Početak putovanja

Večeras u 9.

Budite dobro, vi koji ovde navratite.

Advertisements

Videla sam jutros čudnu pticu

Videla sam jutros kroz prozor gradskog prevoza sa desne strane jednu čudesnu pticu. Crnu, u furioznom letu kako se obrušuje na nešto a sama nije velika, ali kad si dovoljno besna – ili gladna – veličina nije puno bitna. Neki siroti miš je završio u tom svežem zelenilu, nema sumnje. Ko zna da li je bio sirotan, možda je čak bio baš gadan, ali završetak je završetak. Svaka baraba tu zaslužuje koji trenutak refleksije, međutim meni je pažnju privukla jarko crvena boja između razapetih krila crne ptice. Bljesnulo je samo na trenutak to crvenilo, kao teatralni kostim Drakule iz Kopolinog filma, bus je otišao dalje, ptica je sklopila krila, ali ja sam ostala očiju punih crvenog. Kako je to uopšte moguće, biti tako crven, lep i ubitačan za miševe i druge sitne živote? Moguće je, tvrdi sve.

Zatim mi je pogled pao ulevo na besplatne novine koje ranim jutrom trudbenici ovog grada pokupe kod ulaza u metro. Prvo su se pojavile jedne novine pre koju godinu, sada ih ima bar dve-tri. Velike i važne novine gube zbog toga puno profita, što ne znači da njihovi vlasnici zaista gube, već to obično izađe na račun pravih gubitnika, njihovih zaposlenih, koji gube u povlasticama, platama i svemu čemu su se nadali. Ali to nije nikakva vest u ovom delu sveta.
Naslov koji mi je bljesnuo pred očima je obaveštavao javnost da se uspešni glumac Daniel Craig (he is sexy) oženio uspešnom glumicom Rachel Weisz (she is sexy, too), i da su to izveli tajno pa se sad razne publikacije dovijaju da od jedne rečenice stvore vest vrednu printa i pažnje. Kako je to lepo, je bila crvena misao koja se kao plašt obmotala oko mene u frigidno rashlađenom busu.

Kad sam stigla tamo kuda me je gradski prevoz nosio, otišla sam na Google da o njima malo pročitam. Sličnih su godina, ne više mladi, uspešni da se pojavljuju u novinama i posluju sa velikim bankovnim računima, imaju decu sa drugim ljudima, karijere i imidž na rukama, neuspehe da vuku srce po blatu, seks i obožavanje mogu da kupe ako odbijaju da dođu besplatno… i oni uprkos svemu tome hoće da se venčaju. Ne zbog sveta – jer čemu inače tajnost – ne, oni to zaista žele. Jer veruju u happy end, očito. I puni su nade da imaju ključ za tajna vrata koja do njega vode.
Kako je to lepo, pomislila sam, između obaveza za čije sam izvršenje plaćena.

U suprotnom smeru tom istom linijom, dobar broj sati kasnije, gledala sam opet kroz prozor gradskog prevoza. Nekoliko meseci unazad, videla sam polegnutu travu pokrivenu zimskom prašinom s desna, osušenu ali meku, kao tanane mlade balerine, čitav corps de ballet u dramatičnom izrazu univerzalne emotivne skale, jedne od mnogih, sve te izbledele balerine složene skupa, i tako je to lepa scena bila, sledećeg jutra sam je opet tražila očima jer nisam ni dubokim kopanjem po sećanju mogla da se prisetim lepšeg prizora. I bile su tu, danima, mesecima, ne jako daleko od puta, ali sada ih više nema. Napravile su mesta proleću i novim vižljastim vlatima, sveže zelenim.

S desna, u suprotnom smeru, uočila sam starački dom, u delu gde urbana gradnja postane opet gusta – dobar znak da sam blizu kuće – ugnežden među barovima za provod mladih naraštaja i restorana brze hrane. Uzan prilaz ima klupe sa obe strane, na kojima sede ostareli ljudi, sa njihovim osušenim rukama i umornim očima. Neko je to fino isplanirao, razmišljam. U godinama kad odeća koja ti je nekad dobro stajala visi na tebi, i koža visi i šanse da te neko gleda sjajnim očima umiru u masovnim brojevima pre svakog mraka, i jednog od ovih dana i ti ćeš sa njima, biti tako blizu vreve tuđih života ima vrlo efektan pristup životu u obliku perpetualnog loma srca.

