Žaljenje

Umiru ljudi, i umiru stvari. I mesta umiru. Sećanje održava u životu ono čega više nema; fabrika i biblioteka nekroznog materijala. Nije to smrdljivi materijal kao što se dešava u prirodi kad nešto umre; sećanje ima privilegovanu poziciju zbog svoje elegantne pojave – efemerno i intenzivno a imaterijalno dodaje životima kojima sve više fali. Živelo sećanje. A ljudi, stvari i mesta nastavljaju da umiru. Na taj način se ništa u svetu ne izgubi, priča se. Postoji zaborav, svakako, ali on je tu tek da doda malo dramatike. Sidekick, recimo, na realnom TV programu naših života.

Postojalo je jedno mesto u ovom gradu koje je bilo magično lepo. Ne postoji način da se opiše i to uradi verodostojno. Imalo je vrlo jasnu komercijalnu svrhu i verujem da iza kulisa čak i takvog magičnog mesta stvari nisu bile ni magične ni lepe, jer tako je uvek. Taj mračni deo želje i potrebe za komercijalnim uspehom je održavao mesto u svom postojanju pa bi verovatno negde trebalo složiti i koji hvalospev komercijalizmu, kapitalizmu i sličnom shit-u – ali čekaj, pun je svet takvog shit-a i bez mog truda – i nije nemoguće da sama priča o toj galeriji i njenom nastanku nije samo česta pojava bogate žene iz bogatog društva koja prodaje komade umetnosti drugim bogatim ljudima na ime estetike, investicije i prestiža, ali ono što želim da kažem je da je to mesto trebalo zaštiti jednim neoborivim ukazom države kao baštinu svih nas koji hodamo ovim ulicama. Trebalo je, jer nema ga više. Jednog dana sam otišla, prazna, gladna, umorna, ponižena ili prosto željna radosti kojom me uvek napuni a koštalo je samo cenu prevoza – i magičnog mesta više nije bilo. Mali znak sa strane je obaveštavao zainteresovane gde se sada može naći ono što su prodavali, nije ni tabla sa imenom spolja bila skinuta, uveliko se u prostor useljavao neko drugi, i ti drugi su nameravali da ga podele, stvore nešto svoje jer to svako pokušava od početka sveta ili bar ljudskog nadmetanja – uvek ista priča oko deljenja vazduha – i sve to pod pritiscima visoke cene zakupa, što je i one prethodne prisililo da spakuju umetnost i nestanu u nepoznatom pravcu… a prostor je odjednom bio mrtav, i mesto je bilo mrtvo. Takvim iskustvima se dolazi do onih shvatanja o banalnosti držanja zrna peska u šaci jer niti ruka ume da drži i jedno zrno peska večito niti zgrade od moćnih cigala mogu da sačuvaju od uništenja, niti bilo šta i bilo ko išta može. Da nisu menadžeri korporacije koja je vodila biznis zakupnina u tom kraju rešili da povećaju cene bilo bi nešto drugo – mnogo je razloga zašto je kraj neizbežan pre ili kasnije, i uglavnom je bolje ne tražiti ih; zahvatanje peska u šake ima više smisla. Sve to znam ali ne znam gde ću parkirati svoje žaljenje, ovaj nezgrapni, ružni, glomazni tenk od žaljenja koji me grize već mesecima i skuplja mi se jedan vrisak u grudima ali budi tiha, Ivana, vrisak je samo cepanje neba na ništa i ništa – zar ima nekoga ko to ne zna.  

Postoji jedno mesto u ovom gradu koje je magično lepo. Ne postoji način da se verno opiše. Kad sam se probudila usred noći pre neki dan, ležeći nepomična uokvirena svojom ljuskom koja diše i blago podrhtava sa temperaturnim razlikama spolja i iznutra, shvatila sam da ću jedne takve noći za koju godinu ili koju deceniju doći do kraja, i da će se to isto desiti i drugim ljudima, svim ljudima, i neće biti neophodan neki bitan razlog za to, poslužiće bilo koji od njih bezbroj pri ruci, i tu niko ništa ne može. Takvo magično lepo mesto kao jedan život, moj život, neće trajati i to je početak i kraj priče. Ako životinje znaju ovo što mi znamo, ako i drveće zna, ako… koliko je to žalosti u pesku. A prokleta sećanja samo rastu. I ja ih volim sve više, kao što volim i sebe sve više, i te noći sam prvi put čini mi se razumela kako treba visoke i niske note muzike, ekstrema, plača, smeha, jer ništa od ovoga neće potrajati i treba nositi sve što se može nositi sve dok se može nositi i nositi, nositi ništa drugo samo dodavati i nositi…– jer posle nema više.

