Pesme s juga: Plodovi leta

Od prve price koju sam ikada napisala o Valandovu, mnogi su me pitali gde se ono u stvari nalazi. Verujem da su svi pomalo sumnjali da je stvarno. Kao sto cardak ni na nebu ni na zemlji ili koliba na kokosijim nozicama ne bi smeli da dodju u dodir sa realnoscu, inace deca nikada ne bi pristala da odrastu, tako poneke lepote i mesta treba da ostanu sacuvani za deo duse koji nece odrasti.Valandovo postoji, tamo negde, na jugu. Ako se sa autoputa skrene na pravom mestu, prolazeci kroz pitomu dolinu stize se do plave table sa belim slovima dobrodoslice i brojem stanovnika. I nigde ne pise da se ulazi u jedno od magicnih mesta na Zemlji. Ali tu, gde jug traje bez pocetka ili kraja, magije ima svuda. U kamenu, drvecu koje zivi do u duboku starost, prozirnoj opni afuzalija, i narocito se lako vidi u srecnim osmesima dece. Golim okom. U stvari se tamo svi lepo smeju, da osuncaju duse.

U Valandovo su promene stizale sporo, a neke bi sasvim promasile put i otisle dalje na istok ili jug bez da su na njega nabasale. Jedna od nepromenljivih stvari u tom kraju je bila vrucina. Roditi se, odrasti, ziveti i umreti pod tako razigranim suncem je naucilo ljude strpljenju. Za neradnike, u koje smo mi deca spadali, narocito se to odnosilo na nas koji smo tu dolazili samo preko leta, vazilo je pravilo da se iz kuce, ili baste, ne izlazi do posle 6 popodne. Pre toga se dobivala suncanica, a malu decu su zastrasivali zmijama koje se suncaju. Nasred puta. Ja sam verovala pricama i na nevidjeno, ali sam se i sama uverila, vise puta, kad bi se odjednom zamigoljile, boje tla, i nestale u siblju podjednako prepadnute kao i ja. Iz nekog razloga baba Roge i vestice nikako nisu isle uz taj kraj. Nije bilo ni divljih zveri, pa su zmije i koprive bile jedine tu (i komarci, puno komaraca) da podsete ljude da je ovaj Raj ipak na Zemlji.

Kao i svaka familija u tom kraju, i moj deda je imao vinograd. Stono grozdje je bilo drugacije od onog za pravljenje vina, od kojih se za ovo drugo narocito trazilo da zemljiste ima perfektni procenat peska, nagib, djubri pravom mesavinom, cela jedna misterija, pa je tako svaka familija koja je drzala do sebe imala bar dva vinograda. Oni prvi su imali redovne posetioce, dok se za druge nije ni znalo gde su i njima su se bavili samo odrasli. Kao sto sam vec pominjala, bez predrasuda i sa monolitnim ubedjenjem, u Valandovu je sve sto je raslo iz zemlje uspevalo bolje i lepse nego bilo gde drugo, ali se onaj pravi posednicki ponos cuvao samo za vinograde. I taj ponos je bio podjednako prisutan u najstarijem kao i u namladjem clanu familije.

Vinova loza zahteva strpljenje i ozbiljnu posvecenost. Voli kad ljudi navrate, opipaju lisce, zagledaju grozdove, zalivaju je cesto, prskaju rastvorom plavog kamena, iscupaju korov, okopaju i rastresu tlo… Ja sam bila ubedjena da je vinograd mog dede bio oduvek tu, izrastao preko noci kad se stvorila i ta kotlina. Jedan od dana u kome sam odrasla vise nego sto sam zelela se desio kad su mi rekli da vinogradi zive samo oko trideset godina. Kao i u nekim drugim prilikama pre i nakon toga, ja sam glatko odbila da u to poverujem. Postoje istine i postoje magicne istine. Ove druge su znale o grozdju.

Moj deda je vise vremena proveo obilazeci svoje vinograde nego sa svojom decom. I miljeniku nikada nije smetalo kad deca te sada odrasle dece navale cim prva zrna potamne od sunca. To je pocinjalo vec sredinom jula. Za Petrovdan je uvek bilo grozdja. Prvo bi stigao kardinal, pa hamburg, afuzali, kraljica, i tako se nastavljalo sve do oktobra i velike godisnje berbe.

Bilo kog dana u nedelji, negde posle sigurnih 6 sati popodne, krenulo bi nas nekoliko dece, uvek sa bar jednim odraslim radi nosenja prepune korpe u povratku, put vinograda da naberemo grozdja za po kuci. Za sve godine tih pohoda to je uvek bila jedna ista korpa od pletenog pruca. Put je vodio glavnom ulicom, sve do kraja, uz brojna zastajkivanja i pozdravljanja, iza kojih bi nam se cesto pridruzio novi clan ekspedicije, pa preko lokalnog autoputa, na zemljani drum. Sunce bi i dalje peklo kao da se predomislilo po pitanju mraka, lunarnih faza i habitualne posete
zapadnoj Hemisferi, a tisinu spokojnog vazduha su prekidali samo nasi glasovi, uzarene bube i cesta rika magaraca. Ponekad bi nas mimoisle porodice sa decom u kolima vucenim jednim od rikaca, dok su se bose noge lenjo klatile preko ograde, lica musavih od neceg slatkog sto su brali i jeli celog dana. Napravili bi im mesta da prodju, pozdravili ih i nastavili dalje. Na mestu oznacenom cestim razgrtanjem siblja skrenuli bi sa kolskog puta, zasli izmedju par njiva sa povrcem u razlicitim fazama sazrevanja, presekli kroz vocnjak i rodbinski vinograd, i stigli do naseg.

Tipicno za taj kraj, tik uz vinograd raslo je smokvino drvece. Ako bi se tu
zatekli sredinom ili krajem avgusta, smokve bi bile zrele, i svi bi se smesta razmileli vodjeni nezajazljivom pohlepom kao da nista nismo jeli celog dana, jedna ruka ispruzena za slasnim smokvama, a druga za zrnom grozdja. Smokve su delikatne, rastvaraju se i na mekan dodir, ali se zelena spoljna opna ne bi trebala jesti. Valandovske smokve su imale krv-crvenu unutrasnjost i slatkocu o kojoj su nepca mogla ispricati hiljadu i jednu pricu.

