Joy. Loss

Čekam lift u subotu. Koja je to razlika, čekati lift radnim danom ili subotom. Won’t you come back, you make me happy… pevušim, i vrata se otvore. Unutra je Džoj. Ona živi na našem spratu, ali je poslednjih desetak minuta provela u vožnji liftom. Objasnila je kako je jedna vožnja prerasla u još jednu…  – pa to je pola dana! komentarišem. Smejemo se, u običnoj, lagodnoj subotnjoj konverzaciji.

Izlazimo u prizemlju. Džoj je dosta i lifta i unutrašnje strane ovog dana, ona mora da izađe malo na vazduh. Napolju je hladan septembarski dan, ali nije zima, slažemo se obe. Ovo je jesen, i za nju je rezervisana univerzalna ljubav, sva koja je zaostala nakon kratkog porhladnog leta. Hoda sporo ka susednoj zgradi i radnjici koja je tamo zgodno locirana. Između 8 i 22 svakog dana moguće je naći dobar deo neophodnih namirnica i predmeta a za obično postojanje, što je ne mala pogodnost. Ići ću sa Vama sporo, obavestila sam je. Obe se smejemo. Viđa me godinama u brzom hodu, mom normalnom stanju. Džoj je sigurno i sama nekada žurila. Približava se 80. godini postojanja, i već godinama hoda uprkos. Artritisu, reumatizmu, degeneracijama tkiva raznoraznih. Čak je neophodno da hoda, i kad boli, i kad jedva ustane. Mora se, je lekcija koju je Džoj naučila, i koju ne vredi gurati drugima.

Da li znaš onog mladog muškarca na 17. spratu, Ien Mekfersona? pita me iznenada. Ne po imenu, odgovoram, i pitam se kako mi je mladi muškarac promakao; koliko ih to ima u zgradi, pokušavam da brojim… Ubio se pre dva dana, kaže Džoj i nastavlja svoj mukotrpni spori hod. Ja sam zastala. Kako je to moguće, je prva misao. Ovde, u ovoj zgradi, svega koji metar iznad mog plafona… Očajanje bez određenog imena me zalije, i ja ispružim korak. Oh my God, je sve što kažem, kao što svi ovde govore; to je naša univerzalna kanadska izjava užasa, očaja, šoka…jednako tipična kao i kratka leta.

Mora da si ga videla, uvek je nosio knjigu u ruci, nastavlja Džoj. I ja se setim njega. Nisam ga nikad videla sa knjigom u ruci, ali ostavio je utisak na mene i zapamtila sam ga. Rekao je bio jednom nešto, lepo, neobično i neočekivano, i kasnije, kad sam malo razmislila, priznala sam bila sebi da bih volela da ga upoznam. Ali retko sam ga kada sretala, i kako se ljudi upoznaju ovih dana. Sećam se da smo jednom ovog leta klinka i ja ušle u lift i on je odmah krenuo da ćaska sa njom o njenom poslu u Kensington Marketu, i to je bilo vrlo simpatično – ona je pričala kao velika i ja nisam učestvovala, oni su već započeli bili taj razgovor prethodno, u jednoj od kratkih vožnji liftom.

Mislim da znam ko je, rekla sam. Izgledao je literarno. Da, da, odgovorila je Džoj, njeno koleno i kuk diktiraju ritam koraka, ali gubitak Iena čini sve težim tog dana. Nije bio mlad. Ali Džoj je stara, i dobar broj relativnosti se postavi na pravo mesto iz te perspektive. Divan čovek, nastavlja. Baš prošle nedelje je ostavio gomilu knjiga u prizemlju, i ja sam uzela par. Možda razmišlja o tome da je to bio gest koji kaže ‘zbogom’ a ona ga nije prepoznala. Ja ne znam šta ću sa sobom, sa rukama, nogama… Džoj skreće i polako silazi niz stepenice ka radnjici, ja nastavljam dalje ulicom. Šta ga je nagnalo, čujem je kako priča sa sobom, rezignirano, tužno.