Advertisements

Post scriptum

Nema ničega, prazna priča, ova o Olgi, ni zalogaj u njoj. Možda je to stoga što mi se Olga nije dopala kad sam je srela. O Olgi sam pisala još tada kad sam je upoznala. Priča ni tada nije valjala. Ali vredelo je napisati nešto. Sada, danas, 25. januara razumem zašto – zbog kraja. Zbog utapanja u masu. Svi se utapamo u masu. To nije loše, ili dobro, prosto jeste. Zar bi valjalo biti bez mase. Ništa ne postoji van ili bez mase, svi koji se zavaravaju oprečnim mislima ne znaju šta je masa. A zašto mi se Olga nije dopala – to ne pamtim. Možda je bila previše gladna. Takvi ljudi ne biraju šta će pojesti, ili koga. U masi će se takva jedna glad možda zasititi, možda neće, ali niko neće brojati žrtve. Tête-à-tête Olga bi me progutala i to bez žvakanja. U masi je to možda uradila nekom drugom. 
Zadovoljna sam da nisam završila u Olginom stomaku. Da nisam već poznavala unutrašnje strane drugih stomaka do tada možda bi mi se više dopala, nije bila bez šarma, a i ličila je na mene u principu koji ništa ne vredi, onom istom za koji važi pravilo da ništa ne vredi, samo razmišljam kako je vredelo doći do ove distance i vežbati usnama oblike tako finih slova: ‘n-e’.

Olga u zemlji snova

Ne sećam se kako me je Olga pronašla, ili je to bio slučaj koji je doveo do mene jednog jesenjeg dana, ali nije bilo sumnje da nije nasumice lutala; ne verujem da je u nizu godina pre i nakon tog susreta ona išta radila nasumice. Ne, sve je na njoj imalo svrhu. Lepa Ukrajinka, sitne građe i teatralne fizikalnosti, Olga je bila obeležena dubokom potrebom da uspe. Dizajner mode, imala je ime za svoju opsesiju i bila je uporna kao što to ljudi koji se dokazuju sebi, generacijama svojih predaka ili finansijerima umeju da budu: do poslednjeg atoma energije, i svoje i tuđe. Možda je bila previše gladna pa nije odmah spazila da ja nisam prava osoba za nju i njene potrebe, ali Olga to nije pokazala. Ona je došla kod mene, i u ovaj grad i državu, da pronađe sponzore za svoj projekat, i nije dopuštala da iko ostane neproveren. U Torontu je uskoro počinjala Nedelja Mode u kojoj je ona učestvovala, i ako nisam mogla da joj dam donaciju u parama sigurno sam mogla da pomognem na neki drugi način. Olga je već bila upućena u tajne sastojke uspeha, kao da ’ne’ nije prihvatljiv odgovor, a možda je za to znala pre nego što je stigla ovde. Svejedno je bila dah svežine u mom svetu mirne rezignacije.

Zbog Olge sam jedne srede popodne došla u tek nedavno otvoreni noćni klub sa vrlo deskriptivnim imenom „Schmooze“, kome je isto tako bila neophodna promocija, jer je samo do kraja kratke ulice na kojoj je stajao bilo bar jos desetak sličnih njemu,  a u rasponu od nekoliko ulica nije im se znao broj. Svi smo mi pomagali jedni druge, to je bilo staro pravilo koliko i svet, ali je neko ipak platio piće i materijale i sve što Olga nije uspela da dobije za džabe, i nisam znala ko. Nisam pitala.

Napolju je bilo hladno, a u klubu ne samo što nije bilo grejanja već su dodatno i hladili. Praznim prostorom su se pojedinci kretali sa svrhom, ja nisam imala šta da radim i bilo je neprijatno hladno. Ljubazni barmen me je nudio pićem s vremena na vreme, ali nisu imali ništa toplo, kao supu, na primer. Olga jedva dotiče pod u neprekidnim preletima sa jednog kraja velike dvorane na drugi. Mlade devojke su pristigle i neverovatno su mršave izbliza. Izgleda da znaju šta rade – nagurale su se u jednu sobicu, preskaču jedna drugu, presvlače se, prate svoja imena i nalepnice na odeći koja ih čeka uredno poređana, čavrljaju i ne izgleda kao da će se srušiti od slabosti, ali im je koža naježena od zime.