Dok sam gledala kroz prozor s leva, zapitala sam sebe odjednom zašto sam tako retko srećna. Mogla bih da napravim spisak stvari koje nemam, ako tu leže uzroci moje retko nađene sreće. Ali šta sve imam… Pa sam put na koji klinka i ja krećemo za koji dan je jedno retko bogatstvo. Nisam zaljubljena kao Rachel & Daniel, ali bila sam. Mogu da izađem na bilo kojoj stanici i da nikome ne objasnim zašto. Klinka me ne sluša, ali verovatno sluša nešto što ja ne čujem, i neka, njen život je njena muzika. Kad mi se neko ne sviđa, ako im kažem nešto lepo, oni se tako iznenade i ja se pomaknem korak napred. U evoluciji, revoluciji… who cares.  Mogu. I umem. Da manipulišem, da očaram. Mogu, mogu, mogu.

Često puta se kod kuće nasmešim sebi u ogledalu. Kako je to lepo da imam kome. Prija videti prijateljsko lice.
Kad nije prijatno ne prilazim ogledalu.
Čudne ptice.

Gladstone

Kad sam izašla iz tramvaja na Dufferin-u bila sam ubeđena da je mesto odmah tu negde. Nakon dobrih deset minuta hoda nije ga bilo. Prolazili su kraj mene i ja kraj njih šareni ljudi koji žive u Parkdale-u. Nekada davno ovo je bio dobrostojeći kraj, ili bar neki njegovi delovi. Zatim je propao, ali baš propao, kao da mu je izmaklo tlo pod gradnjom, iako su temelji kuća izdržali. Droge i prostitucija, par koji često dobija spotlight, ali niko ne želi da gleda, sigurno ne svakog dana i po svakom svetlu, se drže kao onaj nezaboravni par u nezaboravnoj sceni iz ‘Noćnog portira’ koja proganja do kraja svih dana i nakon samo jednog gledanja. Mnogo se toga desilo što je dovelo do te scene, kao što se mnogo toga dešava.

Posle decenija sve dubljeg poniranja, počeli su da duvaju vetrovi profita ovim ulicama, dobro obučeni biznismeni su se prihvatili i metli, bar za snimanje, i krenulo je raščišćavanje. Odmah su počeli da se bune oni koji podržavaju i daju tanjir supe bednicima nastanjenim u kućama koje ni dobri temelji nisu mogli da sačuvaju od nebrige i razornog daha razorenih ljudi koji su se tu nastanili i koje bi , da su mogle, davno batalile i temelje i postojanost i pobegle glavom bez obzira pred užasima koji su se parkirali među njihove zidove. Kao da je lako nastaviti da stojiš uspravno uprkos svemu. I umetnici su tu, koje su sve skuplje najamnine istočno od kraja gurale sve više na ovu stranu su podigli glas, da će kraj izgubiti svoju autentičnost, i flavour. Okay, ako se to tako zove. Najgori deo gentrifikacije, koja je jedna od sveobuhvatnih reči ovog vremena, nije sama promena koju ljudi ni kad im je jako loše u svojoj destilovanoj suštini evolucije ne vole. Probaj ti da se stalno menjaš i prilagođavaš a da bi preživela. I kad ti ne ide dobro, sve oko tebe ti se podsmeva. Gentrifikacija je prosto skupa. Onima koji nemaju para, naravno. Na drugoj strani nejednačine, stvari su prilično isplative.

I sa tim novim nanosima keša, kraj je i dalje pohaban i veruje da je originalni flavour sada samo bolje začinjen raznovrsnošću koju unose kreativni tipovi u pokušajima da zarade i u tome nađu nešto više smisla. Ja nemam mišljenje po tom pitanju. Sâm ukus je promenljiv, ali daleko važnije stvari se menjaju svuda oko mene. Hod Queen ulicom u 10-11 uveče u tom delu nije ništa strašno. Ima ljudi, i onih kojima je zube pojeo crack, i onih koji su lepi i dobro obučeni, ali nije retko da se oni bezubi nasmeše, udele i kompliment u prolazu, i uhvatiš zatim i sebe kako se smešiš.

