Pametni momci, ili sta se moze naci u razlicitim sobama

U rano prolece 2007. uhvatila sam bila na TV-u dokumentarni film „The Smartest Guys in the Room“. Protagonista filma je bila Enron korporacija, i ljudi tj. muskarci iza nje, koji su manipulacijom berze i ljudske lakomosti zaradili neverovatne sume novca.
Film se trudi da dosledno prati i objasni kako je moguce da jedna firma koja je na berzi, i cije su finansijske informacije dostupne prakticno bilo kome ko zeli da ih prouci, godinama na najprljaviji nacin eksploatise sistem. Film kao osnovu pretpostavlja ispravnost sistema i slabost ljudske prirode. Mnogi su pali na tom mestu.Pokazuju se i okupljanja vlasnika akcija – velike grupe vrlo raznorodnih ljudi – tokom kojih im direktori, razmetljivi do parodije, pokazuju grafikone neprekidnog rasta, i sa kaubojskim sarmom se podsmevaju svima koji nisu sa njima – gubitnicima ovog sveta. Vlasnici akcija, sve sami obicni i neobicni ljudi sa velikim planovima za buducnost, prate porast vrednosti i predstavu sa ushicenjem koje mesa erotiku i religiozni zanos. Ne pitaju se kako je to uopste moguce, da li su tu cista posla i ako oni toliko zaraduju, ko gubi? Kaze jedan moj prijatelj, propali revolucionar: „Pare su fetis ovog sveta.“ Da, mora da je to. Ali ne znam da se i ja ne bih slicno ponasala. Mozda ne bas tako orgazmicno, ali uticaj novca na ljudsku psihu je teren na kome bi se mogao napraviti park strave i uzasa, i ne bi bio zabavnog karaktera.

Neocekivano apokalipticna scena u filmu se desava u sobi sa kartonskim pregradama. U toj fazi Enron nastavlja da pravi pare ni od cega, i umesao se u privatizaciju elektricne distribucije u Kaliforniji. Ubrzo nakon toga nastao je neverovatan deficit struje u toj drzavi. Tokom dugog, vrelog leta, kad su pozari gutali osuseno siprazje i kuce, sto bogate sto udzerice, cene elektricne energije su u Kaliforniji skakale kao da hodaju po zeravici. Zamisao je bila u mefistelovskoj tradiciji: brokeri su na direktnoj liniji sa distribucijom struje javljali menadzerima kad da iskljuce struju, sto bi ovi uradili. Tako stvorena kriza energije bi na berzi uzrokovala ogroman skok u ceni akcija onoga ko struju poseduje (Enron), i za vrlo kratko vreme takve igre, dok je Kalifornija gorela, napravio firmi stotine miliona profita. Tako se to radi. Mladici na terenu u sobi, svi u srednjim 20-tim sa namerom da se penzionisu kad napune 30, prikljuceni na nervni sistem berze neprekidno, racunaju sa svakim minutom mraka i uzasa koliko su inkasirali u provizijama, i istovremeno navijaju za pravu stvar pevajuci: „Burn, baby, burn!“

U ovom filmu nije bilo nasilja, ni skripta, i sama prica je milion puta vidjena i ispricana, jos od biblijskih vremena. Mozda ce neko to uraditi sledeci put – uporednu verziju Starog Zaveta i Enrona. I niko na kraju nece biti nista bolji, ni pametniji. U filmu se brojni ljudi kaju, neko je izvrsio samoubistvo, neko drugi zavrsio u zatvoru, iz grupe eroticno-euforicnih s pocetka vecina je izgubila sve sto su ulagali za penzije i udoban zivot, i sarenis ljudskih fizionomija je slican sarenisu ljudskih emocija – od arogantnih pobednika, beskrupuloznih manipulatora, sveli su se na cmizdrecu grupu beznadeznih pokajnika. Sve je to materijal od koga se stomak prevrce, opet i opet, ali scena sa momcima u onoj sobi i njihov bojni poklic – to se ne moze preskociti. Negde treba povuci crtu.

