Pariz u brojevima (10)

Subota – 10. dan

Nismo doruckovale i zurimo ovog jutra da krenemo ranije, imamo ambiciozne planove. Kisa je stala i izgleda kao da ce danas biti najsuncaniji dan otkad smo pristigle. Prvo Marché des Batignolles u 17-om arondismanu, jedan od brojnih marketa u Parizu (ima ih 80). Uz piknik u pariskom parku, poseta pariskom marketu tj. pijaci je jedna od onih stvari koju nikako ne treba propustiti, pise svuda. Svaki ima nesto po cemu se razlikuje od ostalih, radno vreme i dane poslovanja, sa krovom ili na otvorenom, na ulici, pod uzdignutim tracnicama metroa…ali zajednicko im je da nijedan nije otvoren ponedeljkom. Zvuci kao da ponedeljkom ljudi odmore od drugih ljudi, articoka, zemlje, sunca, gravitacije… Ja volim pijace oduvek, i mada ih ima i u Torontu, ali obrnutim redom – uvode ih sada kao da su se probudili iz amnezije, uspavane visibabe korporatne zemljoradnje – prosto su stvar trenda i prestiza, a i politike, sto sa pijacama ne bi smelo da ima ikakve veze. Problem je jedino sto mi nijedna nije blizu, inace bih isla stalno. Da u Parizu postuju, neguju i posecuju redovno svoje pijace je prosto potvrda da ovi ljudi znaju stvar ili dve o zivotu. Dobrom zivotu.

Marché des Batignolles je posvecen bioloski uzgajanoj hrani, pri cemu ni izraz bio ni organic nisu primereni, cak su smesni, jer je hrana, osim soli i vode, uvek i organska i bioloska, sto verovatno najbolje ilustruje grotesknu parodiju savremene kulture, koja nije nimalo smesna pocev od toga da niko ne poznaje osnovnu hemiju sveta. Kako sam negde procitala nedavno, pita jedna zena zagovornik zdrave hrane ne bas retoricki – kako smo mi kao vrsta dosli do toga da se zdrava hrana smatra elitnim hirom privilegovane manjine, maltene perverzijom. Sramotno, zaista. Ovaj marché nam nije bio nesto narocito vazan po toj svojoj specificnoj odrednici jer ne planiramo da kuvamo niti bi isle po spanac toliko daleko, ali je najzgodnije smesten do Monmartra po linijama metroa, a on je sledeci na listi. Market je na ulici, u sredisnjem delu jednog sirokog bulevara, i mada ga organizuju samo subotom izjutra, izgleda kao da je stalno tu. Sve vrvi od ljudi, proizvoda dobre zemlje i vrednih ruku. Francuski nam melodicno puni usi, probijamo se sporo kroz guzvu, zagledamo, citamo nazive na komadima kartona, posmatramo prodavce sa njihovim stilovima od karizmaticnog do revnosnog i domacinski toplog, ljude sa decom, kerovima, ili same sa sobom, i jasno se vidi da niko nije sam u ovakvom jednom okruzenju. Gledajuci svu tu ljudsku aktivnost pitala sam se zasto subotom klinka i ja kod kuce ne odemo cesce na St. Lawrence Market, koji je isto slikovito mesto. Nismo velike spavalice i tamo je uvek zabavno. Moracemo da ga uvedemo bar jednom mesecno. Uocila sam jos jednu stvar – postala nam je najnormalnija stvar na svetu da se zaputimo u nepoznati deo grada, i istrazujemo; nista veliko, ne, mi smo (avan)turistkinje malih stvari.

