Jednog prošlog leta

Često se setim našeg putovanja na jug prošle godine, i najpre zato što je bilo lepo. Setim se i drugih stvari. Ali nakon skoro punog celogodišnjeg kruga, iskustvo tog leta je bogato, zrelo. To je neobično donekle jer se putovanje desilo početkom jula, a to je mlad period leta, penušav…

Volela bih da ga opišem.
I odustala.
U prethodnim pokušajima da uskladim vreme i pogodno stanje duha, nisam daleko stigla.
Kad god sam probala, shvatila bih da se moja percepcija promenila od poslednjeg puta. Ono što jeste počelo da poprima oblik nije putopis već razumevanje da je doživljaj neuhvatljiv. Ne sâmo to letovanje – svaki doživljaj. Dešava se da se pojedina iskustva prenesu na intenzivno živopisan i veran način u naletu inspiracije, ali čak i pod tim uslovima, to je prosto fermentacija, malo pijanstvo. Uhvati se malo praha prolaznosti, komad svežeg iskustva, izmrve skupa u nešto aromatično, novo…  ali ta autentičnost intimnog doživljaja  – ona je nedodirljiva.

Sazrevam i ja. Klinka više nije mala i ova leta su naša, zajednička. Prošlog leta išle smo same; poslednji put desio se bio četiri godine pre toga. Sada je ona ravnopravni putnik. Sebe smatra važnom, i nameće se, računa sebe kao partnera u avanturi, što je sve dobro. Ima i lošeg – ponekad nisam spremna i podsećam je s vremena na vreme da nisam drugarica, što ona razume na svoj način, verujem. Dobar deo ne razume, ali i meni je sve ovo prvi put, tako da smo tu na sličnom.
I različitom.
Pod suncem leta 2011. provele smo deset dana zajedno na način koji je bio neopisivo lepši od očekivanog – iako smo sklone velikim očekivanjima. Sve i da je leto trajalo samo toliko dana i nakon njih nastupila surova zima, u njemu se stekla jedna nemerljiva količina topline, koja traje.

Prošlog leta shvatila sam i da nikada nisam izvela ništa uspešnije od tih naših putovanja u Evropu. Počela su bez jasnog plana, i sa puno rizika, ali imala sam ideju: da joj Evropa postane bliska; da vidi svet koji Americi (sve je ovo Amerika) nije drugi, treći ili neki još zabačeniji u redu, već prvi – bio je tu pre nje, i traje, sa dobrim i sa lošim; da oseti Mediteran izbliza, oseti ga čulima i on zaseje jedno posebno drvo, smokvino drvo, u plodnoj nizini oko srca, koje će rađati i kad ona više nije dete, i biće to slatki plodovi u kojima će uvek pronaći ukus detinjstva, mladosti, čarobnog…

Ništa od toga nije bilo bez samointeresa. Klinka i ja bi se lepo provele i da smo iznajmile vikendicu na nekom od ovdašnjih bezbroj jezera, ili otišle na nedelju dana na neko od Karipskih ostrva u dostupnom aranžmanu, ili na Floridu (što sve imamo u planu), ali ja ovo volim. A među brojnim zapostavljenim ulogama za mame postoji jedna, najvažnija: deci treba da ih vide kad su srećne i kad vole – sebe, druge ljude, iskustva i predele – i to sačuvaju. Od koga će drugog naučiti.
Sve to, i još puno više – jer ja sam pomalo luda. Ponekad previše, ponekad nedovoljno.

Putovanje u Evropu leta 2011. je bilo do vrha puno motiva. Mi možda važimo za party girls, ali dobar deo toga nije bio lak, i srele smo se sa mnogim izazovima, a tek od kakve smo gomile pobegle bile, međutim desila se jedna stvar koju smo i klinka i ja shvatile – svaka na svoj način – a to je da smo u stanju da prevaziđemo. Ja sam to verovatno trebala da naučim puno ranije, da ona ume da sagleda već sada je impresivno, ali u nekom proseku koji smo velikodušno podelile, bile smo kao ptice. Slobodne, skupa, u svom jatu od dve.

Osnovna stvar je bila da smo se puno smejale. Nezamislivo je kako smo se smejale – najsočnije, detinjasto, vrištavo. Kad nas je boleo stomak za smeh bacale smo duhovite ispade, začinjene komentare – od kojih nijedan nije pao dalje od prstiju na nogama, jer nismo imale snage za više. Ali nismo odustajale. Bilo je i promašaja. Ali nismo odustajale. Ako je moja ljubav prema jugu otužno slatka, da ćemo se ovo detešce sada tako veliko i ja smejati kao Jasna i ja u najblesavijim danima našeg detinjstva je nešto nemerljivo, prekrasno.

