Naslov stiže

Knjigu ’The Film Club’ mi je preporučila Sanja. Ukratko je objasnila o čemu se radi: otac dopusti sinu da odustane od škole (srednje) pod jednim uslovom – da sa njim gleda filmove koje će otac izabrati. Premisa je neobična, i povrh toga, priča je istinita. Kad mi je rekla ime autora, zapitala sam se da li je… jeste. Autor je ovdašnji novinar, kritičar koji je jedno vreme vodio program o filmu i umetnosti na CBC televizijskoj stanici, što je kanadska džavna radio i TV kuća. Sam program nije bio loš, i pratila sam ga dosta redovno, ali on je ostavljao utisak snoba, i posle nekog vremena bilo mi je dosta. Kasnije sam uočila da je emisija skinuta sa programa. U tom periodu sam ga i sretala povremeno u kraju u kom sam živela, par puta sa ćerkom, tinejdžerkom u to doba. Posle toga više nisam čula o njemu. Do pojave knjige.

Knjigu sam čitala drugačije nego što normalno čitam, ali bilo je neizbežno pretpostavljam. Ipak sam ja imala predrasude  o autoru. Nema veze što ga nisam poznavala, bilo je to prilično jasno definisano mišljenje o njemu. Mišljenja se menjaju, i nova knjiga je novi početak, za svakoga. Nije bilo samo to: iako pisca ne znam, ja sam ga poznavala. Slušati nečiji glas, posmatrati manirizme, kako sedi, koji osmeh ima za kameru… to se ne može zvati ništa, i kad je gluma. Kao vrlo površni jednosmerni poznanik, knjiga me je praktično uvela u kuću i privatni život osobe koja je na to očito pristala samim izdavanjem knjige, ali nešto tu nije bilo sasvim u redu. Meni je, u svakom slučaju, bilo nelagodno. Daleko veća nevolja je bila sličnost koju nije lako preskočiti ni kad ti knjiga razlistana leži na podu u dnevnoj sobi: moja klinka je uzrasta njegovog sina kad knjiga počinje. To je previše sličnosti za ovako neurotičnu majku. Kad su nam (roditeljima) pre par godina, kad je klinka bila u 8. razredu, organizovali prezentaciju šta nas i decu očekuje u srednjoj školi, informaciju da u Torontu svako četvrto dete ne završi srednju školu su rekli brzo i odmah prešli na bitnije stvari i grafikone. Meni je instantno zazvonilo u ušima, i zamaglilo se pred očima i… Ček, ček – podigao je na tom mestu ruku jedan otac sa australijskim naglaskom – šta ste to rekli? pitao je prezentatora. Četvrtina dece ne završi srednju školu? Da, odgovorila je ona ozbiljnim glasom jer tema je bila ozbiljna, ali tu su uračunata i deca koja se odsele, ili pređu u privatne školeJa za tako nešto nikad nisam čuo, nije se dao ovaj tata. Odakle ja dolazim, za to niko nije čuo, nastavio je on, za koga sam ja mislila da je zaslužio medalju za građansku hrabrost i budnost u ovom svetu gde se sve premaže lakom koji se brzo suši, i instantno poprimi privlačan sjaj kome niko ne može da objasni poreklo ni šta je tu stvarno privlačno, ali se privlačnost ne može poreći. Ja sam vremenom zaključila da je to specifična privlačnost praznine. Vakuuma. Prezentator se složila da stvari jesu ozbiljne, i školstvo je u krizi i svi smo u krizi ali zato nam ona i daje tu prezentaciju, da ne bismo mi bili roditelji čija će deca postati statistika i otpasti od sveta sa tim odsečenim delom drveta. Tu smo svi zamukli i gutali posvećeno sve što je dalje rekla. Kad sam kasnije baš Sanji ispričala za tu epizodu, ona se polunasmejala. Bilo je svako treće dete unazad nekoliko godina, obavestila me je, pa sada čestitaju sebi na velikom uspehu.

