Grad u 10 ulica

Nema više od deset ulica koje presecaju jedna drugu, ili vijugaju, kroz stari grad Cefalù. Grad je jako star. Katedrala iz doba Normana (12. vek) uzdiže se visoko iznad ostatka gradića i u podnožju strmog kamenitog brda. Brdo je zaravnjeno na vrhu, malo zaobljeno… ali stari Grci moreplovci su videli glavu dolazeći s mora, bilo da pljačkaju ili trguju, neki su se i naselili, i ona stoji nad morem i ljudima oduvek pa će tako valjda i grad nazvan po njoj trajati. I stvarno, traje. Brdo je lepa pozadina katedrali na razglednicama, ili sa drugih tačaka duž obale. Verovatno je Cefalù u boljim danima bio puno veći pa je možda imalo smisla izgraditi toliku katedralu, ali stiče se utisak – i ne samo na Siciliji – da su Normani, kao i oni pre i posle njih, bili posvećeni biznisu obožavanja Boga, bez sumnje (pamti se da je Rodžer II izgradio katedralu iz zahvalnosti Svevišnjem da ga je spasio gadne morske oluje), ali su se ponajviše razmetali jedni pred drugima. I tako je Cefalù mali grad sa velikom katedralom.
Jedan od mnogih.

Odnosno, mi nismo stekle realnu sliku o veličini grada jer iz starog dela nismo mrdale. Tog prvog dana, prošetale smo predveče passeggiatom koja ide uz more a počinje van starog grada, u kome se kuće uzdižu tik iznad mora i osim keja , plaže i surovih stena nema šetalište. Kako smo odmicale korak po korak, entuzijazam se sve više hladio. Hoteli duž mora, bar u tom delu, su iz perioda kada su se izgleda svuda po primorju gradili ružni primerci, pa se dalje nastavila jedna velika praznina koja je služila kao parking… i ja sam shvatila da to što vidimo je drugo lice Sicilije. One iste sa dugom istorijom kao i svaki kamen u ovom moru; i one koja pati i propada pod pritiskom korupcije i kriminala. Osim Normana, svakakvi su ovuda prolazili, ali varvara kao ovih teško da je ikada bilo. Nemarnost takve vrste tik uz lepu peskovitu plažu je mogla samo da znači jako ružan biznis, i mi tome nismo htele da budemo svedoci. Tako smo se s olakšanjem vratile u naš stari grad i njegovih deset ulica.
Sasvim dovoljno.

U to doba leta najveća turistička sezona još nije bila započela. No, iako se sigurno Cefalù popunio pa i prelivao turistima u avgustu, on nije bio vrsta grada koji bi mogao proći kao letovalište. Pre bi se reklo da je prihvatio da to nužno ide uz poziciju na moru, katedralu i glavato brdo. Gradić je imao jednu pekaru, jednu apoteku, dve radnje sa voćem i povrćem (jedna kraj druge), i još par u kojima su gurmanluk, jestivi suveniri i obična nabavka namirnica koegzistirali. I tako minijaturan imao je svoju minijaturnu jevrejsku četvrt iz davnog vremena kojoj su izbledeli natpisi. Bilo je restorana, suvenira, sladoleda, i dovoljno živosti, ali bilo je i tihih mesta. Većinu fasada su činile kuće umesto turističke ponude sa izuzetkom nekoliko centralnih ulica. Mogli su se videti tokom dana ljudi koji iza otvorenih starih vrata kuća, u starim predsobljima, rade nešto kao što su oduvek ljudi radili. Zanati, domaćinstva, deca… sve se održavalo iako vremena nisu bila zlatna. Turisti su to, činilo se, osećali, i naročito u ulicama malo dalje od mora, trudili se da se utope u gradić i njegov ritam. U kafeu pod katedralom nisu sedeli samo turisti – svi su izlazili napolje da prošetaju, ili malo posede kad osveži. Zgrada Opštine je bila preko puta trga, i uz katedralu priljubljena zgrada manastira, delom obnovljena a duhom izvan vremena. Ni sama katedrala nije bila glamurozno ornamentalna ili naročito oslikana – samo jako stara. Grad je dugo živeo, i prilagođavao se vremenima, ili ih izbegavao.
Sve prođe.