Branju smokava i grozdja se pristupa sa neznoscu i strpljenjem. Bilo da se rukom opipa smokva i oseti njena zrelost, ili se izbliza zagleda grozd i boja kojom su ga obdarili sunce i tlo, pa se cak i strpne zrno za proveru, i onda se pazljivo odsece makazama, mi smo svi, od najstarijeg do najmladjeg clana ekspedicije, radili to predano, ozbiljno i sa ljubavlju. Na isti nacin kao i neprekinuti niz dece i odraslih desetak hiljada godina unazad.

Napunili bi korpu, poredjali povrh ono nesto smokava sto nismo pojeli, i onda sve prekrili sa nekoliko otkinutih grancica vinove loze. Slika tih polozenih tankih grancica i rasirenih zelenih listova ispod kojih su lezali sakriveni plodovi leta u rukom pletenoj korpi od pruca, je jedna od vizija koje ce zauvek ostati urezane u meni. Svaki put kad bi se doslo do tog cina, zavrsetka jednog savrsenog zlocina, uzdigla bi mi se tu negde, unutra, bura ushicenja. I kad bih pitala one koji su znali bolje i vise od mene, zasto smo skrivali plen pod zelenim liscem, odgovor je bio stur i uvek isti: tako treba. Nikad, za sve godine i bezbrojne posete vinogradu, nisam saznala zasto je to tako trebalo, ali mora da je postojao razlog. Mozda jedan od onih kojima je pocetak izgubljen i ponavlja se do danas u mitovima. Prasina oko suvonjavih stabala nije govorila puno, samo se mekano zavlacila medju prste.
Punih stomaka, i otezani prepunom korpom grozdja, krenuli bi polako kuci.

U tom kraju se kuvalo slatko od zrelih smokava. Na otvorenom ognjistu, napravljenom od nekoliko prastarih i cadjavih kamenica poredjanih u krug. Tepsija je bila plitka, siroka, bakarna, zlatno-crvenog sjaja, sa potpuno crnim cadjavim dnom. Posto je sezona ovog voca kratka, sve su babe i mame to radile u isto vreme i na vrlo slican nacin, pod valandovski plavim nebom, pa su i nebo i celi svet mirisali na slatko od krv-crvenih smokava, i secerna isparenja visila teska u vazduhu. Jednom skuvano, gusto i slatko da trnu zubi, stavljalo se u tegle ili emajlirane loncice i ostavljalo na stranu. Vreme mu nikada nije naskodilo – sa toliko secera u njemu i juznim suncem, nije se moglo pokvariti. Jelo se viljuskom, bilo je pokusaja da se namaze na hleb, ali je najbolji nacin bio kad bi vestom rukom navodjena viljuska naisla na celu smokvu uronjenu u cvrstu masu sirupa, izvukla je trijumfalno i prinela spremnim zubima i ispruzenom jeziku. Ni najuporniji secerni gladnici nisu uspevali da izvuku i pojedu vise od dve u isto vreme.

Osim sto su svi u Valandovu pravili vino, i crno i belo, pekla se i rakija, lozovaca.
Kako su familije zivele blizu jedne drugih, pocev od pradedovskog racunanja pa na ovamo, postojala bi jedna zajednicka destilaciona konstrukcija, odnosno kazan sa cevima, kotlicem, svime sto treba, na svakih nekoliko redova kuca. Rakija se pekla zimi. Klima je i dalje bila blaga i zima kratka, kisovita i vlazna, ali sam ja retko isla u to doba godine i uvek se tresla pod rukom sivenim jorganima u nezagrejanim juznim kucama.

Pecenje rakije su bila iskljucivo muska posla. I to onih starih, glava porodica. Kako se destilacija vrsila sporo, a bilo je vazno nadgledati svaki trenutak, plus probati i to iz loncica svako malo, uvek bi se tu naslo bar cetiri-pet kojekakvih dedova, striceva, ujaka. Sedeli bi na hoklicama, u krug, pricali, dodavali loncice jedan drugom, a sve se to identicno ponavljalo na 50-100 metara uz i niz ulicu, po celom mestu i vrlo brzo bi se alkoholna izmaglica uzdigla nad gradicem kao carobni oblak. Ili kupola. I vanjski svet nije znao ni zamisljao kako se, eto tu, cuvaju drevne tradicije, ljudi zive sporim zivotom iz drugacijeg vremena i svi su u gradu pomalo pijani, od pica ili vazduha.

Advertisements

Pesme s juga: Na glavnoj ulici

 U Valandovu se nikada nije bog zna sta desavalo. Kako sam ja tada bila zaljubljiva i na dodir vetra, i uvek gladna uzbudjenja i inspiracije, svaki izlazak iz dvorista na putu do druge familije je budio nadu da ce uzbudjenje sleteti da se odmori bas u Valandovu, na putu negde jos juznije. Najduza ulica, kojom bih sa radoscu isla do moje tetke i njenih veselih cerki, je svaki put morala da izdrzi treptaj moje koze i prodorne poglede mojih radoznalih ociju, cijem tandemu nista zanimljivo, novo i uzbudljivo nije moglo da promakne.

Kod Bozicne cesme, gde se ulica mojih babe i dede ulivala u glavnu, i koja se, kao i sve glavne ulice odatle pa do Triglava u to vreme zvala Marsala Tita, i jos delila sudbinu ulica sveta u cestim, nepredvidim promenama imena, ja bih prvo svratila na gutljaj vode. U valandovskom kraju su mnoge reke i recice presusile tokom vekova, nestajale bez traga i glasa, osim plitkih korita koja su kasnije postajala staze i puteljci. Osim jednog izvora, kilometar-dva iznad poslednje kuce, koji se ukazivao ljudima izmedju dve tesno priljubljene stene, na padini brda. Koliko je u Valandovu vazduh bio vruc toliko je ta voda bila hladna. Nesto pre mog rodjenja je neko vazno gradsko lice odlucilo da se izvorska voda dovede cevima do grada za ljudsko uzivanje i okrepljenje, pa je tu rasipnicki tekla iz dve obicne metalne cevi, bez slavine, u snaznim mlazevima. Odlazenje po vodu sa Bozicne cesme sa bokalima ili omanjim kanticama je bio iskljucivi posao dece cim su mogla da teturajuci se izdrze tezinu zivotne vode, koja se prelivala i prosipala oko malih stopala, dok su se cesto menjale nazuljane ruke. Netaknuta i nepreradjena, voda sa Izvora je bila simbol bogatstva i svetle buducnosti na toj zemlji gde je sve uspevalo magicno, bez kise, svakog dugog toplog leta. Oko njenog izvorista ljudi su se okupljali vaznim praznicima, u prolece i jesen, u skladu sa kalendarima plodnosti. Drevne sile stvaraju zivot, i tu se ljudi ne bi smeli mesati. Osim kao gosti na slavlju.