Da nisam našla mesto je bilo olakšanje. Izašla sam iz više razloga, od kojih su svi bili dobri, ali postojao je jedan razlog zbog koga mi se nije išlo. Prilično je neobično kako jedan glas protiv može da poremeti gomilu dobrih glasova. Umorna sam od sopstvenih tendencija. Ne samo što tendencije skupo koštaju – sve košta – prosto sam umorna od svog karaktera.

Postalo mi je jasno da je mesto verovatno bilo na drugoj strani ulice, gde nisam ni bacila pogled, jer su Google mape tako dobre i detaljne i sateliti sve snimaju da je postalo neophodno uvesti malo običnog ljudskog nereda i prosto promašiti stranu ulice. Šetnja je prijala i kad sam stigla do Lansdowne ulice, prešla sam na drugu stranu da sačekam tramvaj i vratim se malo nazad, jer je tamo bio Gladstone. U povratku nisam ni bacila pogled da vidim šta sam promašila. Sve košta ali nije sve važno.

Gladstone je te večeri imao standardan repertoar i jedan tipičan za Gladstone ali ne po standardima. Great Canadian Burlesque, su dali naziv okupljanju organizatori, i progam je već uveliko krenuo kad sam ušla. Gledala sam tu već jednom ili dvaput nešto slično, i bilo je zanimljivo kao što stvari umeju da budu zanimljive zato što nisu važne van tih par sati koje se sa njima provedu i ne koštaju puno. Očito se dešava revival burleski po svetu, bar ovom svetu koji pronalazi načine da rastera dosadu, iako mi oživljavanje tradicija izmami osmeh samo povremeno. Devojke na sceni su mlade, većinom zaobljene, sa širokim kukovima, teškim grudima, i kostimi su crni ili crveni, ima puno čipke i mesa, šljaštećeg praha zalepljenog na kožu i rasutog po vazduhu, i mada izgleda da se svako na sceni zabavlja nisu svi nastupi dobri. Izuzetak su jedan mladić koji je odglumio dobro osmišljen i izveden akt i jedna devojka u kostimu iz ’40-ih sa hulahopom. Ima nastupa na ivici vulgarnosti, ali poenta oživljavanja ovakvih tradicija je (pretpostavljam) neprolazni appeal kemp stila u kome sve može da se podvrgne parodiji, ili podsmehu – koji nisu ista stvar. Neki od aktera na sceni prosto žive svoj egzibicionizam, što samo povremeno zađe u umetnost – sâm egzibiconizam, samo puno drugačiji – ali kao eskpresija seksa i njegove energije na nekom nivou sve to rastura smisao i rasteruje dosadu, i izgleda da život sasvim pristojno funkcioniše bez oba.

Publika je mešovita, od sasvim mladih do dobro zašlih u srednje godine. Pitam se da li su neki od ovih na sceni deca nekima od onih u publici. Kako se pripremiš za dan kad ti dete dođe i kaže da želi da se bavi ovakvim stvarima. Ili bilo kakvim stvarima osim ljuljanja u parku. Nema priprema, to su novi standardi, a ovde je standardno da roditelji – od onih posvećenih – podržavaju decu u svemu, pa verovatno ne bi bilo neobično da neki od njih sede u publici i gledaju decu koja se burleskno ponašaju. Ja ne skrećem pogled sa pozornice jer nisam ubeđena da ću izdržati pogled na druge roditelje; meni je i moje roditeljevanje previše, iako zažmurim kad se pojavi jedan od voditelja, koji sebe vrlo poetično zove Wolfman, i ima masku koja bi trebala da opravda takav naziv ali i maska i šminka koju je stavio, pa glas kojim govori neopozivo izazivaju odvratnost. Drugi voditelj izgleda kao Robert Plant samo jako mršav. Kasnije je i pevao, taj mršavko sa dugim plavim loknama, i ima dobar glas. Dobro je bilo da sam došla na pola programa, jer to je bila sasvim dovoljna doza. Meni jeste bila potrebna doza nečega te večeri, ali nisam znala ili nisam rekla jasno šta. Da sam ja sama nečija želja, odustala nih na pola puta, ili pola predstave, ili bih prosto pola bacila i krenula u sasvim drugom pravcu, upola lakša. Volim nedorečene stvari, viknula bih put želja, ali ne volim da vičem. Jednom mi je, tokom pauze, pogled pao na par koji je sedeo na drugoj strani. Ona je bila nešto starija, vrlo lepa brineta. On je bila mlada devojka, kratke plave kose gelirane u stil između panka i rockabily stila, i ona vrlo lepa. Ta dečačka devojka je posednički i zaljubljeno grlila onu drugu, i bilo je u njima nečeg što smiruje usred sve te kinky ekstravagancije kostima, šminke i poziranja, iako je izgledalo kao da se svi dobro zabavljaju. Vredelo je doći samo zbog njih dve.

