Tri dana u Londonu

Klinka se zaljubila bila u London na neviđeno. Nije umela da objasni kako se to desilo, iako sam ja volela da pitam čisto da je gledam kako zablista i kod samog pomena. To je jedna od povlastica života u blizini tinejdžera (ili tinjedžerki, ne znam da li isto važi za dečake) – erupcije života bez ikakvog većeg povoda osvetle ceo grad. Ti blistavi vodopadi u pravcu neba traju taman dovoljno da se svako vidi u svojoj nespremnosti i zatečen. Kad se vodopad okrene i sunovrati, svako beži da pronađe mesto gde će se sakriti. Previše emocija bi bila dijagnoza tog stanja u ljudskom razvoju. Dobro je da ih ima, bi dodao svaki cinik dovoljno udaljen od eksplozivnih godina. Kad je došlo bilo vreme da se planira putovanje za leto 2011. godine, London je bio nezaobilazan. U kalkulacijama oko detalja, letova, bukiranja i svega ostalog što je enormno olakšano internetom ali svejedno zahteva puno truda, ja sam to izvela tako da je za London ostalo tri dana. Klinka je odmah izjavila da je to nedovoljno. Ja sam se složila oko nedovoljnog – ovo je tek početak, podsetila sam je. Sa 14 godina će videti London po prvi put. Zamisli mogućnosti, je jedna od lekcija svih naših putovanja.
(Ne sumnjam da je slušanje mojih lekcija klinki preko glave, čak i kad su zanimljive).

London je uzbudljiv grad. I Njujork je uzbudljv i verujem da ima još takvih gradova, ali ova dva, među gradovima koje sam videla, imaju svoju jedinstvenu vrstu razmetljivog egzibicionizma koji sadrži koktel šarma, dinamičnosti, flerta sa haosom koji neretko dođe do ivice apsurda, ili apokalipse, pri čemu je apsurd pokriće velikih ambicija i gramzivosti, ali i velikih ideja, a to je i apokalipsa, samo sa druge strane. Mene je osvojio lepotom, velikim parkovima za koje je potrebno pola dana da bi se obišli, i tihim ulicama, šarenim ljudima, nasmešenim ljudima. Za Engleze će i danas reći da su hladni. Te termometre baciti. Svaki pojedinac je cela paleta boja; gradovi u kojima ih ima više miliona su miljama ispred najbolje Pantone edicije. Možda je to najbliži opis gradova: oni sažimaju sve boje spektra, i one nebrojene tanane nijanse između koje će neko tek otkriti.

Iz vrelog Palerma u vreli Beograd, i sledećeg dana u prohladni London. Osveženje je prijalo, i mada smo planirale za prohladne letnje dane u Londonu, mi za te promene nikada stvarno nismo spremne. Naročito ja. Ujedno sam i jedina koja se žali. Majice su se oblačile u nekoliko slojeva, preko njih košulja sa dugim rukavima od grčkog pamuka koja se koristi za dane kad se izgori na suncu, i par čarapa ponešen za tu priliku se izgubio negde u koferu. Sve to prođe dosta brzo. Uzbudljivo je biti u Londonu, zato. Biti samo u londonskoj hotelskoj sobi je uzbudljivo. Sa prvog sprata, i kroz veliki prozor, videli su se zidovi gradnje koja je ličila na industrijsku revoluciju iz nešto kasnijeg perioda u urednim redovima cigle patinirane urbanim zagađenjem. Sama hotelska soba je najmanja od svih u kojima smo bile do tada, što je još jedno od merila po kome se prepoznaju uzbudljivi gradovi u kojima nemoguće veliki brojevi ljudi traže svoju krišku uzbuđenja. U kupatilu jedna osoba manje veličine može da stane samo nakon nekoliko pokušaja, i uz otvorena vrata, inače su svi pokušaji uzalud. Ali sve je bilo savršeno, složile smo se uzbuđeno. London napolju nije ličio nimalo na prvi pravi zatrovani grad industrijalizacije, ali on je sigurno i tada bio uzbudljiv.

