Kakav divan dan

Nije bilo tako davno kada sam se žalila na umor petkom. Ne pamtim kad sam bila ovako umorna (dočepali su me se na poslu po povratku s puta kao da igram važnu ulogu iako je verovatno jedino neophodno da igram, po pravilima ili dovoljno blizu njih). Jednako dobro je da imam problema s pamćenjem – od prošlog petka slavim poslednje nedelje leta (vikende!) kao praznik i paradu i uletim bez većeg truda u ležerni status turiste kao u najbolju ulogu ikada stvorenu za mene.
Danas sam nakon posla otišla u deo grada koji nikada nisam prešla celom dužinom, jer nije poznat kao lep, ili bar privlačan, sigurno ne uzbudljiv. Dundas Street West (disclaimer: prešla jedan manji deo zapadno od Bathurst ulice. Ovde su ulice jako dugačke). U ruci mala crna tašnica, u tašnici aparat i naočare za sunce. Imam i telefon putem koga ću javiti klinki gde sam i ona meni, ali ni ona ni ja ne žurimo sa javljanjem.

Jutros je u jednom kratkom euforičnom naletu žena koja je vrlo religiozna izjavila svoju ljubav prema Bogu na neočekivano simpatičan način, čak inspirativan. Ona je u to uložila bila pravu strast: vera je motor njene ambicije. U njoj se utope sve njene sumnje i oklevanja da nemoguće kao prepreka zaustavlja svakoga pa i tako posvećene kao što je ona. Uvela me je bila u svoju kancelariju i pokazala mi nalepljen na zid odštampani letak o tome kakvo je to sidro, verovati u Boga. I meni je bilo drago da sam ušla i potpuno sam razumela – i vise od toga, prihvatila – da je životnu vatru teško održavati samom željom, snagom volje, bilo čime. Verovati u postojanje Boga je velika pomoć na putu ka ništavilu, što je i u najluksuznijem izdanju težak put. Bilo mi je drago da nije pokušala da me ispita, proveri, ubedi – ne, njen je bio izliv čiste ljubavi nakon nesumnjivo teških nedelja (svako je tamo iscrpljen kao da gradimo piramidu golim rukama i ona se uruši na kraju svakog dana) i meni je bilo drago da sam je videla takvu. Koncept je puno puta viđen, ali ona je bila jedinstveno srećna ovog jutra. Čist izvor pozitivnih emocija je nešto najlepše što ljudi mogu da emituju. Trudim se da ne sudim ni o izvoru ni o emocijama.

Ostatak dana je bio posvećen uzdizanju korporacije na nivo logističko-sakralne konstrukcije što je verujem teško svarljivo za bilo koga, ali kad se nađeš u gomili, gomila nađe put do tebe. I na kraju we all fall down. Iscrpljeni.
Ne i ja. Mene je čekala Dundas Street West, i ja sam izašla iz tramvaja, crna tašnica u ruci, a u njoj sve već nabrojano.

Odile’s Chocolat je bila početak. Čula sam bila da se u tom kraju nad kojim se uzdiže monolit velike bolnice nalazi mesto sa finom čokoladom, i hodala sam dobrim ritmom ka zapadu dok ga nisam našla. Odil je bila unutra, ja sam ubacila malo beznaporne priče i komplimenata iako mi je jedan pogled bio dovoljan da vidim i više od dovoljnog ali ovo nije bio dan za naporne koncepte o opstanku – have a little faith, Ivana, remember? However I remember this too: bez vere se može, može se bez većine stvari – kupila nekoliko finih čokoladnih bombona, i krenula dalje. Od mesta do mesta, moji koraci su najlepša muzika i kad ih niko ne čuje a ja hodam lako, i dišem lako. Dišem i hodam, dišem i hodam, i dan je prekrasan. Popodne odmiče ka zapadu istim ritmom. Usklađeni smo, nebo i ja, a da se niko nije trudio, ništa kupio, ništa prodao. Sa obe strane ulice nižu se stari otisci imigracije, novi prilivi urbanog šarma koji uvek i u svakom gradu opstaje uprkos… uprkos. Drveće, crkve, obdaništa, čudaci, kafei (Ezra’s Pound je primer – ozbiljan establishment i neozbiljna reakcija), parkovi, ljudi u poslu, ljudi besposleni, automobili koji se kreću jer pokret je osnovna jedinica života, njime se meri postojanje, i sve to tiho, bez žurbe, a dan lep kao da je stvoren sa jedinim ciljem da se lepota vidi, nametne, i sačuva u sećanju svakoga ko poseduje i jedno čulo vredno posedovanja. BIla sam srećna, i srećna sam bila, i srećna, baš srećna, o verujte neopisivo srećna, i postojanje ovakvih dana ubedi svakoga da nije neophodan nijedan razlog niti je neophodnost uopšte razlog – postojanje stoji samo, za sebe, za tebe, za mene, ili sebe, za nikoga, tu je. Kao i lepota, kao i lepota.