Dalje niz ulicu prolazilo se pored pekare. I danas, kad osetim miris zamesanog brasna i kvasca, mekanih vekni oprljenih vatrom iz uzarene peci, na bilo kojoj ulici u bilo kom gradu, ja zastanem na trenutak, udahnem duboko i zapitam se da li je tu mesto gde bih trebala da pustim korenje.

Odmah preko puta je bio Penzionerski Dom, gde je moj deda provodio svoja prepodneva, kao i popodneva, premestajuci se jedino povremeno tik do Cesme, sa svojim stapom i par drugara. Dugi zivoti daju puno materijala za pricu. U toku dana, svako mladji od tri-cetrvt veka bi svracao do Doma Penzionera samo da bi se stalnim posetiocima nasao na usluzi, ili preneo vaznu poruku od kuce. A nekad i da bi se zatrazile pare za zvaku ili cokoladu, uz obavezno ljubljenje ruke. Uvece se ne bi palila svetla, bar ne ona sto isteruju mrak i povremeno su se organizovale igranke. Uz ceste kritike zvanicnih korisnika, koji bi u to vreme sedeli po svojim bastama, ili spavali.

Dalje na putu uvek bih zastala da pogledam najavnu tablu za bioskop. Postojale su tri glavne kategorije i svetske kinematografije cija su dostignuca bez izuzetka svracala u Valandovo. Hongkoski akcioni, indijske romanticne melodrame unjkavog pevanja i lelujavog plesa, i svedske seksi komedije. Hollywood je samo povremeno dolazio, a francuski najnoviji talas je svoje nemarno autorski strastvene moralne analize geometrijskih struktura trougla i slicnog obavezno slao u jedini bioskop u Valandovu, koji se vrlo nevalandovski zvao „Pobeda“. Strast se na jugu podrazumeva. Mozda se tu negde krilo znacenje tako neocekivanog imena bioskopa. Uz jedva cujni uzdah slegnula bih ramenima: isti film koji je igrao i juce.

Odmah zatim presla bih preko ulice i usla u jedinu poslasticarnicu u mestu, „Pelivan“. Lokalni specijalitet je bila kugla sladoleda potopljena u casu sa limunadom. Limunada nije imala mnogo veze sa limunom, osim limunske kiseline, koja se vec dugo nabavljala u prahu i lako rastvarala u vodi, uz dodatak secera. Ali ja to nisam tada znala, a sve i da jesam ne bi mi umanjilo uzitak i osvezenje. Bilo je jos eklera, tulumbi, krempita, sampita, baklava… Biranje je bilo skoro podjednako vazno kao i uzivanje. Svaki put, pred staklenim barijerom frizidera, ta ista a drugacija neizvesnost izbora. Ali gde svaki izbor podrazumeva uspeh. Sirupnih usana, jos tada sam mogla da potvrdim uz sleganje ramena: sa nekim porocima se radjamo.

Po izlasku usledio bi susret sa starim javorom na glavnom trgu. Sa leve strane je bila fotografska radnja. Tu je moja majka zapocela svoj let nekih davnih godina pre te moje setnje. Bar ja mislim da je tako bilo. Ona nije mnogo o tome pricala. Ali su mi drugi rekli da su njene fotografije cesto bile u izlogu, uramljene tankim okvirima od tamnog drveta, na pozadini od crvenog plisa, za reklamu usluga nadarenog lokalnog umetnika, kome je ona besplatno pozirala da bi ojacala krila svojoj ambiciji. I, na moje veliko i neskriveno zadovoljstvo, pricali su mi da se tu nasla jednom i moja slika, tik uz njenu, glatko zacesljane kose, oblih obraza i pozerskog dvogodisnjeg osmeha. Postojalo je cvrsto prijateljstvo izmedju moje majke i tog fotografa, kako se to vec desava kod ljudi kojima su snovi narocito puni zelja da otkriju svet van svoje ulice. U izlogu je i dalje bio crveni plis, ali su slike bile necije tudje, ne mnogo lepe.

Nista se narocito vazno nije desavalo na tom trgu, osim sto je imao najsiru raskrsnicu, pa su tu prolazili i na kratko se zaustavljali autobusi iz daleko bitnijih mesta od ovog izgubljenog na ivici mape, okupljali se lokalni besposlicari, ili bar prosli jednom u toku dana, i uvece se korzo okretao za jos jedan krug niz drugu po redu najvazniju ulicu. Ona se zvala po jednom od narodnih heroja iz jednog od poslednjih ratova. Izgleda da su zvanicnici svracali u taj kraj samo da bi promenili imena ulicama. Mada ima onih koji pamte posetu kralja Aleksandra nakon pobednickog Prvog svetskog rata, kojom prilikom je jedno selo u valandovskoj opstini, u koje su se bas tada doseljivali Srbi iz kamenom bogatih krajeva Bosne i Crne Gore ukljucujuci moje pretke sa oceve strane, dobilo ime Karadjordjevo. Ulice su se tada verovatno zvale na slican nacin. Selo je odavno promenilo ime, a ulice i vise puta.

Ukoso preko trga, kiosk sa leblebijama, semenkama, kikirikijem, crvenim usecerenim jabukama, zvakama. Par samoposluga, u kojima se prodavao sladoled na stapicu ili u mekanim kornetima, zaliven cokoladom na vrhu, sa koga bi se papirni omotac cepao spiralno, u jednoj dugackoj traci i sladoled vec pola otopio dok je sa njega spadao pokrov. Jos malo dalje, berbernica, u koju ja za sva leta u Valandovu nisam nikada nogom krocila, a verujem da je to bio slucaj i sa svakim drugim zenskim bicem koja su tuda prolazila generacijama. Odmah preko puta brice, tekstilna radnja, u cijem izlogu su bili razvuceni dezeni i boje od kojih se vrtelo u glavi. Zbunjena, nikada nisam mogla da vidim nesto sto mi se svidjalo, jer mi se sve pomesalo svaki put kad bih zastala, pa bi mi prosto laknulo kad bi mi pogled pao na jednobojni komad tkanja, izgubljen izmedju pruga, tufni i vijuga. Mada sam volela sve crveno. Kako mi je tetka obecala suknju po izboru, neodlucnost me je mucila, ali nisam se usudjivala da opet udjem u radnju. Osim sto bi se unutra obavezno zatekao neko ko me vec nije pitao prethodnih puta najcesce pitanje postavljano deci u Valandovu: „Cija si ti?“ i ja vazno, ali ipak pomalo stidljivo pominjala moju majku, ili babu (ovde, u okruzenju zena, deda nije bio tako bitan), ja zaista nisam znala sta hocu, a zadovoljstvo biranja sam vec bila potrosila na lepse stvari nize niz ulicu. Dok mi pogled ne bi zakacio komadic platna, bas kao izmisljen za mene i moju sanjanu suknju uz struk, sa slicem, i ja se uz osmeh, klimajuci glavom slozila da sam bas porasla od proslog leta, i kako vreme leti.