Uzbuđenje sa kojim je klinka došla je sada procvetalo u veselu letnju livadu šarenog cveća, i taj neorganizovani floralni aranžman je kliktao, pevao, i svojski učestvovao u opštem veselju.
Mada, činjenica je da se mi tako redovno ponašamo kad putujemo. Ponekad je intenzitet okrenut do maksimuma, kao tom prilikom, ponekad je na nešto manjem broju, ali klinka je tinjedžerka u punom sjaju u tim okolnostima, a ja kompletno zaboravim sve drugo.

Prvog dana je padala kiša. Ponele smo bile kišobran (išle smo u London), ali trebala su nam dva. I tako smo uz par sendviča kao prvu stvar kupile kišobran. Kako savršeno, smešile smo se zadovoljno.

Zatim smo krenule dalje. I još dalje. I nije bilo hladno, niti je kiša smetala (nikada i ne smeta) i naizgled bez ikakvog truda nalazile smo svuda razloge da se nasmejemo, zadivimo, popričamo gde ja malo ubacim istoriju i zaleđinu a ona protumači na svoj način. Već kod prvog pešačkog prelaza, kad smo na asfaltu videle look left London je postao više od uzbudljivog grada. Sa toliko turista koji ne gledaju kuda hodaju, i zaborave na trenutak da je saobraćaj obrnut, životi se mogu spasiti velikim slovima zapisanim na asfaltu. Neko se setio, i onda su to i izveli. Thank you, London! U Kensingtonu, gde smo mi bile, zgrade su lepo održavane, blizu su muzeji i parkovi, palate, pozorišta… u stvari ništa nije blizu, London je jako velik. Ali mami da se upozna na najlepši način – sporim šetnjama. U tri kratka dana šetnje su bile luksuz, i luksuz je bio ono što smo sebi velikodušno priuštile. Mi smo ipak bile tu iz jednog jedinog razloga:  da bi uživale.

Turistički bus je bio najbolji način da dobijemo predstavu o gradu.  Vreme se popravljalo sa svakim satom, ljudi su bili ljubazni, britanski humor se pojavljivao svuda, očekivan i neočekivan kao što humor uvek jeste – iznenađenje! – i bilo je naročito lepo doživeti osećaj košnice koja je imala tako dobrodušnu crtu. Naime, moj osećaj, a i njen, je bio da Londoners ne uzimaju sebe niti bilo koga drugog previše ozbiljno. Čak i kada je jedan top tip u Ferariju sa tablicom ‘topman’ nagazio na gas na sporednoj ulici sa očiglednom namerom da nas preplaši, zgazi, ili zabavi (who knows!), bilo je dovoljno mesta u Londonu i za bes i za smeh. Nervirale smo ga svojom bezbrižnošću, složile smo se. Middle finger, pretty boy.
(Par nedelja po našem povratku krenuli su bili nemiri u Londonu, onim njegovim delovima u koje turisti ne zalaze. Da smo obilazile istorijske tekovine jednog bogatog grada i zaobilazile svakodnevicu velike mase ljudi smo znale i klinka i ja.  Nazad kod kuće i mi imamo svoju svakodnevicu. Površni sureti sa tuđim svakodnevicama imaju dosta lekovit uticaj na pojedince – nekad otrezne, nekad daju uzlet mašti. Lakše je razumeti i ujedno shvatiti da je nerazumevanje prirodno stanje svakog ljudskog bića. Sve je lakše kad si turista).

Dok prenosim utiske u ovaj tekst i prisećam se svega, hvatam sebe da se i pri samom pomenu Londona smešim.

