisam drugarica, što ona razume na svoj način, verujem. Dobar deo ne razume, ali i meni je sve ovo prvi put, tako da smo tu na sličnom.
I različitom.
Pod suncem leta 2011. provele smo deset dana zajedno na način koji je bio neopisivo lepši od očekivanog – iako smo sklone velikim očekivanjima. Sve i da je leto trajalo samo toliko dana i nakon njih nastupila surova zima, u njemu se stekla jedna nemerljiva količina topline, koja traje.

Prošlog leta shvatila sam i da nikada nisam izvela ništa uspešnije od tih naših putovanja u Evropu. Počela su bez jasnog plana, i sa puno rizika, ali imala sam ideju: da joj Evropa postane bliska; da vidi svet koji Americi (sve je ovo Amerika) nije drugi, treći ili neki još zabačeniji u redu, već prvi – bio je tu pre nje, i traje, sa dobrim i sa lošim; da oseti Mediteran izbliza, oseti ga čulima i on zaseje jedno posebno drvo, smokvino drvo, u plodnoj nizini oko srca, koje će rađati i kad ona više nije dete, i biće to slatki plodovi u kojima će uvek pronaći ukus detinjstva, mladosti, čarobnog…

Ništa od toga nije bilo bez samointeresa. Klinka i ja bi se lepo provele i da smo iznajmile vikendicu na nekom od ovdašnjih bezbroj jezera, ili otišle na nedelju dana na neko od Karipskih ostrva u dostupnom aranžmanu, ili na Floridu (što sve imamo u planu), ali ja ovo volim. A među brojnim zapostavljenim ulogama za mame postoji jedna, najvažnija: deci treba da ih vide kad su srećne i kad vole – sebe, druge ljude, iskustva i predele – i to sačuvaju. Od koga će drugog naučiti.
Sve to, i još puno više – jer ja sam pomalo luda. Ponekad previše, ponekad nedovoljno.

Putovanje u Evropu leta 2011. je bilo do vrha puno motiva. Mi možda važimo za party girls, ali dobar deo toga nije bio lak, i srele smo se sa mnogim izazovima, a tek od kakve smo gomile pobegle bile, međutim desila se jedna stvar koju smo i klinka i ja shvatile – svaka na svoj način – a to je da smo u stanju da prevaziđemo. Ja sam to verovatno trebala da naučim puno ranije, da ona ume da sagleda već sada je impresivno, ali u nekom proseku koji smo velikodušno podelile, bile smo kao ptice. Slobodne, skupa, u svom jatu od dve.

Osnovna stvar je bila da smo se puno smejale. Nezamislivo je kako smo se smejale – najsočnije, detinjasto, vrištavo. Kad nas je boleo stomak za smeh bacale smo duhovite ispade, začinjene komentare – od kojih nijedan nije pao dalje od prstiju na nogama, jer nismo imale snage za više. Ali nismo odustajale. Bilo je i promašaja. Ali nismo odustajale. Ako je moja ljubav prema jugu otužno slatka, da ćemo se ovo detešce sada tako veliko i ja smejati kao Jasna i ja u najblesavijim danima našeg detinjstva je nešto nemerljivo, prekrasno.

Slatko od smokava je moj neprolazni motiv juga. A spoonful of sugar…  je jedna od omiljenih pesama mog materinstva. I mada je prošlo nešto godina otkad sam je poslednji put pevala – nisam uopšte znala da se toliko može uživati u pevanju – kad god je se setim, bude mi toplo, lepo, magično, i smešno. Ukusi i zvuci nostalgije su uvek poziv na putovanje kroz vreme, i putovanje na jug – što ispadnu iste destinacije. Slično je sa mojim glasom (ne onim koji peva). Da sam kojim slučajem sklona nostalgiji, mislim da bi to bilo napjprirodnije zanimanje za ovakav jedan glas. Krenuli bi za njim miševi, i veverice, ni rakuni ne bi odoleli, a ljudi su sitne ribe. Mislim da je pomalo neprirodno koliko sam nenostalgična – ili je priroda moje nostalgije malo naopačke – ali kad god se obučem za takvu jednu egzibiciju, sve oko mene obrati pažnju.

Sa svim ovim izloženim – putovanja na jug nisu jednostavna. To je jedan od razloga da sam otvorila teglu slatka od smokava makedonskog porekla, i u tom ukusu tražim početak priče o letovanju na Siciliji leta 2011. Letovanja su biznis već dugo; na jugu je planeta prilično širokog struka sa ponudom za svačiji ukus – kako vole da kažu u potrošačkom miljeu – i mi ne istražujemo naročito egzotične destinacije, ali svejedno nije lako. Ne sumnjam ni da ima ljudi kojima je putovanje na jug deo rutine, iako ne razumem zašto se vrtim oko negacije kao odmorišta, oklevališta i obdaništa za neodlučne. Recimo da je putovanje na jug osetljivost na ivici bola, ali ne  boli. Nostalgija koju osetiš  po dolasku u nepoznat grad.
Pomirenje.
U suštini reakcije je preosetljivost na suga. Tako nešto se uzima polako.

Sicilija je upravo takva vrsta slatkog.
Za sučaj da to nije dovoljno, pred polazak sam nabavila knjigu Tomaza di Lampeduze, ’Gepard’. To je imalo smisla – uroniti u tuđu nostalgiju destilovanu do remekdela, i sve poneti sa sobom na jug. Zatim sam dan pred polazak nabavila i knjižicu koja je imala dvostruku ulogu rečnika i zbornika italijanskih izraza sakupljenih u svrhu olakšanja bazične komunikacije turistima. Kad je klinka otvorila nasumice te večeri, pokazalo se da se autor pobrinuo i za posetioce koji su na umu imali više od sunca, mora, i lepote u svim mogućim oblicima. Uputstva vrste – sono single e ricco – su dalje reč po reč vodila ka klimaksu situacije koja je tako dobro započela, i koja ona nije sasvim razumela ali je svejedno čitala neodoljivo komično. Koji momenat kasnije našle smo se zasute napadom nepodnošljivo vitalnog smeha, delom zbog samih izraza a ostatak je išao na ime moje naivnosti, jer ja sam u knjižari otvorila bila samo prvu stranu knjižice koja nije odmakla dalje od ’ciao’. To bi bio jako lep početak bilo kakvog putovanja – ali ovo je bilo naše najlepše leto do sada. Rik Stivs je pošao sa nama u torbi, i nismo se od njega odvajale.

