Ko pravi galamu

Lila je kiša danas. Teška kiša. Neobično je kako toliko vode proizvodi mekan, blag zvuk. Kao da silazi na prstima. Sliva se kap po kap, svaka za sebe ali po strogom redu padanja. Na svakih milion postoji jedna tanka nevidljiva nit i one niz nju silaze.

Mi smo ovde daleko iznad ulice. Niže je i zvuk drugačiji, jači kod udara o tlo. Ovde ona samo prolazi, neke kapi se sudare sa ogradom terase ili padnu na cveće, ali celokupna nacija kišnih kapi silazi a da ne obraća pažnju na nas.

Veći deo dana provela sam u čitanju i pisanju, sve na kompjuteru. Kad sam ustala, umornih nogu – kod sedenja se one najviše umore – rešila sam da se premestim na nešto udobnije: crvena fotelja kraj našeg ljubičastog kauča, i  vreme sa sobom.

Ta promena perspektive je bila najbolja stvar danas. U slušanju kiše promaklo mi je kako je ceo grad tih. Sada je i kiša stala, i grad je tih. Ovo je veliki grad, neverovatno veliki, preterano. Mi smo u njegovom središtu, razmažene okolinom koja kombinuje velike prometne ulice sa malim i tišim, i to stvara nešto nalik intimnosti našeg kraja.

Uzela sam komad čokolade i sklupčana u fotelji grickam male zalogaje. Posmatram kocke tamnog materijala koji je pod zubima ni mekan ni tvrd, a u ustima se topi. Slušam grad u kompletnoj tišini. S juga dopire zvuk čekića. Nešto bliže, dolazi rad točkova po ulici – automobil prolazi kroz veliku baru. Ženski glas sa visokom nervozom dopire odnekud zapadno. Verovatno gubi živce sa detetom. Sa istoka stiže tačkasto zvučno upozorenje kamiona koji ide unazad – obavezan sigurnosni feature za kamione.

Pala je kiša i desio se preokret. Umesto da buku prekidaju momenti tišine, grad je tih i jasno se i razgovetno čuju usamljeni zvuci ljudi koje rade, prolaze na putu kući ili do sledećeg posla. Sve to je tiho i prisno, lepo. Izolovana do ekstrema, što ja jesam, ovo je prava slika pripadanja jednom gradu. Svi se čujemo. Naročito kad sedimo sami.

I dalje posmatram čokoladu. Ulazim u anatomiju ukusa, i anatomiju sebe. Dobro je da tiho dišem, preglasno je neprihvatljivo u ovom ambijentu. Nemam ni glasne zaključke, sve i dalje funkcioniše. Čokolada u geometrijskim oblicima je lepša od čokolade bez oblika. Svako i svuda pokušava da uvede neki red. Uglavnom u sebe. Ja sam uglavnom u redu. Depresija nije ni veća ni manja otkad sam je poslednji put merila. Liči na spomenik podignut za života. Work of art. Menja se, menjam se i ja, i svi propadamo – patina života. Ne smeta mi. Osipanje volje – ni to ne smeta. Oseka, valjda. Nema plime nakon ovoga,  to pripada morima a neke analogije su prosto neumesne. Mnogo bliže ovoj današnjoj tišini je prihvatanje da sam od onih koji duže pamte sve što su izgubili. To ne isključuje radost oko onoga što posedujem ili sam stekla. To su različite stvari. Suprotnosti čak. Koje žive preko puta.

Nekoliko sati nakon tihe izjave ljubavi u fotelji, grad je samo za nijansu bučniji. Mogu tačno da čujem ko pravi galamu.

2 thoughts on “Ko pravi galamu

  1. Прекрасан текст.
    У тако интимним тренуцима ваљда најлакше схватимо да бука и бес понајчешће долазе из нас самих, не из градске вреве коју понајлакше оптужујемо.
    А звук кише ми је један од најдражих. Мислим да бих га могао стално слушати

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s