Kad se desio Watts 1965. i raspomamljeni huligani vristali ‘Burn, baby, burn!’ retko ko je van tog pakla znao, ili razumeo, da je tvorac izreke bio pasionirani ljubitelj rhythm&blues-a. Magnificent Montague, radio DJ u Njojorku i Los Andjelesu, je sebe i svoju publiku dovodio do ekstaze zvucima crne muzike. Radio talasi, to je bila napredna stvar za sirenje zvuka i dobrih vibracija, i ljudi u dometu frekvencije su se skupljali oko radio aparata kad je Montague zapocinjao svoj program. Izolovan u svojoj sobici, sa gramofonom, plocama i mikrofonom, obracajuci se hiljadama nevidljivih ljudi, mora da se osecao na krovu sveta. Slusaoci bi zvali telefonom da mu se pridruze: „Burn!“, odjekivao je svet kad bi Otis Reding dotakao pravu zicu. Ko nikada nije cuo ‘light my fire’, ‘burning with desire’ i slicne ilustracije paljevine mozda ne moze da razume kako se to savrseno slaze sa fantasticnom muzikom, a ne tudjim kucama i uspomenama. Nije dugo proslo pre nego sto je fraza bila kidnapovana. Sada se koristi u brokerskim sobicama i brutalnim seansama, podjednako. Nadahnuti momci, svi od reda.

Ja retko putujem u svoju deciju sobu ovih dana. Osecam da sam od devojcice iz tog vremena udaljena ne samo godinama vec nepremostivim naslagama zivotnog iskustva. Ali u prolece 2007., nakon susreta sa najpametnijim momcima u sobi, usla sam u cepelin na relaciji izmedju moje sadasnje i nekadasnje. Tragajuci za nekim pocetkom, valjda, ako vec izlaza nema. Pocetak, sada je jasno, se desio bez ikakvih pretenzija i manje-vise slucajno useljenjem postera Che Gevare u moju sobu u doba kad mi je bilo 10-12 godina. On je u to vreme vec uveliko bio mrtav. Kao i Jimmy Hendrix, koji je bio zalepljen malo po strani od njega. Dosla je posle i Janis, pa Jim, ali se za dobru meru naslo tu i zivih pop zvezda sa adolescentski glatkim licima, koji su se trudili oko svojih kratkotrajnih karijera.

Che je medju njima jedini bio revolucionar, pa i heroj ako se ta rec jos uvek koristi (tada jeste, kasnije je moj recnik kao i moje shvatanje sveta pocelo da pati usled nedostatka dokaza), i onako bradat i zarastao, obradjen pre-Photoshop tehnikom, nije ostavljao dilemu da poster nije bio poza. Dok su svi drugi likovi imali razlicite, uglavnom minimalne uticaje na moj zivot, sto je bilo uzrokovano potpunim odsustvom rock’n’roll senzibiliteta u mom karakteru, Che i ja smo imali poseban odnos. Negde pre susreta sa njim a nakon rodjenja u socijalistickom drustvu, pocela sam da razvijam jednu specificnu srcanu manu za koju se kasnije naslo par imena – empatija, feminizam, socijalna svest, radikalno ovo ili ono ukljucujuci nihilizam i mizantropiju. Ne bih volela da dam preveliki znacaj ideji kako je sve zapocelo, jer zaista ne znam, ali imalo je neke veze sa iznenadnim gomilanjem opazanja. Sveta oko sebe, odnosa unutar porodice, izmedju polova, da bi se to onda prosirilo na izjave bogate besmislicama ili u okolini kompletne bezveznosti, i sa skupljanjem cvrstih podataka o zivotu.. – da, skupljanje je kljucna rec. Kao sto se skupi nemarno baceno djubre na ulici ili iz vode da ne zagadjuje, tako bih ja zastala i pokupila pa uklonila nepravdu. Da ne zagadjuje. Ili mozda je bolje to reci ovako – neka deca su mastala o tome da postanu rock star, ili filmska zvezda, vatrogasac, ja sam ciljala na menjanje sveta. Che i ja.