IMG_2391

IMG_2393

IMG_2394

IMG_2396

IMG_2398

IMG_2401

IMG_2406

IMG_2407

IMG_2408

IMG_2410

IMG_2413

IMG_2414

IMG_2417

IMG_2421

IMG_2430

Prorok

Vrata su se otvorila, iz metroa je izašlo par ljudi, zatim je nekolicina ušla uključujući Anu, i kako je sela voz je krenuo dalje. Kad joj je pokret iz grupice bučnih dečaka privukao pogled, napravila je osnovnu grešku u gradskom prevozu uveče – pogledala je u njihovom pravcu. Jedan među njima se verao po šipkama, pun egzibicionizma (alkohola su bili puni cela grupa), i kako je vrebao ko će nasesti na tu sitnu majmunsku igrariju, pre nego što je Ana uspela da skrene pogled, on se spustio, i klizajući po podu ne bez elegancije, seo kraj nje u jednom glatkom zaletu.  Nagnut ka njoj, zadovoljan tim lukavstvom i svojim piruetama, odmah je pitao kako se zove. Ana je jedva uspela da izgovori najkraće ime koga se setila, a on je već pitao odakle je, i kuda putuje, i da li… Čehinja, rekla je Ana, ja sam Čehinja.
Ah, pa kako je u Češkoj, pitao je. Ima drugove Čehe, i Srbe, i Francuze… Gde joj se više dopada? nastavio je sa pitanjima. Šta želi od života?
Ana je shvatila da je bolje da ona njega nešto pita jer će pre ili kasnije shvatiti da ga ne prati, ili će je pitati nešto i očekivati pravi odgovor a šanse da će ga ona imati su bile male… Šta ti želiš? pitala je.
On je okrenuo glavu teatralno prema širini vagona i sveta iza njega, i zamahom leve ruke objasnio: I want to make money! Loads of money! To fuck money! Umalo je poleteo sledeći tako moćan zamah.
Imao je ne više od 20 godina i iz njega su nadirale jednako gladne prirodna strast i gola istina društva. Svi oni to isto žele. Svi, zamenice, imenice, pridevi, rodovi, svi. Odjednom joj se dopao. Hrliti u klopku okorelosti tako prirodno je čin pobune. Nije dugo videla jedan tako jasan. Bez opravdanja, bez ičega, samo čista želja, odgojena da bude takva. Još uvek deca, oboje, i želja i on, ovo je najbolje što mogu da kažu o sebi.
Nakon svoje velike izjave, vratio je opet pažnju na nju. Ti izgledaš kao ostvarena žena. Ne viđaju se često takve žene. Reci, da li si srećna. Mora da si srećna.
Iznenađena, Ana se malo zamislila. Nije imala puno vremena za odgovor, jer njegova pažnja je trajala koliko i bljesak inteligencije iza svake reči koje su iskakale brzinom primicanja njene stanice. A mislila je da treba odgovoriti, čak je izgledalo da je on čekao da čuje šta će reći. Jesam, rekla je. Nije imala izbora. Jeste, ali izbor nije mogao da padne daleko od toga. On joj je upravo dao veliku izjavu, jednaku onoj njegovoj trenutak pre toga. Oboje čisti i kad su promašeni, ili iskvareni, ili im nisu dorasli… – Ana i dečak u metrou su imali prava na velike izjave u tom trenutku.
On je sada gledao još ozbiljnije. Znaš, on će se pojaviti, pravi muškarac za tebe. Nemoj nikada da prihvatiš ništa manje. Ti zaslužuješ najbolje.
Ana je imala čistu veliku želju da se nasmeje. Smejala bi se glasno, od srca, čak i bez povoda, bila je to takva velika želja. Voz je ušao u njenu stanicu. Važi, rekla je uz osmeh. Ustala je i bacila još jedan pogled u njegovom pravcu. Srećno!