Olga mi svakim minutom sve više prirasta za srce. Nasmejana, kreće se takvom brzinom da je napor samo pratiti je pogledom. Pegla još jedan rukav, daje uputstva manekenkama, proverava svetlo i ton, zahteva da sve bude baš onako kako je zamislila, i svuda stiže kao gumeni oktopus žuto-belo-ružičast i…strašno podseća na nekoga. Oko piste su poređane stolice sa obe strane, prvi redovi za medije, jasno označeni odakle su. Olga je rekla da su svi potvrdili da dolaze. Neke druge devojke, vrlo slične onim prvim, rade za barovima sa golim leđima i u prekratkim majicama završavaju poslednje pripreme pred dolazak modne gomile.

Gosti su počeli da pristižu oko pola sedam. Svakog dana u toku te nedelje odvijale su se revije po gradu na različitim lokacijama, veliki broj njih ide na sve što mogu da postignu, ili ih zanima. Ovde su gosti uglavnom iz Istočne Evrope – Olga je pozvala sve ljude koje zna, bar još toliko onih koje ne zna. Znam da je očekivala više ljudi. Show kasni sa početkom i od medija se niko nije pojavio. Žao mi je, ne truda koji je uložila već koliko je srca stavila u sve ovo – to mi je poznato. I u tom trenutku shvatim na koga me Olga podseća. Na onu koju svakog dana pogledam u ogledalu i poželim joj dobro jutro. Vizije, ideje, ambicije, istrajnost…sve sam već videla, samo na Olgi one bolje stoje.

Još uvek sam tražila zgodno mesto kad je revija započela senzualnim aktom modernog baleta. Naslonila sam se po strani na jedan korintski stub ili neku sličnu imitaciju sa pozlaćenim ornamentima (iako je meni svaki stub korintski). Iza mene je neočekivano jedna crnkinja moćnog glasa i figure započela sa nekom pesmom o samopoštovanju, reflektor se uperio prema njoj i uhvatio me u snopu svetla od 15 hiljada vati kao životinju na autoputu. Zaslepljena ne vidim gde bih mogla da se sklonim, i zabrinuta da ću se saplesti i pokvariti ceo performans ostala sam tu gde sam bila, okrenuta profilom da ne oslepim gledam u pod, znojeći se od nelagodnosti i zaklanjajući crnkinju kao nevešto ilustrovan paravan.

Na kraju pesme ugasilo se svetlo i devojke su počele da izlaze na pistu jedna za drugom, u visokim štiklama, sa umetnički raščupanim kosama, šminkom, u suknjama, pantalonama, haljinama…- i sve je izgledalo jako dobro. A Olga je čuvala najbolje za kraj. Pojavile su se trudnice, lepe, blistave, starije od onih izgladnelih devojčica na početku, vrlo pažljive sa linijama i novim oblikom koji raste, hodale su samouvereno u modelima koje je Olga kreirala sa ciljem da priušti trudnicama komforni glamur. I za sam kraj – večernja haljina, crna, od rategljivog materijala, do poda, i prekrivenih ruku, a na sredini jedan veliki izrezani krug kroz koji je smelo štrčao jedan veliki, okrugli, beli stomak, u 8-om mesecu trudnoće! Bilo je to i lepo i seksi, i Olga je na kraju izašla i sama na pistu u društvu svojih manekenki, minijaturna među njima, blistavo srećna na kraju jednog tako velikog poduhvata koji je izgurala sama jer je samo to bilo više nego dovoljno da otkači teško sidro realnosti i prenese je preko  mora razočarenja i neostvarenih očekivanja pravo u spotlight. I on joj je dobro stajao.

Olgu nikada više nisam videla. Čula sam o njoj kroz par ljudi koje je upoznala kao što je i mene – ona je njih našla. Ne znam gde je sada; u ovom gradu neki ljudi ostanu, neki nestanu a neki odu dalje. Visoka koncentracija snova visi nad gradom kao izmaglica ili teški oblak zagađenja, samo se to ovde reguliše. Za svoje snove se svako pobrine sam – sačuva, skine, sakrije ili baci u hodu i utopi se u masu drugih ljudi.