Ni danas ne mogu da nadjem nista smesno u tome. Ne iz postovanja prema naivnosti i decijem zanosu koji su tipicni za te godine, vec zato sto u stvari nista ne bih menjala. Ja sam zaista verovala da tako treba, i da ja imam to sto treba. Ne postoji mnogo stvari u zivotu koje daju takav high kao nadahnuti idealizam. Ne, nema u tome niceg smesnog.

Nazad medju uspomenama i oblepljenim zidovima majusne sobe mog detinjstva, jedna mala bolecivost se javlja pred posterom Chea. Ubijen 1967. sta je sve propustio?
„Querido,
1968. – Ubili su Martin Luter Kinga i Roberta Kenedija. Nije vazno ko. Americki dzin je ispao ozlojedjeni coveculjak koji se kiti velikim recima kao ‘freedom & pursuit of hapiness’ koje mu ne pristaju ni kad se naduje. To sto su sledece godine otisli na Mesec je trebalo da znaci nesto. A nije nista.
1972. – Na Olimpijskim igrama u Minhenu palestinski teroristi su ubili izraelski tim pred ocima sveta. The revolution will not be televised, but the terror was. I to je bio samo pocetak.
1973. – Aljende je ubijen, a neko za koga ti verovatno nisi cuo, Pinochet, otpoceo dugu vladavinu terora. Medjutim, trideset godina kasnije, chileansko grozdje se prodaje zimi u Severnoj Americi, kazu da je vino dobro, i bakar ne posluje lose.
Tokom 70-tih, razni timovi su se smenjivali na TV-u u igri pretnji, ubistava i bombi na javnim mestima. U muzici se slavilo da je disco mrtav. Zamenio ga je punk. To verovatno kaze i vise nego sto bi smelo.
1975. – zavrsen rat u Vijetnamu, u Kambodzi su proklijala minska polja, Kinezi po Tibetu jure Jetija kao sport, Indija i Pakistan nekad ratuju nekad ne. I to je neka vrsta sporta.
1977. – The Summer of Sam kombinuje serijskog ubicu, ulicno nasilje i prevrelo letnje vreme. Nazalost, ova kombinacija se cesto javlja u Americi.
1979. – Rusi su zapoceli rat sa Afganistanom. Amerikanci ce to uraditi 2001. Svi gledaju, i svi ucestvuju, ali svetskog rata jos nije bilo.
U Africi vise niko ne zna sta, ko i zasto placa.
U 80-tim – sve to isto samo daleko gore. Jos na pocetku umro je Tito. Time je sve definitivno postalo gore. U Americi je na vlast dosao glumac. Kad je na njega pokusan atentat bio je neuspesan. Zbog lose glume, ili loseg scenarija, niko ne zna. U Latinskoj Americi su vecinom diktatori na vlasti. Svi vlastodrsci i dalje rucaju sopstvene lazi – ateisti i teisti, svaki se odaziva na ime „Big Papa“. Religija a la mode. Dokle vise.
The New Wave je najodvratnija ljigavstina u muzici ikada stvorena. AIDS postaje najcesce koriscena skracenica globalno. Cak i CIA pada u senku.
Propala je USSR. Kuba se jos drzi. Nju ce sa posebnim gustom razdeliti na komade u nekoj skoroj buducnosti. Ali to je vec 21. vek.
1984. – bila i prosla. Y2K isto tako.
Bogovi dozivljavaju do sada nevidjeni revival. Sve je u znaku ljubavi prema Bogu. Niko nikada nije bio toliko voljen kao Bog. I?
1989. – The École Polytechnique Massacre u Montrealu. Ubijeno 29 devojaka automatskom puskom, a momak je poneo i lovacki noz, ako zatreba.
90-te – ne ponovile se. Od moje zemlje je nastalo njih 2, 3, 4, 5, 6…brojanje nije zavrseno. Ratovalo se kako samo na Balkanu moze – prizivajuci smak sveta i tudje intervencije. Sve boli, ali je ovo bolelo najvise.
1990. – rat u Persijskom zalivu. Prvi od dva, za sada. I pocetak jos jednog sindroma.
1992. – opet nemiri i haos u Los Andjelesu. Helikopteri na sigurnom odstojanju vrse prenos svega uzivo. Ljudi pale, unistavaju, kradu, razbijaju tela drugih ljudi kao da ne znaju da to boli, i svet gleda u papucama.
1993. – hodajuci sarenim ulicama Toronta shvatila sam da to sto istocnjacke zene hodaju iza svojih muzeva nije zato sto na trotoaru nema dovoljno mesta da idu uporedo, jedno uz drugo. Ovde, u Severnoj Americi, po legendi raste drvo zvano ‘bolji zivot’. Za koga? Na to pitanje jos uvek nemam odgovor.
1994. – milion ljudi je zaklano ili su im lobanje smrskane u roku od mesec dana u Ruandi. Planski, i disciplinovano, ubice bi dan zapocele obilnim doruckom. Potvrdjeno je da 30,000 ljudi ubiti manuelno na dan nije lak posao (ako je neko sumnjao u tako nesto), ali naslo ih se dovoljno koji su sve odradili.
1996. – rodila sam devojcicu. Sada brinem za svet sto puta vise. Odnosno, brinem za nju u svetu. Brinem i za nju i za svet. Brinem.
1999. – bombardovanje Srbije. Bio je to pravi trenutak za retrospektivu: ratovi, uragani, barabe okupljene pod zastavom Boga ili Mamona…- nista! Revolucije su mrtve. I nesto drugo, jos vaznije.
Deca, kao da ne znaju, nastavljaju da umiru svakodnevno. Iste godine, dok bombe padaju na gradove u mojoj zemlji, deca u Americi pucaju u drugu decu. To se zove urban warfare, i zvuci kao novi brand trendy odece.
2000. – razumela sam Darvina. Posle cestih ratova koncentracija gadova naglo poraste – najbrojniji preziveli iz ratova su ubice. I kukavice, malverzanti. Prosta aritmetika. Zemljom vecinom hodaju naslednici najgorih ljudskih osobina. Za njihovu buducnost ne teba brinuti. Silly me.
2001. – Njujork je bio zrtva. I ja, i svako drugi.“