Klinka je imala svoj plan, i on se morao slediti (što nije stvarno predstavljalo kontrast našoj sveže afirmisanoj filozofiji da ne pravimo planove). Prva stvar je bila pronaći crvenu telefonsku govornicu i slikati se kraj nje. Danas više nemaju funkcionalnost i postaju retkost, atrakcija i memento. Važno je bilo izvesti ovu avanturu u prvih sat dva našeg boravka u gradu, objasnila je. U lepom mirnom Kensingtonu nije dugo trebalo dok smo naišle na par. Vožnja originalnim double-decker busom je isto bila deo plana, i poseta Abbey Road-u. Na ovoj poslednjoj destinaciji je trebalo preći ulicu i slikati se. (Klinka je dete ovog vremena, Fb-a i ostalih selfie inkarnacija). Stvari su ispale još bolje kad smo do Abbey Road-a došle vožnjom na gornjem spratu gradskog busa. Spreda, gde smo sedile i odatle pratile ulice i grad pod nogama, slušale smo priču dvojice dečaka. Oko 9-10 godina stari obojica, bili su uzbuđeni oko neke važne teme koju ne pamtim i koristili vrlo velike reči za tako mladu decu.  To je verovatno delo legendarnih grammar schools, razmišljala sam. Klinka ih je posmatrala vrlo zaintrigirana. Izgledali su kao da bi mogla da im nalupa čvrge, i oni su povremeno prekidali konverzaciju i bacali radoznale poglede ka njoj.  Kad smo stigle na Abbey Road, ni ona ni ja nismo znale broj, ali nismo zato došle. Nama je bila bitna ulica, duh vremena koje se zavrtelo bilo ovde i podiglo nas sve malo iznad nivoa ulice. I mi smo našle deo, jedan baš lep, sa rascvetalom belom ružom na jednoj strani. Tiha, obična ulica, i prvo je prešla ona, pa ja za njom, i malo smo se smejale sopstvenom turizmu i mitologiji dok smo posmatrale retke lokalne likove koji su izlazili iz zgrada i hodali okolo zabavljeni svojim životima i mislima. Nas je sve zabavljalo. Kad smo krenule dalje, naišle smo na grupicu golubova među kojima je jedan bio kandidat za Darvinovu nagradu. Halapljiv, veći i brži od drugih, bacio se bio na komad tosta, i nabacio ga sebi oko vrata. Okrajak je tako udobno zaseo oko golubijeg vrata, i otežao ga, naš junak je bio previše težak da leti, i panično je lepršao okolo u nadi da će mu okov od hleba spasti sam. Niko mu nije mogao prići da ga oslobodi, ali ako je neka strpljiva mačka naišla, a sigurno jeste u nekom trenutku, na nju je čekao ukusan zalogaj od debelog goluba i glupog junaka.

Prve večeri ušle smo bile u restoran u našem hotelu za večeru, trebao je da sledi i entertainment u obliku lokalnog benda. Restoran je bio otvoren tek par dana, dekor sveže otpakovan i okačen, Pakistanac koji je posluživao te večeri tako široko nasmešen i zadovoljan da smo došle (bile smo jedini gosti) vrlo brzo je prešao granice zvaničnog ophođenja pa na svakih nekoliko minuta dolazio do nas, prijateljski ćaskao i doneo nam ekstra dezert. Bend je ispao njih dvoje – jedna devojka i jedan mladić, oboje vrlo simpatični, svirali su i pevali i mi smo revnosno tapšale na kraju svake pesme, i kad smo odlazile lepo se pozdravile sa njima i Pakistancem.

Tog leta sam pred polazak kupila knjige koje su bile klasici kultura koje ćemo obići. Dopala mi se bila ideja da im priđem iz različitih uglova i epoha, i vidim kuda će to odvesti. Dok je ‘Il Gattopardo’ bio lak izbor za Siciliju, kod engleske literature nisam htela da se zapetljam u dilemu koji period ili pisac bi bio najbolji izbor, i pokupila ‘Persuasion’ od Jane Austen kao jednostavan alfabetski izbor. Poslednje strane knjige sam pročitala u avionu ka Londonu, i pitala se bila šta će od tog perioda i duha biti moguće prepoznati danas. Ništa, bar ne u onom delu koji smo videle. London čvrsto stoji povrh svoje duge istorije, ali nema nikakve sumnje da je ovo potpuno savremeni grad kojim vlada mentalitet uspeha: sve prethodne epohe je nadživeo, i iz svake izašao jači i veći. To zvuči kao vrlo jednostavna formula uspeha, i možda jeste tako, jer jednom kad znaš formulu znači da si u pobedničkom krugu. Ali takva su ova vremena. (Sledeće godine ću izabrati jednu drugu knjigu koja će biti mnogo bolji odraz vremena – surova satira koja je oba razmetjjiva pauna (i London i NJujork) izložila kao u kasapnici kurioziteta (‘Money’ od Martina Amisa)). Krajem jula 2011. nakon uglavnom melanholičnog leta provedenog na obalama Mediterana i u Srbiji, vrtoglavica koju je izazvao London je prijala. Možda je naš način putovanja – ne zadržavati se nigde dugo – jedan od otisaka savremenog sveta. U površnom upoznavanju pronaći značaj i zadovoljstvo je znak vremena. Mi smo to, bez svesne namere, uspešno balansirale sporim šetnjama, razgovorima o utiscima, i široko otvorenim očima da u kratkom trenutku koji imamo ništa ne promakne.