Slatko od smokava je moj neprolazni motiv juga. A spoonful of sugar…  je jedna od omiljenih pesama mog materinstva. I mada je prošlo nešto godina otkad sam je poslednji put pevala – nisam uopšte znala da se toliko može uživati u pevanju – kad god je se setim, bude mi toplo, lepo, magično, i smešno. Ukusi i zvuci nostalgije su uvek poziv na putovanje kroz vreme, i putovanje na jug – što ispadnu iste destinacije. Slično je sa mojim glasom (ne onim koji peva). Da sam kojim slučajem sklona nostalgiji, mislim da bi to bilo napjprirodnije zanimanje za ovakav jedan glas. Krenuli bi za njim miševi, i veverice, ni rakuni ne bi odoleli, a ljudi su sitne ribe. Mislim da je pomalo neprirodno koliko sam nenostalgična – ili je priroda moje nostalgije malo naopačke – ali kad god se obučem za takvu jednu egzibiciju, sve oko mene obrati pažnju.

Sa svim ovim izloženim – putovanja na jug nisu jednostavna. To je jedan od razloga da sam otvorila teglu slatka od smokava makedonskog porekla, i u tom ukusu tražim početak priče o letovanju na Siciliji leta 2011. Letovanja su biznis već dugo; na jugu je planeta prilično širokog struka sa ponudom za svačiji ukus – kako vole da kažu u potrošačkom miljeu – i mi ne istražujemo naročito egzotične destinacije, ali svejedno nije lako. Ne sumnjam ni da ima ljudi kojima je putovanje na jug deo rutine, iako ne razumem zašto se vrtim oko negacije kao odmorišta, oklevališta i obdaništa za neodlučne. Recimo da je putovanje na jug osetljivost na ivici bola, ali ne  boli. Nostalgija koju osetiš  po dolasku u nepoznat grad.
Pomirenje.
U suštini reakcije je preosetljivost na suga. Tako nešto se uzima polako.

Sicilija je upravo takva vrsta slatkog.
Za sučaj da to nije dovoljno, pred polazak sam nabavila knjigu Tomaza di Lampeduze, ’Gepard’. To je imalo smisla – uroniti u tuđu nostalgiju destilovanu do remekdela, i sve poneti sa sobom na jug. Zatim sam dan pred polazak nabavila i knjižicu koja je imala dvostruku ulogu rečnika i zbornika italijanskih izraza sakupljenih u svrhu olakšanja bazične komunikacije turistima. Kad je klinka otvorila nasumice te večeri, pokazalo se da se autor pobrinuo i za posetioce koji su na umu imali više od sunca, mora, i lepote u svim mogućim oblicima. Uputstva vrste – sono single e ricco – su dalje reč po reč vodila ka klimaksu situacije koja je tako dobro započela, i koja ona nije sasvim razumela ali je svejedno čitala neodoljivo komično. Koji momenat kasnije našle smo se zasute napadom nepodnošljivo vitalnog smeha, delom zbog samih izraza a ostatak je išao na ime moje naivnosti, jer ja sam u knjižari otvorila bila samo prvu stranu knjižice koja nije odmakla dalje od ’ciao’. To bi bio jako lep početak bilo kakvog putovanja – ali ovo je bilo naše najlepše leto do sada. Rik Stivs je pošao sa nama u torbi, i nismo se od njega odvajale.

(Nastaviće se)

4 thoughts on “Jednog prošlog leta

  1. Od ovoga sam se naježila (kako je savršeno lepo i istinito): „deci treba da ih vide kad su srećne i kad vole – sebe, druge ljude, iskustva i predele – i to sačuvaju. Od koga će drugog naučiti.“

  2. Mislim da su to fundamentalne stvari, pb, a tako se lako zanemare, ili uopste ne cene.
    Mnogo gresimo kao ljudi, drustva, kulture… ali bas mnogo.

  3. Најкраће речено: прелепи су и записи о невјорку, нови и онај стари, а посебно о топлини Медитерана и родитељске љубави. Памтиће се то и пуно година касније, знам по својима..
    Злата је вредан сваки секунд, сваки цент 🙂
    Али теби је то већ познато, а ми чекамо и наставак обе приче

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s