(Nastaviće se)

Advertisements

Njujork (2)

Najlepše u Njujorku su minijature. Da bi se videle, ili da te pronađu, treba izaći napolje. Možda najlepša poruka ovog grada je upravo ta – izađi napolje.
Njujork je uzbudljiv, ali to samo prijatno golica, kao kad se nađeš usred snimanja filma na ulici i protiv svoje volje istegneš vrat da vidiš o čemu se radi: magija nije u kulisama, ni u glumcima, ili tehnici – nigde je u stvari nema, ali se ona ipak odnekud stvori. Negde, usput, dok se stvari dešavaju, dok hodaš. To izgleda kao da se desilo bez većeg truda, ali nije tako, naravno. Iza svakog spontanog skretanja stoje godine spore pripreme. Na izgled antagonisti ovakvom gradu, pa i anahroni u dobu gde i deca osećaju da vreme leti, spore aktivnosti su mala pobeda u moru svakodnevnog… ne treba mu dati ime.
But slow is a good word.

Sa svega par dana u tolikom gradu, i odlučna da nigde ne žurim, i žurila sam, i trčala, i promašila liniju metroa, prešla most za Bruklin a krenula bila na Staten Island… ali sam svuda stigla. Gde je to bilo važno.

Uočila sam bila i ranije da barabe nikad ne promaše da mi se obrate. Hustlers, swindlers, panhandlers… ako smo na istoj strani ulice, popričaće sa mnom. Ponudiće to što prodaju, iako ne naročito ozbiljno. Red je da probaju, razumem, međutim uvek dobijem osmeh. Razumem i da je šarm neophodan deo njihovog biznisa, vrlo specifičan šarm smešanog bezobrazluka, detinjastog stida – jer dobro znaju da to što rade ne valja – i manjeg ili većeg muškog pokazivanja, i ja uvek uzvratim osmehom. Šta drugo. Tako se desilo da sam gledala u izlog neke radnje na 49. ulici, gde mi je pažnju privukla šarena letnja haljina, kad mi je prišao jedan tip i skoro gurnuo u ruku CD. Malo pognut, prišao je sasvim blizu i brzim govorom objasnio da je to njegov bend, i snimak je još vruć, i oni su sigurno sledeća velika stvar… Ja sam polako prenela pogled sa haljine na njega i gledam ga u čudu, zar on misli da sam toliko naivna, a delom zabavljena jer za to još nisam čula, i samo odgovorim – ne kupujem muziku na ulici.
Ne kupujem muziku na ulici? Pa nije mi nudio kokain. Ili jeste? Ono je stvarno izgledalo kao CD. Ako je išta očigledno, to je da nisam mušterija. Nasmešio se vrlo friendly i pitao odakle sam. Iz Toronta. On je iz Sijetla. Rekao je to kao da smo preko puta. Ali živeo je i u Vankuveru. Ah, to je konekcija. Ni 3/4 kontinenta između. On se smeška baš bezobrazno, ipak je baraba, i hoda u ritmu, i izgleda portorikanski, pravi West Side Story primerak, ali autentični, a show se prikazuje samo malo dalje odatle… Gledala sam ‘Fame’ Alena Parkera nešto pre dolaska, i intenzitet ništa nije izgubio, iako su na ulicama sada neki novi klinci. U Bronks svejedno ne treba zalutati. On i dalje priča sa mnom iako je malo odmakao, za njim se pojavljuju njih još bar četvorica, raširili se kao da je ulica njihova. Verovatno jeste. Prilazi mi jedan crnac, nudi CD, pita odakle sam. Pitaj njega, pokazujem prema vođi a on se odande smeje – hey, Toronto! I svi se smejemo.

Ne puno dalje odatle, u jednoj galeriji blizu Plaza hotela spazila sam bila u izlogu Dalijevu sliku, ali privuklo me je nešto drugo. Catalano se zove. Skulptor, i zanimljivo je to njegovo, ali moje reakcija je bila jedna od onih kad se probudi nešto u tebi, i prepoznaš ga, prepoznaš i sebe, i bude ti drago. A kad sam se našla u galeriji unutra je bilo pretrpano – bilo je tu jako puno jako lepih predmeta, ali izgledali su samo kao predmeti – i imala sam vrlo jasan osećaj da sam zalutala. Pažljivo se vratila nazad istim koracima, i… kako lepo.

Na stanici čekala metro i kad je voz naišao, spazila da su svi vagoni puni, osim jednog. Koji je stao tačno ispred mene. U njemu je na samom kraju sedeo samo jedan stariji čovek, proređene plave kose. Oklevala pred takvim rebusom, i kad su se vrata otvorila, stupila unutra, okrenula se na peti, izašla, pretrčala distancu do sledećeg vagona, i ugurala se u gužvu pre zatvaranja vrata. Taj jedan neoprani beskućnik je morao da sedi u vagonu danima, iako jedna karta dozvoljava samo dva sata vožnje. Bilo je neobjašnjivo kako je on sam, sa dalekog kraja velikog vagona uspeo da prikači svakom molekulu vazduha svoje prisustvo. To znači svi mi činimo, ali se ne obrati pažnja. Ili niko ne zna. Zanimljivo. Smejala se nad takvim misteriozno naučnim otkrićem, i naravoučenijem: kad naiđe prazan vagon, trči! Na sledećoj stanici gledala kako novi putnici uče istu lekciju, smejala se još.