Brodom po Temzi, Herrod’s, lutanje kroz Tower zabavni park za turiste, i povremeni istupi sa turističkih staza, Camden i iznenadna ideja sa funky minđušama. Mama, ja sam ovo oduvek htela! izjavila je klinka bez daha. Bio je to lep dan, i Camden prepun ljudi, opuštenih, slikovitih karaktera, turista i običnih ljubitelja lepih dana. Ramones majica i funky prstenje, pa i minđuše. Evo, ovo je savršeno mesto za još jednu rupicu ovde,’ pokazala je visoko na hrskavici i ja sam odmah skrenula pogled. Sama ideja da je nešto boli, ili da metalne igle samo dodirnu to malo uvo u meni izaziva slabost na ivici viktorijanske histerije. Unutra posao vode ljudi koji su videli dobar broj generacija zaluđenih klinki i novih zakonskih regulacija koje štite i njih i klinke. ‘Ako nemaš 16 godina, ništa od bušenja ušiju,’ obavestio je simpatičan vlasnik biznisa. ‘Oh,’ izjavila je klinka kao što bi svaka. ‘Ovo je moja mama,’ obavila je predstavljanje, ‘ i ona kaže da mogu da probušim uši kad hoću’, isprsila se. Vlasnik me je odmerio, i to nam nije išlo u korist, znale smo obe. ‘Mama je okay, ali zakon je zakon. Dođi opet kad imaš 16 godina.’ Kako su seksi ovi Englezi, mislila sam. Odbiti klinke u tom uzrastu je suprotstaviti se prirodnoj kataklizmi. Možda je klinka i pomislila da se vredi vratiti, ali za to je potrebno strpljenje većih godina. Imaju tako seksi naglasak, složile smo se. Napolju nas je opet prepao jedan hustler koji je privlačio mušterije i to radio kombinacijom pantomime i prirodnog cool. On se na našu ponovljenu reakciju nasmejao, dodirnuo visoki cilindar na glavi, i okrenuo se drugim naivnim prolaznicima.

Sele smo bile u jedan pab koji je ličio na vodenicu, smešten povrh kanala. I spolja i unutra, sve je vrvilo od ljudi i dobrog raspoloženja. Ovako lepi dani nisu česti u Londonu ni tokom leta, i sve što je moglo da hoda, ili je imalo kolica i roditelje koji su ih gurali, se našlo napolju. Tako je uz uobičajene gomile turista grad bio pun i lokalnog življa. Ljudi su neobično ljubazni ovde. Isto smo doživele i na Siciliji. Zar je ikome potreban drugi razlog za putovanja.

Restoran ‘St. John Bread and Wine’ smo našle posle strogog orijentisanja po mapi, jer nije bio mesto na koje bi turisti naišli slučajem. Možda je obećanje tradicionalne britanske cuisine sa modernim obrtom imalo nekog značaja u odluci, ne sećam se, iako teško da bi nas privuklo bilo tako šta (moje znanje o britanskoj tradicionalnoj kuhinji: blood pudding  & meat pies, naročito one koje je Sweeney Todd voleo).  Možda se zgodno desilo da nismo bile predaleko kad smo postajale gladne, i praćenje mape van uobičajenih staza je bilo zanimljivo, ko zna. Kako je to bio petak predveče (letnji dani su dugi u Londonu), barovi i pabovi su se punili polako. Uglavnom se stajalo napolju, na trotoaru. Devojke su bile obučene za izlaske i nagađale smo da li je to bio standardni način oblačenja u Londonu za office & play, ili su sve ponele sa sobom kratke haljine i visoke štikle pa se presvukle u WC-u posle posla. U povratku istim putem iz restorana, gomila se prelivala na ulicu, pričalo se, pilo, flertovalo, pregovaralo… Muzika je punila ulicu i dozivala prolaznike. Slična mesta su se nizala svuda gde smo prošle na putu nazad ka hotelu. Društveni život i njegove uvek željne žrtve. Sâmo postojanje želja vredi.