Ovo ne mogu da mu kazem, ne znam ni kako bih rekla, valjda me je stid u toj sobici. Nije tacno ako kazem da mi vise nije vazno, ili da me nije briga, ili da ne boli – tu se nista nije promenilo, ali nesto jeste. Nema svrhe… – da, to je to – nema svrhe.
I nista nije propustio.
Ipak, umro je mlad – mnogo se propusti kad neko umre mlad. Steta je za neprozivljeno. Svaki zivot ima taj jedan mali prostor, svoju sobu, koja samo njemu pripada – da u njoj nekoga voli, da podigne decu, da nauci od njih, da podeli to sto ima… Steta je i da visi na privescima za kljuceve, nalepljen na solje za belu kafu. Biti poster je casno zanimanje u poredjenju – nema danas drugih heroja koji bi opstali na zidovima decijih soba kraj pop probisveta nagrizenih anksioznoscu. Ipak je steta.

Treba se oprostiti. „Che, sve sam to, ili vecinu, naucila gledajuci u televizor ili citajuci novine, dvodimenzionalne zidove potpirace ovog vremena, koji su ispeglani i redovni na poslu svakog dana, 24/7. Genocidi, katastrofe, demokratija, teror, zlostavljanje, ljudska prava… Ono sto sam prozivela van njihovog dohvata, kad su bili iskljuceni, ili sam zapusila usi, okrenula ledja, je jedino autenticno moje. Za svet mogu da brinem ili ne brinem, njemu ne smeta niti skodi, ali sam neocekivano otkrila da sam sebi postala jako dragocena. Ne znam da li to ista valja, ni da li cu tu biti ista bolja od onoga kako sam spasavala svet.“
I tu mi se odjednom ucinilo, ili je bilo stvarno, ali nesto sam cula. „Ja sam svet? Hm. Mozda.“
Querido.

