Dva stopala i ja

Dani brzo prolaze. Ja sam spora. Što su oni brži, ja se izmičem i sačekam da prođu. Podignem stopalo da zakoračim na ulicu i zadržim ga u vazduhu – pusti, neka prođe, objasnim. On uvek mora negde da stigne, vidi ga samo kako gura. Ispratim pogledom dan, stopalo zapljusnu vetrovi prohujalog  i prljava kišnica zaostala od prethodne noći. Sada mi pređemo. Dva stopala i ja, uteha malih brojeva.Mora neko da održava protivtežu, kad ravnoteže nema, mrmljam dalje,  u čudu kako lucidnu misao redovno prati svita glupih.

Svet je u pokretu, uočavam na svakoj stanici. Kako neučešće nije opcija, krećem se i ja, samo nešto sporije. Svi me prestižu, ne samo dani. Da će stići pre mene do cilja nudi nešto zluradog zadovoljstva (da nije gravitacije i drugih nesnosnih sila, ja bih krenula u suprotnom smeru); da vidim celu trkačku ekipu iskopni i najteže kapi zadovoljstva (one sa ludim vodonikom koji bi od vode da napravi haos). Čitam knjige koje su isto sklone sporom micanju. Ali čitam ih samo pomalo, nekoliko strana u jednom sedenju, ne može se žuriti kroz takve predele koje one opisuju (ljudske duše – prim. moja). Još uvek nisam načisto kako svetlijem delu sopstvenog duha objasniti koncept ljudske bede kao permanentne tekovine svih ljudskih poduhvata. Retki među njima su imali za cilj da tu antiku izmene, obrišu za sva vremena, ali to je materijal za brze trkače. Ja sam zaglavljena tu gde me je spori hod doveo (a verovatnije matica). Kad sam mislila da svet treba promeniti, to je bilo jednako sebično kao i svaki drugi poriv – nije mi se dopadao vidik i to je bila prva stvar koje sam se setila. Da sam mislila da je moguće promeniti ga se možda može otpisati na mladost i usijanje tih godina.

Knjige dalje opisuju svet kakav je uvek bio, u njemu ljude koji se rađaju i umiru, i u tom razmaku nekad učine dobro, nekad štetu, i zatim se promeni ekipa i u njoj novi ljudi koji opet urade slične stvari. Neki među njima su brzi trkači, redovno ima sporih.

Ovako sporo nošena, stići ću pred kapiju jednog završetka i novog početka. Klinka će krenuti od kuće za koji dan. Odjednom mi je jasno da je nisam naučila osnovnim stvarima. To je takva katastrofa da osećam kako su istovremeno i plafon i pod odleteli s jedne jedine sobe u kojoj sam imala nešto vredno. Planiram da uhvatim priliku da bar nešto kažem od tog propuštenog  pre nego što ode, ali ona nema vremena. U ovom dobu je brzi trkač. Poenta je da sam trebala da završim sa pričom a ja jedva da sam išta rekla.

Nije verovatno bitno ako i prećutim, ili sve to ostane nedorečeno. Možda je i bolje tako. Šta ako je podsetim na nekog od onih sluđenih pojedinaca koji u ruci drže plastičnog Isusa, i sve istine koje mogu da stanu u jednu ruku, ili plastičnog Isusa. Teško je prihvatiti da tvoje mudrosti, ma kako skupo plaćene, ne trebaju nikome. Nikada i nisu. Deca u tebi vide primer, dobar ili loš. Priču retko kada razumeju sve i da slušaju

Kad sporo putuješ – ili brzo – nađeš se ponekad na mestu koje je potpuno nepoznato. Trenutak panike  prođe. Možeš da podigneš stopalo, spustiš ga na ulicu, pređeš na drugu stranu, i vidiš kako je tamo. Ili zaustaviš prolaznike i postaviš pitanje, bilo koje. Možeš da izvučeš mapu i udubiš se u analizu. To su poznate, prisne stvari, jer šta drugo uraditi u nepoznatom već ispuniti ga poznatim, u jednom ili više pokušaja. I krenućeš dalje, kao što svako krene dalje, jer to jedino zna, a u tebi svež ožiljak nepoznatog. Ovo nisam očekivala, priznaš sebi, i vratiš se orkestraciji stopala.

Advertisements