Bijenale

Na putu ka samostanu u kome moj otac živi hedonistički svoje poslednje decenije života, uspon prati promenu raspoloženja. U ravnici je osećaj ležerniji, brže se kreću automobili, i put je bolji. Uspon je težak, poznat kao opasan prevoj sa brojnim udesima i put je konačno posle mnogo godina proširen. Na vrhu uspona otvara se visoravan i kraj je planinski, stočarski. Nas put vodi u zagađeni industrijski grad, ali priroda je prekrasna. U susret često nailaze motorciklisti, sa većim i manjim mašinama, na zadnjem sedištu ponekih su devojke koje grle vozača otpozadi. Imali su skup na jezeru tog vikenda i sada lete ka jugu i ostatku Srbije. Na ulazu u selo Lukovo put je zatvoren. Vidi se prevrnut motorcikl, iza njega je veliki kamion i sa ove strane drugi. Lako je zamisliti neopreznu smelost vozača ali okrećemo glave i automobil na drugu stranu, i misli se upinju da prate ali teško je. Otkad sam bila mala o ciganskom selu Lukovo sam uvek slušala iste priče. Kako su svi gastarbajteri iz sela, jedva ko u njemu živi, i svi svoje teškom mukom stečene novce potroše na velelepne kuće. Nadmeću se ko će sagraditi veću i kitnjastiju, i onda stoje prazne.  ’Gastarbajter’ je bila strašna reč kad smo bili deca, ili meni jeste. Možda je odrasli nisu izgovarali s poštovanjem, ili je previše muka opisivala a da ja nisam tada mogla da razumem, ali nikada mi se nije dopadao podsmeh prema Lukovljanima. Ništa nisam razumela, i sve mi je bilo jasno. Jedino nisam znala da li oni koji se vrate vole da žive u Lukovu. Uvek je izgledalo prazno. Ja sam kroz njega prolazila kad sam odlazila na jug, i kad sam se vraćala na sever. Sada dolazim svake druge godine, bez želje da ikada više prođem tim putem ali posete samostanu su obaveza i nužnost. Pamtim godine kad su se moja putovanja završavala u ovom pravcu. Sada je drugačije. Udahnem duboko kad dolazimo, i izdahnem kad se vratimo istim putem nekoliko dana kasnije. Napravila sam bila sebi izlaz. Sama.

