It Went Something Like This

‘Puno puta pomislim da ćemo se možda sresti
To bi se moralo desiti kad sam ispavana
očešljana i dobro raspoložena
Volela bih i da bude lepo vreme
jer mi na hladnom vetru uvek pocrvene oči i nos… ‘

Stigle smo sa aerodroma pre sat i po. Na izlazu nas je udario talas vlage i vreline. Nisam našla ključeve; OMD je došao da nam otključa vrata svojim rezervnim ključem. Uz stepenice do lifta smo i klinka i ja vukle teške kofere, svaka po jedan, dok je on vaspitno stajao kraj nas – jak karakter ne vredi puno bez jakih mišića, lekcija broj XXX. Dan je rano počeo u gradu 6,000 kilometara daleko od ovoga. Jedva sam spavala prethodne noći, zatim smo i klinka i ja vukle teške kofere, svaka po jedan, uz stepenice jednom pa još jednom pa još tri-četiri puta. Dug let i dva lepa filma. Nemušte suze. Skrama u ustima, skrama na očima. Umorna sam. Na meni je poslednja čista majica, najružnija. Za tu priliku sam je i ponela, da se zgužva i upije mešavinu znoja i mrzovolje u povratku kući. Iako u tome nema ničeg lošeg. Šteta je da nema više boljeg.Klinka već sledećeg jutra kreće na kampovanje. Ja radim. Sada je u Evropi ponoć. Moram da raspakujem i rasklonim još malo stvari pre nego što izađem da kupim nešto namirnica. Svake godine strepim od povratka najviše zbog ružnog nereda u kome živimo. Još je ružniji nakon urednih nedelja daleko odavde. Potrebna mi je domaćica, sekretarica…  kome nije. Samo ja to ozbiljno mislim. Da sam uvek ozbiljna je nemali teret. Nejaki mišići, delikatna konstrukcija. Chin up, kid. Ima gorih stvari, nesumnjivo.

Telefon zvoni. Na malom ekranu kaže da neko zvoni dole, na ulazu. „Halo,“ podižem slušalicu. Neko odgovara, ništa ne razumem niti prepoznajem glas. „Ko je to,“ pitam čvrstim glasom. Naučeni smo od strane menadžmenta da nikoga ne puštamo unutra ko nema ključ ili ga ne poznajemo kao najbližeg. Odgovor je opet mutan i zatim čujem ime. J. Namrštim se, malo začudim, pritisnem dugme i slegnem ramenima. Povremeno pustim nekoga unutra ko je zaboravio ključ. Možda mi je nekad promakao i koji lopov. Dešava se. Sinova Ruske Federacije sa tim imenom ima puno.

Pet minuta kasnije lako kucanje na vratima. Pogledam kroz špijunku. Otvaram vrata.

Bolestan je, i pijan. „Hi,“ kaže. „Hi,“ kažem i ja. Prošle su godine. Nije se puno promenio. Promenio se. Možda sam rekla i what are you doing here, ne znam. Zaista. Nadam se da nisam. Na ulazu stojimo, pokažem prema klinki koja sedi na kauču, i pričam sasvim suvislo i cool samo ne pamtim šta. Sve to presečem jednim „sačekaj napolju, molim te“. Zatvaram vrata, klinka gleda. Prepoznala ga je, sa fotografija koje je videla jednom. Smeje se i gleda značajno u mom pravcu. Uzimam tašnu i govorim joj da idem po namirnice. Smeje se i dalje. Kako je topla, velika, smešna. Ja sam upola manja.