Big Mama’s Blues

Nije lako biti ja. Nije lako biti bilo ko ko se odaziva na ‘ja’ u monologu na jednom od jezika sveta. Moguće je da ima jezika gde reč ‘ja’ ne postoji, iako je verovatnoća prilična da ni taj jezik više ne postoji. Mi živimo u dobu JA i jezik koji ne može da razume koliko je to teško možda i nije trebao više da postoji.

Danima sam besnila. Protiv mašine i mašinovođe, protiv inženjera koji su mašinu sastavili šta god da su imali na umu, a naročito sam besnila protiv nepravdi. Od više njih najveći je bes dobila ona koja mene kinji. Uz bes uvek dođe i hrabrost, bar je tako kod nas malih ljudi. Ona ne zalazi često u ove pigmejske kvartove. Uz tu neočekivanu hrabrost, danima sam smišljala taktiku kojom ću razrešiti nepravdu i neprijatnu situaciju. I skript sam napisala. Jutros sam baš vežbala na glas (sutra je veliki dan) kad me je prekinuo telefon.

Prijatni glas sa druge strane me je obavestio da svi moji nerealni planovi više nemaju besplatni smeštaj kod njih. Planovi su naravno cover-up za očekivanja. Nije bilo mesta za puno, ali ja sam ipak nagurala dobar broj u to malo šanse. Završio se razgovor, vratili su mi uredno moja očekivanja, nijedno ne fali, prebrojala sam ih jer nikome ne verujem, i vidim, nešto nije u redu sa mnom odjednom. Bolesna sam, umreću, nema svrhe da planiram svoju strategiju i Austerlic za sutra jer verovatno neću ni biti živa do tada, ni hrabrost mi više ne treba… Kakav lažljivi conman je ta hrabrost – ubedi te da možeš, a vidi se i sa neba da ne možeš. Odnosno, možda bi i mogla ali ne smeš. Nije ni to:  ni ne možeš ni ne smeš, i niko ne gleda s neba. 

U razmaku od par minuta sam se dramatično smanjila. Ja sam već mala. Ne metaforički već bukvalno. U grupi od desetoro odraslih, ja bih morala da sedim nekome na glavi da bi me ostatak sveta video. Smanjena, bojim se da me dete neće videti kad dođe iz škole. A ni glas mi nije jak. I kad se uzbudim, ili ga podignem jer zovem nekoga niz ulicu, glas postane kreštav a oni me i dalje ne čuju. Ja sam više za kamerna rešenja. Možda iz tog razloga sve ređe izlazim iz ove sobe.

Obeshrabrena, slažem svoje olovne vojnike nazad u kutije i guram ih pod krevet. Tamo će ih pojesti prašina, mene će pojesti nešto drugo – tako ovaj svet funkcionise, majka priroda se potrudila da niko ne ostane gladan. Jasno mi je da sam se malo zaigrala, i umislila da sam Napoleon. I on je bio mali.  Kažu da za dobar bluz treba prvo da imaš dobro ime. Meni treba jedno ovakvo: Big Mama Napoleon Fillmore.
(lekcije zainteresovanima priložene ispod a autoru večna slava).

How To Sing The Blues in 20 Easy Lessons:

1. Most Blues begin „Woke up this mornin’…”

2. „I got a good woman” is a bad way to begin the Blues, unless you stick
somethin’ nasty in the nex’ line like, „I got a good woman, with the meanest face in town.”

3. The Blues is simple. After you get the first line right, repeat it.
Then find somethin’ that rhymes… sort of: „Got a good woman with the
meanest face in town. Yeah, I got a good woman with the meanest face in
town. Got teeth like Margaret Thatcher, and she weigh 500 pound.”

4. The Blues is NOT about choice. You stuck in a ditch, you stuck in a
ditch–ain’t no way out.

5. Blues cars: Chevys, Fords, Cadillacs and broken-down trucks. Blues
don’t travel in Volvos, BMWs, or Sport Utility Vehicles. Most Blues
transportation is a Greyhound bus or a southboun’ train. Jet aircraft and
state-sponsored motor pools ain’t even in the runnin’. Walkin’ plays a
major part in the blues lifestyle. So does fixin’ to die.