Dani leta su uplovili po glatkom moru u tihi zaliv. Dugo smo i daleko putovale da bi tu stigle; u tesnom krugu tesnog starog grada našle smo ambijent kakav nam je trebao, prava neophodnost. Imale smo za sobom tešku godinu; svaka na svoj način, i skupa. Da šest dana može da se raširi kao da ih je neko rukom pleo svakog jutra i ti prsti bili u tome ekskvizitno vešti, je bilo blago koje smo otkrivale svakog jutra iznova. Istovremeno je to bilo svega šest dana, koji su za sobom ostavili uzdah tihog zadovoljstva i nostalgije na kraju svakog. Nigde nismo žurile. I da smo htele, nigde van starog grada nismo mogle. Ja sam razmatrala u par navrata da se popnem na brdo, i odustala. I
sve to savršeno skladno.
Ali savršenstva nisu laka.
Biti u njima jeste.

Odmah smo i bez napora stvorile rutinu. Izjutra je klinka spavala duže. Ja bih sporim koracim otišla do pekare u kojoj je svakog dana sve bilo drugačije, iako je ličilo na ono što su pekli prethodnog dana. Za nju nešto slano, za mene slatko. Na putu nazad bih kupila mleko i nešto voća. I kad je sve bilo nazad i ja zadovoljna jutarnjom šetnjom, ona se budila.
Doručak je bio prava gozba.

Do plaže nam je trebalo svega par minuta, i to sporog hoda. Prosto se naša ulica završila i ispod terase koja je uzimala dobar deo malog trga bila je gradska plaža. Jedan deo su momci ogradili konopcima i iznajmljivali ležaljke i suncobrane, a u drugom su ljudi donosili svoje ili samo ležali na peškirima. Plaža je bila mala, ali ne i tesna. Sa druge strane uzanog plitkog zaliva širila se velika, prava turistička plaža, i izgledala je prilično živa pa smo pomislile nekoliko puta da pređemo zaliv i odemo na tu stranu. Da bi se odmah zatim složile da ne postoji razlog zbog koga bismo menjale. Momci na ovoj strani su bili mnogo zgodni, i nismo sumnjale da su isti i na toj strani, ali na ovom sada našem mestu ona je vežbala bacanje pogleda na zgodne dečake, pa i one nešto starije – kako su samo lepi, mama! – i u tome mnogo uživala. More je bilo hladno. Nemoguće u Mediteranu, rekla bih pre nego što smo tu došle, ali razlog je bio jedan fenomen koji se odvijao na samoj ivici mora: iz peska su izlazili mehurovi vode kao da ključaju a ledeno hladni. Minijaturni gejziri su odmah nestajali u moru, a malo iznad, ispod zidina prvih kuća, nešto duži tok služio je kao kupalište i perionica u stara vremena. Ni tako plitko kao na toj pitomoj plaži, more nikada nije postajalo vrlo toplo zbog te neprekidne sveže, nove vode. Kako je priroda čudesna! Deca i odrasli, svi su uranjali nožne prste u hladno ključanje izvora, vrištali i stresali se od jeze, pa bežali na vruć pesak da se ugreju.
Terapija.

Oko ručka, koji ničim nije bio određen nego lenjim stomacima, ja bih krenula do stana da napravim sendviče. To je bila prilika da prošetam, i sendviči su bili sveži. Još prvog dana otkrile smo čudo zvano pecorino sa zrnima bibera i sitnim biljem u maslinovom ulju. Kad se debeo komad takvog sira stavi u zemičku, i uz njega posluže mali paradajzi (prethodno obrišu od peska koji u sve uđe) ceo niz prideva iz familije božanskih te zatrpaju razgaljeni. Možda je najbolji ’valandovski’. Da tako nešto jednostavno može da bude tako dobro – da uopšte postoji – je dovoljan razlog za večitu zahvalnost vrednim ljudima našim precima koji su izmislili sve što je valjalo još na samom početku sveta.
(Zahvalnost u egzistiranju, neoprostivo zapostavljena, nam svima nedostaje).