Monmartr smo zapocele od Pigala. Obicna ulica, drvece, semafori, klupe kao i na onoj sa koje smo dosle, ali ovde svuda – horizontalno, vertikalno, dijagonalno, i svuda gde staje – reklamiraju seks. Klinka je vec uocila da u svakom novinskom kiosku imaju i publikacije sa golim slikama zena. U Torontu te publikacije moraju da budu postavljene visoko, i sklonjene delimicno iza nekih drugih, tako da nisu na dohvat i u vidnom polju deci. Ismevali su zagovornike tog merila kao poludele feministkinje, cenzoriste i slicne kojima je sledece da spaljuju knjige. Uvek svi zavrse kod spaljivanja knjiga. Valjda hoce da kazu da je vredelo stvarati civilizaciju hiljadama godina kroz krv, suze i znoj da bi se na kioscima i u izlozima lepile slike golih devojaka kao nagrada najvisoj karici evolucije. Ponestaje mi price i odgovora na pitanja – zasto, kako, i sta? Objasnjavam joj sturim recima jos jedan vrlo rastegljiv koncept – consenting adults – koji uvek zgodno zaboravi najefikasniju od svih prinuda: ekonomsku. I onda brzo zavrsim poentom, o kojoj necu sada, a i klinka je ionako prestala bila da slusa. Cim smo skrenule odatle Monmartr je poceo da lici na brdo, i odmah nas je osvojio.

U rukama nosim mapu i sledimo manje ili vise uspesno preporucenu setnju po brdu iz turisticke knjige, sto klinka iz nekog razloga ne voli. Clotildu obozava, ali joj je Frommer’s neinspirativan. Sve sto ima veze sa turama, ogranizovanim grupama za gledanje u vis ili okolo, ona prezire. Ona je za slobodno lutanje, ili entuzijasticno traganje za ciljem zbog koga smo dosle. Sto je ovde za nju Sacre Cœr. Ne znam otkud joj to ali ako primeni takav kvalitet uspesno i na neke druge stvari, mozda cu moci i da prestanem malo sa brigom za koju deceniju. Ja ipak neometeno pratim mapu, a ona nema kud vec da prati mene. Ulice su krivudave, idu gore-dole, racvaju se, otvore povremeno na neko zelenilo, ili se tek tako razdvoje, i sa svakim korakom nam se sve vise svidja. Uz jedan kratak uzlet, dosta strm, vidi se nesto gusto zeleno, idemo da vidimo sta je. Izmedju zgrada, sakriven, zelen i tih, otvorio se jedan lep park. U njemu je na klupi sedeo jedan par, jeli su sendvice za rucak i delili flasu vina. Piknik u parku, pariska stvar kao iz najboljih vodica. A malo dalje su se igrale dve devojcice. Jedna mala, druga malo veca, u letnjim haljinicama. Park, iako mali, je imao tri igralista, i na svakom je pisalo za koji su uzrast najbolje sprave u tom delu, sve je bilo cisto, uredjeno, i one devojcice su cesto trcale do cesme, zahvatale vodu u nesto plasticno pa trcale nazad da poliju nesto u pesku, i onda ih je pozvala mama s jednog prozora. Klinka je otisla do drugog dela igralista, svratila je i do cesme da opere ruke, i gledale smo se povremeno i smesile jedna drugoj. Cini nam se da smo ovde opet dotakle srce Pariza.