Najlepše je bilo kad sam izašla napolje. Naći se na ulici oko 1 sat po ponoći je prihvatljivo u ovom delu grada, i petkom uveče. Jednom sam u tom istom kraju, baš na uglu kod Gladstone-a uhvatila taksi negde oko 3 izjutra, i sa mnom su ušla trojica tipova, da podele jedan deo, složili smo se. U tih nekoliko minuta do Bloor-a su mi ispričali previše o sebi. Burleksne predstave nisu uopšte retke, revival nije bio neophodan. Niko nikoga ne razume, je žalosno stanje stvari. Svi pričaju uglas da nadglasaju one druge, prevare ili sa nekim drugim ciljem, ali sigurno ne zato da bi se razumeli. Jer razumevanja nema. Unutar ćelija svojih egzistencija, okovani iskustvom i predrasudama sa kojima perverzno opštimo, things don’t make sense. Za tuđi nonsense tek nema mesta. Valjda zato ljudi prihvataju uloge tako lako. Biti šta god je bolje od biti nešto god što ni sâma ne razumeš, a druge ne interesuje. Nema krivice u tome, samo jako puno bede.

Na ulici sam dobro raspoložena. Svest da je nemoguće razumeti druge je očajna i posećuje me već neko vreme, ali meni je sasvim dobro sa njom. Rekla bih da sam došla do rasksnice na kojoj nisam morala da biram put. Svejedno je kuda krenem. To je veliki pomak; napred, nazad, levo, desno – nije važno, ni najmanje.

Dugo živim u ovom gradu. Da li ću ovde završiti svoje putovanje, verovatno hoću, možda neću. Ulice ove ili one, sve će i dalje biti isto. Ništa ne reflektuje prolaznost tako jasno kao seks, razmišljam dok uspomene te večeri već blede. Odjednom se prisećam jedne slične večeri unazad nekoliko godina kad sam ovuda prolazila sa Davidom. Zovem ga, potaknuta impulsom da produžim noć, oživim deo sebe koji negde potopljen spava, a ja sam budna i suva i pokušavam da pokrenem krvotok na akcije veće od disanja i održavanja života. Ako je negde u gradu i bez velikih obaveza prema drugima, mogli bi da ukrstimo puteve. Javlja se odmah. Kod kuće je, sprema se za spavanje, izvinjava se, i nelagodno mu je da sam ga uhvatila u tako konvencionalnoj pozi i u taj sat. Neću nikom reći, obećavam.

Nastavljam dalje, sada bez ideja. Uhvatiću tramvaj na jednoj od stanica kad se umorim. Na stanici na klupi sedi jedna devojka, ja stojim, i iz dobro osvetljenog mraka naiđe jedan trgovački putnik. Ima koferčić na točkovima, plavo odelo od sjajnog krepa ili sličnog poliestera, kratko ošišanu plavu kosu, i priča u telefon. Pogledam u devojku, pogledam u ulicu punu taksista koji uspore kraj svakog pojedinca koji stoji i gleda u ulicu gladni da pokupe nekoga i zarade, pogledam i u nebo u potrazi za nečim da se naslonim, ili bar gde da skinem sve ove impresije, ostavim ih da se osuše jer vlaga je prevelika od svih naših nerazumnih i nerazumljivih potreba i prisila, trgovački putnik pokušava da napravi deal, trudi se, i stoji nonšalantno usred svog neuspeha, odelo na njemu dobro zategnuto, drži se, drži se i on, dok ne skine sve, jer svako negde nekom prilikom skine sve.

