Good Morning, Friday

U vremenu pre ovoga, kada je sve išlo mnogo sporije i ja imala luksuznu ulogu nekoga ko ne obraća pažnju na vreme osim da ga posmatra kao zanimljiv objekat u apstraktu, moj život je bio pasivan jer mi se nije učestvovalo u njemu (kako lako luksuz preraste u dekadenciju i bezobrazluk). U prezentu koji je postao omniprezent, vreme prolazi takvom brzinom da na svakih šest meseci uočim da sam izgubila prethodnih šest a da ne znam kako, ili znam ali ih nisam osetila tj. nisam ih ni izbrojala, niti upisala u kalendar – uopšte ih nisam primetila, iako su oni bez ikakve sumnje prošli ovuda. Čudna je trka u pitanju, jer nigde ne stižem, a često i padam. Pasivan život, samo iz drugog ugla; i ugruvan prilično.

Dobar deo tog vremena je progutan poslom, odlaskom na posao, povratkom sa posla… Od vremena koje preostane u danu, ono se podeli između klinke koja je istovremeno neodoljiva i naporna, ishrane, i spavanja. Posao često sanjam, kuću ne čistim, klinka uglavnom pere veš (i zatim ga istovari kao dizalicom na moj krevet, gde provede sledećih par nedelja na gomili koja se smanjuje, do sledećeg pranja), i tako vreme netragom nestaje. Pokušavam poslednjih nedelja da napišem zašto nisam pesnik, a na temu svog prozaičnog života, samo ne stižem. Trebalo bi to da bude nešto kao manifest. Prilično jadan, ali boljeg trenutno nema.

Osim jadnog manifesta, nemam vremena ni za druge ljude. Povremeno pomislim kako bih volela da vidim lica drugačija od svakodnevnih, ali ne znam gde bih te susrete smestila. Još je gore da ne znam ni šta bih im rekla, tim drugim licima, jer, ispostavlja se, misaoni život pre ili kasnije počne da liči na fizički život, i ovi moji su par koji se uklapa u opšte sivilo. A inače je napolju stiglo proleće. Pravo pravcato, nečuveno u pisanoj istoriji ovog kraja. I zima je bila blaga, isto tako rekordna, i sa svim tim blagodetima oko nas, ja a verujem i svi drugi smo sve vreme te nepostojeće zime čekali da ona na koju smo silom prilika navikli dođe, pa smo tako propustili ovo čudo nezapamćeno. Proleće je nemoguće promašiti jer je sve odjednom počelo da cveta, pa se čak i ovakvim bedno nastrojenim kao ja desi da se nasmeše kad nisu očekivali. Bilo je i par lica koja su izgledala sasvim prihvatljiva, ali shvatila sam vrlo brzo da su mi dosadni, verovatno zato što sam ja dosadna, i nije mi se dalo da proširim taj krug.

Kad sam ono pre godinu i po dana pisala o procesu nalaženja posla, tj. učlanjivanja u klub u kome svi žele da budu i iz koga bi pobegli glavom bez obzira, sve sam rekla kako jeste. Mrzim tu osobinu kod sebe. Da vidim stvari kakve jesu i to što vidim je magičan svet, ne bih se žalila, ali ovo što gledam je antiteza tome, i limiti moje mašte i debljina kože su davno prekoračeni. Naravno, stvari su daleko gore.

Ako živiš u svetu bez ambicije i/ili pohlepe
pregaziće te  tuđe ambicije i pohlepa
Ako imaš sopstvene ambicije i/ili pohlepu
vreme će ti otići na borbu sa tuđim
Ako se desi da u toj borbi opstaneš
– što se smatra velikim uspehom, s pravom –
verovatno ćeš u nekim trenucima introspekcije
priznati da je to pobeda samo utoliko
da nije loš poraz (koliko je mogao da bude)
A ako se nađeš među ljudima koji vole status quo
– kojih isto ima priličan broj-
ta suspenzija u praznini će te  pojesti
bar koliko i sve ono što te je jelo
ili pokušavalo da sažvaće prethodno
Pri tome ne moraš da budeš ni naročito jestiv
ni svež
ni ukus dana
ni začinjen kako valja… – ništa od toga
Prosto ti se stvari dešavaju
zato što se dešavaju, i ti si tu
U svetu
Naravno, duh vremena te i dalje gura
da zgrabiš svet u šaku, i što da ne
bez šake se može
jer svet će je sigurno pojesti
Poješće i ostatak
Stvari se dešavaju zato što se dešavaju, i ti si tu
Kad tebe ne bude bilo, dešavaće se drugima