U Valandovu su deca uvek pripadala. Niko nije bio tu tek tako, niotkuda. I tako, prosavsi pored radnje sa materijalima nasla bih se pred kucom moje tetke, ispod njene terase sa kamenom ogradom, sa koje bi ona pricala sa prolaznicima ili komsinicom preko puta, i ako bi se na njoj zatekla bas tog trenutka docekala bi me ushicenom cikom, kao da me nije videla sto godina. I ja bih se stustila niz prolaz izmedju njene i susedne kuce, do kapije i ulaz iz baste, pa uz strme stepenice na drugi sprat i pala joj u zagrljaj. Bas kao i prethodnog dana, i svakog susreta pre toga. Tu su uvek bile i moje dve sestre, iste kao i njihova majka, i ja bih istog trena zaboravila da se ama bas nista uzbudljivo nije desilo na putu do njih. Osim toga, jos uvek mi je predstojao povratak kuci.

Pesme s juga: Stara kuca u Makondu

Kuca moje babe u Valandovu je bila kao i njeno krilo. Dom. Pomalo mracna,
protivteza zaslepljujucoj svetlosti koja je neprikosnoveno vladala napolju, uvek je zadrzavala dah svezine. U njoj sam se igrala kao sasvim mala, prohodala, bolovala od decjih bolesti, spremala se u pohode na porodicni vinograd, krala bogu dane sa brojnom bracom i sestrama i radovala se zivotu, bez zurbe da ga sretnem.

Odmah kod ulaza, desno, bila je ozidana cesma iz koje je tekla samo hladna voda. Slivala se na ravno betonsko korito u obliku slova L, velicine dve moderne kade i tu su se prali sudovi, zubi, pospana ili bunovna lica, pentrale se bose noge, i gledalo kroz prozor napolje, na vecito suncan dan. Pri dnu, van dohvata nasih ruku, je uvek cutao jedan puz golac. Da li zato sto je bio tako spor i neuznemiren svim tim godinama prskanja, spiranja i rasipanja vode u kraju gde je kisa retko padala, ili zato sto je bio tu apsolutno svakog dana svake godine koliko ja pamtim unazad, tek on je u mojoj knjizi vazio za mudraca i poglavicu svih puzeva, jer je bio star bar
nekoliko hiljada puzjih godina.

U jednoj sobi u prizemlju, koja je gledala na bastu i uvek bila u senci ispod narocito gustog pokrova vinove loze, na zidovima su visile slike iz zivota onih koji su se u toj kuci rodili. Neki su u njoj i umrli, njihove malobrojne godine zapamcene jedino u bolno osetljivom tkivu moje babe i bledom secanju onih koji su je tada tesili. U jednom uglu je bio krevet, na sredini sto, bio je tu i kredenac pun svega, od finih salveta do staklenih cinijica za posluzenje, kasicica i kojecega drugog potrebnog
jednom dobrom domacinstvu. Na podu su bile krpare, koje su u vreme mog detinjstva jos samo pojedine zene tkale, od tanko isecenih traka razlicitog materijala, zaostalog od sivenja haljina, jastucnica, stolnjaka… Razboj je bio jedna zamrsena sprava upetljanih niti, kroz koje su veste ruke provlacile nevidjenom brzinom raznobojne trake, pravo cudo neimarstva i ljudske snalazljivosti, da bi se na kraju pojavile nelepe, prakticne krpare razlicitih velicina. Gledane izbliza, imale su sve moguce dezene, od cica na tufne, prugastog flanela, do jednobojnog zerseja, gusto utkanih u nezametljivu potrepstinu.

U toj sobi je uvek bilo tiho. Tu se moglo prijatno sedeti i lencariti. Najcesce se zivelo na krevetu, udobno zavaljeni u jastuke, pricali bi bez kraja, tamanili keks, grozdje i sve do cega bi dosli, jer smo uvek bili gladni. Za stolom su se igrale karte, jamb, belezili poeni, gubilo i pobedjivalo, galamilo unutar sigurnih zidova hrama domaceg zivota. U toj sobi i na tom krevetu se lezalo i kada se bolovalo. Visoke temperature, sirce koje je mirisalo ostrim zadahom i obloge koje su uvek bile ledeno hladne. Druga deca nisu ulazila, samo zabrinuti odrasli, i ponekad neko manji, ko se kradom uvuce. Tada se tisina narocito dobro cula, u sobi osencenoj gustim pokrovom vinove loze.

U zadnjem delu kuce je uvek bilo najsvezije. Kako je bila izgradjena na obronku brda, prozori u toj prostoriji su bili odmah ispod tavanice, jedva iznad zemlje i uzane staze, iznad koje se uzdizala basta, pa dvoriste i za njima sledeci niz kuca, rodbinskih. U toj sobi, pozadi, se kuvalo, spremali su se kolaci, u nju se povlacilo kad bi napolju i na svakom drugom mestu bilo neizdrzivo vruce. Ona bi ozivela samo kad je u njoj bilo puno glasova, namestao se sto za dve ture rucka, prvo deca, pa odrasli. Bez utesne prisnosti drugih, bila je pomalo strasna. Mozda i zato sto sam nekoliko godina na jednom od starih kreveta uza zid, koje nisu bacali kao sto se retko sta u velikim familijama baca, prerastala svoje nasledje krvi. Svakog leta u tom periodu detinjstva, tek pristigla sa Severa, ja bih se posle par dana previla od bolova u stomaku. Svi su me posecivali, opipavali, ukljucujuci lekare, i niko nikada nije znao sta mi je. Zgrcena, cvilela sam od bolova i samosazaljenja. Deca su dolazila da posede sa mnom, par minuta najduzi rekord, i opet trcala napolje. Moja baba je provodila sate uz mene, njena mekana hladna ruka na mom celu. Ona je sama odrastala na slican nacin, kao i moja mama. Imala je jedan crni, obli, glatko uglacani kamen, koji bi zagrejala na plotni, uvila u krpe i stavila na stomacic. Grejao me je utehom i ja sam ga volela kao da je ziv. Rekla mi je da ga ima jos od svoje majke. Kad bas nista nije pomagalo, sipala bi mi naprstak orahovace, crne i
guste, mirisljave, ukusa koji pali nepca i koju sam jedva lizala. Tih par kapi bi mi donelo malo olaksanja kao i osecaj vaznosti. To je bio ritual kome drugi nisu imali pristupa. Inicijacija, kao i grcevi u mom stomaku. Posle nekoliko dana, sve bi proslo kao da se nikada nije desilo, i ja bih se probudila gladna zivota.

