Bilo je

Mi smo sletele na Lester B. Pearson aerodrom u Torontu u petak. Mom strahu je trebalo još par dana da se prizemlji. Noćas oko 3, možda je bilo i 4 ili 5, on se konačno spustio na zemlju, vratio svojoj kući, i ubio me u snu. Desilo se vrlo prosto – avion se srušio i ja sam umrla.

Da se desilo tako gravitaciono efikasno – obrt i pravolinijski kolaps – je bilo pravo olakšanje. U snu je sve tako jednostavno. Moji snovi nisu uvek destinacije koje bih izabrala da imam izbora, ali poštena rešenja za komplikovane situacije nikad ne iznevere. Posle svih letova i nervoze prethodnih nedelja, verujem da je i strahu i meni laknulo kod takvog rešenja.

Kao da to nije bilo dovoljno, u istom snu umrla sam još jednom. Da sam sklona osećanju, osetila bih mali ponos pred činjenicom da me očito nije lako ubiti, iako ne znam zašto. Ponos je mali jer da je veliki zahtevao bi opis, poštovanje ili neku sličnu epiku, a verovatno i mesto u nekoj knjizi rekorda – ko je još dva puta umro u istoj noći i u istom snu. Kao mali može da zadrži svoje pravo lice, a i ne vidi se tako jasno koliko je glup.

Bila sam u vertikalnom položaju kod te druge smrti, što mi je isto drago, to mi je omiljena poza. Srce je prosto stalo i ja sam stala sa njim. Nema tu neke somnabulne logike koja zavarava. Bez srca sve stane. Stajali smo kao kamene skulpture, moje srce i ja.

Neko je stajao kraj mene. Neko nepoznat, nevažan, bez lica. Ispružio je ruku, bez najave, i udario me pesnicom po grudima. Nije bolelo, nije bilo ništa. I srce se probudilo. Zatim je probudilo i mene. Našli smo se bili u dvostrukom snu, moje srce i ja, zaključili smo kasnije, a i scena prethodne smrti je izazivala drhtaj u grudima. Kako bilo, probudili smo se, srce na svom mestu, i ja u krevetu, ležeći poprečno. Ponedeljak ujutro, prvi radni dan posle odmora. Svi će pitati kako je bilo. Bilo je.

2 thoughts on “Bilo je

  1. Ратнике Џингис Канове су (ваљда) сахрањивали усправно, са све коњем испод.. Па ако је и бивало тако, wtf??
    Битан је тај први радни дан, битно је шта нам је драјв за текућу недељу и за ону 52-гу недељу до следећег одмора. Добро знамо да успут има сасвим довољно знакова поред пута, често сасвим неочекиваних. Пример, за неверовати, прошло суботње вече:
    ОНА: Да прошетамо?
    ЈА (збланут, а Сава читавих 200 метара од стана): ОК,
    ….. прошетали, кад иза леђа: дадам, да-дам: рокерски звук. Обрнули натамо, и одмах препознам да је на тзв. новобеоградском лету гостовало ‘Атомско склониште’ и проведох сат и још пола уз веома добар рокерски звук.
    We never know

  2. Meni se vertikalnost dopada. Ne mogu da kazem da imam puno ratnickih atributa, ali uspravnost jeste fundamentalna odlika ljudskih bica, pa po toj liniji valjda.
    Sve je bitno, sto je i dobro i lose, zavisi od cega je napravljena svakodnevica. Jeste, treba racunati i na te neocekivane, iako se nikad ne pripremis za njih.
    Lepo zvuci neocekivana setnja. Ja jedva da sam izasla otkad smo stigle. Moracu to da promenim, vrlo brzo. Hitno.

    Ma bas je lepo kad ti nesto izmami osmeh 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s