Oko Tajms Skvera naišla na pozorište, malo po strani, i komad ‘Venus in Fur’. Igraju Hju Densi i Nina Arianda. Ušla da kupim kartu. Čekala dugo, nigde nikoga, razmatrala sedišta, i pročistila grlo. Pojavila se jedna sredovečna žena u tesnom sobičku blagajne. Pomogla mi je polu-nevoljno da izaberem najbolje sedište, i kako nije bilo nikog drugog u redu, ni foajeu, ja sam se dugo premišljala. Pružila konačno kreditnu karticu, šalter je jako visok, jedva mi je pola glave dostizalo preko ivice. Kad se priznanica uplate odštampala, ona je rekla odjednom – Knezevich… moja učiteljica u zabavištu se zvala Miss Knezevich. Gledala me je, pomalo zbunjena, pomalo smekšana, godine na njoj odjednom vidljive više nego što je neophodno. Zbunila se, u svojoj sobici, ali kako je lepo izgovorila Kne-ze-vich, svaki slog razgovetan, sve kako je vredno naučila pola veka unazad kao mala devojčica. Za sve ove godine ovde, nastavila je, više za sebe, nikada nisam naišla na to ime. Nasmešila se. Bilo joj je drago da mi je preporučila dobro mesto, činilo se.

Nedostajala mi je klinka. Te nedelje je bio Mother’s Day. Pune su bile ulice, restorani, kafei, ljudi svih uzrasta i njihovih majki. Na ulici su mi prolaznici ako bismo ukrstili poglede poželeli ‘Happy Mother’s Day’. U East Village-u sam videla jednu damu baš zašlu u godine koja je nosila buket u ruci i pokušavala da pređe široku ulicu. Da li je ona posećivala svoju majku? Ta misao o dugovečnosti i trajanju mi se mnogo dopala. Ona bi krenula malo preko ulice, i onda se vratila. I ja sam se vratila. Spazila je moju brigu i objasnila ‘I won’t make it in time.’ Ja sam odmeravala dužinu prelaza i trajanje signala na semaforu, i bila je u pravu, prelaz je zahtevao hitrinu, ali ona se samo nasmešila. ‘You just go ahead, honey, don’t worry.’ Klinka mi je nedostajala i onako. Ona je sjajno društvo.

Malo dalje naišla na mali farmer’s market na trotoaru, tik uz park. Većina štandova se zatvarala. Na jednom kupila kolač u obliku srca – to je za klinku. Na sledećem prodaju jabuke. Jedan Latinoamerikanac veštim potezima seče kriške za prolaznike da probaju. Nisu prskane. Ali nije im sezona u maju. Slaže se, ali nudi da probam. Nisu tako loše. Uzela dve. Gde mogu da ih operem, pitam. Evo ovde, i on uzme jabuke iz mojih ruku i opere ih po strani, na česmi, obriše i pruži nazad. Fale mu prsti na rukama.

Prelazila ulicu na Park aveniji i taksista preseče između pešaka. Bezobzirno, pokušava da se progura napred (kao i svako ovde) ali ne stiže daleko, saobraćaj je zakrčen kao i uvek. Pešak koji mi dolazi u susret ga opsuje. Taksista zaglavljen u saobraćaju ga čuje, nagne se kroz prozor i opsuje i on njega. Ovaj uzvrati. I ovaj njemu… sve baš kao na filmu. Ne jednom.

Vratila se u ‘Lyceum’ pozorište pred 3. David Ives je autor – bravo. Duhovit tekst, gusto utkanih obrta i značenja, pomeranja na tabli gde se nisu očekivale figure, čist feminizam u najboljoj formi (ko je ovaj David?), sjajni performansi oba glumca, naročito Nina – njena je uloga, bez sumnje. Bravo, bravo! Rade sa publikom kako im je volja, i publika se smeje i željno učestvuje… i onda neočekivano, uprkos mrežastim čarapama, štiklama, golotinji, komedija se sklonila u stranu i usledila je scena tako nabijena erotikom, svima se presekao dah. Minut kompletne tišine kakvu nikad nisam čula. Niko se nije usuđivao da ispusti dah, oda se pred drugima, onima kraj sebe, mlađima, starijima… Njih dvoje dobro znaju kakav je efekat – svi znaju, iako sedimo u mraku – i bez ikakvog obzira razbiju tenziju sledećim gag-om, jednako lako kako su je i stvorili. Svi se smejemo od olakšanja. Ples jednakih slabosti. Da, neopozivo.