Odmah pored, bila je ostava. Tu su pristup imale samo odrasle zene. Na policama su bile tegle i loncici sa slatkom od smokava, dunja, sljiva, flase sa uljem, kese sa secerom i brasnom, kantice sa grckim maslinkama, jedan panj na kome su se tanjile snicle….i sve sam to uvek vidjala samo na tren, kad bih zavirila iza babe, mame, tetke, ujne, da uhvatim pogled na misteriozno i zabranjeno mesto. Kad sam uznapredovala do pomocnika pri spremanju gargantuanskih ruckova za letnja okupljanja, uvek sam ulazila u pratnji odrasle osobe. Da me je neko pitao tada da li se u toj sobi cuvaju magicni napici, krila letecih gustera i osusena rebra zmaja, ja bih samo potvrdila. Iz prve ruke provereno.

Na sprat su vodile drvene uzane stepenice, uz i niz koje se uvek trcalo brze od uzvika i brige da ne slomimo vratove. Na njima se sedelo i posmatralo drustvo u prizemlju narocito kad je bilo vreme spavanju. Spavalo se na spratu. I uvek na gomili. Natrpalo bi nas se koliko je to fizicki bilo moguce u jedan krevet, i jos uvek ne znam kako nas pola ne bi popadalo u toku noci. Uz kikotanje i beskrajnu pricu, koju smo zapoceli jos od jutra, samo bi odjednom zanemeli, ucutkani snom. Od tada do danas…- vec godinama mogu da spavam samo sama. I to uglavnom lose.

Skoro svako vece bacali su se novcici, pregovaralo i rastezalo do odustajanja onih kratkih na strpljenju, ciji je bio red da se zavuce i spava pored nase babe. Zvala se Marija i bila je najplemenitija osoba koju sam ikada upoznala. Kad jednoj dusi dug i tezak zivot ne uspe da umanji sjaj i lepotu, ona svakome koga dodirne gurne u srce po seme retkog cveta na cuvanje, porodicno blago koje se ne moze potrositi i razvejati. Svaki put kad pomislim na nju i njene cerke vrati mi se osecaj koji se sam od sebe pojavio nekih ranih godina. Duboka zelja da budem superherojina koja putuje kroz vreme, vratim se unazad, na pocetak veka i pazljivo, da mi koja ne promakne, ispravim sve nepravde, obrisem svaki bol i tragove koje su ostavili za sobom.

Na spratu, najveci deo je bio otvoren prostor, sa razlicitim rasporedima namestaja tokom godina a na zapadnoj strani su bile dve sobe. Jedna je dugo pripadala mom najmladjem ujaku i njegovoj zeni, koji su ziveli sa mojim dedom i babom dok nisu sagradili svoju kucu. U drugu sobu se njihova cerka uselila kao devojcurak, a inace je sluzila za testiranje strategije nalazenja svima mesta za spavanje, onih dana leta kad bi se bas svi nasli na okupu. I tu se isto radilo sve sto i u drugim sobama, pricalo, spavalo, presvlacilo po sto puta za izlazak, smejalo… – kako smo se samo
puno smejali tih godina.

Za taj gornji sprat stare kuce bila je vezana i jedna dugo nerazresiva tajna. U
prvim decenijama proslog veka, u Valandovu i okolini su bile gajene svilene bube. Metamorfoza insekata se ucila u skoli i ja sam znala stadijume promena, ali to nije mnogo pomoglo.

Svilene bube su narocito volele lisce duda. I danas se u tom kraju nalaze stabla ovog drveta, dosta neuglednog, jer tik uz njega kocopere se divovski prastari javorovi, vitke topole i aromaticne smokve. Od soka zrelih dudinja usne i prsti pocrne, a na odeci ostaju fleke, koje je neko drugi u to vreme ispirao u varikini.
Zamisljala sam, pomalo zgadjena, i krisom, za sebe, milione svilenih gusenica kako grickaju dudovo lisce, gladne, i svetlucavo svilenkaste pod sjajnim suncem juga. Prema dudovima sam osecala ogromnu empatiju, tako opsednutim nezajazljivim mrdajucim cudovistima, koja verovatno nisu bila veca od mog malog prsta, ali su svejedno bile strasne. Kad bi se gusenice konacno zasicene uvile u tanke, dugacke niti svile, caure su bile drzane na gornjem spratu! Prizemlje je zatvarala tavanica tamna od vremena, sa ogoljenim drvenim gredama, i za nju je zauvek ostala vezana izvesna strava. Ili se ja nisam usudjivala da pitam za sve detalje, ili je ono sto su mi rekli bilo dovoljno da me zaustavi u trazenju dodatnih informacija, ali ja niposto nisam spadala u devojcice koje su se verale po drvecu, hvatale zabe i skakavce, volele da se igraju u blatu i slicno, jer ja sam mogla sve to da gledam ali ne i da pipnem, pa je, shodno mojim sklonostima, misao o bezbrojnim caurama svilenih buba naslaganim na tavanu izazivala neopisivu jezu.

Kako se sve to odigravalo u jednom maglovitom proslom vremenu, strava nije bila preteca, vise je obitavala po ivicama svesti, ali ja sam znala da je tu. Mnogo je toga bilo neobjasnjeno, i misterija je samo dobijala na tezini. Ono sto nikako nisam uspevala da shvatim je kako su sve te bube izletale sa tavana kad bi doslo vreme da se oslobode svojih caura. Da li su im ostavljali otvorena vrata balkona i prozore i one izletale u gustim oblacima, ili…? I onda sam jednog dana saznala jednu odistinski groznu istinu. Bube ne bi nikada ugledale svetlo dana. Caure su bile bacane u vrelu vodu i dalje tretirane kako se to vec radilo od kako je tajna pravljenja svile, ukradena iz Kine, dospela do evropskih obala.
To sto ja nisam volela bube nije znacilo da sam im zelela zlo, pa sam zauvek ostala podeljena izmedju sazaljenja i uzasa, isprepletenim u dubinama mog saznavanja sveta.