Gubitak Iena koji sam ja ponela je teži nego što bi se očekivalo. Užas kao reakcija na vest se ne razblažuje. Ovo je prvi put da sam čula kako se zove. Volela bih da sam ga upoznala, je jedina misao koju imam. Možda bi sve bilo drugačije; možda ne bi. Ali bi, znam da bi. Ko je još odoleo toplom talasu s juga u ovim hladnim uslovima? Prohladni jesenji dan, doručkovala sam komad tosta i džem od kajsije sa šoljom toplog mleka. Možda bi i on voleo da me je upoznao. Sâm na 17. spratu, šta je imao da izgubi. Neoprostivo, Ien, neoprostivo je ne probati sve. Ne osloboditi se knjiga i planirati svoj exit, vec progovoriti sa slučajnim saputnicima u liftu, o temama širim od vremena. On jeste, prisećam se, ali da li sam ja? Oh, Ien, Ivana, prekasno je.

U povratku iznenada pružim sebi i sudbini šansu da sam pogrešila. Šta ako naiđe ovim putem sada i ja shvatim da on nije nesrećni Ien Mekferson? Da li bih mu prišla, zgrabila ruku i protresla je svom silom i izbrbljala nešto o tome da sam ga pobrkala sa nekim za koga sam danas čula da je umro, i da mi je tako drago da to nije on, neopisivo drago? Bih. Bih!

Ali ne silazi ulicom u mom pravcu. Kad sam ga poslednji put videla, pokušavam da se setim – pre dve-tri nedelje? Kod kuće ukucam ime, Toronto i suicid u Google. Nema vesti o Ienu. Osim duge liste imenjaka u čije mi se živote ne ulazi. Ako nisam ušla u njegov, kao dobar sagovornik, ne više, ali dobar sagovornik – to mogu. Flojd je gladan, klinka će zvati za koji minut, ja sam izgubila nešto veliko i važno danas. I am so sorry.

2 thoughts on “Joy. Loss

  1. Uh kakvu tek priču imam za suicid, zgradu, spratove, (ne) upoznavanje, literatu… Voleo bih da mogu da je napišem, onako kako se desila, da se cedi, da imam vremena, (sreća za sada nemam) nadrealno, nad krovovima…
    Svako od nas bi valjda voleo da ima priliku da nekoga odgovori od oduzimanja ali kada se presabere sve, koliko dobro treba da upoznaš nekog da bi ti uspelo. Deljenjem stvarnosti samo se množe progonitelji/demoni.

  2. Nemoj da zuris sa tom pricom, Djordje. Dobro je ispricati, verovatno i vazno, ali nemoj da zuris.

    Nedavno sam vodila razgovor sa Davidom. Vidjamo se s vremena na vreme, i oboje smo tako divno pozitivni jedno s drugim ali to nikoga ne zavarava jer se i ne pretvaramo. Rekao je bio da puno razmislja o samoubistvu poslednjih meseci, kao da je napravio krug i vratio se na mesto kada je bio mlad, decak prakticno. Drugi su razlozi sada, jaci, i tezi.
    Sta ti mislis, pita me.
    Odjednom, jedva govorim, jedva pomeram vilicu, kompletna paraliza.
    U principu, onom bezvazdusnom, razumem, sta se tu ne moze razumeti. Ali tako, preko puta stola… – NE, NE RAZUMEM!

    Biti tako sam, kao da nikada neces nikoga dotaci ni slucajem – to znam. Ali mora da postoji jedna mala radost negde u svakome…
    Ne, ne razumem.

    I ne verujem da to sa deljenjem stvarnosti uspeva u takvim pricama. Ziveti svako mora sam, uci u sopstvenu realnost iz dana u dan… to svako mora sam. Ali ne bi smelo da bude jako tesko. Kontrolisati zivot je tezak ispit, i pogresan. Learn how to let go.
    I dodirnuti nekoga je vazno.

    Naidjem tako od subote na kamen zvani Ien, zastanem, uzdahnem glasno, i praznina je kompletna. Zatim krenem dalje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s