Advertisements

4 thoughts on “Pametni momci, ili sta se moze naci u razlicitim sobama

  1. Naravno da je steta, i dobro si opisala zasto.
    I naravno da je dobro sto si sebi postala dragocena, cenim da nema potrebe da ti obrazlazem zasto to mislim. 🙂
    O ostalom, cutao bih sada, mozda ipak samo ovo.
    Do nedavno, ideja o trecem svetskom ratu mi je bila vise duhovita no sto sam je dozivljavao kao realnu opciju, ali, neke stvari su uticale da promenim misljenje, ako dovoljno dugo pozivimo, cak ne i previse dugo, dozivecemo ga, to je moje uverenje.
    I nije to najstrasnije.
    Mnogo je strasnije ono sto ce dovesti do toga, i ono sto ce biti bar jedno solidno dugo vreme posle njega.
    No, mozda ce to dati bolju sansu nekim daljnim generacijama da naprave bolji Svet.
    To vec ne verujem da cu docekati.
    Pri tom, smatram sebe optimistom. 🙂

  2. Vec neko vreme imam osecaj da mi stvari klize iz ruku, kroz prste. Vrlo sam svesna da nemam kontrolu ni nad svojim zivotom, i to je dovoljno porazavajuce, ali je osecaj u odnosu na svet u stvari vrlo slican. Nikada ne bih mogla da budem ni blizu neke kontrole nad svetom, bilo kim, ali taj osecaj izmicanja svakom smislu je vrlo jak i realan. Vidim u svemu simptome, kao pesak niz nasip sve polako klizi na losu stranu. Ziveti sa time svakodnevno je naporno. Ljudska priroda ima nekih kratkorocnih resenja za sve muke, ali sve je i dalje tu i posle malog predaha i euforije.
    Nadati se boljem svetu ne skodi i ako ti uspe, svaka cast.

  3. Nada uvek umire poslednja, rekose odavno.
    Vec su davno dani kada sam pokusavao da ucestvujem ili kreiram neke promene na sirem planu, a pokreti kroz koje sam to probao u medjuvremenu postase institucije bez realnog doprinosa, pre suprotno, u svom delovanju.
    Ono sto sad pokusavam je da menjam sebe, popravljam i napredujem, koliko pored toga mogu da pozitivno uticem na svoje dete, i prijatelje, ili i na nepoznatu osobu ponekad smeskom, dobro jest.
    Ali nada da ce jednom bolje biti citavom svetu, moze samo da koristi, i ja je imam.

  4. Ja instinktivno nisam nikad verovala organizacijama. Odnosno, jesam da policija hvata kriminalce i cuva red, da bolnice lece ljude i sl. ali na politiku sam oduvek bila jako, jako sumnjicava, jer sam i na ljude postajala sve vise i vise sumnnjicava. Pa sam tako smisljala sopstvene ideje kako promeniti, ili poboljsati svet.
    Kad sam malo poodrasla zakljucila sam da mi za to trebaju pare. I tako sam resila da postanem bogata prvo pa da se onda bacim na menjanje sveta. Medjutim. Ispostavilo se da mi fale neke sposobnosti za postizanje materijalnog bogatstva. Medju njima je najvaznija networking. Koja je isto neophodna i za menjanje sveta. It’s always the people you know. A ljudi koje treba znati su najcesce ljudi koje treba promeniti. Go figure. Ja ne znam nikoga, tako da tu ne postoji nikakva moralna dilema.
    Nisam nista uradila ali bar kapiram kako sve to funkcionise. Na poziciji moci – koja dolazi u kombinaciji srece, para i onih gore-pomenutih ljudi – potrebno je biti motivisan tj. imati strast kao ideju vodilju. Onda je promena skoro sigurna stvar. A kakva ce to promena biti – to su vec price za istoriju, ima ih koliko hoces.

    O nadi sve najbolje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s