6. Teenagers can’t sing the Blues. They ain’t fixin’ to die yet. Adults
sing the Blues. In Blues, „adulthood” means being old enough to get the
electric chair if you shoot a man in Memphis .

7. Blues can take place in New York City but not in Hawaii or any place in
Canada. Hard times in Minneapolis or Seattle is probably just clinical
depression. Chicago , St. Louis , and Kansas City are good places to have
the Blues. New Orleans , Memphis , Greenwood , Mobile and Statesboro are
even better places to have the Blues cause that’s where Blues was born.
Actually, a dirt farm in the Mississippi delta is the best possible place
to have the Blues. You cannot have the blues in any place that don’t get
rain.

8. A man with male pattern baldness ain’t the blues. A woman with male
pattern baldness is. Breaking your leg cause you were skiing is not the
blues. Breaking your leg ’cause a alligator be chompin’ on it is.

9. You can’t have no Blues in a office or a shopping mall. The lighting is
all wrong. Go outside to the parkin’ lot or sit down by the dumpster.

10. Good places for the Blues:
a. highway
b. jailhouse
c. empty bed
d. bottom of a whiskey glass

Bad places for the Blues:
a. Nordstrom’s
b. gallery openings
c. Ivy League institutions
d. golf courses

11. No one will believe it’s the Blues if you wear a suit,’lessn you happen
to be an ol’ ethnic person, and you slept in it.

12. Do you have the right to sing the Blues? Yes ,if:
a. you older than dirt
b. you blind
c. you shot a man in Memphis
d. you can’t be satisfied

No,if:
a. you have all your teeth
b. you were once blind but now can see
c. the man in Memphis lived
d. you have a 401K or trust fund

13. Blues is not a matter of color. It’s a matter of bad luck. Tiger Woods
cannot sing the blues. Sonny Liston could. Ugly white people also got a leg
up on the blues.

14. If you ask for water and your darlin’ give you gasoline, it’s the
Blues. Other acceptable Blues beverages are:
a. cheap wine
b. whiskey or bourbon
c. muddy water
d. nasty black coffee

The following are NOT Blues beverages:
a. Perrier
b. Chardonnay
c. Snapple
d. Slim Fast

15. If death occurs in a cheap motel or a shotgun shack, it’s a Blues
death. Stabbed in the back by a jealous lover is another Blues way to die.
So is the ‘lectric chair, substance abuse and dying lonely on a broken down
cot. You can’t have a Blues death if you die during a tennis match or
while getting liposuction.

16. Some Blues names for women:
a. Sadie
b. Big Mama
c. Bessie
d. Fat River Dumpling

17. Some Blues names for men:
a. Joe
b. Willie
c. Little Willie
d. Big Willie

18. Persons with names like Michelle, Amber, Debbie, and Heather can’t sing
the Blues no matter how many men they shoot in Memphis .

19. Make your own Blues name Starter Kit:
a. name of physical infirmity (Blind, Cripple, Lame, etc.)
b. first name (see above) plus name of fruit Lemon, Lime, Kiwi,(etc.)
c. last name of President (Jefferson, Johnson, Fillmore, etc.)

For example: Blind Lime Jefferson, Jakeleg Lemon Johnson or
Cripple Kiwi Fillmore, etc. (Well, maybe not „Kiwi.”)