Prilozi za definiciju: dobar život

Gnocchi gorgonzola et noix

Poulpe en daube au vin rouge et olives noires, riz sauvage

L’Ecurie Restaurant, Vieux Nice

Resto Wine Notes, Vieux Nice
Poslužuju preko 40 vrsta vina. Osloniti se na njihov savet je topla preporuka. Meni nudi kombinacije za velike gurmane i one deminutivne (en mini), i uz svako posluženje se donese po čaša savršeno izabranog i komplementarnog vina. Uspešno i bez većeg truda srušena predrasuda protiv dezertnih vina, a sama vina dobila status umetnosti. Apsolutno sve posluženo, od hrane do vina i prezentacije vrhunsko. Atmosfera opuštena.

Socca

Debela palačinka od brašna leblebije, pečena u velikim tavama i najbolje jesti na otvorenom. Ne treba joj ništa dodavati. Javlja se pod različitim imenima u delovima Italije i južne Francuske. Socca je naziv u Nici.

Tarte aux blettes

Još jedna klasična i tradicionalna ponuda cuisine niçoise. Blettes je blitva, i torta može biti slatka ili slana. Ova na slici je slatka. I socca i tarte su bile degustirane na velikom drvenom stolu povrh krive kaldrme, ispod zida a na zidu veliki mural velike mame izbledeo vremenom. Mama Socca je iz privatne kolekcije jezika za privatnu upotrebu.

Le waterzooie de volaille aux petits légumes

Taverne du Passage, Bruxelles
Tradicionalna belgijanska ponuda, tradicionalni evropsko-francuski kelneri za koje ne znaš da li ti se podsmevaju zato što ništa ne znaš, izgovaraš nazive pogrešno, ne jedeš dovoljno ili im se prosto ne sviđaš a i da se sviđaš zaboraviće te i pre nego što stigneš do kraja pasaža. Pasaž nezaboravan.

Pasta Divina, rue de la Montagne 16, Bruxelles (par minuta od hotela Le Meridien)
Usluga opuštena, dekor moderan, hrana izuzetno ukusna. Izabere se sos po volji i pasta po volji. Preporuka za sos sa plavim patlidžanom, koji je podsetio na rigatone Mama u restoranu Positano u Torontu. Bila nedavno u Positanu i tražila baš te rigatone. Nemaju ih više.

Doručak u Briselu

Torta Aruba

Ime poslastičarnice zaboravljeno (neoprostivo), lokacija u Châtelain kraju. Ovako je izgledala:

U Briselu (3)

Brisel je riznica i otvoreni muzej art nouveau stila. U gradu danas stoji hiljadu dvesta građevina stvorenih tokom nekoliko decenija s kraja 19-og i početkom 20-og veka kada.. – hiljadu dvesta? Podatak izgleda neverovatan, jer uz njih imaju i one iz prethodnih vekova, pa moderne… Nisu valjda rušili masovno sve one stare, ali da, mora da jesu, jer nisu mogli graditi na krovovima prethodnih pravaca a i te starine su bile vlažne, sa lošim vodovodom i nisu sve bile vredne čuvanja, i… – tako se verovatno odvijala politika urbanog planiranja tada ili bilo kada. Podatak je neverovatan i zbog istorije koja je smestila u poslednjih stotinak godina otkad su napravljene više nego što se smelo smestiti i u hiljadu, ali je daleko najveće čudo da ih je uopšte toliko stvoreno! Pa ni to nije sve, a ni početak – ovih hiljadu dvesta su one koje su preživele.