Dve godine kasnije pamtim misli od prethodnog puta. Ostale su nezapisane. Prevrtala sam ih po glavi često, uglavnom nevoljno, i evo nas opet na putu kroz Lukovo između redova velikih praznih kuća. Nisam pogledala da li kraj puta stoji krst na mestu nesreće. Kao da je bilo juče. Dolazimo previše često. U gradu nikoga ne poznajem i to oslobađa ulicu obaveza, i mene ulice. Kako sam mogla da budem toliko nesrećna ovde.  Već kod odvajanja od autoputa i pre onog dramatičnog uspona moj duh bi počeo da udara očajno kao utamničena ptica. Kod odvajanja od tog istog autoputa nekoliko stotina kilometara na jug širio se bio u najveća krila na svetu. Ništa nisam znala i razumela sam dovoljno. Ovo je bio grad moje nesreće. Trebala sam da prestanem da dolazim još od prvog odlaska. To je bio plan. Kad konačno budem prestala, razlog će biti da su posledice hedonizma okončale još jednog hedonistu, ili će to biti neki drugi dug starosti. Moji drugovi iz škole se okupe, svakog puta dođe neko nov. Dramatični kolaž radosti, prošlosti, života tako drugačijih da pružim ruku i dotaknem ih razbila bi se ruka. Bolje je ne dirati. Oni su svi bili zaljubljeni u tebe, govori majka jednog druga na koju sam naišla sledećeg dana. Okupljali su se u mojoj kući i ja sam ih slušala kako pričaju. Ne znam šta da kažem, najbolje je ništa. To su jedini tragovi koje sam ostavila ovde, sada dobrim delom izmišljeni. Ponovila je to isto nekoliko minuta kasnije, pred ženom svog sina. Na neki način opravdava sopstvenu surovost, bez sumnje. Možda nikad ne posumnja. Nove generacije su lepe. Devojčice na šetalištu su nas gledale podozrivo prošlog puta. Neobično je bilo da je iko znao da nismo odatle, ali pratile su nas pažljivo pomalo nakrivljenih glava. Nije bilo radoznalosti u pogledima, samo su nas držale na oku. Sada je drugačije. Čula sam da grad bolje posluje, i da oni koji rade dobro žive. Oseća se na trenutke dah vremena kao kada smo mi rasli. Vremena obična, normalna, i budućnost čeka svakoga. Možda su ova deca slušala previše da budućnosti nema. To bi u svakome stvorilo veliki bes. Moji drugovi su se većinom oženili posle srednje škole, ili najkasnije posle fakulteta. Tako je i ovde, tako je svuda. Sve se odvija po dobro uigranom obrascu. Uzorak sveta se može uzeti sa bilo kog mesta. Ne mogu da se setim šta smo radile prethodnog puta, ili onog pre toga. Sve je jedno te isto. Dosadili su svima, naši dolasci. Odsustvo entuzijazma sa naše strane se lakše vidi tako verno ponavljano. Uzajamno se stidimo takvog prizora. Ima i gorih emocija iza stida. Klinka voli veliki mekani krevet koji dobijemo u spavaćoj sobi, i na kome pričamo do kasno u noć. I to je postao obrazac, kome se obe radujemo. Priča se prelije emocijama, ima smeha i suza, i smeha, uvek završi smehom. Ne mogu da spavam još od početka ovog puta. Ne znam zašto, i ne tražim uzroke, ali dok sam budna u noći posećuju me emocije koje bole, ideje koje ponesu i razbude još više, i bes, posećuje me veliki, duboki bes. Do zore, kad se umorim, sve se stiša. Kad ne gledam stare filmove, vidim da grad izgleda bolje i da u njemu žive ljudi kojima će se roditi sjajna deca, i ta deca će nastaviti da rađaju, i tako će sve trajati. Ja jedino brojim sate do našeg odlaska. I nikada neću zaboraviti lica koja nas ispraćaju. Njih vezuje nešto za taj grad, i oni vezuju mene. Pokidala sam bila veze, to ne zaboravlja niko od nas, to je bilo moje delo. Samo koliko je bilo neophodno da bih napravila sebi izlaz, volela bih da im kažem. Ne govorim, ne dovoljno, ali razumemo se. Ovde priče više nisu potrebne. Razumemo, prihvatamo, i nosimo svako svoj deo.

A Love Letter

To love summer is to tell Life:
I am You
Never will I be a part of anything
more beautiful than You

I take to the streets and join
in my own summer skin
sheathed in a summer dress

I have many

I have many
and each is my beloved

They flip fold crease yield
as the wind blows
as I move
as I stand still
as the wind waits
and we cross the street together

A flag of my erotic dependence
a magistrate of effortless truce
a summer dress separates two opportunists
– the heat of the day
and the swelter of the life within

Folded it fills a fist

My summer travels have founded
the temple of life’s happiest moments
I know now
that memories alone
can mimic forever in its lofty abode
I, in their midst, am posing
in a summer dress

1040