Depresija koju posedujem, od vrste gde ste oglodana jabuka, ne znači da se ne uočava lepota, ili se zaboravilo šta me čini srećnom, ne znači ni da se ponekad ne nasmejem, ili osećam prijatno. Ono što se postojano gubi je sposobnost da se radujem. Bojim se – koliko depresija dopušta duboke emocije, iako joj je strah verovatno najveći izazov – da u jednom trenutku taj gubitak postane nepovratan. I tako osušenu, svet će nastaviti da me žvaće, jer on ne zna drugačije, a ima osušenih poslastica koje su baš vrhunske. Ja neću biti od tih kad moje vreme dođe, ali to nije važno.

Džo se dao u pravljenje kolača kao način borbe sa svojom mukom. Nikad se ne žali, dok ja, na primer… Vrlo je simpatično kako se on, vrlo muževan tip, bavi poslastičarstvom, i onda podeli sve komšiluku, jer šta da radi sa tolikim kolačima i tortama. Ja sam pre neki dan, inspirisana njegovim primerom, rešila isto da probam sa pravljenjem kolača.  Stvarno prija. A kolač je ispao vrhunski. Džo mi je pohvalio i prezentaciju. Simpatične male stvari, iako dobar kolač spada među veća zadovoljstva u životu. I kad imaš kolač u rukama, prosto te niko ne pita kako si, i ti ne moraš da govoriš da si dobro a to ne misliš ili da si loše i to zažališ.
Možda ću nastaviti sa kolačima, možda neću. Možda ću izaći večeras, možda neću… Kad bih naišla na ulici na vudu čarobnicu, možda… I don’t think so. Ali vrti mi se u glavi ona pesma Cole Porter-a, You do something to me, and that whole vodoo thing, pa možda zato umišljam da vudu čarobnice prolaze ulicama. Sa malim tašnicama. U njima se neki vudu sprema, ili dobar tip drema, ali nikako dosadan, uh što ne volim kad je neko dosadan, i… tako. Good morning, Friday, htela sam da kažem ovog jutra, ali nisam. Može i sada, dok pada mrak.
Good morning, Friday
I love you
Osim klinke, ponekad Tijani, i finoj dami iz Otave, ne govorim nikome I love you. Kakva šteta. Izgubi se mesto, i nešto – od onih najboljih, probranih, kad prođe dugo između ‘iloveyou’s. Verovatno niko nije kriv, ako i jeste, ne krivite ga. Samo recite, ako možete. Gledajte svoja posla.
Kraj lekcije. Mrzim lekcije van škole. Zato što te u školi edukuju kako da porasteš, a ‘međuljudske’ lekcije te tretiraju kao imbecila. Čak i pričaju sporo, za slučaj da ne možeš da pratiš. Nazadovanje u svakom pogledu. And plenty of ‘Idon’tloveyou’s.
Good morning, Friday.

Privatna istorija vodoravnih vrhova

Kad sam bila mala a moje sestre od strica se tek rodile (ne istovremeno, već jedna za drugom, sa razmakom od par godina) posmatrala sam ih kao što sam posmatrala i sve drugo – sa velikim zanimanjem ali dovoljnom distancom, pa kad mi je dosadilo posmatranje mogla sam da odem kući. Kod kuće sam pitala mamu da li sam i ja sisala tako gladno kao one (mora da sam to ipak pitala samo kod prve, do sledeće sestrice mi je već sve bilo jasno). Jesam, odgovorila je mama. Sve bebe sisaju kao da im život od toga zavisi, što je upravo tako, ali prosto je to umeće sisanja bebeća tajna i niko drugi to ne ume niti može. Kako ne može, kad sam ja bila njena beba. Lepo, strpljivo je nastavila mama. To mi nije bilo dovoljno. Morala sam da probam, što je, ispostavilo se, redovna potreba kod svih malo poodraslih klinaca, naročito kod susreta sa novorođenim bebama – obličje koje oni sami ne pamte ali osećaju da vapi za deja vu manifestacijom, znaju klinci. Mama nije imala mleka, kao što mi je objasnila, pa sam pitala svoju strinu. Ona nije imala srca da me odbije, i tako sam se susrela sa jednim od prvih zakona opstanka i ujedno velikim razočarenjem u svom mladom životu: i ne znajući, izgubila sam bila sposobnost od vitalnog značaja. Bilo je i malo zaostalog ponosa na bebu kakva sam bila nekada i koja je umela da sisa šampionski, kao i svaka druga, ali realnost je ostala da više nisam.