Grad je jako ponosan na ovu baštinu umetničkog pravca koji je nastao, kulminirao i uglavnom i završio u periodu koji je video neverovatan procvat kreativnosti i modernizacije širom Evrope, što je ujedno bila i završna pesma jednog dugog toka evropske istorije koja je klizila svom užasnom kraju. Nije 19-i vek bio nikakva naivčina ni pastorala po pitanju ratova i prolivene krvi, i verovatno je dobrom broju ljudi koji su mu videli kraj došlo da pljune na tih sto godina krvave demencije i megalomanije, ali niko nije znao šta se tek sprema. Svaka zavesa koja se spusti se može i podići, samo predstava nikada više nije ista. To ne znači da neće biti uvek dobrih predstava, ali i ne mora da znači. Značenja retko kada imaju primenu tamo gde je aplikacija neophodna.

Brisel je u to doba važio za liberalan grad, i umetnici i arhitekte su bili podržavani od strane bogatih slojeva i uprave, što samo po sebi izaziva nevericu, pa su u njega dolazili i umetnici iz Pariza i Beča – dve kulturne metropole tog doba – a u samom Briselu je Victor Horta važio za nesputanog genija. Osim što su u Briselu nicale zgrade od palata i robnih kuća do porodičnih kuća i malih radnji u kraju, stil je neprekidno i brzo evoluirao i širio se sa svakim od umetnika. Nije dugo trajao – već 1914. krenuo je I svetski rat –imao je odjeka i u nekoliko sledećih decenija, i trebalo bi da je već dugo zaboravljen.

Sve se to može pročitati u finim vodičima za turiste, mape su lepo ilustrovane i označene, i moguće je s nogu pokupiti razne podatke, ali bledi pred samom činjenicom: 1200 ovih zgrada. Manični umetnici i njihovi sugrađani, eto kakav utisak se stiče o toj vremenskoj kapsuli. Zar je iko išta drugo radio po Briselu i Evropi osim što se gradilo, izmišljali se automobili, gradili metroi, tehnologije filma i fotografije, i izdavali manifesti i proklamacije da je sve što je staro mrtvo a novo je novo, tek rođeno, iako se stiče utisak da nisu mnogo znali o podizanju bilo čega tek rođenog – they were too busy – mada se ne može poreći da uprkos tolikom angažovanju na lokalnom planu stigli su i u svet udaljen kao dve galaksije tamo po Africi i Aziji da kolonizuju istim tim tempom, i… modernizam je bio i uvek će biti čudno voće. Dok jednima otvara vrata ka novim konceptima i probija svest kao zvučne zidine, drugima sve rasturi. Ja bih rado da sam doživela duh te Evrope, priznajem – na kratko, jer toliko je i trajao. Takvi periodi entuzijazma i poleta verovatno i ne mogu da traju dugo, obzirom da smo kao vrsta skloni gadnim ekscesima, ali takav vrtlog bi bilo uzbudljivo doživeti, iako ne sumnjam da je bilo ljudi i tada koji su kroz sve to prošli a da nisu promenili navike.

Na Grand Place-u smo ušle bile u jedan od zvaničnih trurističkih biroa još prvog dana i tu pokupile nasumice gomilu stvari, od kojih su neke ispale nepotrebne, a neke neprocenjivo korisne. Poneke su bile i izvor inspiracije.

Upravo se to desilo sa mapom koju smo imale, i koja je sadržala fino označene art nouveau građevine po gradu, pa uz njih i kratak opis svake – ime arhitekte, kada je sagrađena i za koga. Nisu ih baš sve smestili, ali bila je to fino popunjena mapa.

Naš plan jednog jutra u Briselu kada su prognozirali kišu je bio kombinacija kompromisa: krenućemo duž Avenue Louise, koja je moderna ulica odmah van granica najužeg i najstarijeg dela grada i ujedno svuda označena kao raj za kupovinu, i odatle skretati u ulice koje se sa njom ukrštaju, jer je u tom kraju moglo da se vidi bar dvadesetak art nouveau građevina, kako je bilo pribeleženo na mapi. One nisu spadale u najznačajnije, i nijedna nije bila otvorena za javnost već su u njima živeli ljudi, što mi se jako dopalo jer to i jeste namena svake zgrade, i nije mi ni bilo naročito važno da vidimo najveće i najpoznatije primerke. Sâm plan je zvučao kao da bi od njega mogle da dobijemo još jedan lep dan u Briselu, i to je bilo najvažnije.