Svojevrstan spas za duse mladih izdanaka familije je dosao jedne godine, dugo pre mog rodjenja, kad je neka posast unistila ogroman broj dudova u valandovskom kraju, pa je tako i pravljenju svile dosao kraj.

Uprkos mojoj nikada prethodno ispricanoj stravi od malih moljaca, u toj staroj kuci sam bila voljena kao ukuvana smokva u debelom slatkom sirupu. Nista nije moglo probiti oklop moje sigurnosti tamo. Nikad nisam bila sama i ceo svet je bio samo avantura koja ceka da mi dojadi i porastem. Verovala sam, do najdubljih dzepova svoje duse, da se tu krio izvor vecitog detinjstva.

Pesme s juga: U mediteranskom Makondu, gde kise padaju samo u dusi

U stanu mog oca, daleko od ovog mesta, jos uvek stoje uspravno poredjane ploce uz koje je moje detinjstvo poprimalo sebi svojstven oblik, kao i knjige koje sam citala krisom, obliznja biblioteka, skola preko puta… Medju njima se nalazi jedna na cijem omotu su muzicari i pevaci obuceni u tradicionalne nosnje juga, od kojih su mnogi bili moji ujaci, tece, tetke i druga familija. „Raspeani Valandovcani“ su osvojili prvu nagradu, i to vise puta, Televizije Skopje, koja je u ranim sedamdesetim obilazila sa snimateljskim ekipama gradove i varosice sirom Makedonije i snimala emisije o lokalnim obicajima, pesmama i tradiciji. Uz prvu
nagradu Valandovcani su dobili i snimanje ploce, na kojoj su razne Elene i Jane volele, patile i konacno bivale osvajane od strane naocitih momaka. Ljubav je uvek opstajala u senci istorije, pod misterioznim okolnostima.

Na vrhuncu tog medijskog uspona ponos moje majke je bio opipljiv i neizmeran, kao da se odjednom pojavio dugin most samo za nju, da je prenese nazad u kraj njenog rodjenja i mladosti, daleko od sivila, zagadjenosti i zime severa. Tik uz porodicno blago, Claudio Villa je pevao „O Sole Mio“ i ja vezbala svoj belcanto, becki valceri su nas zavodili u beskrajnim krugovima po dnevnoj sobi, i nas dve opijene melodijom i romantikom zamisljenih balskih haljina koje bi nam pristajale kao salivene, urezale neizbrisive slike u nezno tkivo jednog sasvim svezeg zivota. Ako neko ikada bude iskopavao delice moje duse, neka bude narocito nezan prema onima posvecenim mojoj majci i jugu.

Muzicki prilog uz ovu pricu je jedna od lepotica s juga, bas kao sto je to bila moja majka. Ja sam rodjena tamo, gde muzika ima u sebi primese peska, komadice kamenja, mirise prasine i neverovatne lepote koju su ljudi sacuvali u sebi tokom nebrojenih teskih vremena.

Jedan od znakova juga su bili crveni cvetovi maka kraj autoputa. Divlji, na tanusnim stabljikama, i strastveno jarke boje prepune simbola. A moj jug je bio najjuzniji deo Makedonije. Kad se ostave za ledjima svi brezuljci, planine i poljane kontinenta, zatvori Demir Kapija da ne propusti vetrove sa Baltika i ostalih severnih pustolija, kroz koju je put pronasao jedino Vardar i na njegovim obalama vozovi i automobili sledeci ga ka Egejskom moru, onda se otvori kotlina, okrenuta samo suncu i spustajuci se sporo i pospano ka Mediteranu.

Secam se da je nekada davno neko iz mog zivota nazvao moje Valandovo –
Makondo. Vreme je tamo uvek znalo da uspori. Ako ti se zurilo, onda si izasao na pogresnom mestu.

Ja sam uzivala da budem devojcica u okruzenju starog juga. Otkrila sam da ti kosti postanu teze kad hodas po zemlji stvorenoj od prasine koja ti je genetsko nasledje.

Nikada nisam vezla goblene, ali bih svakog leta zapocela po jedan; baba bi mi kupila najnoviji dezen u lokalnoj prodavnici, obicno reprodukcije umetnosti koju sam kasnije vidjala po svetskim muzejima, neumorno podrzavajuci moju kratkotrajnu zainteresovanost da sebi napravim miraz. Ucili su me da vezem salvete od finog platna, sedelo se na niskim stolicicama, u krug, pod senkom vinove loze.

Moja baba je przila kafu u dvoristu u prastaroj cadjavoj spravi, uz neprestano mesanje i aromu koja se uzdizala iznad malog ognjista. Ohladjena, mlela se rucno u masinici uglacanoj do punog zlatnog sjaja od upotrebe i brizljive nege. Sveze skuvana, pusila se i mirisala iz velikih fildzana.

U Valandovu sam naucila da se mlecni zubi koji ispadnu bacaju preko krova
kuce za srecu. Nisam znala zasto to meni niko ranije nije bio rekao. Valjda je magija postojala jos samo u Valandovu.

Svake nedelje prastara, majusna Ciganka Fata bi dosla u posetu. Uvek nasmejana, neverovatno naboranog lica sa samo par zuba, a koje je podsecalo na decije u nevinosti i bezazlenosti, sela bi na pod, popricala sa mojom babom (ja ni rec nikada nisam razumela), valjda joj je proricala buducnost kao neko ko drzi do svog ugleda i imena, baba bi joj napravila kafu, uvek joj dala nesto da ponese i ispratila je do sledeceg puta. U njenu kucu su svi svracali, da joj se pozale, da ih utesi, da nadju razumevanje, od ujaka alkoholicara, do obeshrabrene snaje.

Gostoprimstvo je u Valandovu postajalo opipljivo uzivanje kad sa upecene ulice udjes u neciju bastu prepunu cveca, pa u kucu, prohladnu, sa zatvorenim prozorskim oknima, ponude te slatkom i casom hladne vode, a retko se desilo da nije bilo kolaca.

U besposlenosti leta ponekad sam pomagala u nizanju duvana, ili mozda vise
smetala, ali niko mi nikada nije zamerio. Nacin je verovatno bio isti kao i u vreme kad su ga doneli iz Novog sveta. Duvan se bere jako rano, pred svitanje ili u cik zore, jer sa izlaskom sunca i rastom temperature, a koja je paklena vec sredinom jutra, lisce pusta lepljivi sok koji se ne moze oprati. Svako dobije po dugacku tanku pljosnatu iglu, u koju je udenut kanap poprilicne duzine i onda se krene, u samu zilu lista, nanize se na iglu koliko ih stane, pa se onda razvuku sve do kraja kanapa i uvrcu u spiralu kako se ovaj popunjuje i tako beskrajne sate. Sedi se na podu,
prekrstenih nogu, uz pricu, vestih prstiju, ali bez vidljive zurbe. Kad su nanizani,
venci se okace o drvene ramove kao za tkanje i ostave suncu da ih susi danima i
nedeljama.