Krenule smo dalje, naisle na joj jedan parkic na uzvisini ali ovaj je bio pun turista i kestenova sirokih krosnji, a kad smo nastavile malo dalje naisle smo na pravu vetrenjacu. Jednu od dve koje jos postoje na Monmartru. Zaista izgleda kao jedno slikovito selo, sa fino kaldrmisanim ili asfaltiranim ulicama, i mirnim prolazima. Kad smo se umorile od hodanja uzbrdo krenule smo niz brdo. Tu smo se malo zagubile i usle u jedan bulevar osencen drvecem kestenja. Morale smo opet uzbrdo ako cemo potraziti Sacre Cœr. Nije to islo bez gundjanja, ali se vrlo cesto naidje na male seoske idile, od onih patricijskih, sa bastama i balkonima punim raznobojnog cveca, zidovima opasanim rezidencijama kojima pise na bronzanim tablama da je tu nekad ziveo i slikao ovaj ili onaj, kojima sada vise ne mogu da se setim imena, ali jasno je da je svako trazio mir ovog brda, dalje od ekstrema palata i plebsa blize Seni, osim sto je sigurno bilo jeftinije ziveti ovde medju vetrenjacama i bastama. I danas verovatno zive ovuda oni koji ne silaze u grad odvise cesto.
Tako smo gurale uporno uz strme ulice, ja napred, i sa recima ohrabrenja vukla klinku, jos malo, samo jos malo, evo vidi se nesto na vrhu – kad smo se odjednom, bas bez ikakvog upozorenja nasle usred neverovatno guste mase turista. Nije bilo jasno otkud su toliki ljudi dosli, jer iako je prilaza bilo sa razlicitih strana, nigde nije bilo guzve, ni bilo cega sto bi moglo da ukaze na ovo. Izgledalo je najvise kao da ih je nesto – helikopter, cepelin – donelo do vrha i izbacilo tu sve odjednom. Prizor je bio vrlo simpatican. Sokaci su bili bas pravi 19-vekovni, ili jos stariji, tesni, krivi, bilo je i cveca, kuce nisu izgledale kao su bile gradjene da traju ovoliko dugo, ali nisu imale kud sada sa tolikim turizmom i drzale su se najbolje sto su mogle, i sve je licilo na vasar – vrlo veselo i vrlo sareno. Spazile smo jedan stocic isped kafea koji je upravo bio oslobodjen i dovukle se do njega sto smo pre mogle. Oko nas, i kroz ostar ugao susreta dve ulice i sa pritokama drugih ulica, prolazile su mase ljudi, neki su se i ocesali o nas, a sam stocic je stajao malo nakrivljen, jer ni ulica nije bila prava, ni basta tog kafea, a tek tako stesnjena, kao pramac broda u talasima, drzala se kako je znala i umela. Kelnerica je bila dobro raspolozena, cvrkutavog glasa i neumorna u prilazenju stolovima, koji su svi izgledali nakrivljeni, ali ne na istu stranu. Na nas su stali tanjir sa palacinkom za klinku, tacna sa limunom i secerom, a moja topla cokolada se stisla u jednoj omanjoj solji. Cokolada nije bila losa, ali odjednom mi se islo kod ‘Angeline’ opet.
Kad smo krenule dalje vasarska atmosfera se samo jos pojacala, i sa njom gustina mase. Ljudi hodaju, ljudi sede, artisti, portreti, slike Pariza, graja, porodice, mladi parovi, turisticke grupe, korneti sa sladoledima, aparati, suveniri, mimici izbeljenih lica, performansi, ukljujuci jednu pravu muzicku kutiju i Parizanku koja je izgledala kao projekat ozivljavanja proslosti. Svakom detetu koje bi ubacilo neku paru u sesir dala je po bombonu a da nije prekinula navijanje mehanizma iz koga je izlazila muzika starog Pariza, a ona je pevala, pevala, namigivala zgodnim mladim muskarcima, ignorisala one starije, odbijala da pozira ako joj neko ne ubaci koji euro, pozdravljala one koje tek pristizu i one koji odlaze, pozivala publiku da pevaju sa njom i onda bi jednom rukom dirigovala a drugom okretala tocak i dalje, i sve to sa toliko sarmantne energije da smo mi odstajale tri pesme. Ostale bi i duze ali turisticki su nas bolele noge. I tu je, iza ledja, bila Sacre Cœr. Blistavo bela, velika, ambiciozna, na vrhu brda i sirokih stepenica…sve kako je klinka ocekivala. Bas joj se obradovala. Od ulaska unutra nije bilo nista – guzve na ulicama su jedna stvar ali zagusene crkve ljudskim telima, to je vec previse. Nije se bunila, i onda je spazila jedan beli vozic na tockovima, koji je reklamirao velikim slovima na sebi da vozi odatle do Pigala i opet nazad. Odmah je otisla da pita koliko kosta, i – molim te, molim te, mama – kasnije, popele smo se. Ona je isla okolo, gledala, slikala, vracala se, opet izlazila, ja sam bila zadovoljna da samo sedim, posmatram i uzivam. Razmisljala sam kako se ja nikada ne bih setila da udjem u vozic. Izgleda da svakome zakrzlja veci deo mozdane mase nakon sto poraste. Cim je krenuo bilo nam je jasno da je vozic bio fantasticna ideja. Vozac je bio i vodic, i pricao je na cetiri jezika, pri cemu nijedan nije bilo moguce razumeti jer je pricao neverovatno brzo. Sto je bilo sasvim razumljivo, vozic je leteo nizbrdo vratolomnom brzinom i drzale smo se kako smo mogle i za sta smo mogle u sredini sedista da ne ispadnemo, sto su sve pratile velike kolicine smeha. Veci deo Monmartra ne bi videle da smo nastavile da hodamo. Cak smo prosli kraj jedne padine brdasceta obrasle vinovom lozom, i tu smo razumele da na jesen lokalni ljudi imaju festival branja grozdja, pa se sa tog poljanceta napravi nesto malo vina, i to je najskuplje vino na svetu. Prodaje se na aukciji za ogromne sume, i posle je rekao jos nesto, valjda da novac ode u dobrotvorne svrhe, ili smo mi tako pretpostavile. Stigli smo na Pigal za nekih dvadesetak minuta. Sada je klinka htela da vidi Moulin Rouge. Malo sam joj pricala o njemu, opet smo prolazile kraj onih izloga i ponuda od ranije, i moj savet se ovog puta sveo na: gledaj negde drugo – u drvece, ili ptice, vidi kakvo je nebo danas… i najveca ljudska gadost ipak ima limite, to je dobro zapamtiti. Drugi ljudi isto tako hodaju i ne obracaju paznju. Moulin Rouge sljasti i usred dana. Gledala je postere, vrata iz bliza i sve koliko se moglo videti iza i uprkos debelim zavesama i zakljucila da je fascinantno kako opstaje toliko dugo, i pitala opet kako je Toulouse-Lotrec slikao igracice i prostitutke i… ne znam kako objasniti ekonomski sistem, ljubavi, zaista ne znam, klase, siromastvo, pohlepu, prinudu i izmedju svega toga ljudske zivote koji zablistaju na kratko, i onda presahnu. Imas ceo zivot pred sobom za razmisljanja na tu i slicne teme; to je neizbezan put svakog inteligentnog bica.