Nakon što smo prostudirale mapu i kako da stignemo do Luize, zastale smo kod pulta konsijerža u hotelu – često smo tu svraćale – i pitale ih da potvrde da li nam je plan pristizanja bio tačan. Uopšte ne moramo na metro, rekao nam je konsijerž, to nije daleko. To je sada već postalo delom magično i podjednako sumnjivo, kako nama ništa nije bilo daleko iz tog hotela. Oni imaju i miša, i mekane krevete… – centar neobičnih zbivanja je bio taj hotel, ili samo kulise za nešto od te vrste. I kad smo već kod magije i sumnji – kako je moguće da je grad toliko tih, pa ni silni turisti ne prave galamu, i otkud svi ti muzičari, i… Dobile smo i kišobran, i krenule napolje.

Iako je Luiza avenija, za mene su takve ulice uvek bulevari, valjda pod uticajem beogradskog koji se piše velikim slovom i čak je i klinka uočila i prepoznaje tu finu širinu osenčenu drvoredima, koje pokazuju najlepšim primerom šta urbano planiranje može da učini za jedan grad, i koje sve potiču iz tog istog evropskog perioda – i ulice i moćno drveće kome je potreban bar jedan vek da naraste toliko – kada se širom sveta planiralo za svetlu budućnost. Ima butika i radnji za one koji to vole, pa lepo uređenih izloga, i nije dugo prošlo kad smo po mapi naišle na prvu ulicu u koju je trebalo skrenuti.
Tim skretanjem je započeo jedan nezaboravan dan.

Ako smo do tada uočile da je Brisel tih grad tokom leta, sada smo to doživele punim intenzitetom. Kao kada smo se našle bile na levoj obali Sene u poseti Rodenovom muzeju jednog dana par godina unazad, koji nas je kasnije odveo do kafea koji smo tražile i Luksemburškog parka. I tog dana je padala kiša. U ovom delu Brisela nije bilo muzeja, ni drugih otvorenih vrata za turiste, i kiša je počela da sipi, polako pa brže, da opet uspori i stane, i tako bez reda, ne puno drugačije naizgled od stila kojim smo mi lutale. Klinka u početku nije bila raspoložena za ekskurziju, nije joj se sviđalo ni što sam ja zabila bila nos u mapu i studirala gde i kako treba preći ulicu, ali sa svakim korakom je postajala sve bolje raspoložena i ja sve opuštenija jer sada smo krenule i da pogađamo koja će u nizu zgrada biti ona koju tražimo, i ona je počela da obraća pažnju na čudne prozore i vrata pa detalje koje su ugradili, i kako se to uklapalo među susede, jer sve su zgrade spojene u dugim nizovima koje prekidaju samo poprečne ulice, i bilo je puno različitih stilova. Tu se i rušilo i gradilo tokom dugog niza godina i perioda i svaka građevina je bila proizvod svog vremena i ambicija graditelja, ali svako je pokazao minimum finog vaspitanja i uklopio se u red čiji su temelji bili postavljeni puno pre njih, i sada tako rasparene zgrade dele zidove i ulice, i to ima savršenog smisla. Od jednog maglovitog plana, naš dan je postao neočekivani lov na blago, gde nam je svaki korak postajao sve lepši i uzbudljiviji iako Brisel nikada nije bio tiši. Automobili su prolazili bez žurbe i malobrojni, ljudi isto tako i skoro svako se nasmešio, pogledao nas, klimnuo glavom. Kišobran smo otvarale najviše zbog aparata, da ga zaštitimo, a nekad bi se priljubile uz tesni ragastov da posmatramo sivilo kišnog avgusta u Briselu i zgrade preko puta.

Kad je klinka ogladnila zgodno smo naišle na kafé chez Papi, neugledan spolja, dobar broj decenija star iznutra, koji se unazad širio u zastakljenu terasu pa iza nje baštu koja je tog dana bila pusta. Unutra su Briselci u manjim i većim grupama jeli dobar belgijanski ručak, pa je i klinka izabrala nešto sasvim tradicionalno i fino se najela. Ja sam popila čašu belog s ledom, smirena i tiha, a i gosti i domaćini su nas zagledali radoznalo, jer turisti ne zalaze često tim putem, i mi smo izgleda bile simpatične. Na izlazu nas je Papi pitao da li smo bile zadovoljne. Oh, jesmo, uzvratile smo, vrlo zadovoljne.