Kad smo drugog dana otkrile restoran, galeriju i Internet kafe ’La Galleria’, iskustvo kratkog boravka u malom gradu na obali Sicilije je doseglo svoj savršeni krug. ’La Galleria’ je imala dug niz atributa koji su od nje stvorili magično mesto za nas. Bila je totalno, nedoljivo šik, ambijent aristokratski prefinjen i urbano minimalan, kamenje staro i dekor nov, hrana za preporuke uz maksimalan broj zvezdica iz najboljih gurmanskih magazina, usluga nenametljiva i elegantna, vina nektarska, dezert sama poezija, muzika suptilna… i bila je kompletno neočekivana u jednom tako beznačajnom malom mestu. Ali ono je imalo svoj plašt mistike; mi smo bile nove – grad je tu stajao dugo. Svake večeri do kraja našeg boravka u malom gradu dolazile smo na to mesto, pre toga se obukle u najbolje što smo imale (i tokom dana smišljale šta obući za to veče) i neizmerno uživale u takvoj bezbrižnoj frivolnosti. Nekad smo samo naručile vino i limunadu, nekad večerale, poslale koje pisamce ljudima daleko od nas sedeći na visokim barskim stolicama i klateći stopala kucale reči ’ovde nam je mnogo lepo.’ Gledale ostale goste oko nas. Italijani su elegantni i u najjednostavnijim odevnim predmetima; turistima to ne ide tako jednostavno. Cefalù (izgivara se sa ’č’ ali mi smo izabrale ’k’)je na pola sata vožnje od Palerma; ovde dolaze ljudi koji poznaju dobra mesta, iako je ’La Galleria’ sigurno našla put i do preporuka u knjigama za turiste. Poslednje večeri smo sa dezertom dobile i čašu sicilijanskog dezertnog vina Marsala (ja celu, klinka naprst). Otmeni vlasnici i osoblje su se do tada navikli na nas i smejali se čim bi nas videli, jer mi bi prvo napravile krug malobrojnim ulicama i zatim krenule putem koji smo sada mogle da pređemo i zatvorenih očiju. Kad nije bilo mesta, sele bi kraj fontane i gledale u palatu preko puta, sada muzej, spustile čaše na kamenu ogradu, disale, smešile se…
Ovde je mnogo lepo.

Puno novih motiva, i bar još toliko starih. Klinka kao gracija u nesvesnim pokretima deteta koje odrasta i mlade žene koja se tek rađa, tišina i smeh između kojih smo putovale beznaporno, bliskost duboka i bistra, istovremeno okretanje stranica knjiga dok ćutimo svaka sa svojim mislima i pričom, bezbroj ’iloveyou’s i još bar toliko neizrečenih…
Ovde smo bile srećne.

p.s. Carmelina koja vodi agenciju za izdavanje stanova i vila (u obližnjem Sant’ Ambrogiu) je duboko posvećena očuvanju kao i obnovi vrednosti i tradicija koje su opstajale na Siciliji tokom nebrojenih vekova. Turizam na njen način ide mnogo dalje i ima mnogo lica, ali njena posvećenost je inspiracija. Ne verujem da je jedina, i svako se zalaže na svoj način, ali hrabri i posvećeni ljudi su kao vidljivo srce na bedemima prastarih grehova i promašaja.

Advertisements

2 thoughts on “Grad u 10 ulica

  1. Quote:
    Ovde je mnogo lepo.
    Ovde smo bile srećne.
    Unquote.

    Шта рећи и како описати уживање у савршеном тексту и прелепим фоткама: Баш ништа – само додати лепу традиционалну мелодију – занемарите, за ову пригоду, да је филмска тема, плиииз 🙂

  2. Divna je muzika, Gorane, bas savrseno ide uz ovu temu.
    Ima na Siciliji turizma koji eksploatise temu iz filma, jer svaka potraznja stvori ponudu, tu nema greske, ali zaista je dirljivo videti kako se ljudi zalazu da stvore nesto drugacije. Uzdici se iznad takvog blata je zaista mnogo tesko.
    U medjuvremenu treba i ziveti. A to tamo sto smo dobile je bilo mnogo lepo.
    Kakav da je, koliko da traje, zivot treba ziveti dobro.

    Veliki lep pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s