Bernard je upravo završio bio večeru kad sam ušla da naručim dezert oko 11. Jelo mi se nešto slatko, a u W hotelu mi je bilo dosta jedno iskustvo prethodne večeri. Concierge me je poslala malo niže niz ulicu, na to mesto. Kelner je vrlo diskretno ponudio stočić malo po strani, ali onaj koji sam izabrala je imao najbolji pogled na ulicu. To što su oba susedna stola bila popunjena muškarcima je moglo da znači samo da će mi neko pre ili kasnije ponuditi društvo, ali to nije bilo ništa sa čime ne bih mogla da se snađem. Kad je njegov dezert naišao, i Bernard i ja smo se nasmejali – bio je ogroman – i tako počeli sa pričom. Bernard voli slatkiše, i objasnio je da uvek naruči manju večeru da bi imao mesta za dezert. Nesumnjivo zadovoljan sopstvenim lukavstvom, ima pokvarene zube i prilično zaobljen stomak koji ga odaju. Objasnio mi je i jednu francusku izreku o ogledalu u kome se vidi ono što se želi. Imao je fine manire i osećaj za humor, Bernard – idealno društvo za kasnovečernji dezert u Njujorku.  Radio je za Ujedinjene Nacije, francusku državu, video raspad Jugoslavije i učestvovao u pregovorima… balans, ističe Bernard. U politici, u kulturi, bilo gde, mora se pronaći ravnoteža. Ali niko je nije hteo, tamo, i tada. Pažljiv je kako govori, nikoga ne okrivljuje ili ispravlja. To može jedino da se balansira. We must find balance, ponavljao je sa dubokim ubeđenjem čovek koji je mnogo toga video. Politika, istorija, Amerika, napravili smo osmicu oko Napoleona koji je prodao dobar deo američke teritorije da bi finansirao svoje ratove, ropstva kao kapitala od koga se nije odustajalo, licemerja demokratije, o slobodi, i o ženama neizbežno, i Njujorku, Njujorku… Bernard je živeo i radio tu nekoliko godina. Oni uvek rade, rekao je, i danas fasciniran. U noćnom klubu po ponoći, uvek, svuda. Biznis je njihova religija. Sledećeg dana mu je predstojao miting za koji je dobio svega 10 minuta. Ako ih zainteresuje, možda dobije još 20. Kad je bio mlađi, nije mogao da odoli tom plamenu, ali sada dolazi samo povremeno. There is no place like New York. Za život Francuska je bolja. Neobično je kako je Njujork uvek prisutan u razgovorima. Svuda ulazi, carte blanche, VIP, bude i domaćin kad zatreba, ali on poziva samo probrano društvo. Valjda je i to deo folklora.

Staten Island Ferry je besplatan i preporučuje se kao dobar način da se lepo vidi Kip Slobode bez gužve (trajekt samo  prolazi kraj njega). Na drugoj strani me je čekala Sanda. Ona zna jedno mesto koje nije lako naći ni kad znaš gde je. Skriven kineski botanički vrt je magičan. Besprekorno održavan, stvara iluziju da niko tu nije kročio godinama. Ne vidi se ni trag Njujorku. Sve je zeleno, prekrasno i tiho. I sopstvene misli se malo primire, rašire i probaju ekvilibrijum. Neobično je kako se stanje duha lako da promeniti. Iako je ‘lako’ neobično teško uloviti.

Kod povratka na Menhetn imala još malo vremena za Muzej Savremene Umetnosti. Važno je uvek naći jedan objekat svoje pažnje u muzejima. Ponekad se desi i više ali jedan je sasvim dovoljan. Uđeš, prođeš sobama, pronađeš svoj objekat, i izađeš. Kao poseta nekom bliskom u domu za stare vrednosti.

Prošla opet avenijama i ulicama, lepo je ovde, uzela kesicu kikirikija prženog u medu, pokupila prtljag i krenula da uhvatim prigradski voz za Jersey.

Ovde (xx)

Ljudi rizikuju živote da bi došli ovde. Kad stignu, oni ih prokockaju. Rade budzašto, prihvataju poniženja, povijaju glave – i svašta drugo. Tamo gde su bili prethodno, takve stvari su im bile nepodnošljive. Pitanje svemirske nepravde, nema sumnje, i svako ima dugosatnu razradu o svom slučaju. Na stranom jeziku, to mnogo dobro prolazi. Svi prisutni klimaju glavama – razumeju. Prihvataju na sopstvenu odgovornost. Ljudi vole pažnju – neko ih sluša, imaju izbora, možda stignu do TV-a ili u novine jednog dana. Još bolje od toga je da zarade puno para. To je daleko najbolje. U nedostatku ubeđenja da je to moguće, igraju loto. Svi.
15 minuta slave se smanjilo na 15 sekundi, ili 1.5, ali to je bolje nego ništa. Sve je bolje nego ništa. Ali ko u stvari među nama zna šta je ništa.
Niko.

Neki od njih ne prežive na putu do ovde. Oni spadaju u sitne mitove kojih je bezbroj na svakoj milji širom širokog sveta, i teže podjednako kao i belo pero bele ptice – ona i ne primeti da joj fali. Neko ko na tome zarađuje, redovno podseća. Lični interes – after all – je priznat za jedan od vrhovnih zakona prirode. Ljudske. Tamo gde nije priznat, sve je osuđeno na propast.

Osim što rizikuju i/ili žrtvuju svoje živote, koji su ipak njihovi pa mogu da rade sa njima kako im je volja (kaže zakon ovde), ljudi žrtvuju i svoje kulture. Kultura ima svakakvih. Kao i ljudi, one imaju puno negativnih strana. Kao i ljude, nije ih lako stvoriti, podići, odgojiti… Jedna od najgorih stvari koju ljudi stvore je upravo kultura. Ujedno i najbolja – ili se svi nadaju da je tako. Jer zašto bi inače prodali nešto što nije njihovo, ali na šta imaju prava? I to jeftino jednu za drugu – jer bez kulture ne može. Ili ako može, ne ide. Prosto ima boljih. Takvi su zakoni tržišta. (Postoji i mala anomalija u tom sistemu bez vrednosti – jednom kad dođu ovde, ljudi se drže kulture od koje su pobegli kao svog najvećeg blaga. To se zove Hipokrizija, ali ženska imena trenutno popularna su Sage, Allegra i Cindy).

Ljudi rizikuju živote da dođu ovde. Odbace sve što im je dato (i što nisu zaradili, jer se ne sme ni u jednom trenutku posumnjati da su išta od toga zaradili – after all, vrlo se jasno vidi na svakoj priznanici uz platu ko je šta i kako zaradio), i zamene za nešto što im nije dovoljno. Jer kad dođu ovde oni krenu od nedovoljnog. Guraju, trude se (kao nikada pre toga), i računaju… – računaju. Da je kamata na nedovoljno velikodušna, računaju i da je svaka druga računica u skladu upravo sa njihovom, jer ako postoji Og, B or not to B, koja mu je druga svrha nego da nagradi toliku patnju.. i slično.

Ljudi rizikuju sve da dođu ovde.