Nazad u St. John restoranu, čiji nam se enterijer jako dopao u kombinaciji starih greda i jednostavnog belog kreča, ali rafiniranog, nepogrešivog prisustva osobenog stila, na meniju su se nudile uglavnom svinjarije. To nije trebalo da iznenadi jer logo restorana predstavlja jedno dobro ugojeno jorkširsko prase (koje nije moglo da zna da su mu odbrojani dani ili je možda predstavljalo neprolaznu ideju i značaj svinjarija u ljudskim životima?). Vesele da smo se našle na tako dobrom mestu (moj omiljeni restoran! izjavila je klinka odmah s vrata) potrošile smo dosta vremena birajući šta da naručimo. Uprkos mom principu da ću probati specijalitete kad se nađem na pravo mestu pa od čega da su, kao i obično, principi su se pokazali kao suvišni. Nije ni za klinku bilo jednostavno da naruči, jer pojavio se bio problem – nismo znale šta naručiti. Za ovo se trebalo pripremiti unapred. Restoran je poslovao po vrlo starinskom sistemu – u kuhinji (otvorenoj) se pripremalo i iz kuhinje služilo ono što su spremali tog sata. Bilo je naznačeno šta će spremati kasnije, i nesumnjivo je bilo moguće polako večerati i provesti tu više sati, ali mi ni posle tog vremena verovatno ne bi znale ništa bolje šta naručiti. Problem je bio rešen tako što je klinka naručila neke hrskave svinjske kožice a ja nešto zeleno sa puževima. I svinjske kožice i puževi su uglavnom ostali na tanjiru. Nikada restoran nije bio izabran za omiljeni sa tako malo pojedenog. Tu smo zaključile da nam se neće opet desiti da budemo tako nespremne. Međutim kad je došlo do dezerta, tu nismo imale problema. Divine! uzdiše klinka i danas. Najbolji dezert koji sam ikada probala! St John je na neki način sumirao naše uživanje u Londonu a da nisam sigurna ni danas kako. Nije nam smetalo ni da smo ostale gladne.

Subota je bila naš poslednji dan. Lutale smo bile po Camdenu, i Knightsbridge-u, na Picadily Circus-u se smejale i gubile u radnji suvenira ravnoj veličini jednog osrednjeg grada, lutale, lutale i dan završile nazad u hotelu i u restoranu kod našeg Pakistanca, gde smo svratile na dezert. On se baš obradovao bio da nas vidi. Restoran je opet bio prazan. Doneo nam je bio dezert i posle par minuta opet došao do našeg stola. Ovog puta se nije više smešio. ‘Ona mlada pevačica je umrla,’ rekao nam je tužnog glasa i lica. ‘Koja?’ uzviknule smo obe. ‘Ona što je pevala ovde pre par noći?’. Pogledale smo se u neverici. Nemoguće je da se takve stvari dešavaju. ‘Ne, ne, Amy Winehouse,’ rekao je neutešan. ‘Sada je zvala moja žena. Javili su na TV-u.’ I tako se vest o Ejminoj smrti prenosila od jednih do drugih, širom Londona i širom sveta. Nastavio je da stoji kraj našeg stola. Nikog drugog nije bilo u restoranu, i bilo je lakše podeliti težinu te vesti sa drugima. Mi smo to popodne provele bile ne vrlo daleko od njene ulice. Bio je to zaista prekrasan dan, vreme toplo i sunčano, i mi u najboljem društvu na svetu, u najboljem gradu na svetu, potvrdila bi klinka bez oklevanja. The day lady died.