Korak po korak, ulica za ulicom, zgrada za zgradom. Otkrivale smo naše art nouveau skrivalice i sada je to postao jedan drugačiji proces – radovale smo se kad bi još jednu prepoznale, ne samo zbog uspešnog dešifovranja mape, i svaka je bila drugačija, kao da je umetnik strogi modernista jednako strogim akademsko-inženjerskim linijama gradio kućice iz bajki za strogo moderne senzibilitete koji su sada istorijska arhiva prošlom vremenu, već zato što smo zbog njih krenule na tu stranu a otkrile mnogo mnogo više.

Lutanjem smo naišle na središte kraja, gde se na jednoj strani dizala moćna crkva a oko nje su ulice bile tesno popunjene bistroima, kafeima i radnjama svih vrsta. Posle onakve tišine prijalo je naći se u prisnoj vrevi gde niko nije žurio. Iako sam ja u ovoj fazi i dalje konsultovala mapu, čisto da nam dâ pravac kretanja, mi uopšte nismo znale gde se nalazimo. Imala sam predstavu gde je u odnosu na nas bila Luiza, a u odnosu na nju naš hotel, tako da nismo bile izgubljene iako bi se mrvice kolača ili hleba ukvasile i ostavile nas bez puta kući, niti bi nas uplašilo i da jesmo bile izgubljene, naprotiv – ta nenaporna kombinacija lutanja i traganja je bila prosto čudesna. Sve na što smo naišle je bilo otkriće, ma kako obično, ali pod sivim nebom boje su potpuno drugačije i to je možda bio razlog da smo na trotoaru zastale pred jednom kajsijom, ispalom iz kese nekom ljubitelju. Kontrast kajsije na sivoj podlozi mokre ulice je bio slučajna instalacija, ali mogla sam da stojim satima na tom mestu i posmatram je. Klinka me je vukla pa je zatim podigla i sklonila u stranu meni za ljubav, u prozor jednog bistroa, jer bio bi veliki greh da je neko neoprezan zgazi u prolazu, njen savršen oblik i boje kao minijaturna pesnica neuništive tihe vatre.

Dalje smo naišle na jedan mali trg, i na njemu market. Sredom popodne Place du Châtelain okupi i na tezgama izloži plodove zemlje i oni bi bilo kog dana bili praznik za čula ali sa sivim kulisama tog popodneva su milion puta umnožene boje kajsije i drugog voća bile ravne orgijama nekog naturalističkog kulta. Tezge sa njihovim krovovima da zaštite od sunca i kiše, nasmešeni ljudi koji čavrljaju među sobom ili sa mušterijama, mirisi hrane i peciva, tih topot kiše i kapi koje se slivaju niz grane drveća, jedna slatka Belgijanka koja se užurbano izvinila što smo je čekale pred njenom tezgom jer se zapričala sa komšijama i to uradila cvrkutom toplog glasa, pa jedan sredovečni par koji je pravio galete i vafle i nudio ih bez ikakvih đakonija već samo ovlaš posute delikatnim prahom šećera, i koje su od najboljih na svetu (Maison Dandoy, Rue au Beurre 31) bolje još bar milion puta, i oni to znaju, jasno se vidi po tihom ponosu sa kojim to rade zajedno, do rasečenih dinji koje leže povrh grožđa i grožđa koje leži pored breskvi, pa brdima naslaganih maslina koje sijaju toplim sjajem ulja usred sveg tog slavlja i… – sve, sve, sve u savršenom skladu. Da smo klinka i ja poverovale da smo odgovorne za tako jednu besprekornu harmoniju se dâ oprostiti jer iako je sve to bilo pitanje duge tradicije i delo vrednih ruku i zalaganja mnogobrojnih ljudi, bez nas da to doživimo po prvi put i otkrijemo u svom lovu na blago ostalo bi samo linije i crtice na mapi, ili par reči u turističkom vodiču, možda i preporuka nekoga ko je već bio ovde, a ovako… ovako je bilo magično i mi izvanredno i neverovatno srećne.