Studenac

Sve vreme ovih dana, od jutra do večeri a i noćima ne odlazim, sedim kraj jednog studenca. Bistrog kao najbistrija pesma. Nije moj studenac veliki, niko za njega ne zna i ja na njemu sedim sama. Regresija neke vrste, ili simplifikacija, svođenje na osnovne imenitelje, ko zna. Liči na imidž iz sna, taj moj studenac, i ja kraj njega. Pojavio se kad sam čula vesti o Haitiju. Probio se iz nekog krečnjaka ili tvrđe stene i napravio minijaturno jezerce u nevelikoj rupi, uz glatko mesto na obali taman da ja sednem. Tamo među ostalim užasima nemaju čiste vode a ja sama sedim kraj jedne takve bistrine i čistote, bogatija od svih bednika sveta, a i kraljevi bi mi zavideli. Što više vesti pristiže o nesrećnom ostrvu i šire, o svim ostrvima nastanjenim ljudima, ja sve dublje gledam u prozirnu vodu. Nemam šta da izjavim za svet ili svemirske vesti, drago mi je da sedim i tu gde sam mogu da ćutim. Ne znam kako ljudi preživljavaju takve užase. Ne znam ni kako su ljudi preživeli bilo koji od prethodnh užasa. Mislim da sam sa nekih 14 godina stala kad sam stigla do II svetskog rata. Znala sam o njemu i ranije, i nije bio laka materija, ali tada sam iz nekog razloga došla do prelomnog trenutka kad sam videla šta reči u istoriji govore, i tu sam stala. Niko nije obraćao pažnju da li stojim, ili sedim, ili su se oni pretvarali, i ja sam se pretvarala, a sada, posle toliko godina, evo me kraj ovog studenca. Ili sam do njega putovala ne znajući, ili me je on našao – meni zaista ništa od toga nije jasno, a ne treba mi ni objašnjavati. Ima daleko važnijih stvari koje treba rešavati trenutno.  Ja znam da sam srećna što ga imam, bogatija od svih bednika sveta, a i kraljevi bi mi zavideli, samo je čudno da se sreća ovako oseća. Dobro pamtim osećaj sreće, samo pre nekoliko dana sam ga još uvek imala, ali ovo jeste sreća, nema sumnje. Osim kraljeva, ko još ima ovakav studenac.
Ne ogledam se u njemu. Ne bih volela ni slučajno da vidim svoj odraz, dobro znam da je to u kraljevstvu najstrožije zabranjeno. Studenac je tu da se u njega gleda. I to je sve što ovih dana radim. Volela bih da kraj njega ostanem do kraja svojih dana. Ako je kraljevstvo moje, možda mogu i to da obezbedim jednim ukazom. Ne dirajte me.

Idila

U metrou juce posmatrala sam jednu malu porodicu: mama, tata i dete. Prvo mi je pažnju privukla mama, sedela je preko puta. Lepa žena ranih srednjih godina, plava, fino oblikovanog lica i usana, ničim se ne ističe osim tom svojom tihom lepotom, koja kao i svaka lepota, glasna ili tiha – pleni. Ili bar privlači pažnju besposlenih posmatrača. Potom sam shvatila da mi je odnekud poznata. Bilo mi je jasno da nju ne znam, ali me je podsecala na nekoga. U sledećem trenutku sam shvatila da je naš tip žene, jedan od onih koji nisu vrlo česti, ali su fino raspoređeni među stanovništvom za podizanje opšte lepote. Zatim sam shvatila da liči na jednu moju sestru. Tu se kod mene stvorio jedan privatni osmeh prepoznavanja i bliskosti.
Do nje, na sedištima pod uglom u odnosu na njeno, sedeli su tata i devojčica od oko 4-5 godina. Tata je izgledao nešto mlađi, tamnoput, sa muški izvijenim nosem, zgodan. Ona je gledala malo ispred sebe, u njega ili u devojčicu. Shvatila sam da i on liči na naše muškarce. On je gledao u nju, ili u dete. Devojčica je bila sva u okruglostima tog uzrasta koja u svakom primerku vrste izaziva instantnu milinu, i imala je razroke krupne tamne oči koje su se susretale na liniji nosa, simetrično i time joj davale izgled najslađeg ikada viđenog ili zamišljenog vanzemaljca. Vrtela se na sedištu, gledala malo kroz prozor u tminu tunela, ili u svoje roditelje, a bacila je radoznali pogled i na mene preko puta. Kad bi progovorila, glasić je cvrkutao. Roditelji su je gledali sa predanim obožavanjem koje verovatno nije ni okom trepnulo za malo predaha otkad se rodila. Jedno drugo su gledali sa ljubavlju i toplinom. Pričali su srpski. Običnim glasovima svakodnevice, ekonomske krize i preživljavanja. Povremeno bi se nasmešili, detetu ili jedno drugom. Sedeli su opušteno, rastojanje među njima ne veće od jedne male ruke. Ne pamtim kad sam poslednji put videla tako savršeno nacrtan dijagram idile unutar jednog kruga.

Pokloni

Bacila sam se u jedan projekat ovih dana, ranije započet pa zapostavljen, iako se svakodnevno vuče po mojoj glavi kao prašina po mom stanu – ne ostavlja me, ali nije to nikakav loš način anksioznosti, prisile i slične muke, naprotiv. Projekat a naročito ja – u ovoj priči neophodan uslov – je čekao nešto važno. Neočekivano kako obično takve stvari idu, stiglo je to što se čekalo i krenula sam kako ponekad umem da krenem: kao da mi je sto kila više a krila su veličine ove zgrade. Ne umem da se zaustavim, hoću da kažem, i tako sve dok ne padnem. Ali takvi smo kakvi smo, niko na kraju priče neće preživeti – ni ja ni moj karakter.