Pozdravile smo se sa Pakistancem koga smo znale da nikada više nećemo videti, i povukle se u svoju sobu na prvom spratu. Euforija je ustupila mesto melanholiji. Bio je to kraj jednog lepog putovanja. Puno toga se desilo, bilo je mnogo izazova i emocija, ali bile smo skupa i bilo je to najlepše leto do tada. Te poslednje večeri, samo to što smo ležale zavaljene na krevetu, malo gledale TV, malo čitale, pričale, ili se pogledale i nasmešile jedna drugoj, je bilo testament bliskosti. Nadam se da će ovo pamtiti zauvek, razmišljala sam bila o klinki. Kad bude imala loše trenutke, poraze, krize, neka se seti ovakvih dana.  Neka izabere među njima one koji će uvek imati moć da je podignu i prenesu do sledećeg uporišta. I ja ću uraditi to isto. Svakome treba nešto na šta se može nasloniti. Ljubav, ponajviše.

p.s. The Day Lady Died je napisao Frank O’Hara u Njujorku. Pesma je o lutanju njujorškim ulicama na dan 17. jula 1959. kada je umrla Billie Holiday. Mi smo lutale londonskim ulicama 23. jula 2011.

P1090117

P1090423

P1090127

P1090132

P1090148

P1090175

P1090201

P1090204

P1090219

P1090215

P1090223

P1090224

P1090226

P1090247

P1090269

P1090276

P1090295

P1090297

P1090324

P1090325

P1090326

P1090336

P1090355

P1090372

P1090382

P1090390

P1090419

P1090424

 

Advertisements

6 thoughts on “Tri dana u Londonu

  1. Interesantnom, ja sam te iste godine u februaru bila sa svojom kcerkom u Londonu.Ona je bila zauzeta nekim stazom, pa sam je pet dana lunjala sama gradom. Cak i ja imam neke kratke biljeske sa tog putovanja, toliko me je ta posjeta dojmila. Pravila sam dugacke setnje uz Temzu i onda zavrsavala dan posjetom nekom od muzeja. Tvoj London je takodjer lijep sa odlicnim fotografijama

  2. Upravo je to tako privlacno, Jovana – moguce je u Londonu provesti vrlo opustene dane uprkos svim tim ljudima i guzvi. I tako je najlepse, rekla bih.
    Bas mi je drago da si se tako lepo provela. Meni je prisecanje dok sam pisala tekst jako prijalo (napolju je grozna zima) a birati fotografije uz tekst je ispao najtezi deo – sve su nam omiljene i sve podsecaju koliko je bilo lepo 🙂

    Pozdrav,

  3. Ивана,

    овај твој текст за мене има посебну емотивну тежину, пошто сам иначе у животу веома мало тога вредног виђења пропутовао: ако изузмем беспућа Казахстана и Русије, пар посета Швајцарској која је прилично подалеко од реалног – преостаје Лондон.

    Он је за мене био покретни празник, баш као што је то Париз био за Папа Дока. Прво сам тамо ишао на петодневна службена путовања у другој половини 1980-тих – наша ћерка компанија је била изнад продавнице Барбери мантила у Риџент Стриту, па је и то помало подсећало на доручак код Тифанија, с тим што су у мом случају Тифанија мењале продавцнице стерео уређаја у Тотехнхем Корт Роуд-у

    После је био август 1990-те, када сам мењао колегу који се вратио у БГ на годишњи одмор и када сам на старом Вемблију први пут био на концерту Ролинг Стонса, вратио се у мали хотел, а пробуђени портир ми је узбуђено саопштио како су се прикључили рату (беше Ирак напао Кувајт, штагод)

    Онда су ме 1992-ге послали тамо на 4 године, али је пократко потрајало – само до санкција – и тако још пар пута, деца све памте, учитељицу Ервајн, која се убрзо одселила за Аустралију.
    Има град своју душу, као и сваки, али некако верујем да Лондон добар део своје душе дугује онима који су у њега дошли и додали део своје.