U hodniku, u liftu, na ulici. Hodamo jedno kraj drugog. On me gleda. Gledam i ja njega. Prošle su godine. Zašto sam tako prazna. To se zove šok. Nije neprijatan. Ni prijatan. Obuhvati me rukom na svakih nekoliko koraka i privuče sebi pa poljubi u vrh glave. Ja nemam želju da ga dodirnem. Važno je hodati, jer hodanje je najbolja stvar koju umem da radim. Neverovatno sam dobra u hodanju. I u priči. Dobroj priči, praznoj priči… izaberite po volji, mnogo sam dobra u priči. Mislio je o meni svih ovih godina. Svakog dana, svake nedelje, svakog meseca, opet svakog dana… Prolazimo kroz park, idemo ulicom, prelazimo ulicu, ulazimo u bar, penjemo se na sprat. Mokro je od kiše. Nalazimo par suvih mesta. Sedimo nasuprot. Pričamo. Gledamo jedno u drugo. Pričamo. Zaćutimo. Postavljamo pitanja, jedva koje. Počinje kiša. Jedva. Padaju kapi po nama. Ne bole. Nisu ni hladne. Ništa ne boli. Pričamo. Ja pričam više. Nije teško. Nije uopšte teško. Prepoznajem pokrete ruku, grimase. Puno se toga desilo od tada, ceo jedan život bi stao, i jeste. Ima sitnu decu. Nije lako. Posao. Ni to nije lako. Ali pričati je lako. Nema na sebi ništa, ni telefon, ni pare. Hvatam da to ima nekog značaja, ali sve ga ima. Ili se može uhvatiti. Ne sve. Izmiče mi puno toga. I reći ću pogrešne stvari. Uz čašu vina sigurno. On naručuje čaj. Vruć čaj u vruće predvečerje. To liči na njega. Promenio se. Kaže da je uvek znao šta mi se dešava. Ne razumem na šta misli – Google? Ne. Govori i druge stvari. Apstrakcije, kao vreo čaj u vrelo predvečerje. On me poznaje bolje od bilo koga, razumem po prvi put. Prekasno. Svejedno ne zna osnovne stvari. Nekad je bila usamljenost, nesigurnost, nekad mistika seksa… razlozi i bez razloga. Ne sa njim. NIkad prirodnije. I nikad više. Nedostajao mi je, shvatiću kasnije, kod kuće, sklupčana na krevetu. Mogla bih da se zaljubim u ovog muškarca.
Opet.
I opet.
Shvatiću za stolom. Verovatno me još uvek voli. Ne mene. Ja više nisam ista. Kaže da je prošle godine shvatio da bismo sada mogli da budemo prijatelji, možda. Pre toga je imao želju da me ubije. Kako su muškarci različiti. Ja ga ne bih ubila. Najbolje što bih mogla da očekujem je da ne ubijem ljubav. Banalnost života ne ide. Ne uz velike ljubavi. Ne ide. Banalnost uvek. Ali ne ovde, ne za ovim stolom. Sačekaće. Kupujem namirnice. Otvara mi vrata, nosi kesu, hodamo nazad ulicom, kroz park. Na vratima stojimo. Šta reći. Zbogom.
Grli me, i ja njega. Delikatni oboje, sećam se sada jasno, samo je on veći.U liftu se konačno mogu udaviti. Kod kuće klinka pita kako je prošao date, smeje se. „Drugi put, ljubavi,“ odgovaram tihim glasom. Prihvata. Spremam se za krevet. Setim se iznenada da mu nisam rekla da sam išla na balet, Boljšoj i „Labudovo jezero“. Kako je to moguće, stojim odjednom užasnuta. Nisam mu rekla ni kako ga je klinka prepoznala. Ni za priču koju sam počela da pišem. Ni… I neću. Nikad.

4 thoughts on “It Went Something Like This

  1. Пре свега: welcome back 🙂
    Ми који нисмо затечени твојим приповедањем лајкујемо 🙂 🙂 искрену причу са ефектним крајем. Од ње би се лако могао направити синопсис за филм типа “Кратак сусрет“ – да ниси можда некада ишла на курс писања филмских сценарија 🙂 🙂 🙂

  2. Radionicu, dragi Gorane, i svasta naucila 🙂
    Razmisljam bas o kratkim filmovima u poslednje vreme. Kako si ti to uhvatio.
    Lepe stvari se desavaju kad te ljudi poznaju. Tj. desavaju se ponekad.

    Eto, vratile se. Ali cudna nedelja je usledila a mora se priznati da ni jetlag nije izmisljena stvar. Srecom, evo petka 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s