2 N.Y.: 2

U Njujorku, visoko iznad 5. avenije, uzdiže se gigantski bilbord. Na njemu su prikazane dve figure: ona je okrenuta leđima, tanka figura u crnoj koktel haljini; on je okrenut spreda, u Armaniju ili Tom Fordu. Nemaju lica (smesti svoje). Njegova ruka je na njenoj zadnjici. You want this, kaže poruka. Prodaje nekretnine koje se iza tog neprobojnog zida podižu do neslućenih visina (u svakom smislu zamislivom), i sve što uz to ide.

Takav neukus i na toj raskrsnici može da izmami jedino osmeh. After all, this is a man’s world, honey. Da je njena ruka bila na njegovim preponama, bilbord bi bio revolucionaran koji minut, ali poruka esencijalno ista.  Olimpijski plamen i žrtvenik za sve vaše i naše religije, Njujork je imperijalni grad a ne obična efemera, i zasniva se na neprolazno pametnom principu: ubedi svakoga da je cilj dostupan, i oni će trčati i kad nemaju više tlo pod nogama. Pri tome cilj nije nešto naročito maštovit, nije ni sakriveno dvosmislen – naprotiv: money, my friends. Money. This may be a man’s world, but money rules it. Da je ilustracija  američkog sna umesto Liberty nekoliko milja južnije usamljene na svom ostrvu postao American Psycho, je povod za dobar smeh, i ništa više. Sve je ovde – humor, briljantni umovi, talenti, i sve suprotno, levo, desno, krilato i kuso – i svi učestvuju u trci. Turisti ne moraju, ali u toj uzbudljivoj reci brzog toka, sa strujama adrenalina, testosterona i estrogena koje se prepliću, prelivaju, krahiraju i istuširaju da bi opet krenule dalje, ne mogu se samo umočiti stopala. Njujork će iz vas izvući žudnje za koje nista znali da ih posedujete. Ali ne laskajte sebi, one nisu nešto posebno. Posle love, seks i klopa imaju najbolja mesta, a  ostatak je šaren – i za svakoga će se naći prava roba.

Hotel W je odmah preko puta Waldorf Astorije. Ne znam kakve zapošljavaju u WA, ali u W svako je ne samo mlad i lep, već kvintesencija Njujorka: oni znaju pravila igre. I željno u njoj učestvuju. (W stands for wish).

U sobi, pred velikim ogledalom i velikim aktom na suprotnom zidu, shvatila sam da opcije koje razvoj biznisa na Internetu nudi običnim ljudima – na primer, sobe u luksuzom hotelu sa velikim popustom – puno liče na pornografiju. Vratiti se kući, svom običnom stanu i dugogodišnjoj prašini nakon tako nameštenog kreveta i tako blistavog kupatila, je previše korupcije za svakoga ko prolazi kroz 10,000 udaraca svakog dana. U sobi je sve izloženo na dohvat – i košta. Voda u plastičnoj boci $5; par krekera sa lepom nalepnicom isto $5; mala flaša vina $25; na TV-u se prvo prođe kroz brojne kanale koji nude najnovije filmove po sličnoj ceni i promovišu W hotele širom sveta sa neumerenom fotogeničnošću; zatim se poređaju jedan za drugim kanali redovne televizije koji izveštavaju o ubistvima, vremenu i uspešnim ljudima,  debeli sloj šminke jasno vidljiv. Radio je daleko bolji, bez slika. Na jednoj stanici pevaju u slavu Oga, na drugima puštaju elektronski beat. Hell, u ovom trenutku, ako je imam, mogu da zamenim svoju religiju – feminizam, recimo – jednom još gorom: moralom, i sve će mi biti oprošteno. Zato što u ovom gradu jeste sve oprošteno iz jednostavnog razloga da je sve dostupno. Po izvesnoj ceni. Nepraštanje je samo pitanje lošeg proračuna.
Jednostavnim idejama se mora priznati genijalnost primene i opstanka. One se prilagode. Svemu.

Subliminalna ili ne, poruka W hotela je da će mi osoblje ispuniti želje, sve dok mogu da platim. Prigovoriti toj logici se može, ne sumnjam, ali ako ću se držati principa koji klinka kaže se raširio među njenim uzrastom kao maslačak na gradskim travnjacima u proleće, onda sam na sigurnom. YOLO. You Only Live Once.
Sirota deca. Otkad su novi principi roditeljstva na snazi, i mame i tate se druže sa svojom decom, klinci odrastaju prebrzo i usvajaju koncepte koje ni prethodna generacija još nije savladala. Možda će jedna dobra stvar iz toga ispasti da će klinci pogurati evoluciju i postati sajborzi. Human condition nije preporučljiva. You only live once – but you die. Ekonomska nezavisnost – i uvek u lancima. I slični neverending shit.

Odustala od krekera, i izašla napolje.

Odmah preko puta hotela je stanica crvenog turističkog busa. Karte prodaju Afrikanci okruglih lica, i na uglu ih je trojica. Karta je dosta skupa, ali ako samo doplatim deset dolara mogu da se vozim svim linijama 48 sati i vidim praktično ceo grad, informativno, sporo, turistički. Odlična ideja! Bus stiže za koji minut, imam čak i listu popusta za vrhunske atrakcije na Brodveju. Na vrhu double-deckera jedva ima mesta. Vodič koji priča, uz Park Aveniju, oko Central parka, govori isključivo u milionima dolara. Kod baš visokih zgrada zađe u milijarde. Koliko su internacionalno bogati potrošili na stanove, koliko su… Niže, duž ulica su blistavi izlozi; preovlađuju tanke imitacije ženskih figura i na njima skupe krpe. Kad si bogata kupuješ, i kad si siromašna kupuješ; adrese su različite, i cene su različite, ali razlika se vidi samo kad uporediš. Bez poređenja dobar broj ovoga ne bi vredeo ništa.
Izvukla slušalice iz ušiju. Okrenula glavu ka nebu, gde se vidi. Kakav divan dan. Najavili su 20 stepeni, ali ovo je sigurno 25. Izašla na sledećoj stanici, i metroom otišla u Lower Manhattan da uhvatim pešačku turu kroz najstariji deo grada.