    Упознао сам тамо и велике фаце које су се дружиле са члановима Парламента или пак чиниле чуда на берзама – али више памтим келнере који нису били понизни већ ноншалантни, да не набрајам примере.

    Прича којој нисам присуствовао, али је из поузданог извора: рус, богат, није хтео да прихвати у кафеу да је фајронт: нудио новац за флашу пића, потом отворио коферче да купи цео кафе и био уљудно одбијен. Овде би му, вероватно (избрисао наставак)

  4. Gorane, to je dugacak i lep proces upoznavanja sa Londonom. Hvala sto si podelio, bas je dirljivo. Voleti gradove je stvarno jedna vrlo vrlo posebna vrsta ljubavi.
    I kad si vec pomenuo ‘pokretni praznik’ – kakav je to divan naslov, i u originalu i u prevodu. Ja sam tako srecna da sam imala priliku kroz ova putovanja da ponovo vidim (sasvim novim ocima) gradove u kojima sam vec bila, i otkrijem nove…divno, neponovljivo iskustvo, svako od njih. I zaista ih pokretni praznik opisuje.
    Neke zavolis na ovaj nacin, neke na onaj, i sa nekima se stvori trajna veza, pa i kad dugo vremena prodje.
    Ovako na pocetku godine, sa svim velikim odlukama i namerama, i kad sam vec pomenula promenu posla nedavno, mogla bih i promenu zanimanja – da lutam gradovima bi bila moja idealna karijera. Zaljubljivanje u ulice i arhtitekturu, duh grada svakog dana je cisti bonus 🙂

  5. da lutam gradovima bi bila moja idealna karijera

    .. слажем се, уз додатак да бих то можда најрадије радио као клошар – мислим да су они у поседу стопостотне слободе, али – лепо рече 1 вечити студент поодавно, после ноћи проведене уз пиће са друштвом а сутрадан у пекари заливајући врућ бурек хладним јогуртом:
    лепо је бити бараба, само треба пара 🙂

    Кемден таун памтим по скупим антик артиклима, префиним – али само за гледање.
    Шоредиџ је био онако бувљак по мери нормалнијег џепа (имао одличну плату али краткотрајну 😦
    Па заказани састанак код оних који откупљују поштанске марке: нисам очима веровао када су ми на моја четири филателистичка албума исповртели своје, где је на сваку моју ретку марку било бар још пет сличних, ухх – вратио се као посран голуб

    Па корт у коме смо живели, изађеш из куће а испред у паркићу трчају веверице (не бих сада себи веровао да немам фотографије -али утисак свих утисака је, посебно гледано одавде, брига за децу (школица и наставни програми, њихови излети, здравство) – у свему је и сада овде мрачни средњи век, а тек ми предстоје унуци..

    Изеш Лондон, како ли је тек бити клошар у Стокхолму или Ослу 🙂

  6. Изеш Лондон, како ли је тек бити клошар у Стокхолму или Ослу 🙂

    Ne bih bas da istrazujem – hladno i mrak pola godine. Mozda se presele na jug? Hm.
    Ali cinjenica je da nisam ja za klosara, ni barabu, vagabonda i slicne nonkonformiste. Stalno mi je hladno, ili nesto zulja, a ume da bude i prevruce, i ne volim kad ne mirise dobro i… otkazali bi mi gostoprimstvo vrlo brzo 🙂

    Iako… ovde je zima kakvu ne pamtim. Kad udjem unutra posle boravka napolju (nikad predug) bole me ramena I vrat, nisam ni bila svesna koliko se sva stisnem da smanjim povrsinu, ma nestanem!
    Veceras krece novi ledeni talas, u zestokom minusu sutra i nekoliko dana. Kako ce jadne veverice preziveti. Ovde ih ima puno. I raznog drugog zivlja.

    Citala sam nedavno nesto o skolstvu tmao, mozda cu pomenuti neki drugi put, idem sad da zavrsim jos par stvari.
    A to kako si hteo da se pokazes sa postanskim markama je bas simpa. Pa nije mala stvar sakupljati vredno. Nije nesto sto tek tako padne s neba. Svaki trud I strpljenje treba postovati.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s