Kad sam kao mlada žena povremeno držala bebe u rukama, dešavalo se da neki vrlo halapljjivi primerci okrenu glavice i počnu da guraju moje grudi vrlo značajno, a neki su samo otvarali usta u njihovom pravcu – kod takve potražnje svaki izvor će poslužiti, iako ne znam kakva bi trauma usledila da su se ti minijaturni gladnici dočepali ovog konkretnog izvora – i bilo je sve to prilično fascinantno, videti suštinu civilizovane životinje koja prepoznaje oblik pa i miris prazne dojke i oseća da je treba overiti, za svaki slučaj. Kad se moja klinka rodila i tih prvih minuta preplavljenih endorfinom, oksitocinom a i drogama veštačkog porekla, dok sam se ja tresla od preživljenog, neko mi je smestio u naručje – nisam imala oči ni za koga drugog u toj bolničkoj sobi. Na taj prvi dodir su iz mene potekle suze jer uopšte nije bilo lako preživeti to kroz šta smo upravo prošle iako je sve odjednom izbledelo pred njom, a ona se odmah zalepila za dojku i sa par minuta životnog iskustva krenula da sisa profesionalno, dok sam ja  i dalje cmizdrava mislila da valjda ne sisa u prazno, jer nisam imala utisak da bi ova majušna klinka prihvatila takav bezvezan deal, ali realno nisam imala pojma. Ni o čemu. Dok se za nju to nije moglo reći.

Iako dramatične i nezaboravne, jednako tipične, nezaobilazno fundamentalne, epizode opisane iznad su bile kratkotrajne. Van tih ekstremnih angažmana, ženske grudi žive svoju strpljivu javnu ulogu objekta muške pažnje. To bi, recimo, bio Broadway. Amarcord za evro-nostalgične.

Problem sa javnim ulogama je da kad dobiješ jednu, ostale ti dodeljuju kao počasne doktorate. Jedna javna uloga vodi ka drugoj, trećoj, i ono što svako u show biznisu zna se uvek iznova potvrđuje – spotlight se ne propušta. Rak dojke je postao rat dojke. Ima i svoju maskotu (prilično bezbojna drugorazredna mašnica),  trče se maratoni, obezbeđuju fondovi, obrazovanje i samopouzdanje staju u prve redove, studije analiziraju sve od ishrane do pogleda na svet, i mada je Madona pre par decenija obukla pancirni grudnjak sa sasvim drugom idejom na umu, ženske grudi u oklopu debelo tapaciranih konstrukcija koje ih guraju, iznose, uznose, zaokružuju, kompletiraju i naoružavaju, imaju na umu jednu te istu stvar (valjda) i poklič: niko drugi ih nema, iako ih svako drugi ima.

Uporedo sa intelektualnim procvatom Silikonske doline razvijao se anti-intelektualni trend koji se oslanjao na materijal istog imena, i koji je uspeo da premosti paradoks do tada retko kome razumljiv: mikro znači brže bolje veće, i double D tj. makro isto znači bolje i veće a i dobijao se prilično lako i brzo. Sve uvek vodi napretku, je istina kojoj sada nema izmicanja. Da svaka žena praktično preko noći može da postane seks simbol je postala unosna industrija, a činjenica da su žene oduvek simboli seksa muškarcima je počela da odumire. Ženske grudi hirurški uvećane dva-tri puta su norma, ili opcija – konačno svet izbora! Novi svet je pun vrlina, priča se u reklamnim porukama, a mane se uklanjaju pod lokalnom anestezijom.

Uprkos tako živoj aktivnost na glavnoj ulici, off Broadway je scena na kojoj se igra najbolje napisana uloga. Obično kao monodrama.

Ko ne nauči da voli sebe u ogledalu živeće mukotrpnu egzistenciju. Nije stvar u lepoti – stvar je u ljubavi. Ne voliš zbog lepote, već u ljubavi pronađeš lepotu. Ovakvi koncepti zahtevaju izvestan nivo svesti – bar desetospratni. U takvoj jednoj produkciji, žena sa svojim vodoravnim vrhovima, vertikalnim stomakom, nogama od poda do kukova, vratom kojim putuje svaki dah, očima da sve pribeleže, staje pred ogledalo svakog dana i vidi svoj život kakav jeste. Od ranih dana kroz različite faze, i kad nema vremena ona zastane, i dok stari, i kad se pokriva i sve otkriva, sve na njoj se menja i uvek se prepozna. Ona bi možda htela da ostane na jednom jutru, ali teško bi bilo izabrati – koje jutro?

