Priča o novom čoveku

Jednom mi je TIjana prepičala priču, mislim Dašiel Hameta. Ona bi to ponekad radila, tokom razgovora, kad je priča koju je je nedavno pročitala bila sveža u njenim mislima, ili je morala da podeli utiske. Retko kada bih posle takve priče potražila original da pročitam sama. Utiske sam već stvorila, priča je zaživela u mojoj glavi tako kako sam je čula, i ne samo da nije bilo potrebe za novim čitanjem, već je bilo oklevanja, jer to bi verovatno ispala sasvim druga priča. A to, imala sam uvek osećaj, bi pokvarilo ne jednu već dve priče.

Priča pomenuta na početku je pratila čoveka koji je jednog dana u svom uređenom životu, bez prethodnog plana, izašao iz tog uređenog života. Nestao, i započeo novi život negde drugo, kao novi čovek. Kad je taj novi život porastao, bio je neobično sličan životu iz koga je novi čovek prethodno bio pobegao. Priča i prepričana nije bilo tako kratka, ali prošlo je više godina otkad sam je čula, i ostavila je bila dubok utisak i na Tijanu i na mene, i nismo je zaboravile – ona zato što ništa ne zaboravlja i mogla bi opet da je ispriča jednako detaljno, a ja zato što verovatno ni tada nisam čula sve jer sam uhvatila bila glavnu nit, osetila je i pre vrhunca, i zamrsila se malo oko značenja.

Ponekad me je stid da priznam i sebi da sam još juče bila klinka. A nisam stvarno bila klinka, ni juče, ni dan pre toga. Recimo, ovakve mudre priče ne bi trebale da budu misterije i da začude. Možda se mora sve to naučiti na svoj način, sopstvenim sporim korakom, i čak je najbolje uzeti najduži mogući put.

Par godina nakon te prepričane priče, kod jednog susreta koji je uzdrmao bio malo moj miran život, osoba koju sam srela je rekla bila tada da je očekivala da ću biti tu gde jesam. Ta osoba – on – me je volela, i nije rekla to na negativan način. Ja, iako sam tu osobu – njega – volela, nisam to prihvatila na pozitivan način. Nisam mogla tada, pretpostavljam. Sada je jasnije. Ali ne i lakše.

Oh, to su sve iste priče. Čak i da ne upratimo šta se dešava, ili se izgubi ton, lako se razume početak, razvoj, i kraj. Ne menjamo se, to je teška lekcija koju zaobilazimo. Vreme prolazi, izgubimo drage ljude i dobre prilike, ostarimo, i jedino što zadržimo je skup osobina koje su i u najboljim danima izgledale dobro samo iz izvesnog ugla, i pod izvesnim svetlom. Ali to je svrha svake priče, zar ne, da uhvati sjaj najboljeg dana pre nego što izbledi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s