U tom kraju su se mogla videti polja pamuka i maka, narovi su rasli pored kuca, smokva je postala moje omiljeno voce mnogo pre nego sto sam ista znala o neposlusnoj Evi, nepregledni hektari pod vinovom lozom, i beskrajno plavo nebo.

Vardar je, kao i druge ravnicarske reke, mutan, spor, pomalo virovit i na svoju ruku, sa plazama i peskom za koji se verovalo da leci telo, kao i dusu. I svaki pedalj zemlje je pun verovanja kojekakvih vrsta, poplocan zeljama i snovima ljudi, koji ostavljaju tragove sebe i ljubavi prema njoj u tkanju prica, kao da nije dovoljno to sto joj se na samom kraju vracaju, potpuno i neumitno.

Zivot u tom Makondu je imao punocu bas kako treba, ljudi onakvi kakvi jesu, sa manama, slabostima i vrlinama za koje imaju prostora, a sve ispod neba na kome je bilo vise zvezda nego praznine i sa vazduhom opojnim od mirisa uzarene zemlje.

Na jug

Osecam
jednog od ovih dana
Oh, sigurno jednog od ovih dana
zatrcacu se isturenog lica
sa sirokim zamasima udova
i stici u siroku dolinu Misisipija
u rukavac mirne pritoke ispod nagnute vrbe
Na jug

Ovde su ljudi oznacili jedni druge
dublje od koze
i kad stoje jedni pored drugih
belji su i crnji nego sto bi voleli
Cvrsto zakopcani pojasom tradicije
zive svoje krugove vrline i greha
U plodnim mocvarama bujaju zivotinjske vrste
u lancu ishrane
svi se hrane jedni na drugima
Glad je univerzalna erotika zivota
Reprodukcija je predugo na vlasti
slobodna volja urla unutar darvinizma
Sa potomstvom dolazi svrha
Taj eluzivni gral u koji kaplju
krv i znoj svacijeg postojanja

Mr. Boogieman
maze lice bogatim blatom
Zvizde kroz zemlju duhovi proslosti
Svi se ovde odazivaju na ime Blues
ili Jazz

Duboki glas propovednika
prolazi kroz filter zatvorenih ociju
kao jutarnja svetlost u tvrdjavi debele izolovanosti
U nepotpunom svetlu
obucen samo u glas
on budi erotske fantazije u uspavanim redovima
1 do 13
A napolju nisko lezi eho beraca pamuka
U ljudskim dusama nema puno nereda
uglavnom praznine
Uz sacicu stereotipa
po individualnim karakteristikama
pada prasina

Sklonicu se jednom na jug
Planeta je tu siroka kao plodna zena
Sklonicu se jednom na jug
jer moram nekud
Trebace mi napustena kuca
da se uselim u nju kao
susret dugo cekan
i zapocne afera sasvim nova

Preporucenom postom i naliv-perom

Citam ovih dana knjigu Carson McCullers ‘Heart is the Lonely Hunter’ po Dusanovoj preporuci (Dusan se moze naci nesto nize, pod ‘krepki mrtvac’, vredi otici do njega). Carson je imala 23 godine kad je knjigu objavila. Nasla sam na jednom mestu gresku. Posle 69 godina niko je nije ispravio. Cudan efekat je ta greska imala dok sam gurala kroz stranice knjige. Dok sam ja brinula nad likovima u njoj, Carson ih je oblikovala, uzimala im, davala malo nazad, i ostavila ih u jednom trenutku da budu takvi kakve sam ih zatekla, da sada brinem i bude mi neprijatno, kao kad se udje u kucu siromasnih ljudi koji nemaju sta da pokazu i stide se preda mnom, jer oduvek su bogate kuce jedine vredne pokazivanja, i tako pitam se, u dugoj istoriji knjizevnosti, sta mi to u stvari pokazujemo jedni drugima. Knjiga mi tesko pada. Ovih dana je vrlo popularno biti senzitivan, narocito ovde, ne moze se proci ulicom, ni stranicom knjige a da se ne sruse na tebe gomile ljudi ophrvanih preteranom senzibilnoscu. I potpuno mi je jasno zasto – ovaj svet u kome sam se ja obrela svojom voljom je nezasiti zderavac svega toplog, mekog, dobrocudnog. Ipak, danas stvari stoje daleko bolje nego tamo 1930-tih ili nekih slicnih. Tada penicillin jos nije napravio cudo od spasavanja zivota – a spasavao ih je brze nego sto su ljudi uspevali da ih ubijaju, jer Drugi svetski rat je tek predstojao. Dakle, knjiga mi tesko pada.

Danas sam se osvestila iz jedne ludosti. Poslednjih par nedelja mi je stalo bilo do necega i bas sam se trudila. Smisljala, planirala, aktivno nastupala, afirmativno se zalagala, i podsetila sebe na jednu osobinu koju posedujem: neprekidno smisljanje resenja raznovrsnim problemima. Danas sam dakle izasla iz tog stanja, i to je bilo pravo olaksanje. Mrzim kad uhvatim sebe kako se trudim. Iako nisam nikakav spiritualista, odmereni fatalista, ili bilo koji drugi hronicni ubedjenik, uvek sebi potvrdim jednu stvar – trud je precenjen. Ali to ne mogu da kazem svojoj klinki. O trudu se cesto prica u nasoj kuci, uvek u najpozitivnijem smislu.

I tako sam malo obamrla od olaksanja i umornih misica posle besmislenog truda sedela u fotelji i citala o jadnoj i bednoj Americi nad kojom ne mogu cak ni da zaplacem jer osim sto je jadna i bedna jos je i odbojna i u meni izaziva jedan vrlo zalosni, neprijatan sentiment koji se mesao sa mojom obamrloscu, kad me je odjednom snasla jedna duboka ceznja – zatrebalo mi je nesto rusko. Kao suprotna strana sveta, kao druge neamericke boje spektra, kao nesto bez cega ne mogu da se setim otkud ja ovde, i odakle sam dosla. Odmah zatim setila sam se male, slatke epizode od pre par godina: jedna devojka koju sam upoznala putem ove mreze, i koja zivi u Australiji, ali bi podjednako mogla da bude na Mesecu, ili nekoj vrelijoj planeti, mi je poslala Dostojevskog, pozajmila mi svoj primerak ‘Idiota’ u nasem prevodu, jer nije mogla da dopusti da ga citam na engleskom. Uz knjige mi je poslala i jednu cokoladu, i pisamce napisano krasnopisom i naliv-perom. Ne gaje se takve ni na vrelijim planetama ni na Mesecu, ali na ovoj cudnoj… dese se ponekad posebni ljudi. Cak redovno, izgleda. Mozda.