Najlepši deo knjige je opipljiva, bezrezervna ljubav oca prema sinu. I dečak je najbolji karakter knjige. Dejvid je samog sebe prikazao kao slabog, nesigurnog; majku svog sina kao i trenutnu ženu kojom je oženjen opisuje isto sa puno ljubavi i poštovanja, i sve da je ponešto od toga bilo našminkano, šminka je samo ulepšala već dobru stvar. Da je on, ili neko, u stanju da istovremeno bude i snob i slabić i okleva oko izlaska u svet svakog dana, i… – je deo ovog ne naročito privlačnog landscape-a zvanog ljudski život, i imati sreće u takvom  getu je prava pravcata pobeda na lutriji.

Taj štos sa filmovima nije bio neki veliki plan, više je na njega naišao kao slamčicu koju je spazio dok je hodao pognute glave. Ni dečak se nije zagrejao odmah; poneki su mu se sviđali a dobar deo nije. Otac je sve vreme sumnjao u sebe, izbor filmova, najviše odluku da mu dopusti da napusti školu. Ali koncept je apsolutno revolucionaran, u smislu onih lampica u životu koje kao Ikea započnu kao dobra ideja i čak mogu da završe na dobrom mestu (što se retko dešava idejama).  Knjige i filmovi su verovatno najpopulističniji, i ujedno, najbrži, način da se uradi više stvari: komunicira ko si (donekle), prenese poruka a da ne bude predavanje, započne konverzacija o bilo kojoj temi s tim što bilo koje teme mogu i bez konverzacija ali jako važne ih retko dobiju, izađe iz bilo kog dana u nedelji, zaboravi na sve muke ili se one svedu na smešnu hrpu … zaista se mnogo može sa tim i takvim jezikom. I svaka čast Dejvidu Gilmoru da se toga setio, i izdržao, jer to gledanje filmova je trajalo nekoliko godina. Započeo je sa Trifoom, pa dalje Basic Instict, Elia Kazan, Woody Allen…. imao je i tematske periode, pa je zatim pričao i o intervjuima koje je radio sa pojedinim režiserima, a ponekad je dobio što ovde zovu jackpot – glavni zgoditak – i pravo interesovanje i punu pažnju sa one druge strane. U međuvremenu je dečak odrastao, došao i u bliski kontakt sa čudesnom vrstom zvanom devojke, što je budno pratio pimp zvani Seks, i tata je prolazio kroz svoje krize, i bilo je ujedno nelagodno i blisko, to petljanje u tuđu privatnost kroz ovako intimnu knjigu, koja nije bila toliko iskrena koliko je htrela da joj poverujemo, ali je svejedno prikazala puno više nego što je bilo neophodno. Happy end nije izneverio. Dečak je rešio da završi srednju školu i zatim je krenuo na fakultet. Šta će on dalje, a i njegov tata, je ostalo neizrečeno.  Sasvim dovoljno za jednu mamu koja se ne boji da će njena klinka odustati od školovanja – ona se boji svega.

Bilo je delova koji se nisu uklapali. Recimo, Dejvid nijednom nije pomenuo svoju ćerku. Na kraju knjige jeste, u odjavnoj špici, ona je tada već bila na fakultetu i verovatno živela van zemlje. Njena majka je njegova prva žena, od kojih on izgleda ima bar tri. Ni nju nije pomenuo. Iako posvećen dečaku, nije se moglo zaključiti da je on, mimo tog filmskog kluba, ikada bio zaista odgovoran za bilo koje od tih klinaca kojima je otac. Na omotu piše da je knjiga dobila nagradu našeg Generalnog Guvernera za fikciju.
?
Well, nobody’s perfect, kaže kliše. Knjiga ima gomilu lepih momenata (i teških). Kraj svega toga, čitaoc dobije i listu preporuka za filmove.