U ogledalu svaki mit odigra svoju dramu. Ko još daje tako dobre šanse ovih dana. Dobro mesto za posrnuti; dobro mesto da se isprsiš.

Kad sam bila mala (malo veća nego na početku ove priče), pričalo se za jednu devojku da su njoj bradavice uvek štrčale. Meni i ostalim devojčicama se to dešavalo samo kad nam je bilo vrlo hladno, a bilo je i drugih situacija, objasnili su nam upoznati. Ako se gleda u bradavice dovoljno dugo, shvati se da one imaju svoj ritam, kao plima i oseka. Pričalo se o olovkama koje se smeste odozdo, u prevoj, da se prati opuštanje grudi, koje se predviđalo vrlo brzo ako se ne nose grudnjaci. Ove poslednje sam odbacila negde oko 20. godine, kao što sam i naočare odbacila nešto pre toga iako su mi predviđali (vaspitno) da ću oslepeti ako ih ne nosim. Naočare, ne grudnjake. Mada me ne bi iznenadilo da između slepila i grudnjaka pa ostalih mukotrpnih konstrukcija torture postoje direktne iako neopevane veze. Bilo je to lepo vreme samoupoznavanja, kad sam shvatila da jako volim da odbacujem – naočare, grudnjake, mitove naročito, i da mi to dosta dobro ide. Prvi toples na plaži, prvo skidanje bluze pred novom žrtvom, držanje mačeta blizu srca, koje kao i deca, tu najviše voli da se sklupča… Menjam se sa godinama, ništa neće ostati isto. Ali uvek prepoznam okvir ramena, liniju do struka, oblike vodoravnih vrhova… – prepoznam sve, a sve se menja. Kako je nemoguće živeti.