Najbolja stvar u svemu je da se osećam dobro. Više nego dobro – osećam se fantastično! Izgubim osećaj za vreme dok radim na tom mom projektu – ne samo da nemam osećaj, ne znam ništa o vremenu, ono se vrti oko projekta, i ja, i ja, sve se prilično zavrtelo – malo spavam jer sam toliko puna energije ne umem da se ugasim, izjutra skačem iz kreveta kao da sam bar dvanaest sati spavala najdubljim snom, i nikakvi podočnjaci i mračni tragovi patnje na licu se ne vide, naprotiv, sva blistam, malo jedem jer nisam gladna niti se setim da jedem ali se sve vreme osećam blaženo puna, stomak i organizam me više ne muče, dobro sam raspoložena, celom svetu se smešim… i konačno postavim sebi dijagnozu pre par dana – ja se tako isto ponašam kad sam zaljubljena! Potpuno isto. Euforija kojoj ne trebaju ni sto kila više ni krila ko visoke zgrade a mogla bi svet da zavrti u suprotnom smeru, ili zavrti sebe na nosu sveta, ili vrti i sebe i nos i svet i sve to istovremeno – i svima je veselo.

Možda bi nekome ovakva opažanja i dedukcije išle lakše i brže, ali kad jesam konačno shvatila o čemu se radi, sve to je postalo još mnogo puta lepše. Jer sada mi je mnogo toga jasno. Rekla bih čak – sve – ali ja volim da pojašnjavam sebi stvari pa ostavljam nešto i za budućnost, međutim ovo je ono što stoji iza svega. U pitanju je strast. Nikada ništa drugo i nije u pitanju već prisustvo ili odsustvo strasti. Ali najapsolutnije – u pitanju je strast. Samo to i ništa više. Odnosno, na veliku štetu svih nas pojedinaca rasutih po našim životima, u pitanju je uglavnom manje, uvek je manje.

Strast zaslužuje poštovanje. I ona je obično i dobije, ali zato što je retka ne zbog svog pravog značaja. Instinktivno, kao novorođenče koje ni minut po rođenju namiriše svoju majku i mleko, sâm život, u njenim mekim grudima, ljudi umeju da prepoznaju strast i u drugima – i uvažavaju je. Razlika između običnog života i izvanrednog nije u dostignućima, priznanjima, bogatstvu pa ni u miru, ona je sažeta u strasti. Njenom prisustvu ili odsustvu. Neko ko je ima će verovatno napraviti dostignuća, možda dobiti priznanja možda ne, ali sve je to po strani i malo važno kad se poseduje fundamentalna materija na svetu – strast. I ono čemu ona služi je život. Dostignuća su postala pitanje ekonomije, samo još jedna bastardizacija u nizu. Ne postoji ništa iznad života.

I tako sam došla do toga da dijagnozu proširim i na svoje druge simptome – ljudi bez strasti su teret, i znam ih celu gomilu. Treba im prepisati pravu stvar. Ne trebam im ja, ne treba im ništa drugo osim… Impetus, kažu na latinskom. Fino balansirana reč, po ritmu, zvuku i težini za vilice. Ozbiljna reč. Bolja od dijagnoze, pomera sa mesta, gura napred i slavi život.

Ovde sam bila prekinuta. Fokus izbačen, izbačena iz fokusa, mogu da se setim samo jedne stvari sa kojom ovo treba završiti: treba se posvetiti traženju strasti u sebi, po sebi, zasaditi pa gajiti… i znam da zvučim vrlo veselo – pošto sam objasnila u uvodu u kakvom sam stanju – vrhunskom – ali ovo su vrlo ozbiljne stvari. (Iako ne vidim zašto bi ozbiljne stvari i veselje isključivali jedni druge, osim u slučajevima deficitne strasti). I baš je zgodno da se ovo desilo na početku godine kad je sve sveže od početka osim ukrasnog papira za motanje poklona i osušenih jelki, pa mogu da kažem da je u pitanju poklon meni, pa još jedan, a poklon i svima koji ovo budu pročitali.