Tako se desilo da smo klinka i ja rešile da gledamo American Grafitti. Odnosno, ja sam rešila i potom ubedila klinku. Ja sama ga nisam zapamtila kao naročito zanimljvog – tinejdžeri se vozaju okolo nekim gradom u američkoj nedođiji – i u međuvremenu bih ga skroz zaboravila da se ne pojavljuje redovno kao referenca kult(ur)no dobrog filma kome following ne bledi, pa ako je došao sa ovom poslednjom preporukom i bavi se tinejdžerima – a tu dobrih filmova nema puno – vredi pogledati. Neke važne poruke su se tu smestile nesumnjivo, iako su meni promakle, i ne smemo ih propustiti.

Film ima efektivan naslov. Samo na tome je mogao da zaradi brojne milione. Džordž Lukas je bio odgovoran za scenario i režiju, i on je jako dobar u zaradi i milionima a film je kultni u smislu u kome je mladost kult – neuhvatljiv ideal onima koji više nisu mladi, i realni shit onima koji jesu. Da je film uspeo da prikaže tinejdžere kao matrice iz kojih će se svakog jutra buditi njihove starije verzije – nezadovoljne, isprazne, okorele – je možda bio cilj uspešnog Džordža, a možda i nije, ali se svejedno jasno vidi. Kriza srednjeg doba u ranom uzrastu, je mogao da bude podnaslov filma. Klinka to nije mogla da razume, ali ono što smo zajednički uočile je koliko se ružno svi ti mladi ljudi odnose jedni prema drugima. Samo ophođenje – između devojčica i dečaka, pa unutar samih grupa, prema starijima… – je kultivisano divljaštvo prema kome je Gospodar Muva elitni stroj čistog impulsa kome složno treba podariti jedno gromko ’ave!’. U moralnim pričama dno figurira kao literarno sredstvo i zaključci te prosto salete kao… well, rojevi muva. U pričama gde je dno norma, i koje se projektuju na društvo lakoćom jutarnje magle, jedini zaključak do koga može doći jedno iole misleće biće je – šta ja tražim ovde? Da su mladi ljudi divljaci high na hormonima i vrednostima društva koje ih proizvodi ne zaslužuje titulu kulta, sigurno ne kad se promoviše kao realnost, i na filmu i van filma. Za status kulta neophodno je biti bar malo opskuran, ali to nije američki način. Film je odličan promotivni materijal za američku automobilsku industriju. U kakvu je frenziju zavisti zapao ostatak sveta gledajući te metalne čamce u blistavim bojama kako mile širokim ulicama u veštačkom gradu koji ima sve što veštačkoj civilizaciji treba – dajner, benzinsku pumpu, policiju i po koji autoritet koji ne zaslužuju ni podsmeh… – moguće je videti i danas, kad se efekti slogana ’imati’ osećaju kao neprekidna sezona monsunskih vetrova širom sveta.

Ako mi Dejvid nije bio simpatičan u početku, pa mi se malo približio, sada sam raščistila sa njim za sva vremena. Da je dobio priliku da učini nešto dobro za svog sina… – to i jeste uloga oca. Dobro je i da je napisao knjigu, ali za kritiku filma nije.

Klinka i ja smo se sve češće zgledale oko polovine, i kako je ona mislila da je meni fim važan a ja nisam htela da na nju utičem ako joj se nešto u njemu dopada, odmakle smo daleko više nego što smo htele, pa kad smo se složile da pritisnemo ’stop’ dugme obe smo se glasno nasmejale od olakšanja i ’hi-five’ jedna drugu za tako dobro odluku.  Njoj je ’Dazed and Confused’ već dobar primer filma o kraju srednje škole, sa karakterima i miljeom koje razume – potvrdila je da uopšte nije ukapirala o čemu se radi u filmu koji smo upravo isključile osim da se vozaju okolo (videti iznad referencu o srednjem dobu), i ja nisam imala puno da dodam – i uz još nekoliko primera ’starih’ filmova (Say Anything, 16 Candles) ona ima i svoje savremene favorite. Sasvim dovoljno. Ja sam zaključila da to što povremeno pogledamo neki film koji preporučim zato što je meni važan je jedina vrsta film kluba koji ćemo nas dve imati, i to je sasvim okay. Neki koncepti su dobri za knjige, neki za filmove, neki za život; nonkoceptualnost je jednako dobra, ili još bolja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s