Dvoje u metrou

U metrou mi je pogled pao na lice jednog muškarca. Ja sam stajala, bila je prilična gužva, on je sedeo pet-šest metara udaljen. Kinez, ne više mlad, pričao je i smejao se, i mimika lica je širila i zatvarala lepezu dubokih linija od očiju naniže. Osoba sa kojom je pričao je bila zaklonjena drugim putnicima. Nisam odmah shvatila zašto mi je privukao pogled, ali nastavila sam da posmatram. Ne poznajem dovoljno kineskih fizionomija da bih mogla da kažem da je njegov lik bio različit, ali imao je nešto drugačije. Nije bio naročito lep, ili pre nije bio izuzetno lep, ne više, ali jeste bila lepota ta koja mi je privukla pogled. Zatim se par osoba pomerilo i videla sam ženu koja je sedela kraj njega. Ni ona više nije bila mlada. Oboje su nosili patinu lepih ljudi. Kao likovi iz Wong Kar-wai filma, 20 godina kasnije. Što sam ih duže gledala sve je bilo jasnije – oni su zaista izgledali kao da su izašli iz egzistencijalnog filma sa Istoka.
Ja volim lepe ljude. Fizička lepota uvek privlači, i ne znam da bih uspela da opišem koja vrsta lepote privlači moju pažnju. Niti bih volela da je definišem. Ali ovo dvoje su bili lep primer. Lepota koja poseduje svest o sebi kao deo celokupne svesti o svetu. Lepota koja poseduje čulo. Samosvojnost. Uz to ide mešavina samopouzdanja i samorefleksije, intelekta, znanje da je dobar život ovaj koji se ima, i sposobnost, ili sreća, razumevanja. Jer prolaznost lepote je lekcija koju nije lako savladati. Možda je još teža ona kad lepota traje. Jer se menja, nije za jednokratnu upotrebu, i postavlja visoke zahteve.
Takve i slične misli su inspirisali njih dvoje, i bilo je čudno da u metrou nije bilo kamera koje su hvatale taj trenutak, jer bio je vredan pažnje.

4 thoughts on “Dvoje u metrou

  1. Овај лепи омаж лепоти ме је подсетио на мој доживљај из новембра 1973, ако добро срачунах пре 40 година. Пре свега ме је подсетио на то колико сам матор 🙂 😦
    Повео ме отац на свој сл.пут у Женеву, као награду за положене испите друге године, наравно први пут сам ишао ван земље и наравно, био одушевљен новим утисцима онолико колико је то могао бити 19-годишњак који је до тада био искључиво на режиму школа-кућа (у шали се то звало: млеко-ноша-кревет :-).
    Део наградног пакета био је и уплаћени излет аутобусом на Шамони, на део Мон Блана доступан жичаром, а ту је осим стјуардеса из Сан Франциска и других, био и брачни пар из Тајланда, у неким својим 30-тим – Оже, како су обоје били тихи, насмешени, уздржани и прелепи.

  2. Lepo je ovo secanje, Gorane. Pa zamisli, sacuvati tako nesto lepo i nositi kroz 40 godina! A svasta se proslo i prezivelo u tom periodu. Bas ti hvala sto si podelio. I hvala tim lepim ljudima koji nas podsete, ili bar zamisle na kratko, da u zivotu ima mesta i za druge stvari od svakodnevnih jadikovki.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s