Tako nesto iz 19-og veka rusko mi je zatrebalo veceras. I tamo su jad i beda duboki kao prljavi nanosi u industrijskim gradovima, ali drugacije je, ne znam tacno sta, mozda temperatura. Knjiga koju citam odvija se na nesrecnom jugu Amerike, koji nikakve ekoloske iniijative nece ocistiti od istorije, i oni tamo i ne znaju sta je sneg, ali toplije bi mi bilo sa necim ruskim. Potom se memorija raskosno razlila dalje, kao Misisipi, i prizvala film ‘Russkiy kovcheg’ – Russian Arc. Kakvo je to vizuelno cudo i putovanje bilo! Cela jedna basnoslovno magicno osvetljena topla neplovna tvorevina koja je mogla samo da potone pre ili kasnije, a unutar nje tekle su neobicne reke-ponornice kao otopljeno zlato ili snezna strana brda na stranicama knjige za decu koja poziva zainteresovane da udju, i u orahovoj ljusci, ili na sopstvenim dlanovima, spuste se negde. Na jug. Neki drugaciji, zlatni jug.
Sve sto je moglo ispalo je drugacije – bi trebalo da pise na koricama svake knjige.

Pesnici, princevi i niske bisera

Od nacija velikih i malih koje idu sa imenima, nadimcima, mitovima, i uvek sa egom koji uveliko nadvisi sve ljude te nacije i kad bi se popeli jedan drugome na ramena, pa glavu i tako balansirali na prstima da budu sto blize trenutku koji neizbezno dolazi pre ili kasnije posle svakog pentranja drugim ljudima na ramena pa glavu – danas sam cula za jednu koja se odaziva na ime ‘nacija pesnika’. Ne znam ko bi se svojevoljno pretvorio u naciju pesnika, pre bih rekla da je to utesna nagrada – ako ne mogu da budu ratnici, ili trgovci, moreplovci, onda tek mozda dodju pesnici- ali to je neprovereno. Nacija pesnika je Somalija. Na stranu, ako je moguce, TV istorija, Somalija je zemlja izuzetne oralne tradicije. U njoj je oduvek bilo ljutih plemena i nerasciscenih racuna – ratnika – i ratovalo se medju sobom, sa Britancima, Italijanima i svima drugima koji su trazili sta su trazili po Africi, ali su istovremeno i neretko u jednoj istoj osobi uzgajali i pesnike. Odvajkada. Toliko je pesnistvo deo njihove kulture, najuspesniji i najvoljeniji su imali kultni status, a njihove pesme i poeme su recitovali vrsni izvodjaci sirom zemlje, postovani i obozavani od strane svih. Somalija je tek 1972. godine dobila prvu pisanu verziju svog jezika. U medjuvremenu – unazad do ljudskih pocetaka – oni pevaju sa izuzetnom elokventnoscu i pamte sve sto je bilo vredno pamcenja: ljubav, ratove, lepotu…

Pesnistvo je jednako rasireno i medju zenama, ali se ono smatra manje vrednim kako bi se i ocekivalo u tako jednom muskom sportu, medjutim danas na jednom blogu, gde sam sve ovo procitala, naveden je bio i prevod zenskog pevanja kojim su one 1992-ge izasle pred vojnike spremne za jos jedan medjuplemenski rat, i razblazile (za neko vreme) ljutu krv. Epski tragicna i dirljiva humanost i molba:

Oh Dahir! Shatter not my newly mended heart,
Force me not to the refugee life,
Where cold, hunger, and misery resides.
For I have tasted the comfort of home. Oh Dahir!

Oh Dahir! Kill not the surviving heroes
Who miraculously escaped death.
Crush not the handicapped ones,
For they have barely recovered. Oh Dahir!

Oh Dahir! Young man with the gun,
Whom are you shooting? Me?
For there is no enemy in sight.
Have you ever seriously wondered?
What became of our brave comrades?
Whatever happened to all our buildings? Oh Dahir!

Ne znam da li ce svet sa svim svojim vrsnim pesnicima ikada sakupiti dovoljno reci za izvinjenje svojim zenama.
Potom sam se setila da sam nedavno citala o jednom Somalijcu iz Toronta, ciji se hip hop smatra poezijom, i koji dolazi iz porodice u kojoj je njegova tetka bila najcuvenija pevacica Somalije, a majka priznata pesnikinja. U usmenim kulturama, kaze, put do sazrevanja za mlade muskarce ne dolazi kroz cepanje geta na moj i tvoj deo i misice, vec elokventnim evokacijama. Idealno sklopljeno detinjstvo medju zenama je jedno za drugim izgubilo svoje lepe komadice zivopisnih boja, i on je sa 8 godina postao vojnik ulice. Do 13-te godine, kada su otisli iz Mogadisa poslednjim komercijalnim avionom, nije bio ubijen ili osakacen jednom od onih slucajnosti koje u ratovima nikada ne mogu da nadju svoje ‘zato’. U Torontu je prosao kroz faze odrastanja imigrantske dece u getu – bande, kriminal, zatvori za maloletnike – i onda je odjednom porastao. Oduvek je znao da je pesnik, kako i prilici decaku iz takve tradicije, ali ovde je morao da usvoji novi jezik, jer pesnik bez jezika ne postoji. Kad je izasao iz jedne price, krenuo je da upozna svet. Prvo je putovao po Americi, pa u Evropu, i tu su ga sticajem okolnosti pozvali da nastupa na velikoj proslavi u Zenevi u vezi Ujedinjenih Nacija ovog-ili-onog manje ili vise uspesnog tapsanja po ramenu. Sve je bilo dogovoreno, odobreno i onda je on na sceni presao na free-styling – o masakrima, nepravdi i samozadovoljnoj birokratiji. Od prvobitnog soka do ovacija u publici proslo je vrlo kratko. Svako ceni dobrog pesnika uz bezopasni entertainment.

Prvi album je nosio naslov ‘Dusty Foot Philosopher’. Drugi izlazi uskoro pod nazivom ‘Troubadour’. K’naan:

http://sanseverything.wordpress.com/2008/12/28/a-land-of-bards/