Na putu do metroa vidimo veliku grupu ljudi okupljenu oko necega, izgleda kao da je predstava. Bila je u pitanju ventilaciona resetka iznad metroa iz koje je duvao topao, jak vetar, i na nju su se peli i deca i odrasli da im leti kosa, kape pa cak i delovi odece u vis – jedan klinac je skinuo jaknu i ona je poskakivala u vazduhu malo iznad njegovog dohvata, pa je i klinka odmah skocila na resetku, i fantasticno su se svi zabavljali, u krug oko tog jednog izduvnog otvora kao da su astronauti u cirkusu, prosto se videlo da bi oni hteli da dune jos malo jace i podigne ih skroz, da lebde tako iznad Pigala na Monmartru. I ta zivotna radost.

Po povratku kuci smo se odmorile i pregledale planove za to vece. Idemo prvo na veceru, iako je rano za Pariz. Odlucile smo se za mesto preko puta, u nasoj ulici, ‘L’Emile’. Tek sto su otvorili i prvi smo gosti za to vece. Kelnerica u japankama i suknji malo iznad kolena, i sa konjskim repom, na kojoj zaista ne bih mogla da opisem sta je odavalo veliku zalihu one vec pomenute zivotne radosti ali odavalo bi je i da je bila sakrivena iza paravana, e pa ta kelnerica nas je odmah uvela u pariski state of mind te veceri. A kad je klinka videla na meniju da imaju Ratatouille, radost je izasla i na ulicu, do onog bara malo nize koji se vrlo namrsteno zvao ‘Od Voltera do Rusoa’ i dalje, jos dalje. Nisam se tada setila da je naziv L’Emile mozda imao veze sa Zolom, jer je to izgleda bila ulica puna literarnih uticaja, ali to je bilo nemoguce, jer ovako dobro mesto nije moglo da ide uz negov surovi realizam. Nisam se setila i ne znam i dalje, ali ostaje da mi nismo nista morale da radimo u tom restoranu, vec smo se nauzivale, eto tako je bilo dobro biti tamo. Ratatouille je bio fantastican, a i sve ostalo, sto nas nije iznenadilo.