Posle dva sata zanimljive priče pune anegdota i impresivne arhitekture, zaključila da je trebalo da odustanem posle sat i po. Tih pola sata mi je bilo previše. Skupila se bila na klupi u parku, umorna, gladna, kad su naišla dvojica tipova umotani u ogromne zmije. Prave. Jedna je žuta, druga prošarana. Pojela nešto čokolade, čula ih kako dobacuju radoznalima da se mogu unajmiti za rođendane. Odmahujem glavom, ustajem i krećem dalje. Gde je ovde jug, pitam za orijentaciju jednog prolaznika.

Korak po korak, kroz Kinesku četvrt i Soho, srela sam se sa Sandom i Sheldonom. Posle mnogo godina susret je topao i lep, i oni su smislili program za to veče. Idemo u Apollo Theater u Harlemu. Te subote na programu je variety jazz show. Wycliff Gordon vodi orkestar mladih džez muzičara sa Džulijarda; njegov partner MC je Maurice Hines, Gregorijev brat. Performans počinje polako, sa neprekidnim kasnim pristizanjem gledališta dobrih 40 minuta kasnije, i najednom postaje fanstastičan. Studenti su uglavnom beli i Azijati, tek par tamnijih mladih lica. U publici su likovi isto izmešani, od turista do prijatelja i familije izvođača, pa i osoblje je izmešano, ali dominiraju ljudi koji su odrastali u ovom prostoru i komšiluku. Sada se trude da sačuvaju svoju kulturnu baštinu, i podrže mlade koji će stvoriti novu. Napolju Harlem nije lep. Ulice su u visokim brojevima iznad 100, i atraktivni Njujork je daleko ispod. Postoje ture kroz Harlem, koje tvrde da je sada sigurno proći, ali ima nečeg nepoštenog ili pre neiskrenog u sigurnom prolazu kroz bedu. Dok se sa glamurom ne može ostvariti dublji kontakt jer on sam je tek milimetar debeo, beda je lična i kad se gleda sa distance. Na putu do hotela posle predstave, svraćamo u restoran, pričamo, jedemo grčku hranu turskog naziva i domaću pogaču.

Oko ponoći, W hotel odjekuje od elektronskog ritma. U lobiju mlada devojka DJ pušta neki pop hibrid, jedna druga sa većinom otkrivenim nogama se leluja u ritmu, i ljudi sebe razbacani po udobnim kaučima. U sobi sam se presvukla nakon celodnevnog lutanja i sišla da posmatram scenu. Uzela koktel, našla mesto na jednom kauču. Ništa naročito. Skoro svako je popio nekoliko pića, jedna mlada žena se pripija uz vrlo starog muškarca, uz onu sa obnaženim nogama se pripija jedan duplo stariji što bi mu dalo oko 40, povremeno neki muškarac baci pogled u mom pravcu, ali svi već imaju žensko društvo, osim jednog crnog južnoafrikanca koji ne može da gleda od umora i alkohola, i glava mu pada na grudi. Pita odakle sam. Iz Toronta. Izgledam mu mnogo vesela za to doba dana. Pa da, imam par dana za sebe, i posle toga nešto poslovno. On je ovde, kao i svako, da napravi neki deal. Završila piće, rekla ‘laku noć’ i krenula put lifta, kad su mi blokirali prolaz dvojica gladijatorskih tipova. Gledam ih začuđeno i oni vrlo ljubazno pitaju da vide potvrdu da sam gost hotela. Oh, dear, prasnula sam u smeh, pa oni proveravaju da nisam prostitutka! Zahvalili su se kad sam pokazala ključ i poželeli mi laku noć, zadovoljni da su me zabavili. Nisam se setila da sačekam i proverim da li pitaju i muškarce da se identifikuju. Ne sumnjam da dobar broj neregistrovanih gošći prođe; potrebno je samo dobro platiti. You want thisand a wish hotel. Kakav spoj.

(Sledeći dan sledećeg puta.)

To New York, With Love

The sad part about the passing of time is that some fragments and images always remain with you, while the memory video-tapes inevitably thin out, break or just turn into dust.

I can merely guess that any visit to New York can only be a load full of impressions. I have had two. The first one was so exciting, I had talked about it for over a year afterwards as if it had happened just last week and people would actually listen to me and catch the bug of my enthusiasm. I don’t think I could have made specific places or experiences so appealing, it was just the way I loved it that got them.

I remember the apprehension before the trip. After all, I’ve seen movies with people murdered on the subway, on the street, in hotels, in stores, in cabs…hardly a place without spilled blood on that battlefield of a narrow stretch of land.

But, there we were, flying for only an hour, through a bad and bumpy storm and then… – I can’t imagine pilots ever getting tired of stirring their metal birds over the city, tilting them just so that every side can get the full impact of the view, because they must know that there will be at least one person on every flight that had never seen Manhattan before.

And that first glimpse shows you the magnificent beauty of a gigantic city rising directly from the water. (Don’t they have tides there?) It looks as if a giant outstretched palm had been offered to carry the weight of people’s imagination gone crazy with loads of money to feed it and ever more souls to add to its eternal fires. In a thousand years, if a curious traveller wandered back to this time, he/she would still find this city contemporary. Looking at it from above, it is the epiphany of future, yet it appears timeless. I could imagine a nutty bird falling in love with it from time to time, forsaking the migration paths and spending its winter and summer seasons in the crown of the Statue of Liberty, just admiring its beauty.

And the Statue of Liberty… aaah. A grand, powerful and commanding woman – need I say more?