Kulturna (šok) terapija

Petak u 8: Entity by Wayne McGregor.
Contemporary dance. Imamo najbollja sedišta i čekamo da budemo impresionirane.
Ne može da se poredi sa Pinom, složile smo se. Lepo na trenutke, izuzetan performans tehnički, visoka savremena umetnost bez ikakve sumnje, i nekompletna. Osećala sam da me smiruje, rekla je klinka malo kasnije. I ja. Nije imalo smisla, i preglasno ga traži, ali lepota nađe put do nas.
Hrabrost, govorim joj u tramvaju na putu kući. Za život je potrebna hrabrost. Uraditi nešto pošteno zahteva hrabrost. Svi o poštenju a niko nije hrabar. Dobar broj ljudi ne sretne poštenje nigde osim u umetnosti, a tada možda ne znaju da je upravo to. I nije dovoljno, ne treba ni da bude. Samo primer.
Ostavila sam je sa OMD-ijem, i nastavila dalje.
Petak u 10: uvodni bend, u 11: José James.
Great Hall je dobar prostor za njega. Treći put u Torontu, i ja sam ga videla svakog puta. Onog prvog slučajno. Ukrala sam bila poster, on ga je potpisao, zagrlio me. Drugi put i ponovni susret u Nici tri nedelje kasnije. Klinka i ja sedimo na stepeništu Matisove vile, okolo miriše mediteranska flora i on ima tonsku probu na pozornici. Svega se sećam i lepo je da sam došla; prisno je. Kao da ga znam oduvek. U ovom prostoru smo Tijana i ja videle izuzetnu verziju Romea i Julije. Sve(t) oko nas inspiriše, ili oduzima.
Mi samo gostujemo u tuđim životima. I kod najbližih. Treba se ponašati… Gost, ‘ej, samo gost. U bilo čijem životu osim tvog.
Na ulici pada kiša, duva jak vetar, i svi se ponašaju kao što se uvek ponašaju. Jedna devojka lomi srce jednom mladiću. On zvuči kao da će zaplakati, ili će je udariti.
Subota u 3: Blow-up Antonionija u jednoj galeriji nekoliko blokova dalje od mesta na kome sam sinoć završila noć. Kontinuitet nije mala stvar. I nije stvar.
Kako je ovaj film lep, smešim se u mraku. Sve u njemu, i lepo i smešno, sve. Poneko u publici se smeje na pogrešnim mestima, neki tamni likovi izlaze. Mobilni vibrira u tašni naslonjenoj na moj stomak. To je moja klinka. Reći ću joj kasnije da mi se film mnogo dopao zato što je strange. Ima puno smisla ponekad kad su stvari strange. Ona razume o čemu govorim. Glavni junak sledi skript i uputstva režisera, i tako ništa nema smisla da je to veliko uživanje. Vanessa Redgrave tako mlada izgleda kao da nije stvarna. Film zaviruje u prošlost što likovi nisu očekivali. Budućnosti kakva jeste se nisu nadali. Oni više nisu savremena umetnost.
Nikada nije postojala surovija vrsta umetnosti. Verovatno se toga nisu setili oni koji su je stvarali. Sada smo svi savremeni. I prolazni.
Nakon završetka prolaz kroz galeriju. Fotografije umetnice su u crnim ramovima, u sredini crnog papira, crno-bele, tamne, mračne. Još su i mutne. Yes, we get it – it is a dark world out there. U knjizi utisaka jedna žena je napisala kako su jako lepe, te njene fotografije, i ona bi volela da joj bude objekat. Mračno i lepo, crno na belom, rukopisom i karakterom uramljeno. Da je ostavila broj telefona, bilo bi vulgarno. Ovako je malo umetničko delo, tako nespretno očajno i inspirisano. Otvorena vrata i stepenište naniže vode do WC šolje, na zidu pored poster kaže: Citadela. Print iz 1955. košta $7,500.
U japanskom restoranu sam odlučila da probam jegulju. I na engleskom zvuči odvratno: eel.  Nije loše sa dodacima. Na kraju mi je devojka donela odsečeni vrh narandžine kore kao postolje i na njemu krišku narandže fino podeljenu u komade. Voće me uvek učini srećnom. Da je neko ogulio i isekao krišku za mene je lepo.
Kasnije se premeštam u kafe malo dalje niz ulicu. London fog je kombinacija Earl Grey čaja sa penušavim mlekom iz mašine i sirupom od vanile. Tražila puno pene – dobila puno pene. Sedela, gledala na ulicu, malo čitala. Napolju je padao mrak i polako izmenio odnos između prolaznika i posmatrača – sada smo mi bili izloženi i posmatrani. Presvučena predstava. U jednom trenutku su se refleksija i transparentnost prozora izjednačile: tramvaj koji je zastao da primi putnike je na visni svojih prozora dobio sliku pulta iz kafea, kompletno preslikanu sa bojama i likovima koji rade iza njega. Bila je to ubedljiva a magična stvarnost, tramvaj pun želja i lepe svetlosti na redovnoj liniji kroz grad.
Subota u 8: Penny Plain, pozorišna predstava sa marionetama.
Smak sveta u najavi i na javi. Svet lutaka a stvaran i strašan. Veština i performans fascinantni. Povratak u depresiju nikada ne fascinira. Pipam se po rukama i kaputu, izgubila sam negde usput rukavicu. Na izlasku jedna žena govori da je predstava na kraju ipak ostavila otškrinuta vrata nadi. Nije, samo se završila. Ali okrećem se da je vidim. Oko 60 godina i važno joj je da ima nade. Smešim se i želim da čujem gde je ona to videla ali istovremeno navlačim kapuljaču – čula sam dovoljno.
Na putu kući ne radi metro u jednom delu. Ne radi već celog dana. Na zapadnom kraju linije ne radi već par dana. Stvari ne moraju da rade, one rade zato što se neko potrudio. Uočila sam nedavno reklamu u metrou:
Pravi muškarac?
Zaštiti decu.
Na dnu piše website. Poruka je o prostituciji dece, namenjena korisnicima. Stvarnost je svuda oko nas.
Ponosim se ljudima koji umeju da kažu pravu stvar. Reči su jeftine ali njihova primena ne mora da bude.
Dok koračam uz moju ulicu, vidim dvojicu muškaraca koji mi trče u susret. Goli su obojica, u belim čarapama, desnom rukom pokrivaju genitalije i ohrabruju se galamom. Liče na sinhronizovane plivače samo su trkači u noći, belasaju se tela u mraku. Dovikuju Hello i Hi; uzvraćam osmehom.
Subota u 11: kod kuće.
Koštalo je oko $200, i 26 sati. Sada sam dobro.