Mesto je tek pocelo da se puni kad smo krenule dalje. Padao je mrak i mi smo isplanirale voznju brodom po Seni. Metroom smo otisle do stanice Alma-Marceau odakle polaze Bateaux-Mouche. Guzve su velike ali i brodovi su cesti. Klinka nam je nasla odlicna mesta na vrhu, uz ogradu. Voznja traje oko sat vremena, smrznucemo se, sto nije samo moja paranoja, italijanska nona pored mene je ponela cebence da prebaci preko sebe, a i jos jedna pored nje. Klinka me uopste ne slusa nego samo isteze vrat, nestrpljiva da krenemo. I shvatimo odjednom obe da oblak svetlucavih iskrica uz samu ivicu ograde nije neki cudni efekat vazduha i izduvnih gasova iz motora nego stotine i stotine, hiljade svitaca. Svetlucave tacke koje kao da odskacu na duseku toplog vazduha su u stvari lude male svetlucave bube koje neobjasnjivo leprsaju tik uz brod. I Pariz je bio osvetljen kao i svici koji su svetlili tik uz nas – bez razloga, vec eto tako, jer je lepo. Odnosno, mogu da razumem ekonomsku racunicu iza grada koji je ziva iluminacija lepote evropske civilizacije, ali iza svega toga je ipak samo obicna ludost u pitanju. I kako smo krenuli to se samo sve vise potvrdjivalo. Velelepne strukture uz reku obasjane bezbrojnim kilovatima su bile naprosto prekrasne. I mlado I staro na tom brodu je bilo omamljeno a sedeli smo stisnuti, bilo nam je i toplije tako, i cudno je kako te zaskoci ljudskost kad joj se najmanje nadas. Kraj nas su prolazili drugi brodovi. Na jednom je bila svadbena proslava, i mlada zena u belom nam je mahala i slala poljupce, i mi smo svi njoj mahali i culi su se uzvici dobrih zelja na razlicitim jezicima. Na drugima su ljudi sedeli za stolovima i vecerali, na nekima je glasna muzika isla dobro uz koktele i gola ramena mladih zena, na trecima je bilo puno turista sa decom i uvek bi se nasao neko da mase. Mostovi ispod kojih smo prolazili su bili puni ljudi, i odozgo su nam mahali, dovikivali veselo, pozdravljali nas, i mi njih, a neki bezobrazni tinejdzeri su prosuli limenku piva po nama, sto je uglavnom palo na drugu nonu od mene. Njena reakcija je bila da obrise cebencetom, i promrlja nesto dobrocudno na italijanskom. Na kejovima sa obe strane su setali ljudi; i oni su mahali, ponekad su sedeli na ivici, gledali u reku, i nas. Ajfelova kula je blistala i slikali smo je svi, i slikali, kao da cemo zaboraviti to vece i svu lepotu, njenu i svega drugog. Kad smo dosli do najdalje tacke, prosli smo kraj Statue Slobode, dosta manje, koja podseca da su onu veliku poklonili Francuzi, poklonili i napravili, kad su se zaneli bili idejom liberté, egalité, fraternité. Na Levoj obali, jedan dugacki deo keja je rezervisan za ples subotom uvece. U razlicitim sekcijama, a jedni uz druge, sakupili su se Parizani u velikim brojevima, mozda i turisti zavedeni primerom, i plesu. Jedni sa drugima, mozda i sa nepoznatima, ko zna, ples je magicna stvar. U jednom delu plesao se argentinski tango, u drugom salsa, parovi predani plesu i jedni drugima su se kretali uz reku, osvetljeni viseznacno, rekla bih sa mog tihog mesta. Bilo je i sekcija sa drugacijom muzikom, za svakoga ponesto, ovo izgleda kao duga i redovna tradicija. Mi smo klizili po reci kraj njih i gledali kao omadjijani u sve, s tisinom poleglom po glavama. Slab glas iz zvucnika koji je objasnjavao na dva-tri jezika kuda idemo i kraj cega prolazimo se mesao sa bukom motora. Klinka i ja smo se pred svakim novim prizorom pogledale, da overimo jedna drugoj da smo tu zajedno, i da belezimo sve negde gde se nece nikad izbrisati.