We stayed at the Carleton Arms Hotel on 25th and 3rd. We found it in the Rough Guide on N.Y. and it was described as a bohemian place where local artists have painted the rooms in different ways, frequented by Europeans and very affordable. It sounded great. And it was. The first night we spent in the Japanese black & white room, the bathroom wall painted as an entrance to an underwater cave, the boat floating away in the distance.

The next night they gave us a „honeymoon suite“ (we were obviously still very new to each other and the walls were thin, plus the staff had a sense of humour), where we stayed for the rest of the week. The large bed was a centrepiece, on a raised platform, with columns and draperies, walls painted in warm, cherubic colours and shapes, with shimmering golden splashes…sense of humour and fun abundant. This place was not an ode to any of the Louis periods, just a little capsule of N.Y. craziness, at least that was how it looked to us. We glimpsed some of the other rooms too. They indeed were all different and one could imagine that there were plenty of artists in that city who would want to flex their creativity. And do it again from top to bottom every year.

Then, we just walked. And walked, and… New York is a wonderful city for your soles. They get tired and wear out, but mine were excited just as much as I was, and no body parts put in complaints. We walked all of the many Villages, across the Brooklyn Bridge, up to the Central Park and the Museums, where the obscenely rich try to immortalize themselves by leaving invaluable collections of arts and artefacts for the enjoyment of the masses, around Soho and Tribeca, up and down the magnificent buildings with ever more majestic views from their tops, through the street markets and little shops, seeing the dirt, the beautiful and not-so-beautiful-anymore people, breathing the air thick with fresh and broken dreams, the architecture that began as an imitation (although good) and grew into its own and unique grandeur, pulsating with life and its passions anywhere you step. I didn’t quite see the grit that the city was infamous for, but New York played all around us without a moment’s pause its millions and millions of impromptu Hellenic tragedies of these postmodern times.

The clashes of overabundance of money and the criminal lack of it must be most obvious in this city, but I haven’t seen enough of the world to know that for certain. New York feels as the centre of the world and it shows it; it is claiming the title as a proud trophy. As a result, the city and its people are different than the rest of America, and the rest of the world for that matter. It is a Mecca for those who are crazy or want to be; misfits, hopefuls, greedy, lost, lustful, ambitious, dreamers…everything and everybody straying away from the average…. and it will never run out of fuel.

Now, the second time I went, my baby was almost a year, I was out of my mind from lack of sleep and life in general. And New York was the wrongest of wrong choices for the state I was in. I hated it! I couldn’t stand the furious tempo of people anywhere you looked; I kept asking myself if they were all mad and couldn’t see how pointless and crazy it all was; I saw more dirt than before and it bothered me, people looked kind of funny too, weird beyond any acceptance level, I hated the hotel, hated my company… – everything. I needed a golden cage where I would have had massage, fruit bowls of treats, leisure to stuff myself past the bursting point…and get a glimpse of that crazy town only for a moment or two.

Yet, that time I met Sanda, her husband and little daughter, and the three of them came up to us as messengers of a day so bright and sunny, I had looked at them for a long time, mesmerized by their harmony. She and I had an instant recognition when we saw each other. At their suggestion, we went to the Cloisters and set for hours in the inner courtyard of a peaceful place, with our two men looking after the little girl and keeping the distance from us so that we could talk. Talked we did, and I had finally relaxed. And so I forgave New York for not being gentler to me that time, but seeing me at different stages of my life, and I knew that I would go back. Always.

Magija odseda ovde ponekad

Taksi je zastao ispred zgrade i ja sam istrčala napolje. Dok sam letela niz stepenice do automobila, iz njega je izašao taksista i krenuo ka mojoj strani. Zašto, pitala sam se. Možda nije video da nemam prtljag pa namerava da otvori gepek, iako ne znam kako me je uopšte video jer se krećem brže od… – oboje smo stigli do zadnjih vrata u isto vreme.
I onda ih je on otvorio za mene.
Stajala sam zbunjena, ozarena… ‘Oh,’ izjavila sam i skliznula na zadnje sedište sa takvom finesom, kao da imam šofera svakog dana svog života.
Hvala, smešila sam se odjednom jako važna, dok je on zatvarao vrata.
Pokušavala sam da se setim koliko puta mi je taksista otvorio vrata, i zatvorio ih pažljivo. Oni koji voze do aerodroma i zovu svoje Linkolne limuzinama to čine, ali oni uvek pomognu oko prtljaga i tu su već, na ulici, to je standardno međutim ne znači da će svaki otvoriti vrata. Cabbies u gradu su drugačija sorta. Oni su nekad simpatični, nekad puštaju dobru muziku, nekad voze prebrzo, nekad im nije do zaustavljanja, i ja razumem – nije lako živeti svoj život u taksiju, ali da baš izađe i otvori mi vrata…. ne, to se nije desilo. Možda je u neka druga vremena to bio deo kodeksa, ali vremena se neprekidno menjaju, dovoljno je samo baciti pogleda na kalendar.

U ovom gradu su taksisti većim delom Pakistanci, to je trend poslednjih godina, ali ima ljudi svih vrsta pa i pokoja žena. Ova profesija ne diskriminiše, iako u njoj ima diskriminacije, kao i svuda. O tome se retko priča. Ono što se zna – jer svaki esej pa i fiktivni tekst koji uključuje taksiste to istakne – je da dobar broj tih taksista su inženjeri i doktori koje sistem i društvo ne dočekaju širom otvorenih vrata kad pristignu kao sveži imigranti. Niko ne mašta o tome da postane taksista, hoće da kažu. To možda i nije sasvim tako, jer deca treba i maštaju o svemu i svačemu i snove treba ostaviti na miru; oni sami znaju svoj rok. Međutim priče – one imaju težnju da junake oboje crno-belo, i pri tom ne dodiruju četkicom onu drugu boju. Valjda se tako jasnije vidi poenta.

To sam sve smislila u vrlo kratkom intervalu vremena jer nisam htela da dopustim da mi išta zamagli tako divan početak dana. A dan je bio dobar i samo po tome što se razlikovao od rutine. Našla sam se u taksiju zato što sam išla na seminar, poslata od strane mog menadžera, i još je ona istakla da će mi kompanija platiti taksi u oba smera. To se ne dešava često. Iako će me sledećeg dana dočekati sve što nisam odradila tog dana, uspešno sam isključila taj deo programa i zavalila se na zadnjem sedištu Ševroleta.

Moj taksista- džentlmen je bio i pričljiv. Kako se seminar odvijao u hotelu blizu aerodroma, imali smo oko pola sata vožnje do destinacije. Reč po reč (dok je vrlo pažljivo vozio), protekla je vožnja. Njemu to ispuni dane, za mene je bilo sveže.
Zima je bila blaga, nismo ni videli sneg. Kad su najavili bili jedne večeri da će sledećeg dana napadati bar 30cm snega (surova šala za brojne stanovnike ovog grada), on je obećao bio svojoj deci – dečak i devojčica uzrasta baš tako nekog pogodnog za bajke – da će napraviti Sneška Belića. Dan je došao i prošao, i ne samo da nije pao sneg već je popodne padala kiša. Hej, kiša usred zime! Surova, surova šala.
Kad se dan završio bez traga belog, deca su snušdeno prišla tati i iskalila svoje nezodavoljstvo zbog neodržanog obećanja.
Šta je na to tata uradio?
Da li je slegao ramenima i pogledao put neba i viših sila?
Ili im je možda objasnio fluktuacije u meteorologiji i naročito meteorološkim predviđanjima?
Da li im je obećao da im kupi nešto i time izgladi osećaj razočarenja?
Ne.
Tata je seo sa decom i nacrtao Sneška Belića.

Nije neophodno reći da sam trenutak pre nego što je objavio svoj pristup razrešenju problema jedva disala od napetosti – ovaj taksista ume da pripoveda – a kad sam čula šta je uradio, istovremeno sam prasnula u smeh i uzviknula od neverice: How wonderful!
Sledeće smo pričali o kriketu. Sticajem okolnosti znam da je on najpopularniji sport u Pakistanu i Indiji. U kompaniji gde radim ima puno ljudi iz tog dela sveta, i tokom Svetskog prvenstva prošle godine, osim što su svi ustali usred noći da prate finale, bar pola ih nije došlo na posao jer – kako mi je objasnio moj taksista – igra se 6-8 sati. Odnosno, utakmica traje danima, ali na dan se igra samo toliko sati. Kad su u pitanju taksisti, dispečeri su usijali linije moleći ljude da se pojave na poslu jer je grad bio bez taksista! Nisam znala da smo prošli kroz takvu krizu.

Dok je kraj prozora prolazio grad, prvo poznat a zatim ne više, ja sam počela da uviđam da je moj taksi tog jutra bio jedan neobičan slučaj urbane magične kočije. Drugog objašnjenja nije bilo.

Zatim smo pričali o TV programu. Gilmore Girls je bio serijal u kategoriji programa za porodice. Trajao je 7 godina, najveći deo toga kad je klinka bila previše mala da bi pratila kako treba, ali sam zato ja kupila ceo komplet i unapred se radovala kad ćemo zajedno gledati epizode, ušuškane skupa ispred TV-a. Nisam omašila, i klinka je bila oduševljena kad je vreme došlo. A meni je bilo drago iz više razloga – zato što je kreator serije bila pametna mlada žena, odličan pisac, likovi su bili sjajni, duhoviti, situacije dovoljno životne, i sve bez psovanja, ubijanja, diskriminacije, malteritranja… Te i takve devojke su oduševile i mog taksistu. On je naišao bio na DVD komplet svih sezona negde slučajem, i odgledao sa uživanjem.
Dalje mi je preporučio par serija, pa koji film… i tako smo se približili mojoj destinaciji. Kako  on nije poznavao dobro taj kraj, i uprkos tome što je GPS navigacija tvrdila da nas je dovela na pravo mesto, kad smo stali ispred hotela, on je izašao iz auta, ušao unutra i tek kad je proverio da smo na pravom mestu, došao i otvorio mi vrata. Sada sam mogla da izađem u svet i njegovu realnost.

Tako obojen, dan je nastavio da se ponaša pomalo blesavo, simpatično, kao da je znao da je svaka ovakva prilika zgoditak.
Kod izvlačenja nagrade na kraju seminara – ne znam koja je svrha takvih poteza, osim da možda zadrže ljude da ne pobegnu sa časa, tj. predavanja kad su već izostali sa posla – dobila sam glavnu nagradu: iPad.
Mnogo lepa igračka, dizajnirana vrhunski. Kad je klinka dobila tekst, odgovorila je velikim slovima: OMG!
Kod kuće je uzbuđenje oko igračke trajalo kratko, ali ne i moje. Da sam tako neočekivano dobila divan dan me je dirnulo, naelektrisalo, probudilo, što nije trajalo dugo (sledeći dan nije izneverio), ali ovo nije bila priča o meni.  Ja sam samo bila svedok: magic still lives here.

Sledećeg dana sam pomenula Džefriju da sam dobila glavnu nagradu; znala sam da će čuti od drugih koji su bili prisutni. Ostalima nisam pominjala jer sam računala da će on proširiti vest. Celog dana sam se susretala sa čestitkama i malim izlivima zavisti.
Džefri je ostatak nedelje, kad god se našao na ivici od stresa i nerealnih pritisaka bacao sitne nelomljive stvari okolo i krunisao svaki izliv glasnim negodovanjem: I can’t believe Ivana won an iPad!

Roršah intima

Misionarski dan:
Beli veš u WC-u spušten niz butine
Na njemu tamne mrlje

Loš dan za beli veš

Mađioničarev slobodan dan:
Crni veš u WC-u spušten niz butine
Na njemu bele mrlje

Dan ni dobar ni loš