Nismo mogle da zavrsimo vece bez svracanja u Luna park, i nekoliko voznji na ringispilu. Ne znam zasto ali pristala sam da i ja idem jednom. Prvi minut je bio okay, u pravom omeru strasan i uzbudljiv, i bila sam spremna da sidjem zadovoljna sobom i iskustvom. Ali je ringispil nastavio da se vrti, i vrti, pri cemu je svaki neverovatno dugacak minut posle toga samo dodavao na stravi a uzbudjenje je davno iscilelo. Nije uopste pomoglo sto je jedno ne bas malo dete koje je sedelo iza mene sve vreme vristalo iz sve moci visoko-naponskog grla. Da sam bila hrabra, kao sto nisam, mogla sam bar da okrenem glavu i vrisnem ‘shut up!’ cisto da sebi udovoljim ali posto sam bila ubedjena da cu se onesvetiti ako samo pomerim bilo koji misic, ostala sam ukocena do kraja. Klinka je morala da me utopli zagrljajem i pomogne mi da ustanem kad je cudovisna naprava stala.
Setnja kroz dvorista Luvra me je povratila. Saksofonista je opet tu. One prve veceri ovo je sve bilo fantasticno otkrice i izuzetno lepo; ove poslednje je intimno, poznato i podjednako lepo. Verovatno i lepse, jer ovo su nam poslednji koraci Parizom, a mi smo tek jedva nesto malo videle. I uopste nam se ne ide kuci. Klinka su snuzdila do krajnjih granica neprihvatanja tuzne sudbine, neki momci su na rolerima pravili osmice i druge figure na parcetu betona preko puta Luvra, i ja sam pogledala na sat. Prosla je bila ponoc. Jedino sto se moglo reci je – vidi, ljubavi, prosla je ponoc. Mi smo nas poslednji dan potrosile do poslednjeg minuta, sekunda, ma iscedile smo mu sav juice! Kakav je ovo bio dan…To je imalo nesto efekta, ne puno. Prosle smo kraj Voltera i Rusoa, pa jos nekoliko drugih barova, svaki je bio pun ljudi, stajalo se i na ulici, a L’Emile je bio pun dobre atmosfere i Parizana koji su lezerno sedeli za stolovima na trotoaru, stajali u malim grupama, pricali, smejali se, ona kelnerica puna socne zivotnosti je lezerno prolazila medju njima kao da ih sve dobro poznaje, i ko zna, mozda i jeste, a u meni se stvorio bio jedan impuls da povucem dete preko ulice i pridruzimo im se. Kratak impuls, kao bljesak, lepa slika, ili iluminacija.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Pariz u brojevima (10)

  1. Obecao sam da cu kritiku napisati kada zavrsite serijal o Parizu, pa evo: kritika se sastoji u tome sto hocemo jos 🙂
    Zaista prelepi tekstovi, gotovo da Vam covek pozavidi, iskreno. Pozdrav!!

  2. I to je sve?!
    Pa nemojte tako, MuadDibe! 🙂
    Ja realno ne mogu da ih procenim previse mi je sveze, pisano prakticno bez editovanja, i ispali su i duzi, i siri i veci od moje zamisli, iako je zamisao bila bas ovakva nego sam ja mislila nesto sasvim trece, verovatno, no… dobro, drago mi je da su prijali. Sada krecem sa izvestajima iz realnosti. Nakupilo se dosta toga.

    Ali imam jos nesto, za kraj: apartman sam bukirala preko web-a, sa Lepim Vladimirom. Njega nismo videle u Parizu, tamo se o nama pobrinuo Lepi Philipp. Po povratku su me zamolili da napisem komentar i na njihovom sajtu, sto je dobra reklama za njih, ali i da dodam neke detalje, preporuke, koji bi mogli da koriste novim posetiocima. Komentar sam napisala bez ikakvog napora, posto pisem putopise vec mesec i po dana Pariz mi je nonstop u glavi. U par paragrafa sam smestila nekoliko stvari, koje sam sve vec opisala ovde. I sta je na to rekao Lepi Vladimir? Odusevljen, obecao je da me na sledecem putu u Pariz ceka boca dobrog sampanjca na ime njihove zahvalnosti. Ja sam time bila vrlo zadovoljna 🙂

    Lep pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s